Господе и Владико живота мога, дух лености, мрзовоље, властољубља и празнословља, не дај ми. Дух целомудрености, смиреноумља, трпљења и љубави даруј ми, слуги Своме. О, Господе Царе, даруј ми да сагледам грехе своје и да не осуђујем брата свога, јер си благословен у векове векова. Амин.

недеља, 26. фебруар 2012.

СЕЋАЊЕ: ДРАГОШ КАЛАЈИЋ (1943-2005)

Поводом 69 година од рођења сликара, новинара, писца, ратника, Србина, Европљанина, последњег Хиперборејца, једног од највећих интелектуалаца српског народа у другој половини 20. века, академика Драгоша Калајића, Удружење студената Правног факултета Номоканон освежава сећање на човека чистог срца, снажног духа, бриљантне мисли, бритке речи и великог дела, који је својим животом посведочио идеју Родољубља и оставио у аманет будућим генерацијама Срба свој богати опус књижевног, сликарског и филозофског стваралаштва.
"Србин се не постаје чином рађања, већ на испиту врлина" 






субота, 25. фебруар 2012.

ПРАВО И ДУЖНОСТ РОДИТЕЉА НА ВАСПИТАЊЕ И ОБРАЗОВАЊЕ ДЕТЕТА – Прилог очувању породичних вредности кроз један осврт на српско породично законодавство

г) Посебна пословна способност

Детету се гарантује право на образовање у складу са његовим способностима, жељама и склоностима, при чему се детету које је навршило 15. година и способно је за расуђивање даје право да одлучи коју ће школу похађати.[1] Није спорно да детету независно од узраста треба гарантовати најбоље животне и здравствене услове за потпун и правилан развој,[2] под чиме се подразумева и пуно развијање његових најразличитијих потенцијала и интересовања, а да детету одређеног степена физичке и душевне зрелости треба гарантовати право да своја интересовања и склоности конкретизује избором одговарајуће школе или занимања, тј. усмеравањем ка будућем занимању.[3] Ипак, у погледу развијања одговорности младих и подстицања да на примерен и разуман начин своје склоности усагласе са сопственим могућностима, треба нагласити квалификатив којим Породични закон Србије такав одабир оправдано ограничава на способност детета, јер би сваки раскорак између жеља и могућности био контрапродуктиван. 
Управо зато, нисмо сигурни да закон на најбољи начин установљава право на образовање детета када му безусловно, неупитно, необориво и апсолутно гарантује, да само, без усмеравања или оцењивања његовог најбољег интереса одабере средњу школу коју ће похађати. Честа је животна ситуација да дете под утицајем окружења одабере средњу школу која само тренутно и на први поглед одговара његовим жељама, али је далеко испод нивоа његових способности, могућности и не задовољава његова истинска интересовања,[4] што није у најбољем интересу ни детета, ни његове породице, ни друштвене заједнице у целини. Могућа је и ситуација vice versa, ништа повољнија за дете, да неутемељено преамбициозан ученик не упише жељену или жељене средње школе без алтернативе, и тако остане без средњег образовања, привремено или трајно. Тиме се обесмишљава и родитељима признато право и обавеза да у развијаном односу поверења усмеравају своје дете да усвоји вредности емоционалног, етичког и националног идентитета своје породице и друштва, односно да му обезбеде образовање које је у складу са њиховим етичким и верским уверењима. Ово тим пре, што избор средње школе гарантован детету није законом ограничен на школе које се налазе у истом граду, па ни у истој држави у којој дете живи са родитељима. Професорка Марина Јањић Комар истиче: „Права детета се често замењују са његовим положајем субјекта и нестаје реална основа права. Губи се танка граница раздвајања процеса индивидуализације субјеката родитељског односа и позитивне дискриминације деце и занемарује дете у име његових права (подвукао М.С.).“[5]
И летимичан упоредноправни преглед указује на могућност постизања равнотеже између потребе да се омогући развој личности детета тако што би му се обезбедила могућност да самостално, у складу са својим жељама и могућностима усмерава своје образовање и врши одабир свог животног позива, и нужности да се гарантује да ће такав избор детета у сваком конкретном случају уједно бити усмераван у његовом најбољем интересу. У чл. 24/1 Повеље о основним правима Европске Уније се оставља слобода деци да слободно исказују своја гледишта у стварима које их се тичу, али да таква гледишта треба да буду узета у обзир водећи рачуна о узрасту и зрелости детета.[6] Идентична одредба постоји у француском и грчком праву.[7] У Хрватској је право детету на избор образовања и занимања и право на запослење гарантовано у складу са његовим способностима, али и уз вођење рачуна о његовој добробити (подвукао М.С.),[8] док у Републици Српској родитељи имају право и дужност да према својим приликама својој деци обезбеде школовање након завршеног редовног основног школовања, а водећи рачуна о способностима, склоностима и оправданим жељама детета.[9] Белгијско право иде корак даље дајући родитељима ексклузивно право да одлучују о филозофском, религијском и моралном васпитању детета, језику, школи и врсти образовања.[10] И у Енглеској и Немачкој родитељи самостално одлучују о врсти и начину образовања свог детета, односно о школи коју би оно требало да похађа.[11] Чешко породично право прописује да је неопходно да се родитељи сагласе о начину образовања и избору школе који жели њихово дете, а да у случају да се не сагласе, о начину образовања одлучује суд, док детету припада право да се изјасни како о начину школовања тако и о избору професије.[12] Готово идентичну норму, односну корисну новину у погледу могућности да у случају несагласности родитеља у погледу верског и етичког образовања детета одлучује суд или орган старатељства, предвиђа и Нацрт Грађанског законика РС у чл. 89. који се бави Породичним односима.[13]
Мишљења смо да нема никаквих препрека да се и код нас сличним правним стандардима и у складу са најбољим интересом детета прецизира право детета на избор средње школе, јер постојећи институти у нашем праву за то пружају снажну гаранцију. Орган старатељства би пре свега упозоравањем родитеља на недостатке у вршењу родитељског права, а онда и доношењем одлуке којима исправља родитеље у вршењу родитељског права у пуној мери могао да заштити легитиман интерес детета да самостално одлучује о сопственој будућности у сфери образовања и спречи мешање родитеља које би превазилазило саветодавну и подстицајну улогу.[14] У случају несавесног вршења ових права и дужности из садржине родитељског права, родитељ би могао да буде и делимично лишен родитељског права, конкретно права на васпитање и образовање детета,[15] а у случају злоупотребе родитељског права или грубог занемаривања вршења родитељских дужности, родитељ би могао и потпуно да буде лишен родитељског права.[16]
Иста аргументација важи и за право којим ПЗ у чл. 60. ст. 4. и чл. 61. ст. 4. признаје детету које је способно за расуђивање и навршило је 15. годину да може да одлучи са којим ће родитељем живети и да ли ће и како одржавати личне односе са родитељем са којим не живи. Конвенцијом о правима детета је предвиђена заједничка одговорност оба родитеља за васпитање и развој детета и то у најбољем интересу детета.[17] Али, како у нашем праву детету стоји на располагању ничим ограничено и никаквом преиспитивању у контексту његовог најбољег интереса подложно овлашћење да одлучи о контакту са родитељем са којим не живи, не постоји ни гаранција да ће оба родитеља и то не својом кривицом бити у могућности да учествују у васпитању детета.[18] У светлу проблема којим се бавимо у овом раду, овакво решење би посебно негативне последице могло да има ако би родитељи били припадници различитих етничких, националних или верских група, чиме би дете у мери у којој би својом вољом (или туђим утицајем усмераваном вољом) ограничило личне односе са једним родитељем било лишено и сазнања, одрастања и васпитавања у духу препознавања и уважавања његових особености.
У истом духу је и чл. 61, ст 5 ПЗ који предвиђа да  ''дете има право да одржава личне односе и са сродницима и другим лицима са којима га везује посебна блискост ако ово право није ограничено судском одлуком,'' што значи да је овде реч само о праву детета на контакте са сродницима и блиским лицима, а не и о истоветном таквом праву наведених лица.[19]

