Господе и Владико живота мога, дух лености, мрзовоље, властољубља и празнословља, не дај ми. Дух целомудрености, смиреноумља, трпљења и љубави даруј ми, слуги Своме. О, Господе Царе, даруј ми да сагледам грехе своје и да не осуђујем брата свога, јер си благословен у векове векова. Амин.

среда, 31. август 2011.

Формирање и рад владе Милана Недића са аспекта легалитета тада важећих правних норми


Живимо у времену у коме је разазнавање истине трновит пут. Истина је нешто што данашњој владајућој квазиелити Србије најмање одговара. Разлог за то је сувише очигледан. Као таква сама по себи она даје снагу српском народу, чини га јачим, дакле управо онаквим какав по гледишту, а пре свега интересима те квазиелите никако не би смео да буде. У својој историји носећи барјак слободе, правде српски народ је носио и барјак истине, јер нема правде и слободе без истине. Три вредности од којих је саткана историја Срба. Три вредности без којих ни Срби нису Срби. Слободу смо изгубили и никако да научимо да се слобода не даје на длану већ је потребно да се за њу изборимо и жртвујемо. Са друге стране суштина правде је управо у борби за њу, те из тога произилази да правде има онолико колико својим животним примером сведочите о тој борби, а како је данашњим Србима ореол борбе за правду цивилно служење војног рока и парада срама, јасно закључујемо да нам остаје још само истина, дакле оно што владајућа квазиелита жели да Срби изгубе, да се не би више Србима звали. Овај текст управо служи томе, да Срби остану Срби, да објективно и струковно осветли један део наше историје и каже истину о можда најмрачнијем поглављу историје српског народа.
            Од доласка на Балканско полуострво није се српски народ налазио у тежој ситуацији него 1941. године. Чим је Југославија увучена у рат, српски народ се нашао у горем положају него на Косову, горем него икада у својој историји. Са свих страна опкољен непријатељем, а изнутра такође подриван од непријатеља. Хитлерова сила удара са огромном војском и немилосрдно, без објаве рата, бомбардује престоницу Београд. Жртава је било много, народ је обезглављен. Влада, са краљем Петром II на челу, авионима напушта земљу, а војска убрзо иза тога капитулира. И Мађарима и кобуршким Бугарима и Албанцима и Немцима и Италијанима главна мета је Србија. Са друге стран Хитлерове оклопне јединице успоставиле су у Загребу усташку власт и усташе стварају, по одобрењу и уз помоћ Хитлера и Мусолинија тзв. Независну државу Хрватску, која обухвата, поред Хрватске и један део Далмације, Боке Которске, те још Славонију, Срем, Босну и Херцеговину и део Санџака. Више од три милиона Срба потпада под наказну творевину која у свом државном програму има само једну тачку: уништити Србе.[1]Седамдесет година након II светског рата према најновијим истраживањима утврђено је да су државе чланице Тројног пакта, а посебно њихови домаћи, југословенски савезници- Хрвати, муслимани, Мађари и Албанци убили око 1,8 милиона Срба. [2]Априлски рат је формално окончан 17. априла 1941. године потписивањем акта о капитулацији. У тачки 8 уговора о капитулацији, Југословенска влада је задржала извесна права за народ и администрацију, као што су јаван безбедност. Спремност Немачке да поштује одредбе међународног права у окупираној земљи била је нужан предуслов за српску управу под окупацијом. У таквој ситуацији долази до образовања Комесарске управе на чијем челу се нашао Милан Аћимовић, некадашњи Управник града Београда. Међутим ова управа је била веома ограниченог капацитета, немоћна да нормализује прилике у земљи, да се супростави Немачким одмаздама, што је довело до закључка да на њено место треба доћи влада са ширим овлашћењима од оних које је Управа имала, вођена од личности са неприкосновеним ауторитетом.[3] Угледни Срби из Београда и унутрашњости, одржали су низ састанака са циљем да нађу најпогоднију личност, која би се примила кормила нове српске управе. Избор пада на генерала Милана Недића, који се у том моменту налазио у Београду као заробљеник на одсуству.
Милан Недић рођен је 2. септембра 1878. године у Гроцкој од оца Ђорђа, среског начелника и мајке Пелагије, учитељице.[4] По завршетку 6-тог разреда гимназије у Крагујевцу, уписује Војну академију коју завршава пред мајски догађај 1903. године. Као водник у пешадијско чети Краљеве гарде одбија да учествује у завери против Краља Александра Обрановића. 1908. године постаје генералштабни капетан, и бива додељен Престолонаследнику Александру на службу. Балкански рат дочекује као генералштабни потпуковник и помоћник начелника саобраћајног одељења Главног генералштаба. Током I светског рата био је командант албанског пристаништа Свети Јован Медовски. Пробој Солунског фронта дочекује као командант Тимочке бригаде. Након завршетка Првог светског рата постаје командант армије у Скопљу. У влади Цветковић-Мачек био је министар војске и морнарице. У свом тексту „Нови дранг нах остен“ још 1939. године Недић је указао на ситуацију у Европи у том периоду. За њега је аншлус био само прва етапа Хитлеровог продирања у Југоисточну Европу, Балкан и на Блиски Исток. По њему основни Хитлеров циљ био је да покуша да оствари сан немачких освајача и избије у Багдад и на Суецки канал.[5] После низа састанака и убеђивања крајем августа 1941. године образована је српска Влада Милана Недића са главним циљем-задатком да уведе ред и мир у земљу, да спасе Србе од анархије која је владала, а која је мало погађала и штетила окупатору, који је на другој страни из тих разлога вршио велике репресалије.
            Приликом преговора са окупаторским властима, генерал Недић је поставио своје услове под којима он пристаје да се прими одговорне дужности, где су између осталог спадали:
  • Да његова влада самостално води послове
  • Бројнија жандармерија и оружани одреди у јачини до 30 000 људи за борбу против комуниста
  • Помагање ратних заробљеника и пуштање на слободу оних који су потребни ради обнове земље
  • Обустава прогона Срба у Павелићевој Хрватској, на Косови у Метохији, такође од Мађара и Бугара
  • Борба против комуниста да буде искључива брига Српске Владе и њених оружаних одреда и да се престане са одмаздама над невиним становништвом.[6]

