Господе и Владико живота мога, дух лености, мрзовоље, властољубља и празнословља, не дај ми. Дух целомудрености, смиреноумља, трпљења и љубави даруј ми, слуги Своме. О, Господе Царе, даруј ми да сагледам грехе своје и да не осуђујем брата свога, јер си благословен у векове векова. Амин.

уторак, 26. октобар 2010.

Анкета Законика

На наше питање "Да ли је Србија правна држава?" 100% испитаника који су учествовали у анкет одговорило је са негативним одговором. Хвала

четвртак, 21. октобар 2010.

ПРАВОСУДНА АКАДЕМИЈА – ПОВРАТАК МОРАЛНО ПОЛИТИЧКЕ ПОДОБНОСТИ НА ВЕЛИКА ВРАТА?

20. септембра 2010. године почео је пријемни испит за прву генерацију полазника сталне обуке у Правосудној академији. Не стављајући у први план чињеницу да је већ тиме прекршен чл. 31. ст. 1. Закона о правосудној академији којим је прописано да се пријемни испит за почетну обуку организује једном годишње, а најкасније до 1. септембра, чини се оправданим да се овом приликом, тренутно остављајући по страни све квалитете и “квалитете” извршене “реформе правосуђа”, чији је нус продукт и Правосудна академија, осврнемо на начин избора кандидата из чијих редова ћемо за две године највероватније стећи нове судије и тужиоце, како то предвиђа господин Бруно Векарић (Политика, 26. јун, 2010. године), иначе председник Управног одбора Правосудне академије.
Пријемни испит за полазнике, који се оспособљавају за будуће носиоце правосудних функција, се састоји из писменог и усменог дела и теста личности  (в. чл. 31. ст. 2.  Закона о правосудној академији). Оцене на усменом и писменом делу испита могу бити од 1 до 10, док су оцене на тесту личности “задовољава” или “не задовољава”, при чему се сматра да онај кандидат који добије оцену 1 или 2 на усменом или писменом делу испита, односно оцену “не задовољава” на тесту личности, није положио пријемни испит (в. чл. 33. ст. 1., ст.2. и ст. 3. Закона о правосудној академији). Из овога недвосмислено следи да кандидат може својим знањем да заслужи највише оцене на писменом и усменом делу испита који за предмет имају материјално и процесно грађанско, кривично и прекршајно право и општу културу (чл. 30. ст. 1. Закона о правосудној академији), али да ипак не положи пријемни испит ако структура његове личности “не задовољава”!
Обзиром да закон ни exempli causa не наводи разлоге због којих ће се сматрати да неко лице “задовољава” или “не задовољава” на тесту личности, остаје дискреционо право Испитној комисији, да донесе такву процену. Тиме се јасно потенцијалним кандидатима ставља до знања да они немају право на упис на Правосудну академију, јер тамо где једној страни стоји на располагању дискреционо овлашћење, другој страни никада не припада право! (в. Лазар Марковић, Грађанско право – општи део и стварно право, Београд 1912, 148). Оно што кандидатима стоји на располагању није ништа друго до правна нада, која као таква не ужива никакву правну заштиту, што explicite потврђује и сам Закон о правосудној академији када у чл. 33. ст. 2. каже да “кандидат који није задовољан оценом на усменом делу испита има право да у року од 24 часа од пријема обавештења о оцени поднесе захтев Програмском савету за полагање усменог дела пријемног испита пред посебном комисијом.” Дакле, кандидату који није задовољан оценом Испитне комисије да његова личност “не задовољава”, не стоји на располагању ниједно законом признато средство којим би затражио преиспитивање такве оцене, јер Закон о правосудној академији то право гарантује само оним кандидатима “који нису задовољни оценом на усменом делу испита”.
Поставља се на крају питање, ко ће донети дискрециону оцену да ли личност кандидата “задовољава” или “не задовољава”. Када је законодавац већ употребио тако неадекватан израз који својом полисемичношћу указује на различите врсте задовољстава (да не следимо законску терминологију до краја, па да кажемо “задовољавања”) које могу (а по правилу не би требало) да буду релевантне за оцену способности (подобности) једног кандидата да буде примљен на сталну обуку, и када је законодавац већ пропустио да прецизира и објективизује критеријуме који би то задовољство (тј. “задовољавање”) учинили објективним, а не субјективним критеријумом, за очекивати је било да законодавац онда ваљано одреди чланове Испитне комисије који би својом одлуком отклонили недостатке у његовој правној техници. Међутим, Закон о правосудној академији у чл. 32. наводи да се пријемни испит полаже пред испитном комисијом која се састоји од 5 чланова од којих су три члана судије, а два члана тужиоци, док се у ставу 3. истог члана наводи да за спровођење теста личности Испитна комисија ангажује “стручна лица”. Како законодавац поново пропушта да прецизира из које области та лица морају поседовати стручност, чисто језичким тумачењем норме се може помислити и да то могу бити композитори, фудбалски тренери или професори књижевности, а систематским тумачењем те норме са поменутим чл. 30. могуће је захваљујући законодавчевом стилу извући и такав закључак да један кандидат може доћи у ситуацију да не положи пријемни испит јер спортски аспект његове личности “не задовољава” “стручно лице” у Испитној комисији оличено у стручњаку за сточарство!?
Најзад, поставља се питање шта је законодавац уопште желео остављајући кандидатима правну наду за упис уместо да им гарантује право под унапред утврђеним условима, те користећи тако непрецизне и двосмислене формулације? Бојимо се да има основа за зебњу да дискреционо право “стручних лица” да оценом да ли личност канидата “задовољава”, на велика врата уводи у наш друштвени и правни поредак морално политичку подобност, односно иницијално елиминисање свих оних личности које “не задовољавају” захтеве које пред будуће тужиоце и судије постављају идеали реформисаног правосуђа, па и доминантног стила размишљања и промишљања у контексту “европских вредности”. Пошто је Закон о Правосудној академији урађен по узору на, за српско право у последње време веома референтно хрватско право, то овим путем нећемо да му одузмемо и оне позитивне стране које свакако са собом носи. Ипак, због оних који ће данас после пријемног испита можда са већом зебњом размишљати о одговорима на тесту личности, него о одговорима из кривичног и грађанског права, а очекујући разјашњење наших дилема, постављамо питање: да ли се Законом о правосудној академији у Србију на велика врата поново уводи морално политичка подобност?
                                                                                 Милош Станковић