НАСТАВИЋЕ СЕ...

Милош Станковић, мастер права, асистент Правног факултета Универзитета у Београду

Напомена: опширнију верзију рада можете наћи у Аналима Правног факултета бр.2/2011
на интернет адреси http://www.ius.bg.ac.rs/Anali/A2011-2/Anali%202011-2%20str.%20235-262.pdf


[1] В. чл. 63. ПЗ in fine. Идентичну одредбу садржи и чл. 65. Породичног закона Црне Горе, а веома сличну, која изричито ово право гарантује детету без сагласности родитеља и норвешки Закон о деци из 1981. године. European Family Law in Action: Parential Responsabilities, 47. Исто решење задржава и Нацрт Грађанског законика РС у чл. 78. ст. 2. који се бави Породичним односима. Влада Републике Србије – Комисија за израду Грађанског законика, 34.
[2] В. чл. 62. ст. 1. ПЗ.
[3] Хрватски Обитељски закон у чл. 94. ст. 4. говори о дужности родитеља да брину „о свестраном образовању свога дјетета и потицати његове умјетничке, техничке, шпортске и друге интересе,“ док чл. 136. ст. 1. Породичног закона Федерације Босне и Херцеговине прописује да образовање детета треба да буде усмерено на развој његове личности и његових психофизичких способности. 
[4] В. чл. 6. ст. 1. ПЗ: „Свако је дужан да се руководи најбољим интересом детета у свим активностима које се тичу детета.“ Конвенција о правима детета  у чл. 29. ст. 1. тач. а) предвиђа да образовање детета треба да буде усмерено на „развој дететове личности, талената, менталних и физичких способности до њихових крајњих могућности“.
[5] М. Јањић Комар (2006), 247.
[6] О. Цвејић Јанчић, Јединствено породично право Европе – Сан или јава савремене Европе?, Правни живот 9/2004, 872. Идентично решење постоји и у мађарском праву. European Family Law in Action: Parential Responsabilities, 38.
[7] В. чл. 371-1 Code Civil; European Family Law in Action: Parential Responsabilities, 155.
[8] В. чл. 87. ст. 4. Обитељског закона Хрватске. 
[9] В. чл. 83. ст. 3. Породичног закона Републике Српске .
[10] В. чл. 373-375. Белгијског грађанског законика. European Family Law in Action:Parential Responsabilities, 20.
[11] European Family Law in Action: Parential Responsabilities, 30, 153; Пар. 1631. Немачког грађанског законика.
[12] European Family Law in Action: Parential Responsabilities, 26.
[13] Влада Републике Србије – Комисија за израду Грађанског законика, 37.
[14] В. чл. 79. и чл. 80. ПЗ.
[15] В. чл. 82. ст. 1. и ст. 3. ПЗ.
[16] В. чл. 81. ПЗ.
[17] Љ. Милутиновић (2009), 227.
[18] У предмету Рев 491/08 Врховни суд Србије је одбио ревизију тужиоца против правоснажне пресуде којом је одбијен његов тужбени захтев према туженој којим је тражио да њихова малолетна ћерка рођена 1997. године буде њему поверена на чување и васпитање. Наиме, тужилац и тужена су се развели 2003. године, након чега су обоје засновали нове породице, а тужена се одселила са новим супругом и настанила у САД. Иако су нижестепени судови у конкретном случају утврдили да су оба родитеља и психофизички и материјално способни да се старају о детету и иако дете има једнак емоционални однос према оба родитеља, одлучено је да се малолетна К. треба да живи са мајком, која је при томе обавезана да дете доводи два пута годишње у Србију ради одржавања личног контакта са оцем. Одлука је била вероватно мотивисана и тиме што је девојчица у присуству клиничког психолога изразила жељу да живи са мајком, иако је у претходним извештајима органа старатељства истакнуто њено колебање у погледу одлуке са којим би родитељем желела да живи. Љ. Милутиновић (2009), 231-233. Имајући у виду све наведене чињенице, изгледа нам да суд није водио рачуна о потреби да дете настави живот, школовање, образовање и развој у земљи свог порекла, те да најбољи интерес малолетне К. није посматрао и у погледу обавезе родитеља да детету обезбеде васпитање у складу са националним вредностима породице и друштва.
[19] Срећом, боље решење, на основу кога су субјекти овог права и сродници детета и њему блиска лица постоји у Нацрту Грађанског законика РС у чл. 76, ст. 6 који се бави породичним односима: „Сродници, као и друга лица која су са дететом развила односе посебне блискости, имају право да одржавају личне контакте са дететом, ако је то у његовом најбољем интересу,“ Комисија за израду ГЗ, 33. Међутим, у контексту неотуђивог права детета способног за расуђивање да навршеном 15. годином живота самостално одлучује о одржавању личних односа с родитељем с којим не живи, остаје питање да ли ће предложена новина допринети суштинском побољшању овог института, или ће створити простор за нову колизију норми и проблеме у пракси у случају супротстављених жеља детета и њему блиских лица.

