ИЗВЕШТАЈ СА ОКРУГЛОГ СТОЛА ,,КОМПАРАТИВНА АНАЛИЗА УСТАВА РУСКЕ ФЕДЕРАЦИЈЕ И УСТАВА СРБИЈЕ“

У среду, 18.12.2013. године, у свечаној сали Правног факултета у Београду одржан је округли сто „Компаративна анализа Устава Руске федерације и Устава Србије“, а поводом 20. годишњице од усвајања Устава Руске Федерације. Округли сто су организовали Амбасада Руске Федерације у Србији и Струковно удружење правника „Номоканон“. 

 На округлом столу учествовали су студенти основних и постдипломских студија Правног факултета у Београду, као и представници Руске амбасаде, министар – саветник Иван Горбунов и други секретар амбасаде, Арсен Ајсин, који су и отворили догађај. 

Анилизирајући историјско- правне аспекте руске и српске уставности као и државотвроност наших двају православних народа учесници округлог стола обрадили су тему друштвено – историјских прилика у којима су донети устави Русије из 1993. године и Србије из 2006. године уз упоредну анализу уставних решења према оба највиша правна акта, а која се тичу људских права са освртом на заштиту верских права, закондовног органа, владе, шефа државе, облика државног уређења, уређење судске власти као и механизама проме устава. 

Учесницима округлог стола г. министар саветник Горбунов се захвалио на учешћу и продубљивању пријатељских односа између Србије и Русије у области упознавања руске уставности, а затим је учесницима уручио сертификате и награде. 

СУП ,,Номоканон“ се посебно захваљује Адвокатској канцелари Крстић-Иванић из Београда, Адвокатској канцеларији Љубичановић из Београда и Адвокатској канцеларији Штрбац из Пожаревца на подршци. 

За Инфо службу 

Удружења ,,Номоканон“ 

Алекса Булатовић

НОВА ОПОЗИЦИЈА И ЈАКОБИНСКИ НАЦИОНАЛИЗАМ

Још се у прошлом веку велики конзервативни француски философ, мислилац и теоретичар, Шарл Морас, одредио према политичким странкама критикујући представничку демократију и вишестраначје. Он је улогу странака сматрао штетном јер ,,свађају народ, стварају немир и нерад окрећући људе од њихових послова, а поред тога партије су нешто вештачко и „неприродно““, говорио је. Идеја партијаштва биле су само један сегмент незаустављивих новина на пољу крупних друштвених промена које су донеле буржоаске револуције у западној Европи 17. и 18. века. Током наредног века ове идеје биле су само утабани ход који је из својих колевки полако извожен и у друге државе узрокујући крупне промене у свакој друштвеној свери, стварајући притом један нови слој у друштву који је постао и главни носилац индивидуалистичког разарања националних заједница, сукобљавајући их кроз класне борбе и борбе политичких странака. 

Партијашки дух у Србију долази са продором западне индивидуалистичке мисли током друге половине 19. века. Након обнове државности и изградње државе велики део кадра школовао се по калупима већ увелико изграђеног концепта буржоаског друштва пониклог на развалинама ,,старе Европе“. Тада настају и прве политичке странке које у духу жучних политичких борби 19. века и у Србији уносе дух странчарења, потпуно стран постојећим приликама и традицији српске светосавске државности. Утонувши у талас либералне демократије, прихватањем друштвено-политичког уређења које је увело капиталистичке принципе (плутократске) у економију младе српске државе утрт је пут којим су западноевропске државе увелико корачале. Грађанско друштво укоренило је рђаве тековине које су изнедриле како то каже Ноел О' Саливен, ,,човека масе“. Према њему ,,човек масе је онај који ,,не жели да мисли ни да трага за самопобољшањем, већ за забавом, штавише за оном врстом забаве која најмање тражи од његових духовних способности.““[1.] Управо о ,,човеку масе“ најбоље сведочи данашња политичка камарила у српском друштву, пониклом на обновљеним принципима савременог грађанског друштва. 

Оно што посебно узима маха, а уједно представља и својеврсан парадокс јесте свеприсутност паразитског странчарења и нових форми политичког организовања које само у формалном смислу превазилазе досада постојеће облике политичких субјеката, док у садржинском смислу тежње нових форми нису ни за јоту одмакле од партијашког концепта грабежа за бенефиције власти, а на уштрб изиграног поверења ,,човека масе“ тј. бирача. 

Локални избори увек могу бити добар пример кроз који се оправданост горе изнесене непромењене законитости може потврдити. Ако овога пута занемаримо оне политичке субјекте (традиционалне) који своје вишедеценијске политичке програме баштине управо на политици бескомпромисне политичке трговине, а зарад што дужег и што исцрпнијег експлоатисања јавних функција исту тежњу можемо у садржинском смислу приметити код оних новорганизованих политичких формација које имају ново, у формалном смислу установљено, рухо. Неки од њих иду толико смело да свој пројекат називају чак и концептом ,,Нове опозиције“. 

Овакву тенденцију потврђује захуктала кампања за локалне изборе у градској општини Вождовац у Београду. Тешка ,,страначка артиљерија“ и сви ресорси владајуће клике дати су на располагање локалној режимској листи. То није никаква новост нити какво чудо. То је онај устаљени образац понашања традиционланог партијаштва који своје корене вуче из 19. века. Трговина гласовима, обећања (углавном празна), демагогија, ситна трговина локланим функцијама и грозничава комбинаторика математичке већине доминантне су карактеристике овог накарадног у име народа организованог ,,демократског процеса“. Економско посрнуће, сиромаштво и непродуховљеност ,,човека масе“ најбоље се уклапа у ову идиличну слику либерлане-демократије у пракси. 

Оно што донекле боде очи, али врло брзо добија и одређено оправдање јесте дејство партијашке садржине у оквирима нове форме. Изгледа да је ,,Нова опозиција“ али да су стари партијашки обрасци понашања и даље присутни, шта више и пожељни. Заиста неубедљиво делује покушај да се на рачун изворне идеје саборног одлучивања накалеми демократски принцип воље математичке већине. То и не треба да чуди, посебно не када су циљеви запоседање ситних локалних функција. Иако не увек у жижи, моћ ,,локалних господара“ далеко је ефектнија и у пракси тј. очима обичног човека видљивија. Деградација идеје саборног принципа, светосавских начела, суштинске критике парламентарне демократије и монтескијеовског концепта ,,поделе власти“ и не може да резултира другачије до прихватањем правила само формалне конкуренције. Једноставно питање се ту поставља. А шта то нудите ново и другачије? Одговор је јасан, ништа. 

Сакупити све појединце и групе зарад каквог-таквог математичког збира, а занемарити суштину и притом се назвати ,,Новом опозицијом“, у најмању руку је идејно-политички неодговорно. Другачије речено, реч је о потпуној безидејности. Мотиви су исти свим учесницима локланог карневала Монтескијеове теорије у пракси. Освојити што више, јавне функције до наредног изборног циклуса у потпуности подредити интересима већине и суштински не понудити ништа ново - предвидљиви су ступњеви који се већ дуго врте у круг перманентно одржавајући ,,човека масе“ у заблуди. 