Парада поноса-рушилачка парада и накнада штете (део I-материјална штета)



            Датум 10.10.2010. године биће упамћен као још један црни дан у историји српске државе. Не улазећи у његову природу, народни бунт који је тог датума преплавио београдске улице, по енергији je личио на онај „петооктобарски“ и „отпорашки“ виђен деценију раније ( у коме моја маленкост није учествовала, што са поносом истичем), али по идеји са садашње тачке историјског гледишта дефинитивно није, с обзиром да је оводанашњи искренији и чистији и нема баш неке везе са „страним капиталом“. Захваљујући „великој мањини људи“која је тог дана „са поносом“ парадирала и побеђивала слободно можемо рећи да је Београд бар на неколико сати подсетио на Белфаст или Бејрут.
Оно што је у првим реаговањима истицано осим наравно „победе људских права“ која је прослављена прекинутом журком у СКЦ-у, је материјална штета коју је главни град Србије том приликом претрпео. Како је данашње време, време материјализма, о духовном и психичком болу који је нанет већинској Србији покушајем организовања те скарадне манифестације биће речи у неком од наредних текстова. Овде ће бити речи о неколико правних норми које се баве управо јавним скуповима какав је био онај од 10.10.2010. године те одговорношћу за материјалну штету која је тога дана начињена српској престоници. Да бисмо уопште могли да говоримо о овом питању потребно је прво дефинисати основне правне појмове који се на то питање односе. Дакле чланом 154 Закона о облигационим односима прописано је да „ ко другоме проузрокује штету дужан је накнадити је, уколико не докаже да је штета настала без њихове кривице“. Под материјалном штетом конкретни закон подразумева „умањење нечије имовине као и спречавање њеног увећања“(члан 155 истог закона). Исти закон под накнадом материјалне штете подразумева успостављање ранијег стања, које је постојале пре наступања штетног догађаја, односно ако није могуће успоставити то стање потребно је исплатити одговарајућу надокнаду у новцу, и тиме анулирату штетну последицу. Са друге стране према члану 2 став 2 Закона о окупљању грађана „простором примереним за јавни скуп сматра се простор који је приступачан за окупљање лица чији број и идентитет нису унапред одређени и на коме окупљање грађана не доводи до ометања јавног саобраћаја, угрожавања здравља, јавног морала или безбедности људи или имовине“. Одмах видимо да је организацијом параде срама ова императивна норма погажена. До ометања јавног саобраћаја је дошло, с обзиром да ни мува није могла да прелети полицијске кордоне који су били распоређени у ширем центру града. Дан пред одржавање јавног скупа, било је забрањено пролазити и паркирати возила и мотоцикле трасом којом ће се поменута парада срама кретати. Такође како је поменута парада прошла поред неколико државних институција а такође и поред Вознесењске цркве, јасно је да је дошло до угрожавања јавног морала. Следећа норма истог закона која може бити занимљива за ову тему садржана је у члану 4 ставу 3 који каже да „као место одржавања јавног скупа може бити пријављен простор из члана 2 став 3 овог закона, ако организатор прихвати да сноси трошкове настале привременом изменом режима саобраћаја и друге трошкове настале ванредним обављањем комуналних услуга“. Како се као званични организатори овог срамног скупа јављају Удружење грађана „Геј стрејт алијанса“ и Независна невладина организација Квирија-центар за промоцију културе ненасиља и равноправности, трошкови настали привременом изменом режима саобраћаја падају на њихов терет. То такође важи и за трошкове настале ванредним обављањем комуналних услуга, јер управо је током параде срама дошло до изражавања народног незадовољства на начин који је подразумевао и страдање имовине, који су опет за собом повукли и предузимање ванредних комуналних делатности. Самим тим неистина је да трошкове који су настали уочи, током и након „параде поноса“ треба да сносе грађани Србије. То поткрепљују и