уторак, 21. фебруар 2012.

РЕВОЛУЦИОНАРНА ДИВИНИЗАЦИЈА ВЕЛИКОГ ВАВИЛОНА (ШЕСТИ ДЕО)

11.

Свети Мученици Романови
Истинска религиозност царске породице Романов никада и нигде није довођена у питање. Цар Николај II био је и велики дародавац Руске православне цркве. Он је даровао велике прилоге за изградњу нових храмова, како у Русији, тако и изван њених граница. За време његове владавине број парохијских цркава увећан је за више од 10.000 и подигнуто је 250 нових манастира.

Руска загранична црква канонизовала је Царске Страстотерпце (Мукотрпце) 1981. године.

Након десет година, 1991. године, службено је саопштено да су откривени посмртни остаци царске породице Романов. Са другим руским царевима и они су сахрањени у Санкт Петерсбургу, у капели Свете Катарине, која припада Саборној цркви св. Петра и Павла.

Исте године Јекатеринбургу је званично враћен његов првобитни назив.

Руска православна црква канонозовала је 2000. године царску породицу и уврстила их у ред светих мученика.

После канонизације уследило је и подизање православне богомоље баш на месту некадашњег страшног злочина. Храм на Крви у част Свих светих један је од највећих православних храмова у Русији, предузет као корак „Великог покајања“. Његова градња је отпочела септембра 2000. године и завршена, као симболични чин „великог покајања“, баш на месту некадашњег дома инжењера Ипатијева у Јекатеринбугру. Свечано освећење и отварање храма обављено је 16. јула 2003. године, на дан када је уморен последњи руски Цар.

Застрашујућу вест о убиству цара Николаја II Романова прва је саопштила Руска православна црква, кроз уста патријарха Тихона. Патријарх је у својој проповеди из августа 1918. године, у Казанској саборној цркви у Москви, објавио верујућем руском народу и свету да су бољшевици ликвидирали миропомазаног цара Русије. Почетком исте године, патријарх Тихон је анатемисао совјетску безбожничку и материјалистичку власт. Већ од тог тренутка почео је прогон Његове Светости, а завршио се, највероватније, тровањем Тихона 1925. године.[24]

Две године касније власт је изазвала раскол у РПЦ.

Храм у Москви, у коме је патријарх Тихон одржао проповед, није порушен одмах, већ 1936. године. Чекало се да наступи 300. годишњица од његовог освећења, па да се онда приступи рушењу и оскврњењу. Наиме, након што је те године Храм срушен, на његовом месту, на Црвеном тргу, подигнут је јавни тоалет.

Совјетија - земља зверстава против
Бога, Цара и Руса
Црква је подигнута у знак захвалности за протеривање пољско-литванског окупатора из Москве 1612., а довршена је 1636. године. У њој је током два века била изложена чудотворна Казанска икона, која је једна од најпоштованијих Богородичиних икона у Русији. Њено чудесно јављање збило се још у XVI веку у Казању и помогло је руском цару Ивану IV Васиљевичу да извоје победу над татарским канатом. У руском народу дубоко је усађено веровање у заштитничку и спасилачку моћ ове иконе пред непријатељским најездама и агресорским инвазијама.

Зато је Казанска саборна црква, која је подигнута 1811. године у Санкт Петерсбургу, представљала, између осталог, и храм војне славе. У њој је сахрањен прослављени руски фелдмаршал Михаил Кутузов који је оборио Наполеона, једног од највећих европских освајача. Изградњу Казанске саборне цркве у Санкт Петерсбургу, који је представљао и симбол царске Русије, наложио је лично император Павел I. Према пројекту архитекте Андреја Воронихина, црква је грађена у стилу италијанске ренесансе. Воронихин је, иначе, први у свету разрадио и у пракси применио уградњу металне конструкције у куполу. Црква има облик латинског крста, са једном куполом и висину од 70 метара. Њену јединствену лепоту додатно су обогатили и рељефни украси на фасади.

Казанска саборна црква у Санкт Петерсбургу, кога су некад звали и северном Венецијом, прво је опљачкана после Октобарске револуције. Затим је затворена за богослужење, а 1932. године, у граду који је тада носио Лењиново име, претворена је у Музеј историје религије и атеизма. У последњој декади прошлог века, када је и Санкт Петерсбургу враћено име, обновљена су и богослужења у Казанској саборној цркви.

12.