На основу свега горе наведеног најбитнији закључак који можемо извести је тај да је влада Милана Недића тј. Влада Народног спаса коју је он формирао била влада формирана на окупираној територији једне државе. У то време важећи извор права који је у себи садржао правила која важе на окупираним територијама била је IV Хашка конвенција о законима и обичајима рата на копну са додатним Правилником о законима и обичајима рата на копну из 1907. године.[7] Према тој конвенцији и правилнику окупираном територијом сматра се искључиво област која је стварно окупирана, дакле признаје се само ефективна окупација. Истовремено по тим правилима окупација представља фактичко стање, којим се не прејудицира будући статус једне такве области. Окупатор привремено управља туђим добром, по терминологији грађанског права он има државину. Окупатор има право да предузме све мере које од њега зависе да би се успоставио и обезбедио, колико је то могуће јавни ред и сигурност. Одржавање реда, мира и јавне сигурности овлашћује окупатора да предузме одређене војне, полицијске управне и друге мере. Какве ће то бити мере то зависи од њега, стим да оне морају бити у складу са важећим позитивним правом окупиране територије. Он је дужан да поштује част и права породице, лични живот и приватну својину, верска убеђења и вршење верских обреда. Истовремено прикупљање пореза и других дажбина може се вршити по истим правилима како је вршено и пре окупације, стим да трошкове прикупљања сноси окупатор. Забрањено је било пленити и уништавати културне, научне, историјске и друге установе и споменике.[8]
Дакле нема сумње да је тадашње важеће међународно право остављало простора окупираним територијама на самоорганизовање. Истовремено формирање Владе народног спаса представља управо то самоорганизовање целог једног народа. У ситуацији када долази до погрома и огромног страдања Срба у Павелићевој НДХ, када је већина мушких глава у Србији погинуло у априлском рату или завршило у Немачком заробљеништву, несразмерне немоћи у односу на окупатора, Србији није било ништа друго рационално ни преостало. Са правне тачке гледишта ниједан од горе наведених циљева који су прокламовани приликом формирање Недићеве владе није у супротности са међународним правом. Тачније дозвољено је било организовати пријем, збрињавање и заштиту избеглица из НДХ, дозвољено је било убирати порезе, организовати обнову земље, спречавати црну берзу, слати пакете помоћи српским заробљеницима у Немачкој, позивати народ на уздржаност у смислу борбе против окупатора управо због његове снаге и односа снага који су у том тренутку владали у свету. У односу на чињеницу постојања посебних одреда чији је основни циљ био борба против комуниста прво што ту треба знати је управо чињеница да је комунистичка партија много пре тога била забрањена. Са друге стране управо циљ комунистичке партије био је рушење једног уставног поретка и коришћење Другог светског рата у револуционарне сврхе, дакле у сврхе које су супротне важећем позитивном праву окупиране територије, које се као појам и користи у IV Хашка конвенција о законима и обичајима рата. Комунистичка партија је своје акције правдала политичким разлозима. Међутим како то правилно закључује професор Живојин Перић свако одузимање туђег живота без изричитог наређења извршне судске пресуде засноване на закону, јесте злочин за сваки правни поредак, па и поредак под окупацијом, без обзира да ли учиниоци то своје дели правдају политичким или било каквим другим разлозима.[9]
Свакако да је у црнилу тог мрачног периода за српски народ било грешака на свакој страни. Након завршетка Друго светског рата, приступ догађајима који су се у том периоду одвијали био је исувише идеолошки обојен и у служби новог поретка који се из тог рата изродио. Није било места за објективно и критичко сагледавање стања ствари. Такође, у данашњем времену толико година после слома комунистичког поретка и даље постоји отпор према таквом једном поимању Друго светског рата. Можда је разлог и у томе што Срби једино заборављајући Јасеновац могу да поверују у Сребреницу, те је борба за истину у Другом светском рату управо пут српског отрежњења од евроунијатских заблуда.[10] Та истина захтева један објективан суд о свему. Управо је и сам Недић говорио да након завршетка рата тражи суд пред којим жели да положи рачуне о своме раду за време рата.[11]Србија такав један објективан суд и даље чека.