Дакле није довољно променити форму и то прогласити врхунским достигнућем савременог политичког организовања. Као и увек садржина је много важнија, али и много тежа за достигнути. Супротставити се демократији и паразитском странчарењу (мада је ту реч о плеоназму) не значи користити позитивно-правне форме које нису редовни вид политичког орагнизовања, супротставити се значи дати садржински нови концепт у сваком друштвеном сегменту како вертикалном, тако и хоризонталном. Али то изискује борбу, не стагнацију и компромисе. Сваки компромис повлачи даљи пад и преображај у оно што је део система који није органски, дакле противан богоустановљеном принципу. Свега тога, ,,Нова опозиција“ није свесна, јер она није нова она је стара, она је универзални сукцесор свих вредности друштвено-политичког поретка чија су начела противна сталешком концепту, односно поретку природно установљеног организма. „Јакобински национализам“ једнако је штетан и погубан колико концепт грађанског друштва, апстрактне ,,Грађаније“. Он је хибридна садржина која треба да испуни ,,нову форму“, али једнако је отрован и опасан коров. 

„Јакобински национализам“ је склон честој употреби политичке гиљотине, он је користи и за унутрашња ,,поравнања“ којима се штрчећи и неукалопљени чиниоци ,,новог опозиционог таласа“ сравњују и униформишу за јуриш на неку маргиналну али материјално исплативу функцију. Чест је случај да су јакобински националисти склони ватреној одбрани заузетих позиција и правдању зaузимања истих оном поново превареном ,,човеку масе“ – бирачу, који им је управо то омогућио. 

Из овога јасно је да декларисати себе ,,Новом опозицијом“ представља само један маркетиншки потез, али много је значајније и много важније то што нема опозиције установљеном систему, као ни активно понуђене алтернативе. Оне алтернативе која нуди конкретно и свеобухватно раскидање са досадашњом праксом и „игром по дошљачким правилима“. Не треба заборавити да су системска правила увезена и да су страна домаћем, изворном концепту који своју суштину црпи само у светосавском домаћинском поретку који не тргује и не прави компромисе већ истрајно и непоколебљиво одолева, притом бивајући заточник национланог јединства и древне изречене државотворне воље српског народа – Бог, Краљ, домаћин. 

________________

[1.] Ноел О' Саливен, Конзервативизам, Београд, 2008, стр. 152-153.

Стефан Д. Стојков 

ИЗВЕШТАЈ СА ТРИБИНЕ УДРУЖЕЊА НОМОКАНОН: „СТАЊЕ У СРПСКОМ ДРУШТВУ ДАНАС“

Удружење Номоканон је 3. децембра/20. новембра 2013. године, одржало на Правном факултету у Београду трибину под називом „Стање у српском друштву данас“. У име Удружења пред пуним амфитеатром V трибину је отворио студент Никола Цимбаљевић. Он је поздравио госте и захвалио се на доласку. Трибину је почео својим излагањем. Истакао је да много чинилаца утиче на стање у нашем друштву, неки позитивно,неки негативно, али ипак много више чинилаца утиче негативно. Он сматра да је стање у српском друштву дотакло дно, где омладина велича некакве јавне личности попут некаквих „Филипа и Станије“(учесника некакве ,,Фарме") и питајући се да ли је могуће да у медијима они добију више простора од нпр. нашег познатог тенисера Новака Ђоковића или неког истакнутог уметника, глумца, писца, итд. 

Окупљенима се у препуном амфитеатру први обратио професор социологије на Правном факултету др Милован Митровић. Он је нагласио на почетку самог излагања да треба прочитати његов текст „Српско друштво на раскршћу“ и схватити у каквом се стању заправо данас српско друштво налази. Професор је изнео неколико историјских чињеница које су битно утицале на стање нашег друштва. Нагласио је да је српско друштво разорено, да су уништене основне вредности и основна правила понашања. Он такође наглашава да данас има оних који говоре о духу простора и духу времена истовремено, али он за себе каже да често потенцира дух простора, јер су ови наши простори такви да морате бити кадри стићи и утећи и на том страшном месту постојати као народ и као држава. Он такође сматра да је Србија данас као држава недовршена , а српско друштво разорено до најситнијег атома његовог. Културни обрасци су разорени. Вредности и норме, једно са другим нису у сагласности, а да не говоримо о сагласности једних вредности са другим вредностима или једних норми са другим нормама. 

Присутнима се потом обратио професор римског права на Правном факултету др Жика Бујуклић, који је поздрављен уз громогласан аплауз присутних. Професор је на почетку излагања поздравио наше удружење. Потом је нагласио своју идеју да наш факултет носи назив Св. Сава, али та идеја није наишла на разумевање. Године 1971 када је уписао Правни факултет, наглашава да су тада на факултету предавали најугледнији и најбољи професори тог времена, али да већ следеће године више нису били на факултету, а разлог је био петиција која се потписивала да се професор Михајло Ђурић пусти из затвора, који је учествовао у расправи о амандманима на Устав тадашње Југославије. И амандмани који су тада донети управо су предвиђали ово што се данас догађа, на шта право полажу и шиптари и аутономаши у Војводини. Он сматра да је још тада омогућено да се створи Устав из 1974 који је јасно и гласно прокламовао да не постоји држава Србија, него две аутономне покрајине које имају конститутивни елемент у Уставу, што значи да смо још тада продали своју државу и одрекли је се. Даље он наглашава да свако ко уради нешто на свом пољу и покаже нешто позитивно, да је способан, а не само да улети у неку странку и гледа да нешто ућари, тада ће нам бити боље. Треба да се погледамо у огледало, да не тражимо кривце негде изван нас, него у намама самима, и да свако уради оно што може, као што он ради на својим предавањима већ 30 година. Причајући о језику данас, о ћирилици, запитао се где смо, да ли постојимо. Ако не видимо где смо, нико нам неће помоћи. Тако да поручује да треба да чувамо свој језик, своју историју, своју традицију, односно да сачувамо свој идентитет.  

Потпредседник Кошаркашког савеза Србије, наш прослављени кошаркаш и члан златне

генерације, Дејан Томашевић најпре се захвалио на позиву. Излагање почео једном занимљивом причом нашег времена, која му се догодила на граници са Македонијом. Враћајући се из Атине у Србију на граници је затекао аутобус са децом која су вероватно путовала на екскурзију. Видео је да деца истрчавају из аутобуса и јуре, па је претпоставио да желе аутограм или да се сликају. Међутим деца су хрлила ка аутомобилу у ком је био тамо неки „Боки 13“, што га је веома изненадило, али ипак осликава тренутно стање нашег друштва, нажалост. Тема његовог излагања била је „Псовка и злоупотреба дара Божијег“. Наглашава да су се многи питали да ли је псовка део наше културе, и он сматра да је најбољи одговор на то питање дао Архимандрит отац Тадеј, који каже да ја наша омладина послата у Пешту на школовање, јер тада у Србији која је ослобођена од Турака није било квалитетног образовања, и послато је доста омладине да се војно и административно усаврше. Међутим, Мађари су били познати псовачи у целом свету и наша омладина је научила да псује. У нашем језику пре тога нису постојале псовке, није се знало за њих и прва псовка почела је у гранизону и ево око 100 година касније смо гори од Мађара. Иначе наш кошаркаш наглашава да реч псовка значи пас, или нешто животињско, нешто недостојно човека. Треба да се угледамо на претке и да своју православну културу сачувамо. Потом је у истом духу изговорио и речи нашег Св.Владике Николаја Жичког, за све оне који се труде да избаце псовку из свог речника и тиме завршио своје излагање: „ Пресвети и пречисти Боже, помози свима вољнима да језик свој очисте и освете да би језик србског народа, и свију народа на земљи, био сличан огњеним језицима Твојих анђела, и апостола и светитеља, - инструмент наше утехе а Твоје вечите славе, моћи и мудрости. Да би језик свих људи био не на погибао њихову но на спасење и радост духовну. Амин.“ После прослављеног кошаркаша, присутнима се обратио легенда нашег рокенрола Бора Ђорђевић. После неколико изрецитованих песама о тзв. држави Косово и тзв. изборима, он се сложио са осталим гостима да је ситуација у земљи веома лоша. Бора такође наглашава из свог угла да је наш систем школства такав, да је просечно дете у осмом разреду основне школе паметније од Џ.Буша млађег. И наравно, по западу то мора да се мења. Тачније, запад нас доводи до апсурда, да мењамо оно што је добро. Да мењамо наш правни систем, да мењамо школство, и све битне институције. Даље сматра да нашем школству ниша не фали, па зашто би га мењали. И ако то променимо, он се боји да ћемо доћи наонај ниво америчких јавних школа, где се убијају, углавном не уче ништа, док је право школство које пружа адекватно знање резервисано за елиту. Бора је писајући колумне за „Франкфуртске вести“ тада направио мапу Србије са 36 независних држава ( Горња Војводина под управом великог благајнике Касе, Доња Војводина под управом великог војводе Ненада Личког (Ненада Чанка), итд.) Такође Бора сматра да Косово није завршена прича, да су ови тзв. избори које је расписала лажна држава Косово непостјећи. Он још наводи да се у Америци на тлевизијама не приказује ништа изван Америке, сем њихових и не толико актуелних вести. Док се код нас интензивно ради лана заглупљивању народа, где више пута поновљена лаж постаје истина. 

