Господе и Владико живота мога, дух лености, мрзовоље, властољубља и празнословља, не дај ми. Дух целомудрености, смиреноумља, трпљења и љубави даруј ми, слуги Своме. О, Господе Царе, даруј ми да сагледам грехе своје и да не осуђујем брата свога, јер си благословен у векове векова. Амин.

субота, 11. децембар 2010.

НОМОКАНОН И СРБСКА АКЦИЈА ЗА СОЦИЈАЛНО ПРАВИЧНО РЕШАВАЊЕ ПИТАЊА ФИНАНСИРАЊА СТУДИЈА

Поводом најновијих тензија између студената и просветних власти, везаних за питање финансирања студија, чланови Удружења студената Правног факултета Номоканон у сарадњи са Србском Акцијом, организовали су, у петак 10. децембра, на београдским факултетима израду и поделу летака са својим предлогом социјално правичног решења питања финансирања студија, у циљу ширења идеје и окупљања студентске омладине на истинском социјалном фронту борбе за своја права.
“Србским студентима износимо своју идеју социјално правичног решења поменутог проблема. Наше решење је алтернатива и капиталистичкој пљачки радне студентске омладине од стране Система, као и памфлетским паролама анархистичких изрода, који без икаквог покрића прокламују безусловно „бесплатно“ образовање, чиме већ годинама безуспешно настоје да стекну наклоност србских студената, а заправо само подстичу нерадништво и бахатост код студентске омладине, чиме предано служе Систему.” – између осталог наводи се у  летку који је у петак дељен на Правном и још неколико београдских факултета.
“Првенствени циљ ове и сличних акција које наше Удружење предузима, а које се непосредно тичу положаја студената у нашем друштву и држави, јесте да код наших колегиница и колега развије свест о неопходности формирања јединственог фронта борбе против пљачке и манипулација, којима су студенти изложени већ годинама. Желимо праведно решење проблема финансирања студија. Не желимо да будемо терет државе, али желимо да нам држава пружи прилику да изнесемо терет њеног препорода, а то нећемо моћи, уколико настави са досадашњим пљачкашким манирима који осакаћују будућу интелектуалну елиту овог народа“ изјавио је представник Удружења студената Номоканон, Милош Столић.
Иначе, акција је изазвала велико интересовања колегиница и колега, тако да су леци за веома кратак период буквално разграбљени.

У Београду,
28.10./11.12.2010.л.Г.

четвртак, 9. децембар 2010.

УДРУЖЕЊЕ СТУДЕНАТА ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА НОМОКАНОН И СРБСКА АКЦИЈА: ЗА ПРАВИЧАН СИСТЕМ ФИНАНСИРАЊА СТУДИЈА БЕЗ ПЉАЧКЕ И ДЕМАГОГИЈЕ

Поводом најновијих тензија између студената и просветних власти, везаних за питање финансирања студија, Удружење студената Правног факултета Номоканон у сарадњи са организацијом Србска Акција, износи свој предлог решења поменутог проблема. У питању је концепт који се једнако супротставља и постојећем неправичном капиталистичком систему који фаворизује богате, као и левичарским памфлетским паролама о безусловно „бесплатном“ образовању, чији гласноговорници настоје да распирују лењост и бахатост код студентске омладине.

Наш предлог утемељен је на принципу социјалне правде и сопственом народном искуству домаћинске економије. Он би омогућио једнаке услове студирања свим студентима независно од њиховог имовинског стања, а од значаја је и за српске универзитете јер би њихова зарада чак и порасла. Од посебног значаја је добробит коју би имала држава и друштво у целини јер би на овај начин створили «самообнављајући» одрживи фонд који би финансирао школовање врхунских стручњака у свим областима.
Наиме, ми предлажемо да се реорганизује постојеће буџетско финансирање студената и да се укине класично самофинансирање.Све док студије трају, мора постојати опција њиховог бесплатног карактера, а плаћање треба да буде накнадно и условно. У таквом систему, цена школарине може бити повезана са постојећим системом бодова. Цена школарине, мери се према једном ЕСПБ боду. По актуелном систему студирања на основним студијама студент мора да стекне 240 ЕСПБ бодова, а на дипломским и постдипломским тај број зависи првенствено од претходне спреме али се креће око 180 ЕСПБ бодова. Тако, на пример, ако један бод кошта 1.000 динара*, то значи да ће студент морати да плати најмање 240.000 динара да би стекао диплому жељеног факултета. Ево како би му се то омогућило кроз наш предлог:
Сваки студент који положи пријемни испит и долази на упис студија, било да се ради о основним или дипломским и постдипломским студијама, потписује уговор о зајму са државом, односно Министарством које је надлежно. Тај уговор предвиђа да ће држава платити универзитету 1.000 динара за сваки ЕСПБ бод који тај студент упише. До краја школовања он ће уписати најмање 240 ЕСПБ бодова и држава ће за њега универзитету платити најмање 240.000 динара, односно одговарајућу суму. Наравно, цену бодова одређиваће факултети у договору са универзитетом и државом, како не би дошло до злоупотреба. Студент ће имати прилику на крају сваког семестра да измири обавезе према држави, за количину бодова коју је у том семестру уписао и освојио. Ако жели да плати на крају семестра, држава му нуди попуст и уместо 1.000 платиће 750 динара по једном боду. Ако не жели тада да плати, редовно уписује следећи семестар и студира даље по истом систему. Када заврши или напусти факултет и када се запосли, студент почиње да отплаћује држави дуг који има, али опет под одређеним условима. Држава ће се старати да се зајмопримац који је завршио факултет не гони да дуг враћа од тек било какве плате, него тек када се стекну услови да врати дуг у периоду у коме трају студије које је завршио, али и да му за то време остане довољно средстава за живот.
Другим речима, ако узмемо нпр. да је наш студент студирао на основним студијама 3 године и има дуг према држави од 240.000 динара, од њега се очекује да држави врати дуг такође у року од три године. Не три године од када је дипломирао, него да процес отплате ефективно траје најдуже три године. Узмимо да се наш студент након неколико месеци запослио и да прима плату у висини просечне плате у Србији, на пример 30.000 динара. Да би држави вратио 240.000 динара за три године он од своје плате мора да издвоји најмање 6.666 динара месечно. У том случају његова плата би била дакле 23.333 динара а не 30.000. То је далеко испод просечне зараде факултетски образованих људи у Србији, што значи да му се та сума не би могла одбијати од плате. Држава би га штитила од тога. Дакле, чекало би се да наш студент добије плату од најмање 36.666 динара. Тек тада почиње одузимање једнаких месечних рата у периоду од 36 месеци, колико су му трајале и студије.
Онај који је узео зајам, али је напустио факултет и запослио се, дужан је да крене да отплаћује свој дуг почевши од треће месечне плате коју прима у једној фирми. Ако студент након завршених студија има дуг према држави, а жели да оде и ради у иностранству, најпре мора да измири свој дуг. Евентуално може да потпише нови уговор по коме се обавезује да ће држави редовно уплаћивати рате за своја дуговања из иностранства, када му плата (било где да ради) буде најмање 36.666 динара (у динарској противвредности валуте у којој га послодавац исплаћује).
Ако самовољно и неоправдано прекрши уговор, гони се по одговарајућим законима Србије. Исто тако, ако је студент отишао из земље туристички, а не врати се у периоду у коме му то предвиђа виза (или закон) по којој је напустио земљу, нити о променама свог статуса извести надлежне државне органе, како би склопили горе наведени уговор, држава Србија гониће га по закону за кршење уговора о зајму.
На овај начин, сваки студент би добио прилику да студира и да сам касније отплати те студије својим поштеним радом, не оптерећујући ни родитеље ни универзитет ни државу. Држава би имала сталан прилив новца који би могла циклично да користи за студентске зајмове, универзитет би добио чак и више новца него што данас добија, а Србија би добила вредне и одговорне стручњаке навикнуте од првог дана студија на рад, дисциплину и одговорност.
* Цена бода, просечна плата и друге бројке коришћене у овом предлогу нису реалне већ имагинарне бројке које смо ми произвољно одабрали ради описа предлога на конкретном примеру.

Позивамо све студенте који подржавају овакву идеју, на заједничку акцију њеног ширења, а у циљу ефикасније борбе за правичан систем финансирања нашег студирања. Пишите нам: uspfnomokanon@gmail.com

www.zakonik.blogspot.com
www.srb-akcija.org

ИНТЕРВЈУ СА Г. МИЛТОНОМ ФРЕНДОМ, АМЕРИЧКИМ АВИЈАТИЧАРЕМ , СВЕДОКОМ НА СУЂЕЊУ ПОВОДОМ РЕХАБИЛИТАЦИЈЕ ЂЕНЕРАЛА ДРАЖЕ МИХАИЛОВИЋА

Kако се осећате након доласка у Србију после толико година?

Долазак назад у Србију је дивно искуство, начин на који су нас људи овде примили је диван, осећам се веома поносно што сам овде и веома сам захвалан што све дугујем покојном ђенералу Драгољубу Михаиловићу, четницима и српском народу преко 66 година, никада их нећу заборавити и овај пут у Србију сам посветио Дражи Михаиловићу.

Како вам изгледа Србија сада?
Које је време било горе када сте били у Србији, сада или пре?