Немачки напад на СССР из основа је изменио политику државног врха према РПЦ. Крајње прагматични разлози налагали су да се одустане од истребљујућег унутрашњег фронта отвореног против Руске православне цркве. Те да се савезници у борби за опстанак Русије регрутују и из редова верујућих. Зато Стаљин на самом почетку рата издаје налог Јарославском да напише чланак „Зашто су религиозни људи против Хитлера“. [25]

Чудотворна икона казањске Мајке Божије -
спасла је Русију од окупатора и црвене аждаје
Програмска садржина овог чланка потпуно је одударала од свега оног што је Губељман до тада написао и потписао. Чланак је имао тежину скоро „револуционарног заокрета“ у бољшевичком ставу према религији уопште, а посебно према православљу. Он је наговестио отварање свих цркава, манастира, духовних академија и богословија на територији целе државе. Претходио је пуштању свештеника из затвора и њиховом повлачењу са фронтова, како би могли да врше службу. У данима најтежег ратног искушења, крута идеологија и обавезни партијски атеизам повукли су се пред чудотворном иконом Казанске Мајке Божије. Она је изнета из Владимирске саборне цркве и пронета у литији око тадашњег Лењинграда. Град је био спасен. Испред ње је служен молебан у Москви. Непријатељ је заустављен. Затим је однета у Стаљинград, некадашњи Царицин и Волгоград. Славна Стаљинградска битка, битка свих битака у Другом светском рату, отпочела је молебаном испред Казанске иконе. Тек по завршетку молебана даван је сигнал за напад на Немце и њихове савезнике. Икона је преношена на најтеже делове фронта, у најкритичније ситуације. Низале су се до скора незамисливе сцене : браниоце Отаџбине, у побожном миру и гологлаве, свештеници шкропе светом водицом, након молебана и помена погинулих.

шегрт и мајстор - неруски крволоци Русије и Руса
У години у којој је Црвена армија извојевала победу код Стаљинграда, победу која је, уосталом, одредила даљи ток рата и одлучила његов исход, званична Правда пренела је на насловној страни од 5. септембра 1943. године као једно кратко саопштење. У саопштењу је наведено да се Јосиф Висарионович Стаљин састао са митрополитима РПЦ Сергијем, Алексејем и Николајем. Први човек совјетских комуниста, каже се даље у саопштењу, са разумевањем и одобравањем је примио предлог јерарха да се сазове Сабор епископа за избор патријарха московског и целе Русије. Епископи лојални совјетској власти изабрали су 4. фебруара 1945. године митрополита Алексеја за новог патријарха.

Тачно три месеца након Стаљиновог сусрета са митрополитима, Правда је обавестила своје читаоце о смрти Јарославског-Губељмана. У истом броју од 4. децембра 1943. године, објављени су бројни некролози највиших партијских институција и научних установа. Упадљив је, међутим, био изостанак посмртног слова Савеза милитантних безбожника. Горопадна организација, на чијем је челу Јарославски стајао толике године, није се ни огласила поводом скончања оног који их је две деценије предводио у њиховом богоборачком фанатизму. О том периоду покојникове биографије, додуше, нико у Правди ни реч није поменуо. Стога су неупућени могли да помисле да се ради само о одласку још једног преданог револуционара-хуманисте и приљежног, а за живота скромног научног радника.[26]

13.

Краљевина Француска - прва на удару таласа
безбожништва револуције
Ниједан члан руске царске породице није преживео масакр у подруму виле Ипатијевих, у Јекатеринбургу. За разлику од мученика Романових, који су погубљени без суда и пресуде, француској краљевској породици пресудили су јакобинци – гласањем у Скупштини. Главу Луја XVI тражио је тада и Жозеф Фуше. Двадесетак година касније, кум и најдостојнији сведок на Фушеоовом црквеном венчању са племићком невестом био је Луј XVIII, рођени брат гиљотинираног Луја XVI! Ово је јединствен пример обрта, прерушавања и брзе замене улога на крвавој историјској позорници у коме некадашња убога сиротиња, бивши револуционар, јакобинац и краљеубица, рушилац олтара и распећа сада као војвода од Отранта и други човек по богатству у Француској скрушено прима благослов за своје венчање са дупло млађом грофицом, од онога који носи исту онакву митру какву је Фуше са спрдњом качио за реп магарцима по Лиону. А први сведок на венчању „последњег испљувка Француске револуције“ је нико други до један Бурбон, краљ Француске и рођени брат онога чију је главу овај младожења гурнуо под гиљотину! За непоновљивост историјске перверзије овог случаја побринула се и чињеница да је тај педесетшестогодишњи младожења сада не само кум, већ и министар полиције у влади претпоследњег француског краља!

Сви на двору гунђају, али нико не сме гласно да се побуни. Уосталом, сви знају да Луј XVIII повратак на краљевски престо у доброј мери дугује Фушеу. Зна то и Фуше, који је одавно савладао технику отимања власти и одржавања у њеном седлу. „Али има нешто што овај стари кондотијер, овај превејани познавалац људи ипак није научио и што нико не може да научи: борити се с аветима. Заборавио је да се на краљевом двору појављује једна авет прошлости, као еринија освете: војвоткиња од Ангулема, рођена кћерка Луја XVI и Марије Антоанете, једина у породици која је преживела велики покољ.“ [27]

Војвоткиња од Ангулема своје посете двору гласно условљава удаљавањем министра свог стрица и једног од убица њеног оца. Она се заклела да тог Јануса Француске револуције никада неће ни погледати. Њен глас је окуражио и друге гласове да се стопе у грмљавину назадовољства према Фушеу. Најзад, Луј XVIII отпушта Фушеа и поставља га на безначајни положај посланика на дрезденском двору. Фуше се тек распакивао у Дрездену када га је Скупштина у Паризу са 334 гласа према 32 искључила из сваке амнестије и осудила на доживотно прогонство из Француске. Тек тада започиње његово путовање у немилосрдну Каносу и потуцање по убогим европским провинцијама. На Фушеа се свом жестином, како и приличи људској природи, обарају нарочито они који су до јуче дрхтали пред њим и бојали се његове сенке. Протеран и стављен ван закона он са „зеленашким каматама испашта свој грех што никад није служио идеји и неком високом делу, него увек само пролазној милости тренутка и људи“. [28]