На крају трибине гостима се обратио наш млади редитељ и глумац Борис Малагурски. Он каже да ако желимо да видимо право стање у нашем друштву, попричамо мало са таксистима на пример. Они су права енциклопедија многих појединости, разни људи улазе у њихова возила, чују разне проблеме, приче, итд, тако да он предлаже да и политичари повремено седну у такси и провозају се, онда ће најбоље уочити проблем и видети у каквом је стању друштво. Он такође дубоко верује да је Србији потребна револуција и нада се да ће се та револуција кад-тад десити. По њему постоје две могуће револуције: прва, она најагресивнија, она која се може десити на улицама и која може имати несагледиве последице и нада се да до тога неће доћи, и друга, коју он заговара, која је далеко боља, а то је револуција свести. Једноставно да се ми као народ освестимо о кључним проблемима у овој земљи и да кренемо да их решавамо. Не да стално очекујемо да ће нам те проблеме решити неко са стране, или да ће се појавити неки поштен политичар који ће решавати наше проблеме, већ да ми сами то урадимо. И он дубоко верује да ми то можемо и морамо урадити. Треба да поседујемо мотивацију која ће нас вући напред. И он наглашава познату кинеску изреку да „Пут од хиљаду миља почиње једним кораком“.Реакције на политичке одлуке изостају, то се не сме допустити. Ако нема граница, једноставно неће бити краја притисцима којима се излажемо. Зато ми млади морамо и можемо то да мењамо. Он наглашава да не напуштамо своју земљу, да не будемо само пасивни посматрачи.. Бежање од проблема није решење. Морамо имати смисао за слободу, јер имамо један живот, а слобода је услов живота. Сви ми можемо променити ову земљу, али само заједно. Трбина је била изузетно посећена, одржана је пред препуним амфитеатром, а завршена је постављањем питања гостима.

За информативну службу 

Удружења ,,Номоканон"

Урош Брановић

У Београду,

07.12../24.11.2013.л.Г.

ИЗВЕШТАЈ СА ТРИБИНЕ УДРУЖЕЊА НОМОКАНОН: „ПОЗИТИВНОПРАВНИ ПОРЕДАК И ЛОКАЛНИ ИЗБОРИ НА КОСМЕТУ“

Удружење Номоканон 29. октобра 2013. године одржало је на Правном факултету у Београду трибину под називом „Позитивноправни поредак и локални избори на Космету“. 

 У име Одбора за јавно право трибину је отворио Стефан Стојков. Обраћајући се окупљенима
Стојков је предстојеће локалне изборе на Косову и Метохији окарактерисао као правно насиље над уставним поретком Републике Србије пред којим правничка струка не сме ћутати. Он је оценио да у уставноправној теорији не постоји институт ,,статусно неутралних избора“, већ да се ради о једној политичкој кованици. Своје излагање о противуставним изборима лажне државе Косово, а тиме указујући и на противправну природу косовске независноти и свих аката које из ње проистичу, завршио је цитатом Валтазара Богишића: ,,Што се грбо роди, вријеме не исправи.“ 

Окупљенима први се обратио проф. др Слободан Самарџић, посланик у Народној скупштини и бивши министар за Косово и Метохију, који је изразио да је главни циљ локалних избора на Косову и Метохији предаја српских институција властима тзв. државе Косово, истичући да је у томе одлучујућу улогу одиграо Уставни суд Републике Србије. Он је навео да је Уставни суд порекршио Закон о уставном суду и Устав Републике Србије одлажући одлуку о оцени уставности споразума које је власт склопила са властима непризнате државе Косово под окриљем Европске уније. Циљ процеса је, по оцени проф. Самарџића, заокруживање косовске независности и довођење Србије пред свршен чин. 

Након професора Самарџића окупљенима се обратио господин мр Душан Челић, бивши заменик председника Савезног комитета за Косово и Метохију. Показавши окупљенима одлуку председнице тзв. државе Косова о расписивању избора, господин Челић је јасно показао да предстојећи избори немају никакве везе са правним системом и законима државе Србије. Такође, он је оптужио комесара за избеглице Републике Србије да помаже тзв. Централној изборној комисији Косова у евидентирању лица избеглих са Косова и Метохије ради гласања на изборима при чему је вршено крвично дело крађе идентитета неовлашћеним достављњем података грађана који то нису одобрили. 

На крају се скупу обратио проф. др Владан Кутелшић који је потврдио да локални избори на Косову и Метохији немају везе са правним системом Републике Србије, али да сами избори, сама институционализација и организовање Срба на северу Косова може да се тумачи позитивно јер има могућност да касније прерасте са статуса локалне самоуправе у територијални ентитет који може да постави пуноправно питање свог статуса, као што је то учинио својевремено остатак Косова супротно Резолуцији 1244. 

Трибина је завршена постављањем питања гостима.

За информативну службу Удружења „Номоканон“ 

Алекса Булатовић 

Снимак трибине можете погледати овде:
https://www.youtube.com/watch?v=uZRaxV_d6A8
http://www.youtube.com/watch?v=5mLZcA8xig4

ТРИБИНА: ПОЗИТИВНОПРАВНИ ПОРЕДАК И ЛОКАЛНИ ИЗБОРИ НА КОСМЕТУ

Позивамо вас да присуствујете трибини у организацији Одбора за Јавно право Струковног удружења правника ,,НОМОКАНОН", а која ће се одржати на Правном факултету у Београду, у амфитеатру 5, 29.10.2013.године са почетком у 19ч, а на којој ће говорити: 

- г. проф. др Слободан Самарџић, народни посланик и бивши министар за Косово и Метохију;

- г. проф. др Владан Кутелшић, редовни професор уставног права на Мегатренд универзитету;

 - г. мр Душан Челић, бивши заменик председника Савезног комитета за Косово и Метохију.