 Владимир Штрбац


[1] Бошко Н Костић- Истина о Милану Недићу, Нова Искра Београд 2009
[2] Зоран Чворовић- Зашто је евроатлантизму потребно да Срби забораве Други светски рат, http://www.standard.rs/vesti/36-politika/7995-zoran-vorovi-zato-je-evroatlantizmu-potrebno-da-srbi-zaborave-drugi-svetski-rat-.html
[3] Стеван Пироћанац- Српски добровољци 1941-1945 у речи и слици, Ваљево 2010
[4]http://sr.wikipedia.org/wiki/Милан_Недић
[5] Станислав Краков- Генерал Милан Недић На оштрици ножа, Никола Пашић, Београд 2008. године
[6] Др. Ђоко Слијепчевић- Југославија уочи и за време Другог светског рата, Минхен 1978 стр. 304
[7] Convention (IV) respecting the Laws and Customs of War on Land and its annex: Regulations concerning the Laws and Customs of War on Land. The Hague, 18 October 1907- http://www.icrc.org/ihl.nsf/FULL/195?OpenDocument
[8] Константин Обрадовић, Милан Шаховић, Миливој Деспот- Међународно хуманитарно право, Београд, Београдски центар за људска права, Правни режим на окупираној територији, стр. 77
[9] Стеван Пироћанац- Српски добровољци 1941-1945 у речи и слици, Ваљево 2010 стр. 16
[10] Зоран Чворовић- Зашто је евроатлантизму потребно да Срби забораве Други светски рат- http://www.standard.rs/vesti/36-politika/7995-zoran-vorovi-zato-je-evroatlantizmu-potrebno-da-srbi-zaborave-drugi-svetski-rat-.html
[11] Бошко Н Костић- Истина о Милану Недићу, Нова Искра Београд 2009 стр. 43

понедељак, 22. август 2011.