наводи из члана 172 став 1 Закона о облигационим односима који истиче да „правно лице одговара за штету коју његови органи проузрокују трећем лицу у вршењу или у вези са вршењем својих функција“. Напротив, сви ти трошкови по слову закона падају на терет организатора и требају се наплатити са њиховог текућег рачуна. Уколико на рачуну нема довољно средстава, просторије у којима се поменуте организације налазе, све покретне свари треба продати након спровођења поступка који је предвиђен по закону и из тако добијене суме обештетити све оне који су организовањем поменутог јавног скупа материјално оштећени. То важи и за јавна добра и институције града. Све ово поткрепљује и правна норма садржана у члану 5 Закона о окупљању грађана која каже да „ за одржавање реда на јавном скупу одговоран је сазивач“.
Овде треба такође истаћи следећу ствар. Организатори „параде поноса“ не би требали сами да одговарају за штету која је причињена јавним окупљањем грађана који су они организовали. Извори њиховог финансирања су веома стабилне институције, те не би смело да се доведе у питање материјално богатство којим би се штета надокнадила, а којим горе наведена удружења грађана располажу. Међутим како по члану 5 ставу 2 Закона о окупљању грађана „послове заштите личне и имовинске сигурности јавног скупа и других грађана, одржавање јавног реда и мира, безбедност саобраћаја и друге послове који се односе на обезбеђивање јавног скупа обавља министарство унутрашњих послова“, самим тим постоји њихова солидарна одговорност за материјалну штету која је причињена приликом организовања спорног јавног скупа. Само питање надлежне полицијске управе је мање важно с обзиром да је извор финансирања свих полицијских управа исти тј. буџет Републике Србије. Надаље основ одговорности Министарства унутрашњих послова је још чвршћи када се има у виду и захтев за забрану јавног који је поднет од стране „Удружења грађана Двери Српске“, и чињеницу да је поменути јавни скуп у супротности са чланом 11 Европске конвенције о заштити људских права и основних слобода, чланом 54 Устава Републике Србије, чланом 11 Закона о окупљању грађана и ставу судске праксе која се односи на схватање морала. Дакле Министарство унутрашњих послова је имало захтев за забрану на столу, који је био у потпуности у складу са законом и надасве нормом која овлашћује Министарство унутрашњих послова да забрани јавни скуп а то је члан 11 став 1 Закона о окупљању грађана која каже да „Надлежни орган може да забрани одржавање јавног скупа ради спречавање ометања саобраћаја, угрожавања здравља, јавног морала или безбедности људи и имовине“ и ништа није предузело по том питању. Чак иако нису хтели да реагују по поменутом захтеву Српског сабора Двери и забране скуп услед угрожавања јавног морала, могли су бар на основу оперативних података којима располажу да предвиде могућност народног бунта против једне овакве скарадне манифестације и да онда на основу тога забране исту. Чак штавише у току самог скупа на основу члана 12 могуће је реаговати на горе поменути начин што се опет није десило. Наравно све ово подразумева и одговорност непосредних извршиоца, лица која су директно учествовала у предузимању неких незаконитих радњи, стим да ту постоји објективан проблем њиховог проналажења.
Овако на безакоње које је тог дана владало Београдом остаје да нас подсећа снимак на коме тобоже један полицајац брани град од „рушитеља из унутрашњости“. Само ми није јасно у ком Закону о полицији, Правилник о условима и начину употребе средстава принуде, или Упутство о поступању полицијских службеника према малолетним и млађим пунолетним лицима, је пронашао норму која му дозвољава да се било коме у овој земљи обраћа на начин који је приказан на снимку, а да не говоримо о несумњивој дискриминацији, која је том приликом испољена од стране представника државе према припаднику свог народа, као да тобоже рођени Београђанин има више права у Београду него било који други грађанин Србије.