Првог пута, када сам био, живот ми је био у опасности, а сада је пун уживања, пријатељстава и добро проведеног времена; упознао сам нове пријатеље међу Србима, који имају златна срца, а мене и моју супругу овде ових 72 дана третирају као принца и принцезу, осећа се право српско гостопримство, то никада нећемо заборавити.

Да ли очекујете да ће ђенерал Дража Михаиловић бити рехабилитован?

Надам се, сви нас охрабрују да ће га рехабилитовати, адвокат који га брани нас охрабрује мада се никада не зна, понекад се чудне ствари дешавају у српским судовима, имао сам утисак да ме је судија саслушао и поверовао у оно што сам причао. Не желим да будем превише самоуверен па да се разочарам али надам се најбољем, надам се да ће га рехабилитовати и да ће се то десити ускоро. Биће још једно рочиште 9. децембра и тада ће један представник СУБНОР-а дати свој исказ пред судом. Надам се целим срцем да ће ђенерал бити на крају рехабилитован, како и због чланова његове породице.

Како сте се осећали када сте у Србији после толико година први пут рекли шта се заправо догодило?

Дуго носим у себи све то. Причао сам својевремено са децом у Мериленду, који су у средњој школи учили о Другом светском рату, о различитим фракцијама у Југославији, о томе како је Дражи погрешно суђено и како је неоправдано кажњен и о томе како је одговоран за спасавање више од 500 Американаца што се није догодило ни у једној другој земљи на свету, а мисија тим поводом је названа „спасилачка мисија”. Познато је да је ова мисија највећа спасилачка мисија америчких војника иза непријатељске линије током Другог светског рата, а много година уназад била је и једна од највећих. Она је била могућа само захваљујући ђенералу Михаиловићу, његовој пожртвованости, његовој подршци и због тога што је толико нас спасао жртвујући и излажући опасности себе и своје војнике.

Да ли ће рехабилитација коначно утицати да се сазнају догађаји из Другог светског рата у Србији?

Надам се да ће овде људи бити срећни и да ће у то име попити неку ракију и радовати се када дође тај дан. Иначе волео бих да тај догађај у Америци има више публицитета него што га има. Покушао сам у медијским агенцијама које су ме интервијуисале да проследим те информације и вести у Америку али не знам да ли ће то до њих стићи. Мислим да је нешто о овом догађаjу и процесу рехабилитације објављено у „Вашингтон Посту”.

Супруга г. Милтона Френда: у америчким градовима живи много Срба и верујем да ће се веома обрадовати ако ова вест дође до њих.

Постоји веб сајт о Михаиловићу који је направила Александра Ребић из Чикага на њему се могу наћи све вести у вези са Дражом Михаиловићем, укључујући и оно што се догодило ове недеље, тј. оно о чему причамо.

Како се догодио господинов први контакт са Србијом и са четницима?

Оборен сам 6. јуна када је била инвазија на Нормандију. Били смо погођени док смо се враћали са задатака бомардовања румунских нафтних постројења. Када нисмо могли да бацимо бомбе на нафтна постројења, бомбардовали смо алтернативне мете и имали смо само 35 минута да се вратимо назад, на аеродроме са којих смо узлетали. Док сам причао друговима у авиону како ћу се ускоро вратити у базу и пити кафу напала нас је немачка ловачка ескадрила. Пошто ја нисам био тако искусан као остатак тима, имао сам само 22 године нити сам био потпуно војно припремљен, већ сам прошао само краћу обуку, а већ сам био на бојном пољу. Након испуштања бомби на мете из наших бомбардера кренули смо према јадранском мору. У то време морали смо тако брзо да правимо авионе тако да нисмо имали времена да их камуфлирамо те су они били сребрнасто сиви. Сам пилот нам је рекао да је пре само 1 годину дана био обичан службеник, а сада их већ води у битку, он је муњевито прошао кроз пилотску обуку, питао нас је да ли се осећамо сигурно, када смо погођени...
Ја сам скочио из погођеног авиона, и то изнад Пожаревца, пао сам на дрво изнад неке њиве. Кад су ми пришли људи који су на њој радили викао сам да сам Американац. Међу њима је био један млад дечко од око 17 година и он се насмешио када је то чуо, рекли су нешто о четницима и да ће ме одвести у град, тада сам знао да сам био у сигурним рукама. Тако је изгледао мој први контакт са Србијом.

Шта се десило после тога?

После тога сам био одведен у њихов скромни дом где сам пробао ракију, а потом су ми дали и хлеба. Након 20 минута, је дошао један четник и рекао да су Немци видели мој падобран, само нас 5-оро је спасено у том крају, јер је авион летео док смо излетали са падобранима, па су остали слетели даље. Двојица од нас је било рањено. После два дана ходања кроз планине четници су нас одвели у свој гарнизон где су нас хранили и чували док није било време да кренемо за Прањане. Око 50 дана смо били ту, могли смо да се крећемо около, рекли су нам да се Немци не усуђују да залазе овде без свог тешког наоружања и опреме, потом су нас одвели у Прањане, одакле је требало да нас пребаце на савезничку територију.

Какав је био ваш први контакт са ђенералом Михаиловићем?

Када смо стигли у Прањане, наши нису одмах дошли да нас спасу па смо се мало бринули, ја сам био тамо већ 62 дана, а двојица Канађана са којима сам био ту су били и дуже. Били смо забринути да ли ће неко доћи да нас спасе, па смо одлучили да покушамо да пешачимо до јадранске обале, уколико не дођу наши по нас и да некако онда контактирамо америчку базу у Италији, да нас пребаце на савезничко тло. Четвртог јутра нашег пешачења стигли смо до неког имања. Нисмо били уплашени као претходни пут. Иако смо само хтели да одемо до обале, четници су инсистирали да нас отпрате. Одвели су нас до Михаиловићевог штаба. Испричали шта желимо да урадимо, нису показали никакву реакцију на ту нашу замисао. Потом су позвали ђенерала Михаиловића и упознали нас са њим, њему смо такође испричали наш план. Он је био веома љубазан, пажљиво нас је слушао, био је смирен, трудио се да нам буде угодно, рекао нам је да нас је разумео, да ће контактирати амерички комитет који ће контактирати базу у Италији и организовати спасавање, а да се ми вратимо у Прањане и тамо сачекамо да нам његови људи јаве да ли ће нас спасити или ће нам он пружити пратњу до обале. Контактирали су базу, ипак су организовали спасавање и дошли по нас авионом.
19. августа 1944. године, сам га срео други пут, уместо да нам одреде место одакле ће нас одвести послали су цели спасилачки тим, тим који је тајно обављао задатке, имали су тајне шифре, оно што америчка база у Италији није имала, како их Немци не би открили. За све то требало је још 10-ак дана, послали су двомоторни транспортни авион без наоружања, слетели су под окриљем ноћи и покупили прво рањенике па онда и нас остале. Ја сам спасен 19. августа 1944. године. Михаиловић је имао мапу и помогао нам да одредимо координате летења током акције спасавања. Извесни Лалић је био капетан који је касније дошао у спасилачки тим и спасао преко 300 људи, био је Србин из Америке. Када је пошао у последњу спасилачку мисију, дошао је код Драже и рекао му да је време да крене са нама у Италију где ће бити на сигурном, ђенерал Дража му је одговорио, и то је цитирано пуно пута : ,,Моје место је са мојим народом, не могу да напустим свој народ, не желим да одем и напустим их, остаћу и суочити се са последицама.“ Лалић је то превео и ја сам то касније чуо.

Када сте срели Михаиловића други пут, шта вам је рекао?

Када сам га други пут срео, давао нам је координате за лет, причали смо дуго, и говорио је о томе како српски народ кошта пуно сваки пут када он зада ударац Немцима, резултат убијања једног Немца је била масовна одмазда над четницима и обичним људима, а било је све горе и горе. Четници који нису желели да предају оборене Американце били би стрељани, било је случајева када су Немци спаљивали читава села и убијали целу мушку популацију у њима.
Када смо били у Прањанима, показали су нам један зид са траговима од метака где су Немци стрељали мештане. Желео је да његова земља буде слободна демократска држава као што су то Сједињене Америчке Државе, које је волео, наравно не као што је волео српски народ, који је волео изнад свега и зато је учинио толико и требало би да буде награђен за то!

Шта је довело до тога да савезници окрену леђа Србима и ђенералу Дражи?

Михаиловић је све урадио за свој народ, у жару борбе истрошио је све, прво муницију, а онда је почео да остаје и без људи. Тито у прве две - три године није учинио ништа. За то време су га спремали у Совјетском Савезу, тек после две - три године је скупио војску, организовао се и тада су почели савезници да му достављају залихе и муницију од којих је већина требало да иде ђенералу Михаиловићу.
Како је Титова снага расла Михаиловићева је опадала, тада су Велика Британија убедивши Америку и Совјетски Савез отпочеле да пружају подршку Титу и партизанима. Черчилов син, који једном приликом био у Југославији са војном мисијом, био је код Тита и радио на убеђивању својим писањем да Америка почне да пружа подршку партизанима и Титу. Такође било је код Михаиловића и шпијуна који су достављали лажне информације Великој Британији о стању на фронту, један од њих је био Британац Џејмс Клувман (који је био шпијун у Каиру, фалсификовао је извештаје Дражиних официра и све заслуге за четничке подвиге приписивао је партизанима) То је било веома лоше и за Велику Британију и за Америку.