Житељи Трста били су одавно навикнути на појаву једног побожног старца, који је тешким корацима свакога дана одлазио у цркву да се, клечећи и склопљених руку, помоли Богу. Они ни у сну нису могли да претпоставе да је тај оронули странац некада био силни револуционар, борбени безбожник и прогонитељ хришћанства. Али су од 20. децембра 1820. године знали да га никад више неће чути како у пролазу, сам за себе, тихо, али разговетно понавља:

ИМА БОГА!
Радован Калабић
К Р А Ј
__________________
Упутнице:

[24] Иван Андрејев : „Катакомбна црква“, часопис „Православни живот“, бр. 2, Њујорк, 1951. превод „Православље“

[25] Као под 15.

[26] Исто

[27] Као под 4, стр. 210.

[28] Исто, стр. 215.

Преузето са: http://www.slobodanjovanovic.org/2011/12/15/r-kalabic-revolucionarna-divinizacija-velikog-vavilona/

понедељак, 20. фебруар 2012.

ПРАВО И ДУЖНОСТ РОДИТЕЉА НА ВАСПИТАЊЕ И ОБРАЗОВАЊЕ ДЕТЕТА – Прилог очувању породичних вредности кроз један осврт на српско породично законодавство

б) Брак

Закон предвиђа дужност родитеља да усмеравају своју децу да прихвате вредности емоционалног идентитета своје породице и друштва. Ипак, српски законодавац приликом дефинисања правних дејстава брака, за разлику од раније важећег Закона о браку и породичним односима Србије, изоставља „љубав као законски елемент брака,“ као његову полазишну и исходишну емоцију правно уобличену институтом брака.[1] Истиче се само да су „супружници дужни да се међусобно поштују и помажу“,[2] док се према ранијем ЗБПО односи брачних другова заснивају на узајамној љубави, поштовању и међусобном помагању.[3] Не мање значајну новину у нашем праву представља и одсуство прељубе као бракоразводног узрока, односно изостављање обавезе верности између брачника.[4] Оваквим решењем је начињен дисконтинуитет у односу на целокупну српску правну традицију, од средњевековних извора па све до важећег Породичног закона, али је начињена разлика и у односу на породична права Француске, Грчке, Енглеске, Италије, Хрватске, САД, која сва изричито предвиђају обавезу верности између супружника.[5] Решење предложено Нацртом Грађанског законика Републике Србије само је делимично боље, јер се чл. 25. који регулише породичне односе наводи да се „брак заснива на узајмној верности, поверењу, поштовању и помагању“.[6]
Може се поставити питање карактера емоционалног идентитета оне породице која се заснива браком, а која је већ по самом законском одређењу лишена љубави као иницијалног, али и пратећег и крунског осећања, односно емоционалног идентитета таквог друштва чији ће нуклеус бити оваква породица. Како остварити законски и животни идеал, конкретизован кроз право и обавезу родитеља да са дететом развијају однос заснован на љубави, ако је правом уређени однос његових рофитеља, чија је круна рођење детета по самом закону лишен љубави? Да ли су будући родитељи које законодавац „стимулише“ да и без осећања међусобне љубави ступе у брак и које несанкционисањем „охрабрује“ на прељубу бити у могућности да децу васпитавају у складу са племенитим идеалом емоционалног идентитета своје породице и друштва? Могу ли родитељи и деца да развијају односе засноване на узајамном поверењу и поштовању са родитељима, ако за пример имају родитеље које је после толико векова исти тај закон „ослободио“ обавезе да једно другом буду верни у браку?[7]