Владимир Штрбац

уторак, 19. октобар 2010.

Скраси се у својој земљи

„Скраси се у својој недођији“

Да ми је неко причао шта ће данашња Србија доживети не бих му поверовала. А из дана у дан још мање верујем својим чулима, иако сам млада и здрава. Занемим. Могуће зато што сам Светосавка, зато што ме је мати са пуно љубави учила све да волим све да праштам Бога ради, зато што ме је отац учио историји, зато што су ме баба и деда учили да волим село и да се не стидим свог порекла.
Расла сам у једном од најгорих периода Србије. Можда и могу да опростим, али не и да заборавим шта су нам чинили са задовољством.
Ових дана долази „нови ударац“- супруга оног што нас је бомбардовао пре деценију. Хтео човек да човечанство уведе у нови миленијум без последњег зла на земљи. Дефинитивно су му померене вредности када тако мисли о Србима. Ако је муж глава а жена врат, онда његова драга може само да буде гора од њега.
И она себи даје за право да одлучује о судбини наше земље. Нити је Српкиња, нити је наша држављанка, нити је србофил па да може да нам се меша у животе. Замисли, које је то понижење када долазиш у нечију земљу, а због твоје посете се морају испразнити улице и ставити под строгу контролу! Ово је ван сваке памети, заиста. Бар да је неког брилијантног ума, па да се и схвати толика предострожност, али овако...
Средстава информисања су преносила месецима, како дотична лобира за илегално отету нам колевку, а сад долази да унапреди разговоре престонице Србије и покрајинског града југа Србије. Изгледа да јој лобирање баш и није јача страна, није постигла шта је планирала. Мора да је много разочарана и бесна. И таква ће се суочити непосредно са својим пијунима у Србији, очи у очи. Бар ће је мање коштати и живаца и пара. Али јадни они. У ствари, сироти су у главу.
Не знам да ли је баш толико куражна? Најављивала се прво њена посета Федерацији, али... Мислим да није толико храбра. Могуће је, да је плаше подаци о авионским несрећама америчких званичника над Републиком Српском. 
            У своје име могу да опростим али не и да угостим, а у име страдалих – никад!