НЕ ЖАЛЕЋИ ДА У ТОЈ БОРБИ ДАМ И СВОЈ ЖИВОТ

Свечано се заклињем...
Британска империја је у својој дугој историји имала много победа. Њена застава се вијорила на морским пучинама и бојним пољима широм света. Ипак, за људе попут мене њена највећа победа није војничка већ морална. Крајем маја и почетком јуна месеца 1940. године са плажа код Денкерка Британија је евакуисала своје „момке“ испред наступајуће немачке ратне машинерије. За две недеље, „испред носа“ Немаца евакуисано је две стотине хиљада Британаца и сто четрдесет хиљада Француза. Али права победа била је победа патриотског духа Британаца. Преко Ла Манша у операцију спашавања кренула је не само моћна ратна морнарица већ и стотине бродова и јахти које су без формалног позива кренуле у помоћ. Оне нису могле заменити огромне бродове за превоз али су били она морална потпора и снага која је показала војницима да нису остављени и заборављени и да ни један сународник не сме бити препуштен непријатељу,
Британија се више пута у прошлости огрешила о моју земљу и мој народ. То се ипак може разумети, њени интереси су империјални, планетарни и не могу се усаглашавати са малим народима или ситницама званим право и правда. Али од Британаца се има шта и научити.
Србима на Косову и Метохији поново прети прогон. Нашим сународницима и држављанима државе Србије на Косову и Метохији прети опасност да буду протерани са својих огњишта или да потпадну под власт која је све само не благонаклона према њима. Да смо народ какви смо некада били или да живимо у држави која брине о својим грађанима то се не би смело догодити.
окупација у 1244 слике
Када је КФОР окупирао административне прелазе очекивао сам да ће Србија уз помоћ „багера и путне механизације“ отворити бар неколико нових. Па тако редом макар се роба преносила на леђима преко планина. Није ни важно да ли је то рационално, важно је да се покаже дух немирења са окупацијом. Није нама први пут да Немац командује окупационом војском. И да им помажу Хрвати и „мобилисани“ Словенци.
Нема решења без преговора а једини пут је стрпљиво и упорно преговарање. Али са каквих позиција преговарати? Док они који одлучују о нашој судбини седе на Теразијама или на плажама Грчке разумљиво је да вас сматрају незаинтересованим и верују да нас само „појачаним притиском“ могу натерати да прихватимо оно што нико и никада није прихватио.
Није мали број оних у Србији који не могу прихватити да седиште српског патријарха одједном осване у другој држави. Да ће Дечани и Грачаница постати „стране дестинације“ и што ћемо се уздати у добросуседске односе и добру вољу оних који су спалили Девич и Богородицу Љевишку.
За нас православне који славимо Бога и верујемо у вечни живот политика не почиње и не завршава се са овом влашћу. Да од тренутне политике нема толико штете гласно бисмо се насмејали изјавама „ ми никада нећемо учинити акт који ће угрозити целовитост БиХ...“. Ко сте ви да употребите реч НИКАД. Ваше је да кажете „док смо ми на власти“ са надом да ћете радећи у интересу српског народа уградити зрнце у вечност или радећи против њега постати ружна мрља на његовој прошлости.
Војник сам и као што би хирург сваки здравствени проблем решавао скалпером а адвокат тужбом, тако и војници, можда исувише лако, оружану силу виде као могуће средство за решавање проблема насталих непомирљивим разликама . Али такви су сви војници света, а на политичарима је да њихову снагу и вештину употребе у преговарачкој партији за зеленим столом. Јер уколико се у свету „успостављање нове реалности“ путем силе озваничи као легитимно треба показати да и ми имамо снаге средстава али пре свега одлучности да бранимо „стару реалност“ или ако треба успостављамо нову по нашим мерилима и интересима.
Не жалећи да у тој борби дам и свој живот
Војник сам и мрзим рат. Нагледао сам се довољно разрушених градова и села и сахранио превише пријатеља и непријатеља. Али сам запамтио шта је Џон Стјуарт Мил рекао о људима и рату: „Рат је ружна али није најружнија ствар. Много је гори деградирајући морални став и патриотско осећање према коме нема ништа горе од рата. Човек који нема ништа за шта би био спреман да се бори, за кога не постоји ништа вредније од влaстите сигурности – бедна је креатура и нема могућности да постане слободан и бољи него што мисли да јесте“. Не могу бити миран док и један човек пати само због тога што припада мом народу и да ће можда већ сутра бити предат на милост и немилост онима који су били кадри да одузму живот малој Милици Ракић или мученику монаху Харитону. Не могу и не желим да самовољно учиним нешто, али уколико ова држава сматра да је треба бранити, ја сам спреман да се борим и као што сам се заклео „Не жалећи да у тој борби дам и свој живот!“


Драган Крсмановић


четвртак, 18. август 2011.