Ако би дошло до те рехабилитације, да ли би то делимично побољшало односе између Срба и Американаца?

Мислим да би се односи међу нашим народима поправили у том смисли када би се рехабилитација десила; зато говорим људима са америчких медија да би било веома добро када би то допрло до јавности, а надам се да ће се уз помоћ медијских агенција које су повезане са онима у САД то и десити. „Њујорк Тајмс” је писао чланак о мојој посети Србији, и неке друге агенције су писале неке чланке о којима сам само чуо али их нисам читао...

Поставили смо питање о корекцији односа између наших држава због недавног бомбардовања које се десило пре 11 година. Шта мислите о томе?

Мислим да је то ужасно и да је то страшна грешка и током тог рата био сам јако узнемирен због свега што се дешавало. Заиста не знам зашто је Клинтон то урадио. И неки људи у Србији се никада неће опоравити од тога. Када се добре ствари дешавају оне унапреде односе између две земље. НАТО бомбардовање је био производ политике, али народ је за то кривио председника Клинтона.

Да ли ће рехабилитација посредно имати утицаја и одређену политичку тежину у односу на друге појединце који су без суда и правде ликвидирани од стране комуниста после рата?

Њихова рехабилитација би била добра и значајна, али има ли некога ко ће се потрудити и покренути питање њихове рехабилитације пред судом?!

Са тим рехабилитацијама је започето пре три четири године али напредују веома споро јер нема довољно воље за то, такође закон о рехабилитацији је веома лош и веома је тешко рехабилитовати некога.

Да ли мислите да би после рехабилитације Михаиловића могли и други људи попут ђенерала Милана Недића да буду фактички рехабилитовани, који је убијен, чак, а да му није ни пресуђено?

Мислим да би помогло, најпре када би био рехабилитован ђенерал Михаиловић и да би онда било много лакше да се рехабилитују и други. Али колико сам негде читао, у Србији је одређен број људи већ рехабилитован!

Београд,  19.10./1.11.2010.л..Г.                                                                                                                  Разговор водили: Тамара Бјелановић и Стефан Стојков

недеља, 21. новембар 2010.

КЊИГУ ПИШЕ ДУЛИЋ ДРАГАНА

Када је НАТО у јуну 1999. године потписао мировни споразум са властима СРЈ сви смо знали да је део територије наше државе допао под окупацију. Уместо да је војни отпор упркос војно надмоћном непријатељу пружан и даље па макар и по цену потпуне војне окупације земље и до тренутка када би уследила евентуална копнена интервениција НАТО агресора, комунистички антинационални режим Слободана Милошевића попустио је пред западним хордама као што је то већ више пута чинио током „југословенске кризе” деведесетих година, губећи део по део српске територије. Тако су препуштани делови западних српских земаља претежно и већински насељени Србима, тако је издан српски народ у БиХ, тако је без испаљеног метка препуштена Маћедонија, да би на крају НАТО аждаји била препуштена и колевка српства, српско Косово и српска Метохија. Окупациони терор отпочео је одмах по уласку окупационих снага на територију КиМ уз пропратно дивљање Шиптара и њихових паравојних терористичких формација. Српска Голгота са Косова и Метохије почела је опет баш као и ХVII веку.

Данас гледајући са ове дистанце многи тврде да је српски војни отпор потрајао коју недељу дуже далеко би био бољи третман који би у евентуалним мировним преговорима српска страна добила од оног који је добијен резолуцијом СБ УН 1244 и војнотехничким споразумом. Ипак то се није догодило.

Године су пролазиле, а окупатор је постепено инсталирао своје/шиптарске институције и постепено „омеђавао” тзв. Државу Косово. Иако се по данашњим сведочењима политичких и војних учесника тадашњих сукоба још тада знало да је крајњи циљ агресије и агресора стварање тзв. Државе Косово настојало се да се дође до какве-такве легитимизације новонасталог стање, обзиром да је војна интервенција, агресија, учињена противно Повељи УН.

Од тада па до данас прошло је више од 11 година, и многе ствари изгледају другачије него тада, а тек ће другачије и да изгледају! Иако је формално под окупацијом само територија АП КиМ, НАТО окупациони систем је продро за ових 11 година у целокупни државни систем. Војна сила је скршена у сваком погледу, од 1.1.2011.г. више ни обавезно служење војног рока не постоји у Србији, Влада, и све остале значајне државне институције и органи само су пуки извршитељи окупаторске воље. Питање постојања суштинске суверености државне власти може да се постави без икаквог проблема. Окупатор је преузео контролу како посредну тако и непосредну над свим полугама власти, али да би победа била потпуна мора да покори и српску душу. И заиста док то не учини тријумф окупатора неће бити потпун, све док Срби не почну као папагаји да понављају како је НАТО њихова једина будућност и једини спаситељ, као и да се одрекну свих „злодела” која су учинили током „неправедне окупације над тзв. Државом Косово” и над „косовским народом”!

Свака озбиљна глобалистичка машинерија, па и НАТО, своје циљеве спроводи постепено, планирајући на дуге стазе. Тако је са остваривањем коначног тријумфа окупатор почео да планира на дуге стазе, пласирајући своју политику кроз образовно систем Србије, не би ли у не тако далекој будућности добио послушни кадар и оне који неће у својој националној историји НАТО означавати као агресора и непријатеља Срба и Србије.

Све је почело са срамном доделом почасног доктората Мајклу Волцеру од стране БУ, иначе осведоченом србомрсцу који је био међу најгласнијим заговорницима агресије на Србију 1999. године. Данас он је носилац почасне титуле БУ упркос што се већина професора и интелектуалне јавности томе снажно противила и противи, потписујући чак и петицију да се том зликовцу почасно звање одузме! НАТО послушници и дан данас се оглушују на такве захтеве.[1]

Следећи корак у дугом процесу припремања Србије да над њом тријумфује, НАТО окупатор постигао је тако што нико од званичних и надлежних државних органа није реаговао прво на срамотно додељени докторат, а потом и на недавну изјаву немачког амасадора у Србији, Волфганга Маса, да „Срби морају да објасне својој деци да је бомбардовање било исправно.”[2] Перфидност и дрскост окупатора не треба да чуди, јер је нечињење марионетске власти у Србији довело до тога.

Овакве увреде, дрскости и провокације само су манир бахатог и осионог окупаторског господара, али праве намере које се крију нико не тумачи и не ставља до знања, а те намере су управо припремање терена да се пузећи прихвати коначна победа окупатора у виду свеопштег тријумфа и моралног покоравања Србије.

Најбољи пример за испирање мозга и припремање младих генерација за ове нечасне окупаторске намере и следећи корак до потпуне окупације и покоравања српског духа је објављивање књиге професора Факултета за безбедност БУ (истог оног универзитета који је доделио Волцеру почасну титулу) Драгане Дулић у којој се врши рехабилитација ОВК. Реч је о књизи „Етика рата”. Ова књига означава ОВК као „космополитску и демократску групацију”, а НАТО агресију као „хуманитарну интервенцију” против државе која се „дивљачки окренула против сопственог народа употребљавајући оружану силу у низу масакара против великог броја сопствених грађана”.[3] Иначе овај текст познатог антисрпског аутора Мери Келдор, је по ко зна чијем налогу, а у циљу потпуног тријумфа над Србима у НАТО агресији, ушао у званичан уџбеник Факултета за безбедност БУ и тако потврдио недавно изречено од стране амбасадора Маса „...да Срби морају својој деци да објасне да је бомбардовање било исправно, како она у будућности не би мрзела Атлантску алијансу.”

Сви ови кораци нису случајни, они су врло вешто синхронизовани и унапред анализирани јер да би се постигао коначан циљ, а то је покоравање и сламање српског духа терен мора потпуно бити спреман за један овакав дуго планирани и дуго очекивани чин. Држава која не брани своје интересе на сваком пољу, држава коју није брига ко шта говори и ко шта ради на њеној територији, држава која се зарад ускопартијских интереса стара да ућутка оне који Србију виде као националну, слободну и суверену државу у овим тешким временима и по српску државу и по српски народ и није никаква држава, већ слепи спроводилац воље стварног господара који влада сломљеном, обесправљеном и окупираном Србијом.

Београд, 
6.11./19.11.2010.л.Г.                                                                                   
Стефан Д. Стојков

[3] Драгана Дулић, Етика рата, Београд, 2010., стр. 273. и 357.
На наше питање "Да ли верујете да су намере власти да се пронађе гроб ђенерала ЈВуО Драгољуба Михаиловића искрене?", 39% испитаника одговорило је са потврдним одговором док 60% испитаника не верује и искрене намере власти

Хвала

недеља, 7. новембар 2010.

Излагање Стефана Стојкова испред Удружења студената Правног факултета НОМОКАНОН на промоцији књиге „Глобализација безумља” на Правном факултету у Београду, 22.10./4.11.2010. године

Књига „Глобализација безумља”, аутора г. Данила Тврдишића, бави се доста широком, а у исто време и довољно уском темом глобализма и савременог глобалистичког тоталитарузма. Разобличавајући га и представљајући га у светлу онога што јесте ово савремено зло, аутор прецизно поставља границе између неколико категорија кроз које се глобализам као такав манифестује. И како исправно примећује, г. Зоран Павловић, у свом ауторском тексту[1], да „је у центру пажње Тврдишићевих интересовања проблем економског поробљавања света од стране малог броја људи, који се користе снагом своје финансијске моћи да загосподаре светом у свим областима.”