   
03. октобар / 20.септембар 2010.г.Св. Великомученик Јевстатије

Тијана Срдић

понедељак, 18. октобар 2010.

РЕЖИМСКЕ ХОМОСЕКСУАЛНЕ МАНИПУЛАЦИЈЕ

               Није случајно што је још пре више од месец дана почело да се прича о одржавању овогдишње тзв. Геј параде. Унапред предвидљива властодржачка методологија скретања пажње са важних политичких питања одавно је већ виђена. Несумњиво је да се режим крајем јула нашао у тешким околностима по себе које су можда могле и да угрозе сам опстанак на власти, те је ваљало наћи начина да се пажња са краха спољне политике и политике очувања државног интегритета пребаци на нека друга питања којима ће се јавност бавити у наредних месец-два, а све у циљу заташкавања и прикривања низа штетних потеза целокупног режимског-послушничког апарата. Идеално средство за такав вид манипулације била је тзв. Парада поноса са свим њеним промотерима, финансијерима, организаторима, дистрибутерима и конзуматорима.

Како ставри стоје јавност, и део власти задужен за агитацију и промоцију најављеног догађаја се све ово време заиста баве тиме. Иако је медијска блокада у току па се онима који се на било који начин не слажу са режимом онемогућава равноправан наступ у медијима, понека разумна реч неслагања са кампањом режимског Министарства за људска и мањинска права може се и чути. За све то време Тадићева клика која игра на миг САД, ЕУ, Турске, Независне Државе Хрватске и коњушарског дела ЕУ тзв. Државе Словеније прогурала је тзв. заједничку резолуцију о Косову и Метохији Србије и ЕУ у УН и тиме упропастила сваки покушај да се у догледно време Србија сматра државом достојном поштовања на међународној сцени јер се у минут до дванаест покуњила и прихватила промену свог предлога резолуције (која је ионако била преблага). Такву резолуцију међу првима су поздравили сви он који одавно признају тзв. Државу Косово, па и сами представници лажне државе. Насупрот њима државе које су бар до тада подржавале Србију у инсистирању на својој целовитости озбиљно су почеле да преиспитују своје ставове у вези подршке Србији, колико су више биле забринуте за сахрану међународног јавног права. Пар вести у медијима о том питању било је сасвим доста, јер је режим прогласио још једну своју велику победу у духу борисоуправног-евроунијатизма и тиме показао да од политике заштите државе и њене јужне покрајине нема ништа.

Тзв. Геј парада била је сасвим добар параван у дивљању муфтије Зукорлића који жели да обнови заседање АВНОЈ-а и прогласи још једну АВНОЈ-евску тековину за постојећу, отворено се залажући за ограничавање АВНОЈ-евским границама Рашке области. Маса његових следбеника организовала је протесте и покушала да у ово тешко време по Србију на нашој државној трагедији политички профитира. Влада готово и да није одговорила на овакве претење и то исто оно министарство које на челу са министром Чиплићем јавно промовише, потпомаже и организује тзв. Геј параду у Београду, већ се искључиво фокусирала на покушај обрачуна са онима који јој се супротстављају.