БУЂЕЊЕ ИЗ ЦРВЕНОГ СНА

У Србији се током лета које још увек траје догодило много значајних и врло пропраћених догађаја који су заокупили пажњу скоро целокупне домаће и стране јавности. Цео јул месец протекао је углавном у вези са кризом на српском Косову и Метохији и са притисцима шиптарских сецесиониста на преостали српски живаљ. Та криза и данас траје и далеко је од решења. Одмах након тога избиле су и веће несугласице између коалиционих партнера у власти пошто се приближавају избори. Политика Косово и ЕУ коначно је доживела свој суноврат, а тога су свесни и сами представници власти.[1.] Нови талас варничења на политичкој сцени, након Косова и Метохије, све неизвеснијих евроунијатских интеграција и новог таласа економске кризе било је и ограђивање режимлија од овогодишњег одржавања тзв. Параде поноса.[2.] Из дана у дан све је више оних који се томе противе, јер су свесни да избори иду ускоро, па ко вели сваки глас је драгоцен, посебно што српски народ упркос свим притисцима није и даље значајно већински благонаклон према таквој скарадштини.

Оно што је током овог дела врућег српског лета остало ван жиже јавности, јесте један смео, нужан, неопходан и поврх свега оригиналан начин исказивања протеста против злочиначког комунистичког наслеђа у Србији. Реч је о акцији припадника националне организације Србска Акција у Нишу.[3.] Наиме, овај протест имао је за циљ да укаже на заборављене жртве комунистичког терора у Србији после 1944. године. Иако комунисти нису данас формално на власти они преко својих ученика и наследника доследно спроводе терор над српским народом присуством у различитим институцијама како власти, тако и политике, културе, образовања, привреде, економије итд. Истина је да данас нема стравичних злочина као током 1944. и након те године, али су манири којима се наследници и следбеници комуниста служе у многочему исти или слични. Оно што је најважније, уперени су против српског народа и Србије.

Једном крајње успешном и видљивом акцијом, припадници Србске Акције прекрили су бисте двојице тзв. народних хероја у Нишу црним кесама и облепили захтевом да се и у Нишу као и у другим градовима широм нашег Отачаства обележе стратишта и масовне гробнице жртава побијених без суда од стране узурпаторских комунистичких власти. Није прошло много времена, одмах су се огласили грађанистички и антисрпски медији не би ли осудили ову акцију која је прошла без и једног инцидента, а на крајње видљив начин и са јасном поруком.[4.] Чак се поводом овог протеста огласио и градоначелник Ниша, иначе члан ДС, позивајући надлежне да што пре ухвате учиниоце и приведу их правди (Вероватно оној истој „правди” којој су и комунисти приводили издајнике и класне непријатеље!)![5.]

Оваква реакција антисрпских медија и жутог градоначелника не чуди много, колико чуди то да се ниједна национална организација није огласила овим поводом дајући подршку Србској Акцији која је на овај начин само желела да се утврди истина и комунистички злочинци прикажу у правоме светлу. Један од разлога за нереаговање и непружање подршке, сигурно лежи и у заблуди совјетофилског антифашизма који данас гаје са нескривеним жаром неке „националне организације” и зато што додворички флертују са „грађанистичком Русијом” Димитрија Медведева, која још увек грца у штрокавом наслеђу безбожничког совјетског духа . Но, чак и да није тако, питање комунистичког наслеђа у Србији никада неће бити решено уколико се целокупни православно-национално-родољубиви корпус не постави у правцу јасног инсистирања на системској рехабилитацији нације и државе оптерећених комунистичким бременом. Суверена, достојанствена и национално поносна Србија, нема места ни за Жилника, ни за Зрењанина, ни за Стевана Филиповића, Крцуна, Љубичића, Броза, Зечевића, Ковачевића, Пека Дапчевића и многе друге у крв огрезле црвене зликовце који по српски народ нису били ништа блажи од усташких кама, маљева, јама и логора! За њих места треба да има само у мрачном кутку историје!