Као струковно правничко удружење имамо обавезу да у име правничке струке изнесемо аргументе у прилог заштите уставног поретка српске државе који је у потпуности угрожен и нарушен прихватањем тзв. статусно неутралних локалних избора које нису расписали државни органи суверене и међународно признате чланице УН - државе Србије. Са обзиром на значај који Косово и Метохија имају за српску државу и српски народ, та одговорност правничке струке тим је већа. Немогуће је не признавати тзв. Републику Косово као државу, а поштовати правила и одлуке о расписивању локалних избора које су донели тзв. органи власти непостојеће државе. Уколко се изврши потпуна дерогација уставних и законских правила српске државе у ком правцу се кренуло, тиме се отвара ,,Пандорина кутија" неправа.

Како радили тако нам и Бог помогао!

СУД У УЛОЗИ ЈАНИЧАРА

Да правосуђе у Србији не функционише уверили смо се нажалост много пута до сада. Наопаке и протовно закону засноване одлуке скоро да су постале судска пракса. Неколико реформаторских захвата уз неколико нових закона и српско правосуђе бачено је на колена. И оно што је од тог правосуђа остало може се сваким именом назвати, али да оно судску функцију власти врши у најбољем интересу права и правде, нажалост више нико не може то да каже. 

Наравно, дужни смо да истакнемо да и поред оваквог стања постоје не мали изузеци међу српским судијама, који и даље часно обављају своју дужност. 

Недавно је целу јавност зачудила одлука суда да повери на старање дете оцу у Загреб, упркос

томе што је дете од рођења живело и расло уз своју мајку. Реч је о недавном случају мајке Наташе Матијевић и њене малолетне ћерке Рее Матијевић. У крајње дискутабилној судској одлуци, посебно ако се узме у обзир да је и интенција Породичног закона, као и досадашња домаћа судска пракса ишла у том правцу да се дете поверава на старање мајци, осим у законом оправданим случајевима, суд доноси одлуку којом дете поверава оцу и то са којим од рођења дете није живело!? Да ствар буде још гора отац детета – малолетне Рее Матијевић насилнички се понашао према својој супризи – мајци њиховог заједничког детета и због тога су против њега покретани у Хрватској адекватни поступци. Такође према лекарским налазима отац је боловао и од психичких болести које свакако не могу бити разлог више да се дете повери оцу уместо мајци! 

У делу домаћег породичног законодавства у погледу вршења родитељског права нормирани су случајеви заједничког, споразумног и самосталног вршења родитељског права, али оно што прожима тај однос родитеља према деци јесте правни стандард - ,,у најбољем интересу детета“. 

Поред очигледне неправде, али и погрешног поступања суда који је донео овакву срамну одлуку у погледу својих држављана јасно је да се није водило рачуна о ,,најбољем интересу детета“ јер сасвим сигурно поверавање детета лицу које му је само биолошки отац без основних услова које у том својству мора испунити наводи и лаика на закључак о лошој судској одлуци. Таква штетна одлука мора се изменити и то без одлагања како ни дете ни мајка не би трпели, а и како би се ова мрља у низу фаталних одлука српског правосуђа што пре спрала и тиме показала одговорност судства, друштва и државе у целости! 

Струковно удружење правника ,,Номоканон"

У Београду,

15./02.10.2013.л.Г.

Снимак трибине Удружења ,,Номоканон" - Сећање на Кошаре, Београд, 17./30.09.2013.л.Г., Београд, Правним факултет

Овде можете погледати снимак трибине Удружења ,,Номоканон" - ,,Сећање на Кошаре", која је одржана 17./30.09. 2013. Л.г. на Правном факултету у Београду.

Линк на коме се може погледати снимак трибине:

 http://youtu.be/u9i-6Hk2jX0?hd=1 

Удружење ,,Номоканон" се захваљује аутору снимка на објављивању истог.

Инфорамативна служба

Удружења ,,НОМОКАНОН"

САОПШТЕЊЕ УДРУЖЕЊА „НОМОКАНОН” ПОВОДОМ ОДРЖАВАЊА ТЗВ. ПАРАДЕ ПОНОСА У БЕОГРАДУ 2013. ГОДИНЕ

Сваки покушај да се на силу одржи парада мужеложништва и ове године је доживео неуспех. Нажалост то није због тога што власт има јасан став о том питању, већ се и овога пута радило о чистој политичкој калкулацији. Иако су и ове године промотери педерастије свим силама и огромном иностраном подршком, посебно финансијском, настојали да учине још један корак ка покоравању традиционланог српског духа у томе се ипак није успело. Ипак, не толико организовани српски национални корпус показао је довољно спремности и воље да се самоодбрани од насрћуће декаденције и изопачењаштва. Више је него јасно да је и овај пут требало зарад интереса уског круга на новац алавих ,,прајд активиста" направити сукобе и разарање града чије се становништво у великој већини противи њиховим бахатим и провокаторским замислима, па су им у том циљу изашле у сусрет и експозитуре западних амбасада. 

У смислу горе најављених догађаја и педерске претње узнемиравању становника Београда као израз противљења и дубоког неслагања са тзв. „Парадом поноса“ представници Удружења ,,НОМОКАНОН“ су у склопу антипедерске кампање делили студентима Правног факултета у Београду посебно издање билтена удружења са темом правне ,,борбе“ против најављене параде мужеложништва. 

Информативна служба 

Удружења ,,НОМОКАНОН“ 

О Крстовдану 2013. л.Г.

ПРАВО ПРОТИВ „ПАРАДЕ“

Кључни аргумент на који се позивају заговорници „геј параде“, управо је тврдња да је реч наводно о (не)поштовању људских права, при чему су хомосексуалци (и сродне врсте девијантних особа), представљени као угрожени и обесправљени субјекти, то јест као жртве. Колико је апсурдна таква тврдња, сведоци смо већ годинама, нарочито током јесење изложености политичко-медијској хистерији представника те „угњетаване“ мањине, који су у духу своје „толеранције“ и агресивног наметања својих идеја, наружили и плато испред Правног факултета Универзитета у Београду, рогобатним графитима чије поруке провокативно вређају традиционалне вредности србског народа. И тај чин довољно говори о правој позадини њихових медијских мантри о „људским правима“, као и о њиховом презиру према институцији Правног факултета, као храму правне науке. Јер ова научна дисциплина (право) није само пука теорија, већ један од темеља цивилизације, те је као таква увек непобитно сведочила против накарадне тенденције да се хомосексуални однос вредносно поистовети са природним односом између особа различитог пола.