Категорије манифестовања глобализма су управо неколико врста глобализације па тако аутор издваја економску, геополитичку, духовну и културну. Он указује на духовну глобализацију као најопаснију и најпогубнију по идентитет народа.

О опасности глобалистичких тенденција о којима пише аутор књиге посебно се може видети на примеру код савременог концепта „људских права” која су данас несумњиво најшири могући појам који се по потреби пуни различитим садржајем, а све у циљу правдања, одбране и ширења глобалистичких тенденција.

Када је реч о свакодневном промовисању система (анти)вредности онда се таква промоција врши и заснива на лицемерју, егоизму, огољеном материјализму и атеизму уз помоћ медија који су највернији слуга тог система (анти)вредности завладалог Европом после Француске револуције.[2]

Када је реч о горенаведеној најопаснијој врсти глобализма по идентитет народа, духовном глобализму, онда свакако не могу, да не буду поменута два примера таквог глобализма скоро манифестованих у ЕУ, тачније Холандији, и у Швајцарској која није део ЕУ, али као и ова прва је под великим утицајем САД и глобалистичког система вредности који се из тог правца намеће у циљу уништавања хришћанске Европе и доминације индивидуалистичког духа.

Први пример је, промоција болести хомосексуализма која већ у неким земљама попут Холандије прелази у своју наредну фазу декаденције тако што су све присутније тенденције у тамошњој кривичноправној јавности да се спроведе легализација сексуалних односа са децом чим наврше 12 година живота, као и легализација сексуалних односа са животињама. Промотер ове идеје је холандска странка „Љубави, слободе и различитости”, као и Франк ван Дален, иначе учесника овогодишње тзв. Параде поноса у Београду. Према њему су и у самој Холандији резервисани због пропагирања својих ставова, јер се против њега у овој земљи ЕУ води кривични поступак под оптужбом за педофилију, када је настојао да се организују тзв. „чамци поноса” 2008. године у Амстердаму на којима су били дечаци управо због којих је и оптужен за педофилију.[3] Поред тога оптужен је и за финансијске малверзације. Дакле морална узданица и савезник домаћих промотера болести мужеложништва је вишеструко оптужени криминалац.

Други пример, је пример агресивног надирања идеологије хомосексуализма и једног од основних концепата отвореног друштва у позитивно законодавство држава које се још увек како-тако одупиру овим штетним глобалистичким утицајима. Наиме овде је реч о недавном предлогу швајцарског социјалистичког посланика Дорис Штумп, који је усвојила Парламентарна скупштина Савета Европе, а којим ће пак државама чланицам бити препоручено да из јавне употребе искорене термине као што су „мама” и „тата” и замене их терминима „родитељ” или „један од родитеља”, обзиром да дете може да има и две маме или два тате. Штумпова закључује да је термин „мама” увредљив, јер асоцира на жене као „пасивна, мање вредна бића, као мајке и сексуалне објекте”.[4]

Када се све ово узме у обзир онда нам је сасвим јасно колико је било неопходно да једна оваква књига буде објављена у јавности, како би макар и мало успела да неутралише или расветли опасне намере и последице које собом носи глобализам. Иако све ово делује довољно далеко од нашег дворишта ипак није тако, јер одређене тенденције у смислу горе наведена два примера постају присутне и у нашем позитивном праву и по цену увођења мужеложништва на мала врата.

[2] Исто.

Промоција књиге „Глобализација безумља“ Данила Тврдишића

У организацији Удружења студената Правног факултета „Номоканон“, у четвртак 22. 10./4.11.2010. године,  је на Правном факултету Универзитета у Београду одржана промоција књиге „Глобализација безумља“ Данила Тврдишића, члана редакције часописа „Двери српске“. Поред аутора, присутнима су се обратили и Слађан Мијаљевић, народни посланик у Скупштини Србије и уредник сајта „Антиглобализам“ као и политиколог и аналитичар Александар Павић.
После уводне речи Стефана Стојкова из Удружења „Номоканон“ присутнима се обратио Александар Павић. Он је указао на значај књиге Данила Тврдишића као значајног дела који разобличава идеју глобализма. Њен значај је утолико већи зато што је управо на примеру српског народа глобализам показао своје право лице, што и „Глобализација безумља“ документовано показује.
Слађан Мијаљевић је у свом излагању изнео мишљење да се покоравање једне земље одвија у четири корака: економско, војно, политичко и на крају духовно покоравање. У Србији је у току завршни корак који се огледа у моралном и духовном посрнућу српског народа. Када је обичан човек окружен скоро искључиво информацијама које одговарају онима који управљају процесима глобализације због својих себичних интереса, дела попут књиге Данила Тврдишића представљају малобројне оазе слободног мишљења.
После прва три говорника, присутнима се обратио и аутор Данило Тврдишић. Он се захвалио претходним саговорницима као и присутнима што су одвојили мало свог времена да заједно покушају кроз учешће на овој трибини да нађу одговоре на многа питања везана за пре свега духовни опстанак српског народа. Он је указао да је ова књига настала као плод његове жеље да допринесе борби српског народа и свих слободномислећих људи у борби против глобализације.
После излагања присутни су могли да поставе питања гостима. Кроз заједничку дискусију дошло се до става да иако се над српским народом надвила велика опасност у лику убрзане и насилне глобализације, наде итекако има. Као узор и пример могу да нам послуже многе, не само велике земље попут Русије и Кине, већ и неке „мање“ као што је Венецуела. Основ свега треба да буде борба, као што је један од говорник напоменуо, за основни и најважнији ресурс, за човека. У тој борби је нажалост простор ограничен, о чему сведочи и одсуство медија на овој трибини, али не потпуно. Кроз књиге као што је „Глобализација безумља“ и трибине сличне овој, може се допрети до обичног човека и указати му на тешкоће али и значај борбе које он није у потпуности свестан.

Милош Столић
Удружење студената Правног факултета „НОМОКАНОН”

петак, 5. новембар 2010.

СРАМНО ВЕЛИЧАЊE ОВК НА ФАКУЛТЕТУ БЕЗБЕДНОСТИ У БЕОГРАДУ

Удружење студената Правног факултета Номоканон најоштрије осуђује срамотно и бестидно понашање професорке Факултета безбедности Драгане Дулић, која пропитује своје студенте по уџбенику „Етика рата – хрестоматија” , у којој се терористичка организација ОВК, заслужна за брутално отимање дела територије наше државе и рушење уставног поретка наше земље, карактерише као „самоодбрамбена група или реформистичка снага”, као и својеврсна „космополитска или демократска групација.“
Аутори ове скарадне публикације, која представља обавезну испитну материју за студенте 4. године београдског Факултета безбедности, Драгана Дулић и Бранко Ромчевић, су прешли све могуће границе доброг укуса и дали легитимитет дивљачкој отимачини јужне српске покрајине, прогону више стотина хиљада Срба и осталих неалбанаца са територије Косова и Метохије у последњих 12 година. Да ли је преко 100 српских православних цркава и манастира од почетка НАТО окупације 1999. године порушено од стране „реформистичке снаге”? Или се можда несталим лицима, којих има преко 1300, изгубио сваки траг захваљујући овој „космополитској групацији”? Да ли припадници „демократске групације” линчују старице, које покушају да без пратње КФОРА оду у продавницу по хлеб и млеко? Да ли је „самоодбрамбена група” отимала људе, мучки их убијала и продавала њихове органе? Немушто и лицемерно објашњење професорке Дулић, да се “не слаже са ставом да је ОВК космополитска или демократска групација”, али свеједно, аутор наведених цитата “уважена Мери Келдор је врсни познавалац безбедносне проблематике након хладног рата, нарочито када је реч о космополитском превазилажењу уских и острашћених етнонационализама и новој врсти ратова. Њен рад је познат нашој академској јавности и високо оцењен” само говори о личном интегритету професорке Дулић и њеним приоритетима. У њене приоритете сигурно не потпада подучавање студената о истинитом развоју догађаја на Косову и Метохији и о актерима разбијања наше државе, нити усађивање основних патриотских и напослетку, људских вредности, који би требало да красе особе, које Факултет безбедности заврше, узимајући у обзир спектар њихових будућих могућих занимања.

Професорима са таквим приоритетима и са таквим понашањем није место у било којој српској образовној установи, а понајмање на Универзитету у Београду, стога се придружујемо оправданом револту студената Факултета Безбедности, и пружамо им апсолутну подршку у борби да се овај срамни уџбеник избаци из плана и програма факултета, а професорка Дулић искључи са Универзитета! Јер, госпођо Дулић, што је много, много је!

Информативна служба
Удружења студената Правног факултета Номоканон
На наше питање "Да ли верујете да је реформа правосуђа спроведена без икаквог уплитања политчке воље владајућих странака?" 100% испитаника одговорило је са негативним одговором
Хвала

среда, 3. новембар 2010.


Удружење студената Правног факултета НОМОКАНОН  Вас позива да присуствујете промоцији књиге г. Данила Тврдишића „Глобализација безумља“.

Промоција ће се одржати 4. новембра у 18 ч на Правном факултету у Амфитеатру IV.