Ако је у Србији данас могуће да се на жртве црвеног терора полако заборавља, а о црвеним зликовцима не даје истинска слика, лако се може доћи у ситуацију да се након 60 или 70 година од данас забораве и српске жртве и злочини над њима у Хрватској, Босни и Косову и Метохији током деведесетих година прошлога века. Немар друштва подстиче немар, па ће се, следећи незаинтересованост за истраживањем истине о жртвама комунистичког режима, друштво тако немарно односити и према нашој браћи која су пострадала током деведесетих година прошлога века и која још увек страдају на подручју свих српских земаља. То је недопсутиво и зато томе треба стати на пут, активизмом целокупног националног корпуса, а не појединим реакцијам које одзвањају у празно, понављајући по безброј пута исто.

Овај протест Србске Акције треба похвалити и подржати јер свака мања средина у нашој Србији у својој историји има болних и црних тренутака кроз које је прошла након узурпације власти од стране терористичке организације као што је то била КПЈ. Макар и само једном годишње на дан страдања одржавањем помена онима који су пали од црвеног куршума без кривице, велико је дело, како за жртве, њихове потомке и васцелу Србију, али и најмање дело које национална Србија и ми који их се сећамо и који их никада нећемо заборавити, можемо да учинимо. Свима нама увек треба да буде на памети велика и истинска жртва српског ђенерала Милана Недића и оних који су се и душом и телом дали за спас народа и Отачаства, не газећи заклетву Богу, Краљу и Отачаству!

Упутнице:
[1.] http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/aktuelno.69.html:341231-Ljajic-Hag-bio-paravan-za-Kosovo; http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2011&mm=08&dd=14&nav_category=11&nav_id=531758
[2.] http://www.rtv.rs/sr_ci/politika/da-li-je-parada-ponosa-ljudsko-pravo-ili-ne_268341.html
[3.] http://www.srb-akcija.org/aktivnosti/1561/pravda-za-zrtve-nis/
[4.] http://www.e-novine.com/srbija/srbija-tema/50009-Crne-kese-partizane.html; http://www.danas.rs/danasrs/hronika/kese_na_bistama_narodnih_heroja_.3.html?news_id=221435
[5.] http://www.danas.rs/danasrs/hronika/kese_na_bistama_narodnih_heroja_.3.html?news_id=221435

дипл. правник Стефан Д. Стојков

уторак, 2. август 2011.

САОПШТЕЊЕ ЗА ЈАВНОСТ ПОВОДОМ ОДЛУКЕ ВИСОКОГ САВЕТА СУДСТВА О УСВАЈАЊУ ПРИГОВОРА О ИЗБОРУ СУДИЈА НА СТАЛНУ СУДИЈСКУ ФУНКЦИЈУ


Поводом одлуке Високог савета судства о усвајању приговора о избору судија на сталну судијску функцију, Удружење студената Правног факултета Номоканон и сви посленици правничке струке окупљени око јединог интернет гласила правничког сталежа „Законик“, изражавају велико задовољство што су наше колеге судије после више од две године непрестане борбе успеле да се и изборе за право које им је кроз тзв. реизбор судија и силовање права и правде било одузето. Стога верујемо да ће Високи савет судства наставити са радом онако као и до сада, да ће се одупрети притисцима и политиканству и дати наду овој земљи да правда ипак држи земљу и градове. Истовремено позивамо најодговорније чиниоце српске државе, као и целу објективну правничку струку на још једно преиспитивање али овога пута не рада судија и судова, већ тзв. реформе правосуђа, из кога би несумњиво морала да проистекне и одговорност свих оних који су својим неодговорним и нестручним радом те олаким држањем до права и правде, довели најбитнију грану државне власти до урушавања.

Одлука се може преузети са сајта Друштва судија Србије-www.sudije.rs

У Београду
1.8.2011. године