Поред свих ових догађаја у великом делу грађанства кључа огромно социјално незадовољство, падом динара, растом инфлације, опадањем зарада, поскупљењима и несташицама основних животних намирница. Упркос свему томе режим Бориса Броза труби о тзв. Геј паради, и тако на јефтин и бедан начин покушава да скрене пажњу са свих недаћа које је донео са собом када га је 2008. на власт инсталирао непријатељски дуо америчког и бритнског амбасадора, спроводећи директиве Вашингтона и Брисела. Иако се режим служи овом методологијом скретања пажње српски народ није глув, српски народ није слеп и српски народ није нем. Свима је већ одавно јасно да целокупан тзв. Геј НВО сектор отворено ради као најоданији слуга режима на помагању прикривања режимских недела. Тзв. Геј НВО сектор иако прима паре од режима и режимских господара изван граница Србије ради на помагању режима и из својих убеђења, јер зна да само слаба и колонијална Србија може да буде полигон у коме ће им руке бити одрешене, полигон какав је Србија била комунситима од 1944. године, полигон у у коме ће моћи да затиру већинске православне хришћанске вредности, да затиру традиционлане вредности, да гуше и сузбијају све што је српско или носи префикс српски и коначно крунишу колонијалног господара и његов послушнички режим који ће почивати на послушности и лојалности евроунијатско-комесарског НВО сектора.

Оно чега се режим плаши није слободно испољавање неслагања са својом догматско евроунијатском политиком, већ се он плаши изласка масе незадовољних, гладних, разочараних грађана на улице градова Србије, јер добро зна да ако до тога и дође такав низ скупова може врло лако да проузрокује губитак власти и рушење целокупног система на коме сам и почива. Свестан тога, и чињенице да ће се ускоро наћи у самртном ропцу, режим тражи повода да створи ситуацију у којој би дошло до грађанског сукоба, а на којем би своје изгубљене позиције још коју годину могао да чува па и по цену да на тзв. Геј паради дође до огромних нереда и хаоса, јер овај и овакав режим уме само да влада на такав начин и да у таквој ситуацији забраном свих оних са којима се не слаже добије још времена да својим иностраним повериоцима отплати дуг. Проблем тог дуга није више величина његове главнице, већ енормно нарасла камата. Средства за отплату најпре камате, а потом и главнице режим налази у обрачуну са онима који Србију виде као своју српску отаџбину, достојну и равноправну са свим осталим државама и народима, ма где се у свету налазили. 

Због свега наведеног и због штеточинске спреге режима са гејлобистима српски народ не жели више да слуша лажи, подметања, манипулације и да благо прелази преко режимских досетки за пуки опстанак у фотељама, већ ће се организовано побунити и рећи НЕ и ДОСТА ЈЕ БИЛО, све док се режим и његов послушнички апарат не почисти метлом и смести на историјско сметлиште, јер ту и припада.

Стефан Д. Стојков


недеља, 17. октобар 2010.