У јеку традиционалне јесење медијске и политичке агресије коју заговорници „геј параде“ са читавом својом булументом медијског шкарта, већ годинама врше над нашим „хомофобним“ народом, објављујемо ову „политички некоректну“ анализу, која има за циљ да укаже на објективан однос између права и правде на једној страни и тежње за јавним испољавањем хомосексуалног понашања, на другој. За овдашњи „политички коректан“ миље, чак и оваква објективна анализа, несумњиво ће бити оцењена као дух линча према „геј популацији“. То и не чуди, јер не би било први пут да у недостатку ваљаних аргумената, промотери педерастије етикетирају своје опоненте као носиоце „духа линча и мржње“. То ће се несумњиво збити увек, када се оштро, бескомпромисно, али и аргументовано, у сваком погледу разобличава један од кључних идејних отрова које модерни жреци идеологије планетарног мондијализма користе у сврху уништења остатака здравих животних сокова народних организама широм планете. Истина, такви организми, у самоодбрани често рефлексно реагују и контра-насиљем. Јер као што су каменице, којима су током фебруара месеца 2008. године разбијани прозори непријатељских амбасада у Београду, фактички биле у служби одбране не само граница Србије дефинисаних Уставом, већ и одбране међународног права (ма колико то некоме смешно и противречно звучало), тако су и традиционалне претње и графити на београдским фасадама, који утерују страх у кости промотерима „хомосексуалних вредности“ и читавом овдашњем педерофилском несоју, у преданој служби одбране јавног поретка државе Србије. Јер омладина која ће у суботу изаћи на улице и понашати се у духу Његошевог стиха „Зло чинећи, од зла се бранећи...“ несумњиво ће онемогућити било какву „параду“, јер појам „парада“ подразумева и публику као неизоставни елемент. Парада заправо представља дефиле учесника кроз шпалир народа који им отпоздравља, а такве сцене засигурно никада нећемо гледати на улицама Србије, које могу бити поприште једино јалових и усиљених шетњи. А такве манифестције само јачају гнев грађана према промотерима педерастије и њиховим политичким покровитељима. Дакле, полицијски час, насиље и шетња пар десетина девијантних сподоба и њихових плаћеника, нису и не могу бити никаква парада, већ представљају лакрдију, циркус и сраман терор који антинародни режим зарад додворавања својим иностраним газдама, врши над народом Србије. Но, свака одбрана вапије и за ваљаном идејном подлогом, па отуда и побуда за настанак овог нашег доприноса идеолошком разобличавању педерофилске хистерије. Нажалост, и многи њени противници у овдашњој јавности често зазиру од претећих етикета, те се придржавају кодекса „политичке коректности“, чиме релативизују и константно ублажавају свој став о нужности одбране принципа здравог друштва, чиме можда и несвесно, усмеравају народ ка постепеном подизању прага толеранције према овој омраженој пошасти. Но извесно је да полемика око „хомосексуалних права“ и са њима повезане „Параде поноса“, и овај пут неминовно повлачи многа питања као што су етички, историјски, правни, па чак и идеолошки чинилац педерастије као појаве.

Ипак, у овој анализи, задржаћемо се на гледишту са становишта правне струке, како у смислу позитивног права тако и у контексту универзалних правних принципа. Ово питање је посебно битно, с обзиром да је кључни аргумент на који се позивају заговорници „параде“, управо тврдња да је реч наводно о (не)поштовању људских права, при чему су хомосексуалци (и сродне врсте девијантних особа), представљени као угрожени и обесправљени субјекти, то јест као жртве. Колико је апсурдна таква тврдња, сведоци смо већ годинама, нарочито током јесење изложености политичко-медијској хистерији представника те „угњетаване“ мањине, који су у духу своје „толеранције“ и агресивног наметања својих идеја, наружили и плато испред Правног факултета Универзитета у Београду, рогобатним графитима чије поруке провокативно вређају традиционалне вредности србског народа. И тај чин довољно говори о правој позадини њихових медијских мантри о „људским правима“, као и о њиховом презиру према институцији Правног факултета, као храму правне науке. Јер ова научна дисциплина (право) није само пука теорија, већ један од темеља цивилизације, те је као таква увек непобитно сведочила против накарадне тенденције да се хомосексуални однос вредносно поистовети са природним односом између особа различитог пола. Јер почев од првобитних слојева правне баштине из древне прошлости, па све до конца прошлог века, хомосексуална „заједница“ између двоје људи није постојала као норма. Хомосексуално понашње се истина јавља у извесним старим цивилизацијама, али се интензивира тек у периоду моралне декаденције истих (пред њихов распад), дакле у епохама изразитих поремећаја устаљених друштвених и међуљудских односа. Међутим, чак ни у таквим примерима данашњи поборници педерастије не могу пронаћи аргументе за своје идеје и тежње, јер историја не познаје појам „хомосексуалног брака“. Наиме, чак и они који су упражњавали овакву настрану праксу са истополним особама, најчешће су истовремено имали природан хетеросексуални брак. 

Ипак, агресија хомосексуалних промотера не обзире се на историјске, правне и етичке чињенице. Она је окренута најнижим поривима, изругивању светињи, деструкцији и бегу од полног идентитета. А њен пораст, несумњиво је омогућен благодарећи залеђини утицајних политичких странака и амбасадора западних земаља, а конкретизује се путем њима подређених медија. Наиме, уместо да се прикључе апелима за забрану скарадних перформанса којима се врећа духовна традиција житеља Србије, а чиме организатори „параде“ током читаве седмице најављују свој морбидни пир, најутицајнији медији у Србији хорски покушавају да исперу мозак народу, бомбардујући га ноторним неистинама по којима се право на парадирање хомосексуалаца приказује као „људско право загарантовано Уставом“, а скарадне манифестције подводе се под „изражавање уметничких слобода“.

„ПАРАДА“ КАО КРИВИЧНО ДЕЛО И ПОВРЕДА ЈАВНОГ ПОРЕТКА

Међутим, истина је да слобода окупљања загарантована Уставом, није безусловна, већ је подложна ограничењима „уколико је то неопходно ради заштите јавног здравља, морала, права других или безбедности Републике Србије“, како и пише у члану 54. важећег Устава. А што се тиче пословичног скрнављења хришћанских символа које током „Недеље прајда“ врше промотери педерастије, треба рећи да сам чин њеног организовања има све елементе кривичног дела из члана 317. Кривичног законика РС, у коме јасно пише да ће се учинилац казнити затвором од једне до осам година, уколико је дело расне верске и националне мржње „учињено излагањем порузи националних, етничких или верских симбола“. 

Такође, институција људских права подразумева само она права човека која су као таква призната од стране највећег броја држава у свету (кроз фактичко уважавање или ратификовање међународних пактова, конвенција и декларација), а „права“ на „сексуално опредељење“ као и на јавно испољавање хомосексуализма, прихваћена су у релативно малом броју држава (ЕУ и англосаксонске земље), те се ни у ком случају не могу подвести под категорију људских права.

Даље, као што је познато, апологете „геј параде“ стално истичу како су права хомосексуалаца у Србији угрожена, те је стога оправдана њихова жеља за протестом против постојећег стања. Међутим, истина је да су у правном погледу ове девијантне особе у Србији данас привилегована групација, заштићена посебним законом. Не заборавимо да је кључни део (члан 21) „Закона о забрани дискриминације“ из 2009. године, управо посвећен овој групацији, премда су пропедерски чиниоци овог закона у супротности са другим горе цитираним правним актима, као и са самим јавним поретком државе Србије.

Дакле, као што је очигледно и неоспорно, „геј популација“ ужива потпуну подршку антинародних власти, које су више пута показале спремност да новцем пореских обвезника, који су у великој већини противници одржавања про-педерских манифестација, покривају велике трошкове око организације истих. Дакле, по концепту хомосексуалног парадирања, већина грађана Београда се, злоупотребом правно-политичке регулативе од стране власти, новчано и физички експлоатише, а зарад удовољавања прохтевима мањине, коју већина сматра настраном. Наводимо и „физички“, јер не треба заборавити да се присуством огромног броја полицајаца при покушају одржавања параде, фактички заводи полицијки час у центру Београда. Таквом пажњом државних власти никада се није могла похвалити ни једна групација. Да иронија буде већа, није ретко да се националисти, којима се од стране про-педерских апологета импутира наводна привилегованост у друштву, хапсе и малтретирају насумично, чак и у случају најобичније пројаве своје патриотске оријентације.

