„Судија не зависи у изрицању своје пресуде ни от кога у Сербији, до од законика Србског; никаква, ни већа ни мања, власт у Сербији не има права, отвратити га од тога, ил и заповедити му, да другчије суди, него што му закони предписују. Тому треба и да се закуне при наименованију.“ Члан 80 Сретењског устава Србије из 1835 године....
Читајући цитирани члан првог Устава Србије који се односи на положај судије у том времену, осим чињенице да наша правна традиција није онако кратка и мала како нам то желе представити наши садашњи ментори, лаички се да закључити и то да земља која је пре скоро 200 година имала такву регулативу у свом уставу, а која се односи на судску власт, у данашње време може бити само пример како иста треба да изгледа и какав однос треба свако имати према њој. Како ово није текст који ће говорити о нужности стављања под старатељство појединих људи у Србији у њему неће бити речи ни о њиховим менторима. Са друге стране о самом изгледу и структури судске власти данас, треба причати и дискутовати. Међутим оно што је још битније од те стурктуре је однос према судској власти данас у Србији. Јер каква год структура била, ефикасност много више зависи пре свега од односа других државних органа према судовима и у одређеној мери од односа тих истих судова према свом народу.
Дакле нема сумње да однос свих субјеката у овом друштву према судској власти првенствено зависи од самих судија. Министар, државни чиновник или обичан позорник ће имати однос према суду онакав какав тај исти суд заузме став према њему. Ако је суд политички, ако судије не бране своју струку и колеге, ако је формиран по ванправним критеријумима, однос према њима ће управо бити такав. Напротив ако суд осим правног заузме и животни став о ономе о чему решава, ако схвати да судска функција има много ширу сврху осим зараде плате ради пуког преживљавања, и првенствено ако заједно са својим колегама судијама сваки судија појединачно схвати државотворност свог положаја, однос према судској власти ће бити битно другачији. Наравно не треба бити велики стручњак и увидети какво је стање ствари данас у Србији по овом питању, какве „ванзаконске“ вредности се данас вреднују: Треба уочити да управо из осетљивости судијске функције произилази и постојање и нужност тих вредности. Судија суди по закону, његов рад се вреднује по критеријумима који су тамо садржани, али судија мора да води рачуна и о моралу, достојанству, култури, интегритету личности и о многим другим, како их овде ја називам „ванзаконским“ вредностима.
Србија је земља у којом министарска правде јавно исказује незадовољство према судијској власти „лајковањем“ групе на фејсбуку која се бави поступком разрешења једног од судија у Србији[1] и то је тренутно на нашу жалост идеал вредности у правосуђу. Из овога можемо извући само два закључка. Један да је Србија појам уређене правне држава те да министарка од досаде и мањка посла у тако уређеној држави радно време испуњава „фејсовањем“ или други да је Србија стравично велика „банана“ држава у којој се министарка правде бави разрешењем судија на фејсбуку. Једним врло опипљивим параметром даћемо одговор који ће негирати први и истовремено потврдити други закључак. Ако узмемо у обзир број предмета против државе Србије пред Европским судом за људска права у Стразбуру, а чије иницирање је везано управо за рад политичког дела српског правосуђа и број истих које је држава Србија изгубила јасно закључујемо да смо постали јужно воће из другог закључка. Међутим бит непостојања ванзаконских вредности у оваквом једном правосудном систему не потиче искључиво од министарке. Велику кривицу за то сносе саме судије. У конкретној ситуацији било би сувише неозбиљно да те исте судије оснују групу подршке колеги коју би касније све судије у земљи „лајковале“, али је у сваком случају било неопходно реаговати на овако један сраман чин „сајбер“ министарке. Подршка у конкретној ситуацији не би морала да се састоји у децидном негирању одговорности судије. Наравно да сви заслужују одговор зашто један судски процес траје толико дуго, али прво треба поћи од тога какво је било учешће тужиоца у том поступку, како су се понашали оштећени, чиме су се бавили вештаци, шта о свему томе каже закон и на крају суштински се бавити радом судије који је истим поступком руководио. Кажем суштинску што значи да предмет не чини жута штампа него списи, те је битно оно што је тамо садржано, а не оно што пишу медији у медијски блокираној Србији, и овакав след догађаја у ситуацији када постоји неко осетљиво питање у правосуђу би показао да „Судија не зависи у изрицању своје пресуде ни от кога у Сербији“ како то каже Милошев устав. Међутим несхватљиво таква једна реакција струке је изостала иако ово није усамљен случај покушаја притиска на судство. Осим малих џепова отпора који су медијски били угушени те се њихов глас по овом питању није ни чуо, већински део судијске струке остао је нем. То би се и могло разумети да је на челу државе био човек који је донео устав чији је члан цитиран на почетку овог текста те би страхопоштовање према њему у том смислу било извор нереаговања. Овде је реч о нечему другом. У правосудном систему Србије тренутно суде они који су прошло катарзу реформе и као такви преплашени за голу егзистенцију у држави у којој је јако тешко исту обезбедити, а врло лако изгубити посао нису у могућности да био какву реакцију искажу. Са друге стране партијски кадар у правосуђу би реаговао да је партија намигнула, али није. Разумљиво и једно и друго али истовремено за осуду. Да су сви ови „преплашени“ дигли свој глас у одбрану струке нико им не би могао ништа и тај глас би се чуо заједно са гласом ових других „политичких судија“ који би унутар себе морали да се издигну и схвате да судијски терет који носе вреди много више од паланачких политичких прича. Морају да схвате и једни и други да су прво судије и да као такве морају једни друге да штите, али опет не због својих ниских интереса него напротив због улоге коју имају у држави. Стручност тим људима не недостаје, али им недостаје доследност у одбрани себе од других и других од себе, чојство и јунаштво што би рекао Његош. Да су показали зубе у „реформи“, да су тада они „изабрани“ стали иза оних који нису, да су сви првог дана после „реформе“ у знак протеста изостали са посла, не би дошли у ситуацију да им нестручни и некомпетентни коментаришу окончање поступка због застарелости кривичног гоњења од стране њиховог колеге, а да ти „коментатори“ никада нису ни прошло поред зграде где тај судија ради. И никакве утехе у томе „што се то десило неком другом, а не мени“ нема. То се могло десити, а вероватно ће се и десити сваком судији. Овако су дозволили себи да своје судбине и једни и други ставе у руке људи од којих су вреднији.
У свему томе изгледа да нико из ове две групе судија не види „дрво од шуме“. Народ Србије од њих тражи правду, и они сами морају да буду свесни да том истом народу правду не могу пружити ако сами себе не промене, ако не устану у одбрану своје струке и не стану на пут разним „кривдама“ у Србији. Искрено верујем да ће још дуго народ ићи по правду и пред судију чију стручност министарка правде цени „лајковима“, ако низбогчег другог онда због тога што кад неко ко спроведе овакву „реформу“ правосуђа у Србији нешто „лајкује“ дефинитивно треба радити супротно од онога што та особа ради. Давно је још речено да „ићи судији значи ићи правди“. Српски народ и даље тражи правду пред коју ће ићи, а на судијама је између осталог да ту правду народу пружи...
Нема коментара:
Постави коментар