Младост Србије


Свака епоха има своју реч, реч која је покреће. Тако и данас у овом сивилу кроз које пролази српски народ и држава, Србија, гладна, издана, погнута, са милион незапослених људи, 30 000 становника мање сваке године, са највећим бројем младих у последњих 20 година који желе да је напусте и будућност потраже у другој земљи, у окупираном медијском простору можемо често чути „да Европа нема алтернативу“, „ да морамо ово или оно да урадимо због те исте Европе“, „да се Србија залаже и за Косово и Метохију и за Европу“. Некако најупечатљивије звучи она „да нема компромиса око суштинских питања“. Србија је можда заборавила човека који је то изговорио. Његова дела већ сада на суду историје често добијају „мршаву двојку“, више због старих времена и бранилаца његовог лика и дела, него њихових вредности. То није била његова мисао. Била је само изговорена са његове стране.
Младост Србије данас живи ту мисао. Не прави компромис са ултиматумима жене која ће ових дана посетити Србију и која је већ одавно направила компромис са самом собом, „прогутала“ што се прогутати може, зарад своје и мужевљеве политичке каријере, и повећања тиража књиге Монике Левински. Тобоже као да постоје друге и битније вредности у овом свету. Не прави компромис са разноразним злочинцима доказаним у србомржњи, који осим дугогодишње робије не заслужују ништа више од овог народа. Њој не треба тужилац да би знала ко се о земаљску и небеску правду огрешио, није лицемерна и не издаје своје пријатеље у свету, не сагиње се због шенген листе, не тргује са својим Јерусалимом, не подвлачи чак ни административне линије и сваки пут када тој младој Србији неко каже да Косово није српско, млада Србија памти, учи и чека. Може бити ухапшена, остати без посла због својих политичких убећења, зато што воли може бити названа фашистом и хулиганом, зато што верује секташом, њене шетње могу да броје неколико стотина људи, против ње нека се покрећу поступци за забрану, подносе кривичне пријаве, пооштравају закони. Младост Србије, памти, учи и чека. Младост Србије се бори. У средњој школи и на факултету кроз боље оцене, на конгресима и научним скуповима кроз своје научне радове, на утакмицама своје земље трошећи своје грло певајући српску химну, у својој кући ширећи љубав и заснивајући своју породицу, на улици противећи се паради срама. Младост Србије прави компромис али само због себе, када није битно да ли си делија, радовац или гробар. Она јасно прави разлику између пацифисте и миротворца, између своје земље и „штапа и канапа“. Она нема новца, посла, путовања јој нису најбитнија ствар у животу, а секс и град омиљена серија. Зна да је слобода једна ма како да буде изговорена. Зна да јој слободу нико неће поклонити и да се тешком муком и жртвама за њу треба изборити. Није дете планете, еуропејац. Она нема другу земљу осим Србије. Има своју историју, дичи се својим прецима, труди се да не изневери своје потомке. Не прави разлику између српског паора,сељака и Београда. Подједнако јој је битан тај град, исто као што су јој битни Ниш, Нови Сад, Пожаревац, Косовска Митровица, Бања Лука, Грачаница, Пећ, Книн, Херцег Нови, Требиње, Вуковар, Суботица, Нови Пазар. Има своју цркву, своје светиње, монахе и монахиње, има своје православље.
Младост Србије зна да је далеко боље усудити се на велика дела него поредити се са бојажљивим душама које не знају ни за победу ни за пораз. Младост Србије данас живи време великих ишчекивања. Сваки данашњи пораз даје чврстину темељу од којег почиње да се зида победа. Младост Србије побеђује...

Владимир Штрбац

ТОТАЛИТАРИЗАМ РЕЖИМСКОГ ХОМОСЕКСУАЛИЗМА

            Иако је већ узаврела атмосфера у вези најављене тзв. Геј параде у Београду за 10.октобар, чини се да ће наредних недеља ствари бити још врелије. Иако је опште познато да садашњи антисрпски режим бескрупулозно уништава земљу, то му не смета да да прећутну подршку одржавању ове скарадне манифестације. Иако постоје појединци који су режимски људи, а отворено заступају одржавање овакве манифестације, ствар која целу ситацију чини гором јеста да су неки од тих појединаца људи виско позиционирани у институцијама власти.

Успешна режимска политика блокаде свих медија онима који не говоре како би се режиму Бориса Броза свидело не даје баш резултате, како су мајстори евроунијатске цензуре рачунали. Народно незадовољство све већим и дубљим социјалним проблемима у земљи као и распиривање ватре у немирној и етнички нехомогеној Рашкој области додатно и оправдано брину народ и пројектују још црњу слику општег друшвеног стања ствари.