в) Усвојење

Српско и црногорско породично право су јединствени по томе што приликом заснивања усвојења фаворизују лице страног држављанства као усвојиоца.[8] ПЗ Србије предвиђа да страни држављанин може бити усвојилац, ако поред општих услова који се траже за сваког усвојиоца не може да се нађе усвојилац који је српски држављанин и ако се министар за породичну заштиту сагласи са усвојењем.[9] Међутим, чланом 318. ПЗ Србије је предвиђено да је у поступку заснивања усвојења „орган старатељства који је одабрао будуће усвојитеље дужан да им дете упути ради узајамног прилагођавања, осим ако је усвојитељ страни држављанин“ (подвукао М.С.). Нацрт Грађанског законика РС у чл. 357. ст. 1. Који регулише Породичне односе садржи истоветно решење, али предвиђа као алтернативу и могућност брисања овакве привилегије за усвојиоца страног држављанства.[10]
Имајући у виду значај пробног смештаја који подразумева испитивање најбољег интереса детета да буде усвојено од стране конкретних усвојилаца и начин њиховог међусобног прилагођавања, обавезу пробног смештаја без прављења разлике у погледу порекла усвојилаца предвиђају немачко, швајцарско и француско право.[11] Пропуст нашег законодавца додатно добија на значају ако се зна да орган старатељства који је дужан да надзире процес узајамног прилагођавања захтев за усвојењем може и одбити ако процени да оно није било успешно.[12]
Одредба закона којом се страни држављанин ослобађа обавезе му се дете упути ради пробног смештаја је противна Ковенцији о правима детета. У чл. 21. ст. 1. тач. б) Конвенције о правима детета је наведено „да се међудржавно усвојење може сматрати алтернативним начином бриге о детету, уколико се дете не може сместити у другу породицу или бити усвојено или се о детету не може на погодан начин водити брига у земљи његовог порекла“; у чл. 29. ст 1. тач. Ц  и тач. Д се државе потписнице обавезују да ће гарантовати да ће се образовање детета усмеравати на развој поштовања националних вредности земље у којој дете живи и земље из које потиче, а у чл. 20. ст. 3. да ће се детету које је привремено или стално лишено породичне средине пружити таква брига, заштита и помоћ државе која ће бити у складу са потребом „успостављања континуитета у подизању детета као и етничком, религиозном, културном и језичком пореклу детета“.
Усвојено решење у ПЗ није у складу ни са принципима Конвенције о заштити деце и сарадњи у области међудржавног усвојења.[13] Већ у њеној преамбули се истиче да се међудржавно усвојење може засновати тек ако за конкретно дете у земљи његовог порекла није могуће пронаћи одговарајућу породицу која би се о њему старала и ако би то било у његовом најбољем интересу. Слично решење постоји и у руском праву.[14] Ово је и разумљиво јер се усвојењем између усвојиоца и усвојеника ствара однос који имитира родитељски, што у случајевима међудржавног усвојења најчешће подразумева пресељење детета у другу државу и промену његовог држављанства, што доводи до реалне опасности да дете изгуби национални идентитет.[15] Не треба превидети да ПЗ Србије оставља могућност да дете буде усвојено све до навршене 18. године живота,[16] што у случају да до усвојења дође када дете већ одрасте, и иначе може да има врло значајне психолошке, емотивне и проблеме идентитета усвојеника, а посебно када је усвојилац страни држављанин. Зато Конвенција предвиђа и дужност Централних органа држава потписница који су овлашћени да обављају послове предвиђене Конвенцијом да узму у обзир у ком духу је васпитавано дете, односно његово етничко, културно и верско наслеђе.[17]
Фаворизовањем страних држављана као усвојилаца није се водило рачуна о најбољем интересу детета, као крунском критеријуму за заснивање усвојења, односно оваквим решењем нису дискриминисани само домаћи држављани као потенцијални усвојиоци, већ и она деца коју усвајају страни држављани јер су лишена гаранција које пружа пробни смештај.[18] Тиме је повређено и једно од четири основна права предвиђених Конвенцијом о правима детета, „право на недискриминацију“, које је у свим националним законодавствима уздигнуто на ранг начела,[19] али и слична начела Устава Републике Србије (чл. 21. ст. 3.), Универзалне декларације о људским правима (чл. 2.) и Међународног пакта о грађанским и политичким правима (чл. 2.).

НАСТАВИЋЕ СЕ...

Милош Станковић, мастер права, асистент Правног факултета Универзитета у Београду

Напомена: опширнију верзију рада можете наћи у Аналима Правног факултета бр.2/2011
на интернет адреси http://www.ius.bg.ac.rs/Anali/A2011-2/Anali%202011-2%20str.%20235-262.pdf


[1] С. Панов, Верност versus прељуба – правни аспект, Правни живот 10/2010, 160-165.
[2] В. чл. 25. ПЗ.
[3] В. чл. 6. ст. 2. Закона о браку и породичним односима Србије („Сл. Гласник СРС“, бр. 22/80, 11/88, 22/93 и 35/94).
[4] С. Панов (2010 б), 154. Професор Марко Младеновић у контексту трансформације савременог Породичног права које иде у корак са цивилизацијским променама, не искључује могућност да ће у блиској будућности у технолошим и економски најразвијенијим државама фактичка полигамија и полигинија, односно упоредо одржавање сексуалних односа и са другим партнерима, а не само брачним, бити и изричито легализоване. М. Младеновић, Да ли породица има будућност, Правни живот 9/1996, 553.
[5] С. Панов (2010б), 152, 155. Речју професора Панова у истом раду, грађани Републике Србије богатији су у каталогу људских права у односу на друге народе „правом на неверност“.
[6] Влада Републике Србије – Комисија за израду Грађанског законика, 17.
[7] У извесном смислу, ове појаве су само аспект савременог тренда „индивидуализације“ модерног Породичног права, односно уступање места колективних, породичних и брачних интереса појединачним интересима сваког члана породице, чиме она све више прераста у скуп међусобно независних индивидуа. „Породица је стога све мање састављена од родитеља и рођака, а све више од странака.“ З. Поњавић, Приватизација породице и Породичног права, Београд 2009, 80.
[8] С. Панов (2010а), 250-254. С друге стране, у македонском праву приоритет као усвојиоци увек имају држављани БЈР Македоније или макар лица која на њеној територији имају пребивалиште. Љ. Стефановски, Поступак усвојења у Македонији, Ново породично законодавство, ур. З. Поњавић, Крагујевац 2006, 324.
[9] В. чл. 103. ПЗ Србије in fine.
[10] Влада Републике Србије – Комисија за израду Грађанског законика, 132.
[11] Т. Китановић, Правни режим усвојења у упоредном праву, Правни живот, 10/2008, 469-479.
[12] Чл. 319. ст. 1. ПЗ.
[13] http://www.hcch.net/index_en.php?act=conventions.text&cid=69, приступ остврен 15.8.2011. године. О садржини Конвенције, домету и правној природи њених одредаба видети Т. Китановић, Међудржавно усвојење и конвенција о заштити деце, Правни живот 10/2006, 193-202.
[14] Т. Китановић (2008), 481.
[15] Т. Китановић, Међ удржавно усвојење и конвенција о заштити деце, Правни живот 10/2006, 194. Конвенција о правима детета у чл. 8. ст. 1. обавезује државе уговорнице да поштују право детета на очување идентитета, укључујући и држављанство.  
[16] В. чл. 90. ст. 1. ПЗ.
[17] В. чл. 16. ст. 1. тач. б)  Конвенције о заштити деце и сарадњи у области међудржавног усвојења.
[18] О. Цвејић Јанчић, Балансирање интереса и приоритети којима треба тежити у области усвојења, Правни живот 9/2005, 1120.
[19] С. Панов (2010а), 260; Н. Вучковић Шаховић, 254.