На промоцији ће о књизи говорити:

-          г. Слађан Мијаљевић, народни посланик у Скупштини Србије и уредник сајта „Антиглобализам“

-          г. Александар Павић, политиколог и аналитичар

-          г. Данило Тврдишић, аутор књиге и члан редакције часописа „Двери српске“

понедељак, 1. новембар 2010.

Ретроспектива тихе капитулације Србије и како се са њом изборити

           Живимо у времену када је веома лако описати стање у коме се српска држава налазе. Потребно је само сагледати неколико догађаја из различитих друштвених сфера, како бисмо дошли до назива који овај чланак носи.
Култни „Утисак недеље“ и гости у њему. Не треба их ни слушати. Емисија је слободно могла да се прикаже и без тона, а бар две особе те вечери биле су на истом задатку, националном, културном, понижавању и разбијању идентитета, самопоштовања, вере, и свега онога доброг што чини душу човека који живи у Србији. Што би рекли „еуропејци“ бавили су се „деконтаминацијом“ Србије, али не оном правом, која је неопходна Србији, због осиромашеног уранијума бачен на нас током акције милосрдни анђео, него оном лажном, „културном“. Ни саме нису свесне да су се разоткриле. Тако је „најурбанија“ политичка странка у Србији те вечери добила нову обожаватељку, списатељицу. Сад Србија има све као и серија Секс и град. Колумнисте, гејеве, гламур, новац, културне водитељке, модне ревије, политичаре са прљавим рукама и мирном савешћу. То што је у међувремено од војске добила ловачко друштво, од државника са грешком грешке од државника, од пропалих државних фирми грађевинско земљиште за станове тајкуна, то је неопходна цена за такав један вредносни систем, коме Србија тежи. Дакле све у једној емисији. Секс и град, колумниста, први скенер културне радијације у Србији, политичар шмекер и водитељка емисије са директним укључењем гледалаца у програм без права да кажу било шта. Уједињени али и разоткривени на свом задатку, скенирани.
Шта се дешава ако погледамо информативни програм те исте телевизијске станице са националном фреквенцијом и „антинационалном уредничком политиком“? Једино што тамо можемо чути је хвалоспев о српској полицији јер није радила свој посао. Дакле пожелимо добро српској држави и искажимо љубав према њој тако што ћемо то тражити од њене полиције, да не ради свој посао, да не хапси криминалце и лопове, да не спроводи судске одлуке. Србија је земља у којој 1000 људи може да изађе на улице заједно са својим вођом који неколико дана након тога тражи аутономију за један део српске државе ( дакле управо оно на шта су неки људи упозоравали пре 10 или више година) и спречи власт државе да спроводи своју одлуку. У исто време у маниру великог стручњака за безбедност вођа је чак и похвалио српску полицију што не спроводи одлуке суда, истакао да се тиме полиција у Србији поправила, а да целокупно понашање њега и његових присталица спада у домен „финоће“. Ништа то није чудно, с обзиром ко је овако нешто изговорио. У информативном програму не треба нам ни тон да бисмо знало шта он мисли о Србији. Тај тон би нам евентуално добро дошао да се огласи онај јунак што је пре 20-так дана бранио његов Београд од лица са „акцентом са југа“. Чисто да каже да ли планира да тако исто ватрено брани Србију, па ако планира да нам каже што већ није тамо где се Србија брани. 
Да би слика о капитулацији била што потпунија побринули су се писани медији. Тако су једне дневне новине пренеле вест да је уједињење свих територија где живе Албанци природно, те да је то процес који има подршку Европске уније и САД-а. У суштини никаква ово новост није. Албанци томе теже још од Призренске лиге. Србија им то може али и не мора замерити, а то опет зависи од тога да ли се по том питању огласио вођа београдских тргова, савесни политичар прљавих руку или неко трећи.
Да овај текст не би био у духу паметовања „српске интелектуалне елите“ која чак није способна да одузме докторат човеку који је подржао агресију на Србију потребно је рећи шта нам ваља чинити. Прво и основно треба променити канал, или чак угасити телевизор, пронаћи алтернативни начин прикупљања информација о стању у друштву. Вулгарност, неукус, некомпетентност, треба обележити, рећи где је, па макар она била и на „националним фреквенцијама“. То је основ. Након тога треба бити храбар и рећи о свему шта мисли,а после тога делати, поправити себе, своју кућу и своју породицу. Дакле својим примером показивати како се Србија брани, и како се свако ко живи у Србији воли. Јер не можете говорити о српској војсци а да сте при томе најблискији контакт са истом имали кроз цивилно служење војног рока. Не можете говорити о беди у Србији а да се при томе не спомене 40% младих људи у Новом Пазару који немају посао, нити велики број Албанаца који траже азил у земљама Западне Европе, који самим тим постају лак плен за манипулацију. Након тога треба поправити српску државу. Рећи јасно да сваки припадник друге националности мора да има сва права и слободе у држави Србији до оног тренутка док српску полицију не назове кољачима. Ако то изговори изврће руглу Србију која је и његова земља. Тиме не поштује ни своју кућу нити своју породицу која живи у тој земљи. Такође треба рећи да нема комадања Србије, као што нема комадања Француске, Немачке или Кине. Тако ћемо бити со у овој чорби од српског друштва. Успећемо да поставимо темељ српској држави у којој су некада војници муслиманске вероисповести полагали заклетву пред хоџом, а православне вероисповести пред православним свештеником, али су се заклињали једној отаџбини, Србији.

Владимир Штрбац
 

Конференција за штампу поводом захтева за рехабилитацију генерала Драгољуба Михаиловића


28.10.одржана је конференција за штампу у организацији подносилаца захтева за рехабилитацију ђенерала ЈВуО Драгољуба Михаиловића, СЛС, породице Михаиловић, проф. др Смиље Аврамов, проф. др Косте Чавошког, Удружења припадника ЈВуО и Удружења политичких затвореника.
Конференцију је отворио г. Александар Недић испред Српског Либерланог Савета. На конфернецији су присуствовали адвокат подносилаца захтева г. Зоран Живановић, као и сведок подоносилаца захтева, пилот америчке војске, Милтон Френд (88). Он је говорио о учешћу и значајном уделу ЈВуО приликом сакупљања и евакуације на савезничке територије оборених америчких пилота.
Током једночасовне конференције могли су да се чују врло занимљиви детаљи из тог периода који поред тога што представља кључни доказ у поступку рехабилитације јесу занимљиви фрагменти и за историчаре као и за моралну рехбилитацију читавог четничког покрета. Френд је причао и о односу западних савезника према покрету ђенерала Михаиловића и издаји тог покрета од стране Велике Британије, а потом и од САД.
О његовим личним утисцима током боравка у Србији као и његовом скривању и евакуисању уз несебичну помоћ припадника ЈВуО и српског народа. Тај и такав однос је прерастао и у искрено пријатељство и безрезервну подршку ЈВуО у годинама комунистичког терора и монтираног процеса ђенералу Михаиловићу. Упркос притисцима оних интересних група који још увек не желе да се помире са истином о улози и значају ђенерала Михаиловића током Другог светског рата и грађанског рата у Србији ово сведочење ће бити значајно како би о захтеву било позитивно одлучено.

Београд.

28.10.2010.

Стефан Стојков

уторак, 26. октобар 2010.

Анкета Законика

На наше питање "Да ли је Србија правна држава?" 100% испитаника који су учествовали у анкет одговорило је са негативним одговором. Хвала

четвртак, 21. октобар 2010.

ПРАВОСУДНА АКАДЕМИЈА – ПОВРАТАК МОРАЛНО ПОЛИТИЧКЕ ПОДОБНОСТИ НА ВЕЛИКА ВРАТА?