Каже даље педерофилски несој, како је „геј популација“ угрожена, јер је у страху да јавно испољи своје „сексуално опредељење“. Ово је заиста тачно, и са становишта народног интереса, добро је што је тако. Заправо, ми признајемо да прижељкујемо још снажнију „хомофобију“ у Срба, али чак и гледано са становишта интереса хомосексуалаца, очигледно је да протест и парадирање није решење за побољшање њиховог статуса. Наиме, народ Србије за разлику од власти, једноставно не жели јавно испољавање педерастије у свом окружењу, јер сматра то настраном појавом, која нарушава јавни морал у друштву. У сваком модерном правном поретку, нарушавање јавног реда и мира се инкриминише и кажњава, а правни појам „нарушавања јавног реда и мира“ зависи од категорије „јавног морала“, који је и по логичким принципима али и по схватању правне науке, условљен схватањима дотичне заједнице у којој се примењује односни правни поредак. Конкретно у нашем случају, чињеница је да велика већина житеља Србије јавно испољавање педерско-лезбејских и сродних склоности сматра неморалним чином, a таква квалификација је у правничкој категорији еквивалентна појму нарушавањa јавног реда и мира. Сходно томе, у члану 344. Кривичног законика РС, стоји да ће се казнити затвором до три године, онај ко „дрским или безобзирним понашањем значајније угрожава спокојство грађана или теже ремети јавни ред и мир“.

Стога је јасно да је „хулиганско“ насиље које спречава одржавање педерске параде на београдским улицама, одраз својеврсне колективне правне самопомоћи, коју у недостатку адекватне реакције надлежних органа спроводи сам народ, штитећи јавни ред и мир.

Дакле, с обзиром и на правни и етички аспект народног третмана према педерастији, логично би било да хомосексуалци који живе у Србији, напусте државу и народ у коме живе, уколико су му „хомофобна“ схватања тог народа неприхватљива, уместо што жели да га „промени“ нарушавањем јавног реда и мира. Дугорочно гледано, и за њих саме то је боља опција, јер протестом и парадирањем, као и свим пратећим хаосом и нередима, који су неминовни привезак параде, „геј популација“ неће ни мало поправити свој статус пред обичним народом. Напротив, проузроковаће само пораст гнева већине житеља Србије према себи, јер никада није и не може бити правично да се извесна сексуална карактеристика мањине наметне већини као легитимни образац нормалности. Наиме, уколико педерско сексуално опредељење постане друштвена норма и легитиман (односно алтернативан) начин изражавања „љубави“, отвара се „Пандорина кутија“ и пробија граница, која отвара врата свим осталим сексуално девијантним појавама. Јер, поставља се питање, са каквом аргументацијом у том случају, у будћности забранити педофилима, зоофилима и сличним перверзњацима да исказују јавно своје сексуалне карактеристике? Такође, право на инцест, по таквој наопакој логици, исто треба дозволити, јер како забранити „љубав“? Ко ће имати право да постави границу између испољавања љубави на једној и удовољавања најнижим и девијантним нагонима на другој страни?

О ОДЛУЦИ УСТАВНОГ СУДА

Када је реч о односу права и педерастије, посебну пажњу у овдашњој јавности, привукла је одлука Уставног суда РС од 18.04. 2013 у предмету Уж. 5284/2011, а поводом жалбе правног лица „Парада поноса Београд“ које је пријавило организацију „геј параде“ за 2011. годину. Наиме, овдашњи антисрбски медији, уздајући се у пословичну површност лаика, хорски су представљали поменуту пресуду као правну победу заговорника параде, те као наводни доказ о томе да је забраном параде повређен Устав Републике Србије. Сада ћемо проанализирати ову тезу и основаност поменутих тврдњи, које су заправо ништа друго до злонамерно кривотворење односног акта. 

Истина, одлуком Уставног суда, усваја се жалба у неколико споредних чинилаца, попут повреде права на правно средство и повреде права на правично суђење, с обзиром да је одлука МУП-а о забрани, уследила по тврдњи суда – прекасно за могућност да услед жалбе евентуално дође до промене одлуке полиције о забрани. Међутим, „касна“ одлука полиције (што је наравно на самом делу ствар политичке тактике, балансирања између спољњег притиска и народног гнева), правно је еквивалентна пословичној неажурности и аљквости органа државне управе, и то нема везе са питњем односа између Устава на једној страни и на другој - права на организацију „геј параде“, напротив. То је ствар управно-техничке и политичко-тактичке природе и нема никакву другу димензију. Наиме, у суштинској ствари, односно о питању да ли је полицијском забраном повређено право на слободу окупљања, Уставни суд је својом пресудом одбио жалбу!

Стога, у ставу 1. изреке дотичне пресуде пише:

  „Усваја се уставна жалба Удружења „Парада поноса Београд“ и утврђује да су подносиоцу уставне жалбе решењем Министарства унутрашњих послова - Дирекција полиције - Полицијска управа за град Београд - Полицијска станица Савски венац број 212 - 613/11 од 30. септембра 2011. године повређени право на судску заштиту из члана 22. став 1. Устава Републике Србије, право на правно средство из члана 36. став 2. Устава и слобода окупљања из члана 54. Устава, док се у преосталом делу уставна жалба одбија као неоснована.“ Дакле, у суштинској ствари, Уставни суд је одбио жалбу, и ту чињеницу су овдашњи медији срамно прећутали, износећи притом неистину о одлуци суда која забрану одржавања параде проглашава неуставном, иако за такве тврдње нема никаквих основа. 

Насупрот поменутим неистинама, ево навода из образложења одлуке Уствног суда:

„Приликом оцене основаности уставне жалбе у односу на истакнуте повреде Уставом зајемчених права и слобода, а полазећи од претходно утврђених чињеница и околности конкретног случаја, Уставни суд је имао у виду следеће: Прво, да слобода окупљања из члана 54. Устава није апсолутна, већ њено остваривање подлеже Уставом утврђеним ограничењима. Са једне стране, грађанима се јемчи само слобода мирног окупљања, што значи да уставним гаранцијама ове слободе не подлеже окупљање грађана које није мирно. Са друге стране, уставотворац је допустио могућност да се зајемчена слобода окупљања законом ограничи из такстативно Уставом утврђених разлога, а то су: 1) заштита јавног здравља, 2) заштита морала, 3) заштита права других или 4) заштита безбедности Републике Србије.“ 

Наравно, иако је суштина одлуке исправна, наш циљ није глорофоковње Уставног суда и његове наводне истинољубивости и правичности, напротив. Данашњи Уставни суд, као и целокупан правосудни систем у Србији, несумњиво је оронуо и закржљао у погледу поимања правде, и то услед учесталих политикантских марифетлука и претварања судске власти у сервис режимских политичких партија, амбасадора утицајних западних земаља, као и поседника крупног капитала. Отуда је скандалозна и сама чињеница неодбацивања ове жалбе, с обзиром да је обраћање Уставном суду искључено онда када нису исцрпљена сва остала правна средства, а оргнизатори „параде“ нису претходно уложили жалбу чак ни на одлуку МУП-а о забрани. Али судије Уставног суда, очито нису имале баш толико смелости да и у овом случају примене Устав, већ су се препустили поменутој стихији послушништва према својим политичким газдама. Ипак, имали су макар толико обзира за струку и правичност, те су у суштинској ствари, одбили жалбу, премда су начин на који је одлука суда формулисана, као и пропратни текст њене објаве на интернет презентацији Уставног суда, несумњиво срамни и сасвим су у духу поменутог полтронског статуса судства у данашњој Србији.