недеља, 19. фебруар 2012.

Предавање: Проблеми реформе породичног законодавства у Србији

Поштовани

Институт за европске студије вас позива на предавање

Мр Милош Станковић



Проблеми реформе породичног законодавства у Србији

Предавање почиње у четвртак 23. 02. 2012 у 12 ч.
Одржава се у сали ИЕС, Трг Николе Пашића 11, IV спрат, сала 136.

Магистар Станковић је асистент на предмету Породично право на Правном факултету Београдског универзитета. На предавању ће дати пресек спорова око правног статуса породице данас у Србији и различитих предлога развоја породичног законодавства. Између осталог говориће и о нацрту новог породичног закона и предлогу закона о правима детета Канцеларије заштитника грађана.

Добро дошли!

среда, 15. фебруар 2012.

ПРАЗНИК СРЕТЕЊА ГОСПОДЊЕГ

Карађорђе подиже устанак 1804. године


Браћо и сестре,
Срби и Српкиње!

УСПФ НОМОКАНОН Вам жели срећан празник Сретења Господњег, који има вишеструки значај за нашу Отаџбину и наш род. У време великих страдања и искушења, прослављање овог великог празника представља део наде у светлију будућност која ће једнога дана, у то смо сигурни, доћи баш када и ослобођење Срба и Србије од туђинске руке и чизме.

И наши свети преци вапили су за слободом, коју им подари вожд наш праведни Црни Ђорђе када је пре 208 година у Марићевића јарузи са својим војницима и јунацима подигао барајк противу угњетачке турске страховладе. Тада на Сретење Господње 1804. године, пркосно и непомирљиво срце српско, закуцало је новим тактом који је требало да означи почетак дивне слободе коју Срби чекаше још од пада Србије средњег века. Дух храбрих српских витезова, немањићке мудрости и светосавске саборности прожео је душе свих Срба ујединивши их у праведној борби за ослобођење од муслиманског ропства. Нова нада била је узлаз и успон у напредовању Србије у сваком погледу и уздизању српске државе на пиједестал који јој је још Свети Сава одредио у најсветлије доба Србије – Србије великих и светих Немањића!

Данас Србија робује и пати, њоме туђин поново управља, а своје власти нема као да се од 1804. до данас није ништа догодило. Али тај дух непрестане борбе за Крст часни и Слободу златну присутан је и данас међу Србима који се чврсто и непрекидно моле Светом Симеону и Светом Сави, као и свим српским свецима да им подају снаге, храбрости и мудрости не би ли и овај тмурни облак и мрачан тренутак светле српске историје савладали и својим потомцима обезбедили слободну светосавску Србију – једину Отаџбину нашу!

Нека нас наш Господ погледа и избави од недаћа свих и нека се васцело српство уједини за част и славу Србије!

Браћо и сестре, још једном нека је срећан празник – на многаја љета!


О Сретењу Господњем 2012. л.Г.

Информативна служба
УСПФ НОМОКАНОН




понедељак, 13. фебруар 2012.