20. септембра 2010. године почео је пријемни испит за прву генерацију полазника сталне обуке у Правосудној академији. Не стављајући у први план чињеницу да је већ тиме прекршен чл. 31. ст. 1. Закона о правосудној академији којим је прописано да се пријемни испит за почетну обуку организује једном годишње, а најкасније до 1. септембра, чини се оправданим да се овом приликом, тренутно остављајући по страни све квалитете и “квалитете” извршене “реформе правосуђа”, чији је нус продукт и Правосудна академија, осврнемо на начин избора кандидата из чијих редова ћемо за две године највероватније стећи нове судије и тужиоце, како то предвиђа господин Бруно Векарић (Политика, 26. јун, 2010. године), иначе председник Управног одбора Правосудне академије.
Пријемни испит за полазнике, који се оспособљавају за будуће носиоце правосудних функција, се састоји из писменог и усменог дела и теста личности  (в. чл. 31. ст. 2.  Закона о правосудној академији). Оцене на усменом и писменом делу испита могу бити од 1 до 10, док су оцене на тесту личности “задовољава” или “не задовољава”, при чему се сматра да онај кандидат који добије оцену 1 или 2 на усменом или писменом делу испита, односно оцену “не задовољава” на тесту личности, није положио пријемни испит (в. чл. 33. ст. 1., ст.2. и ст. 3. Закона о правосудној академији). Из овога недвосмислено следи да кандидат може својим знањем да заслужи највише оцене на писменом и усменом делу испита који за предмет имају материјално и процесно грађанско, кривично и прекршајно право и општу културу (чл. 30. ст. 1. Закона о правосудној академији), али да ипак не положи пријемни испит ако структура његове личности “не задовољава”!
Обзиром да закон ни exempli causa не наводи разлоге због којих ће се сматрати да неко лице “задовољава” или “не задовољава” на тесту личности, остаје дискреционо право Испитној комисији, да донесе такву процену. Тиме се јасно потенцијалним кандидатима ставља до знања да они немају право на упис на Правосудну академију, јер тамо где једној страни стоји на располагању дискреционо овлашћење, другој страни никада не припада право! (в. Лазар Марковић, Грађанско право – општи део и стварно право, Београд 1912, 148). Оно што кандидатима стоји на располагању није ништа друго до правна нада, која као таква не ужива никакву правну заштиту, што explicite потврђује и сам Закон о правосудној академији када у чл. 33. ст. 2. каже да “кандидат који није задовољан оценом на усменом делу испита има право да у року од 24 часа од пријема обавештења о оцени поднесе захтев Програмском савету за полагање усменог дела пријемног испита пред посебном комисијом.” Дакле, кандидату који није задовољан оценом Испитне комисије да његова личност “не задовољава”, не стоји на располагању ниједно законом признато средство којим би затражио преиспитивање такве оцене, јер Закон о правосудној академији то право гарантује само оним кандидатима “који нису задовољни оценом на усменом делу испита”.
Поставља се на крају питање, ко ће донети дискрециону оцену да ли личност кандидата “задовољава” или “не задовољава”. Када је законодавац већ употребио тако неадекватан израз који својом полисемичношћу указује на различите врсте задовољстава (да не следимо законску терминологију до краја, па да кажемо “задовољавања”) које могу (а по правилу не би требало) да буду релевантне за оцену способности (подобности) једног кандидата да буде примљен на сталну обуку, и када је законодавац већ пропустио да прецизира и објективизује критеријуме који би то задовољство (тј. “задовољавање”) учинили објективним, а не субјективним критеријумом, за очекивати је било да законодавац онда ваљано одреди чланове Испитне комисије који би својом одлуком отклонили недостатке у његовој правној техници. Међутим, Закон о правосудној академији у чл. 32. наводи да се пријемни испит полаже пред испитном комисијом која се састоји од 5 чланова од којих су три члана судије, а два члана тужиоци, док се у ставу 3. истог члана наводи да за спровођење теста личности Испитна комисија ангажује “стручна лица”. Како законодавац поново пропушта да прецизира из које области та лица морају поседовати стручност, чисто језичким тумачењем норме се може помислити и да то могу бити композитори, фудбалски тренери или професори књижевности, а систематским тумачењем те норме са поменутим чл. 30. могуће је захваљујући законодавчевом стилу извући и такав закључак да један кандидат може доћи у ситуацију да не положи пријемни испит јер спортски аспект његове личности “не задовољава” “стручно лице” у Испитној комисији оличено у стручњаку за сточарство!?
Најзад, поставља се питање шта је законодавац уопште желео остављајући кандидатима правну наду за упис уместо да им гарантује право под унапред утврђеним условима, те користећи тако непрецизне и двосмислене формулације? Бојимо се да има основа за зебњу да дискреционо право “стручних лица” да оценом да ли личност канидата “задовољава”, на велика врата уводи у наш друштвени и правни поредак морално политичку подобност, односно иницијално елиминисање свих оних личности које “не задовољавају” захтеве које пред будуће тужиоце и судије постављају идеали реформисаног правосуђа, па и доминантног стила размишљања и промишљања у контексту “европских вредности”. Пошто је Закон о Правосудној академији урађен по узору на, за српско право у последње време веома референтно хрватско право, то овим путем нећемо да му одузмемо и оне позитивне стране које свакако са собом носи. Ипак, због оних који ће данас после пријемног испита можда са већом зебњом размишљати о одговорима на тесту личности, него о одговорима из кривичног и грађанског права, а очекујући разјашњење наших дилема, постављамо питање: да ли се Законом о правосудној академији у Србију на велика врата поново уводи морално политичка подобност?
                                                                                 Милош Станковић

Парада поноса-рушилачка парада и накнада штете (део I-материјална штета)



            Датум 10.10.2010. године биће упамћен као још један црни дан у историји српске државе. Не улазећи у његову природу, народни бунт који је тог датума преплавио београдске улице, по енергији je личио на онај „петооктобарски“ и „отпорашки“ виђен деценију раније ( у коме моја маленкост није учествовала, што са поносом истичем), али по идеји са садашње тачке историјског гледишта дефинитивно није, с обзиром да је оводанашњи искренији и чистији и нема баш неке везе са „страним капиталом“. Захваљујући „великој мањини људи“која је тог дана „са поносом“ парадирала и побеђивала слободно можемо рећи да је Београд бар на неколико сати подсетио на Белфаст или Бејрут.
Оно што је у првим реаговањима истицано осим наравно „победе људских права“ која је прослављена прекинутом журком у СКЦ-у, је материјална штета коју је главни град Србије том приликом претрпео. Како је данашње време, време материјализма, о духовном и психичком болу који је нанет већинској Србији покушајем организовања те скарадне манифестације биће речи у неком од наредних текстова. Овде ће бити речи о неколико правних норми које се баве управо јавним скуповима какав је био онај од 10.10.2010. године те одговорношћу за материјалну штету која је тога дана начињена српској престоници. Да бисмо уопште могли да говоримо о овом питању потребно је прво дефинисати основне правне појмове који се на то питање односе. Дакле чланом 154 Закона о облигационим односима прописано је да „ ко другоме проузрокује штету дужан је накнадити је, уколико не докаже да је штета настала без њихове кривице“. Под материјалном штетом конкретни закон подразумева „умањење нечије имовине као и спречавање њеног увећања“(члан 155 истог закона). Исти закон под накнадом материјалне штете подразумева успостављање ранијег стања, које је постојале пре наступања штетног догађаја, односно ако није могуће успоставити то стање потребно је исплатити одговарајућу надокнаду у новцу, и тиме анулирату штетну последицу. Са друге стране према члану 2 став 2 Закона о окупљању грађана „простором примереним за јавни скуп сматра се простор који је приступачан за окупљање лица чији број и идентитет нису унапред одређени и на коме окупљање грађана не доводи до ометања јавног саобраћаја, угрожавања здравља, јавног морала или безбедности људи или имовине“. Одмах видимо да је организацијом параде срама ова императивна норма погажена. До ометања јавног саобраћаја је дошло, с обзиром да ни мува није могла да прелети полицијске кордоне који су били распоређени у ширем центру града. Дан пред одржавање јавног скупа, било је забрањено пролазити и паркирати возила и мотоцикле трасом којом ће се поменута парада срама кретати. Такође како је поменута парада прошла поред неколико државних институција а такође и поред Вознесењске цркве, јасно је да је дошло до угрожавања јавног морала. Следећа норма истог закона која може бити занимљива за ову тему садржана је у члану 4 ставу 3 који каже да „као место одржавања јавног скупа може бити пријављен простор из члана 2 став 3 овог закона, ако организатор прихвати да сноси трошкове настале привременом изменом режима саобраћаја и друге трошкове настале ванредним обављањем комуналних услуга“. Како се као званични организатори овог срамног скупа јављају Удружење грађана „Геј стрејт алијанса“ и Независна невладина организација Квирија-центар за промоцију културе ненасиља и равноправности, трошкови настали привременом изменом режима саобраћаја падају на њихов терет. То такође важи и за трошкове настале ванредним обављањем комуналних услуга, јер управо је током параде срама дошло до изражавања народног незадовољства на начин који је подразумевао и страдање имовине, који су опет за собом повукли и предузимање ванредних комуналних делатности. Самим тим неистина је да трошкове који су настали уочи, током и након „параде поноса“ треба да сносе грађани Србије. То поткрепљују и наводи из члана 172 став 1 Закона о облигационим односима који истиче да „правно лице одговара за штету коју његови органи проузрокују трећем лицу у вршењу или у вези са вршењем својих функција“. Напротив, сви ти трошкови по слову закона падају на терет организатора и требају се наплатити са њиховог текућег рачуна. Уколико на рачуну нема довољно средстава, просторије у којима се поменуте организације налазе, све покретне свари треба продати након спровођења поступка који је предвиђен по закону и из тако добијене суме обештетити све оне који су организовањем поменутог јавног скупа материјално оштећени. То важи и за јавна добра и институције града. Све ово поткрепљује и правна норма садржана у члану 5 Закона о окупљању грађана која каже да „ за одржавање реда на јавном скупу одговоран је сазивач“.
Овде треба такође истаћи следећу ствар. Организатори „параде поноса“ не би требали сами да одговарају за штету која је причињена јавним окупљањем грађана који су они организовали. Извори њиховог финансирања су веома стабилне институције, те не би смело да се доведе у питање материјално богатство којим би се штета надокнадила, а којим горе наведена удружења грађана располажу. Међутим како по члану 5 ставу 2 Закона о окупљању грађана „послове заштите личне и имовинске сигурности јавног скупа и других грађана, одржавање јавног реда и мира, безбедност саобраћаја и друге послове који се односе на обезбеђивање јавног скупа обавља министарство унутрашњих послова“, самим тим постоји њихова солидарна одговорност за материјалну штету која је причињена приликом организовања спорног јавног скупа. Само питање надлежне полицијске управе је мање важно с обзиром да је извор финансирања свих полицијских управа исти тј. буџет Републике Србије. Надаље основ одговорности Министарства унутрашњих послова је још чвршћи када се има у виду и захтев за забрану јавног који је поднет од стране „Удружења грађана Двери Српске“, и чињеницу да је поменути јавни скуп у супротности са чланом 11 Европске конвенције о заштити људских права и основних слобода, чланом 54 Устава Републике Србије, чланом 11 Закона о окупљању грађана и ставу судске праксе која се односи на схватање морала. Дакле Министарство унутрашњих послова је имало захтев за забрану на столу, који је био у потпуности у складу са законом и надасве нормом која овлашћује Министарство унутрашњих послова да забрани јавни скуп а то је члан 11 став 1 Закона о окупљању грађана која каже да „Надлежни орган може да забрани одржавање јавног скупа ради спречавање ометања саобраћаја, угрожавања здравља, јавног морала или безбедности људи и имовине“ и ништа није предузело по том питању. Чак иако нису хтели да реагују по поменутом захтеву Српског сабора Двери и забране скуп услед угрожавања јавног морала, могли су бар на основу оперативних података којима располажу да предвиде могућност народног бунта против једне овакве скарадне манифестације и да онда на основу тога забране исту. Чак штавише у току самог скупа на основу члана 12 могуће је реаговати на горе поменути начин што се опет није десило. Наравно све ово подразумева и одговорност непосредних извршиоца, лица која су директно учествовала у предузимању неких незаконитих радњи, стим да ту постоји објективан проблем њиховог проналажења.
Овако на безакоње које је тог дана владало Београдом остаје да нас подсећа снимак на коме тобоже један полицајац брани град од „рушитеља из унутрашњости“. Само ми није јасно у ком Закону о полицији, Правилник о условима и начину употребе средстава принуде, или Упутство о поступању полицијских службеника према малолетним и млађим пунолетним лицима, је пронашао норму која му дозвољава да се било коме у овој земљи обраћа на начин који је приказан на снимку, а да не говоримо о несумњивој дискриминацији, која је том приликом испољена од стране представника државе према припаднику свог народа, као да тобоже рођени Београђанин има више права у Београду него било који други грађанин Србије.