Синоћ је на једној београдској телевизији ипак делимично пробијена медијска блокада и грађани су имали прилике да чују, после ко зна колико времена, и мишљење друге стране, односно оне Србије која на све манипулације и штеточинске потезе власти не жели да зажмури. Марко Караџић, државни секретар министарства за људска и мањинска права у Влади Србије, као један од гостију емисије и један од оних који у власти јавно потпомаже одржавање тзв. Геј параде, показао је коначно своје право лице, јер му количина нервозе није дала да се контролише тако да су гледаоци од њега могли много шта да чују, а нашта је било указивано још много раније од када овај државни секретар представља портпарола геј лобија у Србији. Поред свог непристојног и бахатог наступа, јавно је признао и да је нетолерантан према онима са којима се не слаже. Такође је указао да је министар Чиплић, који му је непосредно надређени, од њега нешто мало толерантнији, а грађанство добро зна да је овај Тадићев министар најмање толерантан према Србима. Иако није изнео ниједан ваљани аргумент зашто би једна оваква антиправославна и неморална лакрдија трабало да се догоди 10. октобра, јасно је профилисао све оне који по његовом мишљењу у Србији делују противно интересима његових евроунијатских ментора који су и били иницијатори (понајвише у финансијском смислу) одржавања тзв. Геј параде (поготово након посете Србији, министра иночаствених послова СР Немачке јавно опредељеног педера). Караџићу, и лобију који он заступа, највише смета што би, можда, у доба одржавања овог неморалног вашара, они који се не слажу са том идејом, могли да изађу и промарширају београдским улицама. Иако олако посеже за појмовима као што је толеранција, грађаснке слободе и људска права овај неквалитетни кадар Тадићеве Владе, у мору неквалитетних кадрова државне администрације, показује да не познаје елементарна правна начела сваког цивилизованог правног поретка која се заснивају на томе да нечије право сеже докле год не угрожава туђе. Ту лекцију је преспавао на Правном факултету јер је морао да оде по доспелу рату од својих гејлоби финансијера!

Иако велика већина грађана и одређене неукаљане, а ауторитативне иниститиције у друштву, којих је данас мало, отоворено не подржавају овакве провокације, то ни министру ни његовом канцеларијском љубимцу Караџићу не значи ништа. Они ће спровести (или покушати, као што је и сам Караџић рекао) да до параде дође, па и по цену да се ангажује прекомеран број специјалних полицијских јединица које ће тог дана бити плаћене новцем пореских обвезника, тј. истих оних који се са парадом не слажу. Јер лако је арчити туђи новац, поготово када је то још и у туђем интерсу (или су се ставри можда промениле, па је то постао и заједнички интерес кабинетског пара Чиплић-Караџић).

На све ово, агресивне педерско-лезбијске организације јавно вређају православни морал и православне хришћане правећи разноразне скарадне плакате у којима се вређају српска црква, патријарх Павле, православни клир, светосавска традиција и историја. О тим провокацијама најбоље сведоче два плаката: на првом је девојка са фалусом у руци у пози молитве, са минђушама на којима су свеци, као и слика где се двојица мушкараца љубе у уста испред Светосавске цркве и споменика вожду Карађорђу. Изговор оних који уређују интернет сајт на којем се ова скарадштина појавила састојао се од тога да је то последица слободе уметничког изражавања, са чиме се одмах сложио вајни државни секретар Караџић. Овим чином је показао колико је за равноправнсот и поштовање људских права, јер му није важно што неко вређа верска права (која такође спадају у домен људских права уставноправно гледано), али му је стало до тзв. Геј параде и тобоже угорожених права педера и лезбијки.

Овакав наступ само је најава и увод у то, како ће се антисрпски режим обрачунавати са грађанима Србије и пореским обвезницима, а који се не слажу са оним што представља силовање морала у виду бацања прашине народу у очи док се земља распада, економска криза у земљи продубљује, а грађани доводе у безизлазну беду.

Стефан Д. Стојков