ПЕДЕРАСТИЈА И РЕЖИМ

Дакле, не можемо се отети утиску да је у прича о „правима хомосексуалаца" и паради, не само део стратешке духовне борбе за промоцију накарадних мондијалистичких вредности, већ и безобразна провокација уперена према већини житеља Србије, поготово ако узмемо у обзир чињеницу да организатори не желе да своју параду одрже нигде другде осим у строгом центру Београда, као и чињеницу да се пратећа пропаганда из године у годину све мање бави „правима хомосексуалаца“ а све више бласфемичном изругивању према религији којој припада огромна већина житеља Србије. И на том примеру видимо привилеговани статус „геј популације“, јер власт (прецизније, Јавно тужилаштво) игнорише вређање осећања матичног народа, односно већине грађана Србије. 

На тај начин, актуелне власти нам прокламују нову и наопаку филозофију права, по којој се границе права личности не простиру до граница права других, већ их агресивно крше и угрожавају. Наиме, ако један државни функционер Републике Србије изругивање православној вери назива уметничким слободама, по истој таквој логици може се појавити неко ко ће евентуално насиље над учесницима „прајда“, назвати уметничким перформансом. Јер ако неко има права да повређује права других, појавиће се трећи, који ће угрожавати његова права, и тако у недоглед, ствараће се хаотичне заврзламе непрекидних сукоба и дискриминација. Стога, једини логичан закључак јесте да поборници „геј парада“ немају право да се буне када добију оно што заиста и призивају својим провоцирањем већине житеља Србије.

У једном нормалном државно-правном поретку (који нажалост не постоји у данашњој Србији), власт би активно сузбијала педерастију и инкриминисала њено јавно испољавање, а житељи који је упражњавају, имали би три могућности. Прва је да прихвате чињеницу да су настрани и болесни, и подвргну се лечењу у специјалним здравственим установама. Друга је да не прихвате чињеницу да су болесни и настрани, али да не намећу и не експонирају јавно своју болест. А трећа је да заврше у казненим установама уколико јавно испољавају своје настраности. Међутим, данашња Србија, чија власт хрли ка ЕУ тамници, далеко је од идеала једне иоле нормалне државе.

Дугорочно гледано, на нама Србима као и свим савесним житељима државе Србије, стоји обавеза да урадимо оно што морамо и можемо, не би ли земљу одбранили од расадника хомосексуалне хистерије, као и од свих паразитских режима који на духовном, социјалном и националном плану, смењујући се и узајамно допуњујући, неуморно деградирају народ. 

Марко Б. Димитријевић

ПОЗИТИВНИ ПРАВНИ ПОРЕДАК И ЛОКАЛНИ ИЗБОРИ НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ

Неки га носе ,,под мишком", уместо да га читају

Још од успостављања међународне администрације на територији Косова и Метохије 1999. године привремени органи власти настојали су да добију што шири легитимитет као и легалитет. До данас прошло је неколико фаза успостављања органа власти који су временом покривали како све вертикалне тако и све хоризонталне нивое власти. Преломни тренутак сасвим сигурно била је 2008. година када је једнострано проглашена независност тзв. Републике Косово. Од тог тренутка у унутрашњем смислу, а и у односу према оним међународним субјектима који ту самопрокламовану независност признају, долази до устројавања државних органа власти, тачније органа власти у виртуелном непризнатом систему законодавне, извршне и судске власти лажне државе Косово. Пошто је од узурпације власти 1999. године и упркос изричитим нормама резолуције УН 1244, циљ тамошњих сецесиониста било издвајање јужне покрајине из потпуне јурисдикције централне власти СРЈ, односно Србије успотављање и постојање паралелног уставно-правног система тзв. државе Косово неминовно је морао доћи у сукоб са јединим легалним, легитимним и међунраодно признатим уставно-правним поретком унутар кога је предвиђена правна егзистенција ове покрајине која је под привременом управом УН. Овакво несагласје међународног права, уставног права и политичких интереса косовских сецесиониста фактички је и то по етничком кључу поделило целу територију покрајине. Тамо где су већина преостали и непротерани Срби, власт се врши у сагласју са важећим уставним поретком Србије, док у оним деловима покрајине где већину чине Шиптари, власт се врши у уставно-правним оквирима правно непостојеће тзв. Републике Косово. 

Иако је ово један правни парадокс, очувани уставно-правни поредак Србије у појединим општинама јужне покрајине брана је и гарант опстанка преосталих Срба на Косову и Метохији. Редовно одржавање избора, избор народних представника и спровођење одлука извршне и судске власти Србије у мери у којој је то фактички и правно могуће најбоље је сведочанство да легитимни и легални уставно-правни поредак државе Србије егзистира на Косову и Метохију упркос супротним жељама и тежњама шиптарских сецесиониста и оних спољних фактора који их у тим настојањима подржавају. 

Формат у коме су постигнути ,,споразуми“ између ,,две стране“ након преговора у Бриселу између представника српских власти и привремених иниституција на територији јужне покрајине по први пут након 1999. године ишао је у правцу негирања уставно-правног поретка државе Србије и резолуције 1244 УН која штити и потврђује суверенитет и територијални интегритет државе Србије на територији јужне покрајине. Изричито непризнавање од стране Србије тзв. косвоске независности замењено је фактичким признавањем атрибута државности кроз форму политичког дијалога надзираног од стране ЕУ која је већински на страни шиптарских сецесиониста. Крајњи печат негирању уставно-правног поретка Србије на територији јужне покрајине ударен је расписивањем локалних избора на територији јужне покрајине и то од стране органа власти привремених иниституција тј. непостојећих органа непостојеће државе Косово. 

Ћораве кутије ,,статусно неутрланих избора"

Истискивање српског правног поретка са Косова и Метохије уоквириће и даће додатну тежину сецесионистима у погледу међународноправног признавања косовске псеудо-државности, а Србији потрети право на успостављање пуног суверенитета и територијалног интегритета у својој покрајини. Иако се све време инисистира на ,,статусно неутралним изборима“ јасно је да локални избори заказани за 3. новембар 2013. године, заправо нису ништа друго него статусно дефинисан изборни процес тзв. Републике Косова и то изборни процес током кога ће се бирати представници локалне самоуправе. Већ самим тим што ти избори нису расписани од стране неког непристрасног органа, организације која попут администрације УН има овлашћења сходно резолуцији 1244 да управља покрајином, а која је формално део уставно-правног поретка државе Србије, не може бити речи и „статусно неутралним изборима“. У правној теорији оваква конструкција или сличан правни институт не постоји. Овде је реч о једној политичкој кованици која треба да оправда и прикрије стврану природу ових избора. Избори, било о коме нивоу власти да је реч, имају за циљ да један уже или шире одређен круг бирача изабере своје представнике у локалним заједницама, регионланим органима власти или органима територијалне децентрализације, односно централним органима власти. Такође да би ти избори били „статусно неутрални“ потребно је да правни оквир према коме ће бити спреведен целокупни изборни поступак буде заиста статусно неутралан, а не тзв. законодавство тзв. државе Косово! 

Пошто ова два кључна елемента не испуњавају услов тзв. ,,статусне неутралности“ - услов непристрасности код расписивања избора и услов непристрасног изборног законодавства - не може бити никако речи о ,,статусно неутралним изборима“. Они се тако могу називати политичким речником оних политичких снага које такве изборе и изборни поступак заговарају и оправдавају, али то и даље неће значити са правног аспекта да се ради о „статусно неутралним изборима“. Оно што је још горе изборни поступак биће спроведен у складу са уставом и законима тзв. Републике Косово. Дакле упркос постојању обавезујућег, важећег и међународно призантог правног поретка државе Србије локални избори за део њене територије, тачније јужне покрајине, биће спроведени према законодавству непостојеће државе која противправно спроводи свој псеудо-правни поредак кршећи већ постојећи правни поредак државе Србије. Управо у томе огледа се правно насиље које на овакав начин покушава - корак по корак - да легализује и легитимише псеудо-правни поредак лажне и непостојеће државе Косово. Узимајући у обзир да у целом том споља наметнутом и диригованом поступку улогу саучесника у непоштовању сопственог важећег правног поретка има влада Србије, може се говорити о врсти државног удара, тешкој повреди устава, а самим тим и о тешким кривичним делима против уставног уређења и безбедности државе и то учињених од стране највиших државних представника власти. 