Владимир Штрбац

уторак, 19. октобар 2010.

Скраси се у својој земљи

„Скраси се у својој недођији“

Да ми је неко причао шта ће данашња Србија доживети не бих му поверовала. А из дана у дан још мање верујем својим чулима, иако сам млада и здрава. Занемим. Могуће зато што сам Светосавка, зато што ме је мати са пуно љубави учила све да волим све да праштам Бога ради, зато што ме је отац учио историји, зато што су ме баба и деда учили да волим село и да се не стидим свог порекла.
Расла сам у једном од најгорих периода Србије. Можда и могу да опростим, али не и да заборавим шта су нам чинили са задовољством.
Ових дана долази „нови ударац“- супруга оног што нас је бомбардовао пре деценију. Хтео човек да човечанство уведе у нови миленијум без последњег зла на земљи. Дефинитивно су му померене вредности када тако мисли о Србима. Ако је муж глава а жена врат, онда његова драга може само да буде гора од њега.
И она себи даје за право да одлучује о судбини наше земље. Нити је Српкиња, нити је наша држављанка, нити је србофил па да може да нам се меша у животе. Замисли, које је то понижење када долазиш у нечију земљу, а због твоје посете се морају испразнити улице и ставити под строгу контролу! Ово је ван сваке памети, заиста. Бар да је неког брилијантног ума, па да се и схвати толика предострожност, али овако...
Средстава информисања су преносила месецима, како дотична лобира за илегално отету нам колевку, а сад долази да унапреди разговоре престонице Србије и покрајинског града југа Србије. Изгледа да јој лобирање баш и није јача страна, није постигла шта је планирала. Мора да је много разочарана и бесна. И таква ће се суочити непосредно са својим пијунима у Србији, очи у очи. Бар ће је мање коштати и живаца и пара. Али јадни они. У ствари, сироти су у главу.
Не знам да ли је баш толико куражна? Најављивала се прво њена посета Федерацији, али... Мислим да није толико храбра. Могуће је, да је плаше подаци о авионским несрећама америчких званичника над Републиком Српском. 
            У своје име могу да опростим али не и да угостим, а у име страдалих – никад!

   
03. октобар / 20.септембар 2010.г.Св. Великомученик Јевстатије

Тијана Срдић

понедељак, 18. октобар 2010.

РЕЖИМСКЕ ХОМОСЕКСУАЛНЕ МАНИПУЛАЦИЈЕ

               Није случајно што је још пре више од месец дана почело да се прича о одржавању овогдишње тзв. Геј параде. Унапред предвидљива властодржачка методологија скретања пажње са важних политичких питања одавно је већ виђена. Несумњиво је да се режим крајем јула нашао у тешким околностима по себе које су можда могле и да угрозе сам опстанак на власти, те је ваљало наћи начина да се пажња са краха спољне политике и политике очувања државног интегритета пребаци на нека друга питања којима ће се јавност бавити у наредних месец-два, а све у циљу заташкавања и прикривања низа штетних потеза целокупног режимског-послушничког апарата. Идеално средство за такав вид манипулације била је тзв. Парада поноса са свим њеним промотерима, финансијерима, организаторима, дистрибутерима и конзуматорима.

Како ставри стоје јавност, и део власти задужен за агитацију и промоцију најављеног догађаја се све ово време заиста баве тиме. Иако је медијска блокада у току па се онима који се на било који начин не слажу са режимом онемогућава равноправан наступ у медијима, понека разумна реч неслагања са кампањом режимског Министарства за људска и мањинска права може се и чути. За све то време Тадићева клика која игра на миг САД, ЕУ, Турске, Независне Државе Хрватске и коњушарског дела ЕУ тзв. Државе Словеније прогурала је тзв. заједничку резолуцију о Косову и Метохији Србије и ЕУ у УН и тиме упропастила сваки покушај да се у догледно време Србија сматра државом достојном поштовања на међународној сцени јер се у минут до дванаест покуњила и прихватила промену свог предлога резолуције (која је ионако била преблага). Такву резолуцију међу првима су поздравили сви он који одавно признају тзв. Државу Косово, па и сами представници лажне државе. Насупрот њима државе које су бар до тада подржавале Србију у инсистирању на својој целовитости озбиљно су почеле да преиспитују своје ставове у вези подршке Србији, колико су више биле забринуте за сахрану међународног јавног права. Пар вести у медијима о том питању било је сасвим доста, јер је режим прогласио још једну своју велику победу у духу борисоуправног-евроунијатизма и тиме показао да од политике заштите државе и њене јужне покрајине нема ништа.

Тзв. Геј парада била је сасвим добар параван у дивљању муфтије Зукорлића који жели да обнови заседање АВНОЈ-а и прогласи још једну АВНОЈ-евску тековину за постојећу, отворено се залажући за ограничавање АВНОЈ-евским границама Рашке области. Маса његових следбеника организовала је протесте и покушала да у ово тешко време по Србију на нашој државној трагедији политички профитира. Влада готово и да није одговорила на овакве претење и то исто оно министарство које на челу са министром Чиплићем јавно промовише, потпомаже и организује тзв. Геј параду у Београду, већ се искључиво фокусирала на покушај обрачуна са онима који јој се супротстављају.

Поред свих ових догађаја у великом делу грађанства кључа огромно социјално незадовољство, падом динара, растом инфлације, опадањем зарада, поскупљењима и несташицама основних животних намирница. Упркос свему томе режим Бориса Броза труби о тзв. Геј паради, и тако на јефтин и бедан начин покушава да скрене пажњу са свих недаћа које је донео са собом када га је 2008. на власт инсталирао непријатељски дуо америчког и бритнског амбасадора, спроводећи директиве Вашингтона и Брисела. Иако се режим служи овом методологијом скретања пажње српски народ није глув, српски народ није слеп и српски народ није нем. Свима је већ одавно јасно да целокупан тзв. Геј НВО сектор отворено ради као најоданији слуга режима на помагању прикривања режимских недела. Тзв. Геј НВО сектор иако прима паре од режима и режимских господара изван граница Србије ради на помагању режима и из својих убеђења, јер зна да само слаба и колонијална Србија може да буде полигон у коме ће им руке бити одрешене, полигон какав је Србија била комунситима од 1944. године, полигон у у коме ће моћи да затиру већинске православне хришћанске вредности, да затиру традиционлане вредности, да гуше и сузбијају све што је српско или носи префикс српски и коначно крунишу колонијалног господара и његов послушнички режим који ће почивати на послушности и лојалности евроунијатско-комесарског НВО сектора.

Оно чега се режим плаши није слободно испољавање неслагања са својом догматско евроунијатском политиком, већ се он плаши изласка масе незадовољних, гладних, разочараних грађана на улице градова Србије, јер добро зна да ако до тога и дође такав низ скупова може врло лако да проузрокује губитак власти и рушење целокупног система на коме сам и почива. Свестан тога, и чињенице да ће се ускоро наћи у самртном ропцу, режим тражи повода да створи ситуацију у којој би дошло до грађанског сукоба, а на којем би своје изгубљене позиције још коју годину могао да чува па и по цену да на тзв. Геј паради дође до огромних нереда и хаоса, јер овај и овакав режим уме само да влада на такав начин и да у таквој ситуацији забраном свих оних са којима се не слаже добије још времена да својим иностраним повериоцима отплати дуг. Проблем тог дуга није више величина његове главнице, већ енормно нарасла камата. Средства за отплату најпре камате, а потом и главнице режим налази у обрачуну са онима који Србију виде као своју српску отаџбину, достојну и равноправну са свим осталим државама и народима, ма где се у свету налазили. 