КАНДИДАТУРА СРБИЈЕ: КАСНО ВУК У УН СТИЖЕ

Касно Јеремић за говорницу стиже
Министар спољних послова Републике Србије, потврдио је 24. јануара у Бриселу да га је Србија кандидовала за председавајућег 67. заседања Генералне скупштине Уједињених Нација (ГС). [1] 
Да би се лакше анализирала оваква одлука државе Србије треба да се узме у разматрање шири значај актуелног тренутка, као и политичку моћ коју потенцијално носи та функција.
Генерална скупштина је један од главних органа УН, коју чине представници свих држава чланица УН. Сваки члан може да има највише пет представника у ГС. [2] Генерална скупштина је првенствено место расправе, место где могу да се износе идеје и да се дискутује о разним текућим проблемима у међународним односима. Генерална скупштина састаје се у редовним годишњим заседањима, а постоје још и специјална заседања, као и хитна специјална заседања. 
На почетку сваког заседања ГС бира председника и двадесет и једног потпредседника који са председницима главних одбора сачињавају Председништво ГС. Председник се бира по ротирајућем принципу избора из једног од пет региона: Африка, Азија, Источна Европа, Латинска Америка и Кариби и Западна Европа и друге земље. Битно је наговестити да Председавајући нема слободан избор о одлучивању која ће питања долазити на дневни ред за расправу или кад ће да се одржи седница, таква питања морају да буду плод позитивног договора самог Председништва ГС. 
Уједињене Нације су организација која често обнавља правила или кроз предлоге и реформе поставља нова. Питање транспарентности је учестало у УН, наручито кад је Савет безбедности у питању, али то се директно и рефлектује на начин избора Председавајућег ГС. Разни предлози су били поднети у виду јачања улоге ГС у систему УН и самим тим Председника ГС а неки од њих су сами критеријуми који кандидат за Председавајућег треба да испуни (I) да може да посвети више месеци искључиво на рад ГС, (II) да је политички независна личност, (III) да поседује искуство у мултилатерали, укључујући искуство у преговарању и изградњи консензуса као и способност да сарађује са више сила и (IV) да познаје целоукупни систем Повеље Уједињених Нација. [3] Узимајући у обзир тренутне политичке околности у самој земљи, као и тренутне функције које врши г. Јеремић поставља се питање да ли српски кандидат може да испуни ове не званичне услове. 
Чињеница је да је функција Председавајућег више административне него политичке природе, али она ипак повлачи одговорност и углед у међународним односима. Источна Европа тренутно има два кандидата за функцију: министра спољних послова Србије Вука Јеремића и сталног представника Литваније при УН  г. Далиуса Чекуолиса. 
Приступ кандидатури Србије и Литваније повлачи један број разлика. 
зграда УН у Њујорку
Литванија је још 2004 године обавестила земље из Источно Европске групе да жели да се кандидује за функцију Председавајућег 67. Седнице ГС и 27 Јуна 2011 године кандидовала сталног представника Литваније при УН г. Далиуса Чекуолиса за ту функцију. [4] Република Србије је то учинила тек пре неколико дана и тиме се поставља питање озбиљности српске дипломатије као и који су прави разлози таквог чина. Наиме, може се закључити да Литванија и њено Министарство спољних послова планирало овакво кандидатуру већ неколико година, и српски медији су намерно или не, избегавали да изнесу ову чињеницу јавности. Сам кандидат Литваније, г. Чекуолис, је већ имао искуства у раду у УН и вршио је функцију заменика Министра спољних послова Литваније. 
Неозбиљност и штетност деловања спољне политике под водством Демократске странке и Јеремића већ је дало резултате, на опште одушевљење држава запада. Прихватањем ЕУЛЕКС-а и његовог доласка у својству међународне мисије на КиМ, Србија је одлучила да пребаци косовско питање из безбедног терена УН (где је постојала могућност употребе негативног гласа, вета, од стране Русије у СБ) на несигурни и про-косовски терен Европске Уније. Врло је битно напоменути да, на пример, Шпанија одбија да учествује у саставу ЕУЛЕКС-а као и Румунија, док не дође до потпуног преношења надлежности са УНМИК-а на ЕУЛЕКС. Однос Србије према ОУН може да се установи још кроз неколико догађаја. Заједничка резолуција ЕУ и Србије при УН је показала политичку шизофренију Србије и њен однос према државама које нису чланице ЕУ, али које за разлику од те исте организације, током протеклих деценија држале су се принципијалног става поштовања територијалног интегритета земље. Несхватљиво је како Вук Јеремић планира опет да рачуна на гласове чланица несврстаних кад је њихово поверење недавно олако одбацио. Јеремићева игра балансирања између УН и ЕУ је већ довела до катастрофалних последица по Србији и њеном односу према наклоњеним земљама, штавише чак је и Шпанија дала примат УН кад је у питању косовски спор. 
Уједињене Нације
Неозбиљна кандидатура Вука Јеремића може да се тумачи на више начина: првенствено треба да се узме у обзир предизборни период у Србији, као и тренутни рејтинг Вука Јеремића у српској јавности. Један од позитивних адута Демократске странке сигурно је Вук Јеремић, који је често представљен у јавности као политичка личност која се искрено бори против независности Косова и која тренутно ужива највише симпатија, у односу на владу, међу грађанима. Иако тренутна политика Србије у одбрани Косова и Метохије далеко од оне презентоване од стране медија и Вука Јеремића, он је сигурно један од главних адута у рукама Бориса Тадића и његових саветника. Уосталом, поставља се опет и питање озбиљности кандидатуре, с обзиром да је Литванија наговестила кандидатуру пре осам година а Србије је поднела кандидатуру пре који дан, и то у предизборном периоду, што је опште познато државама у региону, и Хрватска је већ одбацила могућност да подржи Србију [5], док мало је вероватно да ће Босна и Херцеговина да подржи Јеремића. [6]
У случају да Вук Јеремић прикупи довољан број гласова за избор на функцију, а у Србији дође до промене власти то ће сигурно да се одрази и на делатности Србије при УН, узимајући у обзир да у Србији страначки интереси имају предност над националним јединством. Да ли ће да постоји координација између потенцијалног новог руководства МСП-а и потенцијалног Председавајућег Вука Јеремића можда ће тек да се види и наравно да ли ће српски приоритети при међународним организацијама бити исти. 
Који треба да буде следећи корак Србије при УН? Сигурно ако дође до промене извршне власти Србија треба да ојача своје позиције при УН да разне начине. Првенствено Србија треба отворено да изрази жељу за већи ангажман у мировним мисијама УН и тиме да побољша свој углед и прилике да буде изабрана, у једно догледно време за несталног члана СБ. Друго, Србија треба да покуша да врати косовско питање у оквир УН због већег дипломатског простора и треће да повећа учешће при осталим органима УН.
Одлука о кандидатури Вука Јеремића је само још један доказ једне шизофрене спољне-политике Србије без дугорочног циља, где партијски рејтинг и маркетинг има приоритет на остваривању спољно-политичких и националних циљева државе. Српска спољна политика тренутно базира њено деловање на усаглашавање и примену директива која долазе из Брисела, тумарајући између УН и ЕУ, редовно кршећи унутрашње право Србије и њен правни поредак. [7]  
Касно се Србија сетила Уједињених Нација, организације која је за власт у Београду имала другоразредни значај током протекле четири године, а да ли ће чланице УН показати другоразредни однос према Србији по питању кандидатуре Србије за функцију Председника Генералне Скупштине, сазнаћемо ускоро, ако наравно Србија не промени свој став опет под притиском партнера из ЕУ.




Стефан Драгојевић

____________________
Упутнице:
 
[1] http://www.blic.rs/Vesti/Politika/303196/Jeremic-potvrdio-kandidaturu-za-generalnu-skupstine-UN
[2] Члан 9. Повеље Уједињених Нација.

[3] Више о предлогу (на енглеском) http://www.unelections.org/files IGP_PGASelectionLetter_18Jan07.pdf
[4] http://mission-un-ny.mfa.lt/index.php?-1810158120
[5] http://www.blic.rs/Vesti/Politika/304664/Vesna-Pusic-Hrvatska-verovatno-nece-podrzati-kandidaturu-Srbije-u-UN

[7] Између осталог, мисли се на имплементацију решења донетих током техничких разговора између Београда и Приштине. Договори о личним картама и интегрисаном управљању граница су тешко кршење Устава Србије, јер тиме се намеће чињеница да постоји још један правни поредак сем поретка Републике Србије.