Уређени и савремени правни системи имају правне механизме да овакво еклатантно кршење

Уставни суд Србије кукавичје гнездо антиуставности

устава и закона сузбију и врате га на терен права са терена неправа. Поред већ поменутих кривичних истражних органа, као и највишег законодавног органа власти – Народне скупштине, наш правни поредак познаје и Уставни суд који је чувар уставности и законитости (или бар то треба да буде). Сви они још много раније имали су обавезу да заштите устав и законе државе Србије као и њене интересе на територији јужне покрајине која је под привременом међународном управом, а где су, парадоксално, власт узурпирали шиптарски сецесионисти. Са обзиром на отворено саучесништво владе, највиших државних представника власти као и представника сецесионистичких нелегалних и нелегитимних власти на простору јужне покрајине Косова и Метохије, велика је обавеза и одговорност надлежних да спрече правно насиље и безакоње које потпомаже сецесионистичке напоре и тежње тзв. Републике Косово. 

Како нема никаквих изгледа, разуме се из строго политичких побуда, да ће се о овоме надлежни органи огласити и сходно уставу и законима поступити, једини истински браниоци уставног поретка и међународног права на територији јужне покрајине и територији целокупне државе Србије биће управо они лојални бирачи који ће се оглушити, игнорисати и који неће признати локалне изборе као изборе за локалну власт који су расписани од стране органа власти непостојеће тзв. Републике Косово. Тиме би се најотвореније исказала чврста приврженост лојалног становништва држави у којој желе да наставе да живе и онемогућило тихо гашење последњих трагова и присуства државе Србије на Косову и Метохији. Управо тим тихим гашењем и повлачењем државне власти, па макар и на нивоу локалне власти, отворен би био пут за интегрисање и преосталог становништва у један псеудо-правни поредак и дистанцирање од остатка Србије, а свака даља правна борба за очување интегритета и суверенитата била би осуђена на све извеснији неуспех и коначно прећутно одрицање од не само територијално значајног дела државе. 

Стефан Д. Стојков

ПРЕДСТАВНИЦИ УДРУЖЕЊА НОМОКАНОН У ЈАСЕНОВЦУ

          После дужег низа година и одласка на Велебит и одавања почасти јадовничким мученицима у сарадњи са господином Зораном Вучићем, а са благословом епископа славонског господина Саве и Одбора за Јасеновац у петак 12/13.септембар на поклоничко путовање одавања поште јасеновачким жртвама, кренули су представници Удружења „НОМОКАНОН“. 

          Након пута од скоро седам сати стигли смо у логор смрти – ЈАСЕНОВАЦ. Јутро је магловито, а призор на све стране сабласан. Од логора где је страдало 700,000 Срба [1.] направљен је парк! Осим ,,Каменог цвета“ и ,,воза смрти“ нема другог обележја да је логор ту постојао некада. Да су Хрвати најхрабрији народ на свету, не зато што се никога не боје, него зато што се ничега не стиде [2.] најбољи доказ су бели лабудови тик поред ,,Каменог цвета“ који обележава велико мучење, страдање, тортуру и убијање нехрватског становништва у НДХ. Сликовата зелена ливада, лабудови, велики простор... Није ни чудо што у граду Јасеновцу стоји огроман билборд са рекламом ,,Туристичка карта опћине Јасеновац“, позивајући своје суграђане, а и туристе да обиђу Јасеновац, без назнаке да се ради о највећем логору на овим просторима. 

          Иако су усташе током повлачења у Другом светском рату спалиле велики део логора, после рата остало је довољно материјала да се реновира и направи место која ће представљати опомену и нешто што не сме да се заборави. Али да нема велике разлике између Павелићеве и данашње политике Хрватске, најбољи је доказ да је и остатак материјала порушен након задњег рата 1995. године, уз цинично објашњење хрватских власти да је тако обезбеђен грађевински материјал за обнову кућа у спаљеним селима тог дела Посавине. 

          Након одавање помена на месту где је некада био логор, запутили смо се ка манастиру Јасеновац на јутарњу литургију. Тамо су нам се прикључили и Бањалучани као и још један аутобус из Београда. Манастир Јасеновац је и резиденција епископа славонског. На литургији је дошло пуно свештених лица. Поред домаћина Његовог Преосвештенства епископа славонског господина Саве, литургију је служио и епископ липљански господин Јован Ћулибрк који је и координатор Одбора за Јасеновац. Након домаћинског и братског пријема и након послуженог ручка запутили смо се северно ка манастиру Пакрац. 

          Манастир Пакрац налази се у славонској епархији. То је манастир из 16. века са богатом историјом. Овај манастир ,,преживео је“ турско-аустријскии рат, као и унијаћење у 19. веку. Одолевши свему овоме овај манастир креће да јача почетком 20. века. Пре почетка Другог светског рата манастир је имао велику имовину (у виду непокретне и покретне имовине итд...) све што је потребно да би егзистенцијално опстао. Али нажалост од после Другог светског рата нису успели да се опораве. Усташе су пар пута долазиле и отимале све вредно у манастиру, а када је рат завршен, коначно комунисти су им одузели сву имовину. Данас у манастиру Пакрац нема монаха, а нема ни струје. Налази се забачен у шуми у истоименом граду. 

          Након обиласка манастира Пакрац упутили смо се и на последњу дестинацију, удаљену неколико десетина километара од већ споменутог манастира. Реч је о манастиру Свете Ане који припада такође славонској епархији. Овај манастир је из 15. века и налази се у близини Дарувара. Урађен је у претежно готском стилу али је приликом обнове у 18. и 19. веку променио доста првобитни изглед. Данас прати судбину манастира Пакрац, налази се дубоко у шуми у тешком стању, без струје, зидови су услед временских непогода како унутар тако и споља оштећени. Овде се одржавају литургије једном или два пута годишње. 

          После обиласка и задњег манастира кренули смо пут Београда. Удружење „НОМОКАНОН“ задње три године одлази у обилазак стратишта и логора широм данашње Хрватске. На тај начин се трудимо да студенти и наша омладина не забораве страдања у НДХ током Другог светског рата. Ако већ нико адекватно није одговарао за злочине, то је најмање што можемо да учинимо за преко милион људи који су страдали од злочиначког усташког режима.У тим пределима, свака породица је дала по неког члана, без обзира да ли су то у питању старци, деца или жене, страдали су само зато што нису били Хрвати. 

„Чувајмо се од нељуди,али се још више чувајмо да не постанемо нељуди.“ (Патријарх Павле) 

 _________________

[1.] Прави број никада није утврђен али према истраживањима стручњака у периоду између 1941. и 1945. у систему концентрационих логора ,,Јасеновац'' убијено је око 700,000 деце, жене и стараца. Међу страдалима највише је било Срба, Јевреја и Рома.  
Извор: http://www.rts.rs/page/stories/sr/story/11/Region/1322116/Pomen+%C5%BErtvama+u+Donjoj+Gradini.html

[2.] Цитат Јована Дучића о Хрватима. 

За информативну службу 

Удружења „НОМОКАНОН“ 

Марко Р. Минић