Због свега наведеног и због штеточинске спреге режима са гејлобистима српски народ не жели више да слуша лажи, подметања, манипулације и да благо прелази преко режимских досетки за пуки опстанак у фотељама, већ ће се организовано побунити и рећи НЕ и ДОСТА ЈЕ БИЛО, све док се режим и његов послушнички апарат не почисти метлом и смести на историјско сметлиште, јер ту и припада.

Стефан Д. Стојков


недеља, 17. октобар 2010.

Младост Србије


Свака епоха има своју реч, реч која је покреће. Тако и данас у овом сивилу кроз које пролази српски народ и држава, Србија, гладна, издана, погнута, са милион незапослених људи, 30 000 становника мање сваке године, са највећим бројем младих у последњих 20 година који желе да је напусте и будућност потраже у другој земљи, у окупираном медијском простору можемо често чути „да Европа нема алтернативу“, „ да морамо ово или оно да урадимо због те исте Европе“, „да се Србија залаже и за Косово и Метохију и за Европу“. Некако најупечатљивије звучи она „да нема компромиса око суштинских питања“. Србија је можда заборавила човека који је то изговорио. Његова дела већ сада на суду историје често добијају „мршаву двојку“, више због старих времена и бранилаца његовог лика и дела, него њихових вредности. То није била његова мисао. Била је само изговорена са његове стране.
Младост Србије данас живи ту мисао. Не прави компромис са ултиматумима жене која ће ових дана посетити Србију и која је већ одавно направила компромис са самом собом, „прогутала“ што се прогутати може, зарад своје и мужевљеве политичке каријере, и повећања тиража књиге Монике Левински. Тобоже као да постоје друге и битније вредности у овом свету. Не прави компромис са разноразним злочинцима доказаним у србомржњи, који осим дугогодишње робије не заслужују ништа више од овог народа. Њој не треба тужилац да би знала ко се о земаљску и небеску правду огрешио, није лицемерна и не издаје своје пријатеље у свету, не сагиње се због шенген листе, не тргује са својим Јерусалимом, не подвлачи чак ни административне линије и сваки пут када тој младој Србији неко каже да Косово није српско, млада Србија памти, учи и чека. Може бити ухапшена, остати без посла због својих политичких убећења, зато што воли може бити названа фашистом и хулиганом, зато што верује секташом, њене шетње могу да броје неколико стотина људи, против ње нека се покрећу поступци за забрану, подносе кривичне пријаве, пооштравају закони. Младост Србије, памти, учи и чека. Младост Србије се бори. У средњој школи и на факултету кроз боље оцене, на конгресима и научним скуповима кроз своје научне радове, на утакмицама своје земље трошећи своје грло певајући српску химну, у својој кући ширећи љубав и заснивајући своју породицу, на улици противећи се паради срама. Младост Србије прави компромис али само због себе, када није битно да ли си делија, радовац или гробар. Она јасно прави разлику између пацифисте и миротворца, између своје земље и „штапа и канапа“. Она нема новца, посла, путовања јој нису најбитнија ствар у животу, а секс и град омиљена серија. Зна да је слобода једна ма како да буде изговорена. Зна да јој слободу нико неће поклонити и да се тешком муком и жртвама за њу треба изборити. Није дете планете, еуропејац. Она нема другу земљу осим Србије. Има своју историју, дичи се својим прецима, труди се да не изневери своје потомке. Не прави разлику између српског паора,сељака и Београда. Подједнако јој је битан тај град, исто као што су јој битни Ниш, Нови Сад, Пожаревац, Косовска Митровица, Бања Лука, Грачаница, Пећ, Книн, Херцег Нови, Требиње, Вуковар, Суботица, Нови Пазар. Има своју цркву, своје светиње, монахе и монахиње, има своје православље.
Младост Србије зна да је далеко боље усудити се на велика дела него поредити се са бојажљивим душама које не знају ни за победу ни за пораз. Младост Србије данас живи време великих ишчекивања. Сваки данашњи пораз даје чврстину темељу од којег почиње да се зида победа. Младост Србије побеђује...

Владимир Штрбац

ТОТАЛИТАРИЗАМ РЕЖИМСКОГ ХОМОСЕКСУАЛИЗМА

            Иако је већ узаврела атмосфера у вези најављене тзв. Геј параде у Београду за 10.октобар, чини се да ће наредних недеља ствари бити још врелије. Иако је опште познато да садашњи антисрпски режим бескрупулозно уништава земљу, то му не смета да да прећутну подршку одржавању ове скарадне манифестације. Иако постоје појединци који су режимски људи, а отворено заступају одржавање овакве манифестације, ствар која целу ситацију чини гором јеста да су неки од тих појединаца људи виско позиционирани у институцијама власти.

Успешна режимска политика блокаде свих медија онима који не говоре како би се режиму Бориса Броза свидело не даје баш резултате, како су мајстори евроунијатске цензуре рачунали. Народно незадовољство све већим и дубљим социјалним проблемима у земљи као и распиривање ватре у немирној и етнички нехомогеној Рашкој области додатно и оправдано брину народ и пројектују још црњу слику општег друшвеног стања ствари.

Синоћ је на једној београдској телевизији ипак делимично пробијена медијска блокада и грађани су имали прилике да чују, после ко зна колико времена, и мишљење друге стране, односно оне Србије која на све манипулације и штеточинске потезе власти не жели да зажмури. Марко Караџић, државни секретар министарства за људска и мањинска права у Влади Србије, као један од гостију емисије и један од оних који у власти јавно потпомаже одржавање тзв. Геј параде, показао је коначно своје право лице, јер му количина нервозе није дала да се контролише тако да су гледаоци од њега могли много шта да чују, а нашта је било указивано још много раније од када овај државни секретар представља портпарола геј лобија у Србији. Поред свог непристојног и бахатог наступа, јавно је признао и да је нетолерантан према онима са којима се не слаже. Такође је указао да је министар Чиплић, који му је непосредно надређени, од њега нешто мало толерантнији, а грађанство добро зна да је овај Тадићев министар најмање толерантан према Србима. Иако није изнео ниједан ваљани аргумент зашто би једна оваква антиправославна и неморална лакрдија трабало да се догоди 10. октобра, јасно је профилисао све оне који по његовом мишљењу у Србији делују противно интересима његових евроунијатских ментора који су и били иницијатори (понајвише у финансијском смислу) одржавања тзв. Геј параде (поготово након посете Србији, министра иночаствених послова СР Немачке јавно опредељеног педера). Караџићу, и лобију који он заступа, највише смета што би, можда, у доба одржавања овог неморалног вашара, они који се не слажу са том идејом, могли да изађу и промарширају београдским улицама. Иако олако посеже за појмовима као што је толеранција, грађаснке слободе и људска права овај неквалитетни кадар Тадићеве Владе, у мору неквалитетних кадрова државне администрације, показује да не познаје елементарна правна начела сваког цивилизованог правног поретка која се заснивају на томе да нечије право сеже докле год не угрожава туђе. Ту лекцију је преспавао на Правном факултету јер је морао да оде по доспелу рату од својих гејлоби финансијера!

Иако велика већина грађана и одређене неукаљане, а ауторитативне иниститиције у друштву, којих је данас мало, отоворено не подржавају овакве провокације, то ни министру ни његовом канцеларијском љубимцу Караџићу не значи ништа. Они ће спровести (или покушати, као што је и сам Караџић рекао) да до параде дође, па и по цену да се ангажује прекомеран број специјалних полицијских јединица које ће тог дана бити плаћене новцем пореских обвезника, тј. истих оних који се са парадом не слажу. Јер лако је арчити туђи новац, поготово када је то још и у туђем интерсу (или су се ставри можда промениле, па је то постао и заједнички интерес кабинетског пара Чиплић-Караџић).

На све ово, агресивне педерско-лезбијске организације јавно вређају православни морал и православне хришћане правећи разноразне скарадне плакате у којима се вређају српска црква, патријарх Павле, православни клир, светосавска традиција и историја. О тим провокацијама најбоље сведоче два плаката: на првом је девојка са фалусом у руци у пози молитве, са минђушама на којима су свеци, као и слика где се двојица мушкараца љубе у уста испред Светосавске цркве и споменика вожду Карађорђу. Изговор оних који уређују интернет сајт на којем се ова скарадштина појавила састојао се од тога да је то последица слободе уметничког изражавања, са чиме се одмах сложио вајни државни секретар Караџић. Овим чином је показао колико је за равноправнсот и поштовање људских права, јер му није важно што неко вређа верска права (која такође спадају у домен људских права уставноправно гледано), али му је стало до тзв. Геј параде и тобоже угорожених права педера и лезбијки.

Овакав наступ само је најава и увод у то, како ће се антисрпски режим обрачунавати са грађанима Србије и пореским обвезницима, а који се не слажу са оним што представља силовање морала у виду бацања прашине народу у очи док се земља распада, економска криза у земљи продубљује, а грађани доводе у безизлазну беду.

Стефан Д. Стојков