Господе и Владико живота мога, дух лености, мрзовоље, властољубља и празнословља, не дај ми. Дух целомудрености, смиреноумља, трпљења и љубави даруј ми, слуги Своме. О, Господе Царе, даруј ми да сагледам грехе своје и да не осуђујем брата свога, јер си благословен у векове векова. Амин.

понедељак, 20. октобар 2014.

20. ОКТОБАР

На слици се налази Христос Сведржитељ,
фреска из дворске капеле на Дедињу. Хитац у чело
је историјско сведочанство ,,октобарског ослобођења
1944. године". Ово скрнављење дело је Марка Месића
након што је као усташки официр прешао у НОВ и
постао ,,ослободилац". 
Како смо ми прихватили комунизам, највећу бољку нашег времена? Као већина Срба пушком, затвором, песницом! Ми смо научени да будемо комунисти, то је главна тема. Па су сада деца комунизма највећи олоши у Србији. А да ли је имало код нас лоших карактера који су то прихватили? Јесте наравно, имамо их ми и данас, и имали смо их и између рата, и пре првог рата и све уназад до Косова..И прихватили су комунизам, и издали су оца, мајку, брата, кума и себе. Тако данашњи опрани радикали СНС ботови су безбожни род који је потпуно на линији комунизма. То су они лажни четници, војводе што ,,вијају једни другог на Равној гори, са све кореографијом - шубарама и кокардама. Они који су издали своје кумове, жене, заклетве, идеје... А од њиховог војводства када су на власти нема ни слова. Нит спомињу, нит ће споменути до краја мандата *управо супртотно рехабилитују идеју комунизма, јер су они комунисти у дубини свог бића. Ето управо док пишем се сада одржава академија у Сава центру коју организује Субнор, а Вулин лењиниста (носилац ордена Светог Саве, иначе) даје улице Пеки Дапчевићу. И да кажем оно што ме још увек држи као утисак, то је ова безбожна, неискрена, усиљена војна парада коју су направили, која је обиловала духом комунизма. Да не скрећем са теме да објашњавам како је то Путин у Русији лепо решио и уклопио. 
Причамо ми о нечем другом, о томе шта је комунизам. Јер је он званично дошао у Србију на сутрашњи дан! И како је то изгледало? Онако како знамо. Најгори криминалци и бандити су уграбили својих пет минута да се свете поштенијим, лоши ђаци - паметнијим, лењивци - вреднијим. Све наопако и сатанистички постављено од тада па до данас. Ето то је тема. Колико су они убили Срба приликом "ослобађања"? Колико су отели имовине? Колико су прогнали људи? Ни данас убијени нису набројани, имовина још није враћена, а рехабилитација прогнаних се не назире. Ми овде не причамо о Немцима и Русима и Србима. Ми причамо о злу које се зове комунизам! И да смо били лоши када смо га прихватили, наглашавам то је прихватила мањина, а не већина. Већина је ћутала и плашила се. Када је та мањина узела образовање у своје руке, медије, полицију, радне организације, манифестације, јавне радове, пропагандне филмове, штампу, књиге, науку, културу, све све све што је у друштву, онда су се рађале генерације надојене тим духом, тим моралом, веровањима и вредностима. Ти су нас жедне преко воде провлачили 90-тих. Глумили националисте, а нису веровали у Бога. А национализам без вере не постоји (већ је исто као рам без слике, дом без домаћина и све друго како говори Св. Владика Николај) Ти су бранили Косовски Завет без молитве Св. Кнеза Лазара па су га никако и одбранили. Ти су данас у невладиним организацијама, женама у црном, уредници медија, телевизија, часописа - и либералних европејских и тзв. националних часописа - затим они су у Министарству просвете, Министарству културе, одбране, правде.. Они су директори школа, Института за историју, музеја итд. 
 Ми окупирани Срби, пријатељу причамо о комунизму! О идеологији која је уништила душе и за коју кажу да кад се потпуно именује и превлада треба више од 50 година да се од ње духовно излечи. А ми нисмо ни осудили идеологију још увек. 
 Причамо о паганској идолпоклоничкој религији човекобога. О црвеној куги која је смрћу посекла у свету више људи него фашизам (око 100 милиона укупно!) У Србији је убила више свештеника него што је окупаторска Немачка. Та идеологија је крива што су се овде браћа мрзела и убијала... То је на сутрашњи дан пре 70 година дошло у Србију! 
 И како да се не запитамо какво је то ослобађање било? Из једног зла у друго, из другог још нисмо изашли, а кад ћемо не зна се.

Предраг Ђукнић

петак, 03. октобар 2014.

У ПРЕДВЕЧЕРЈЕ ПУТИНОВОГ ДОЛАСКА

  Као никада до сада усијала се полемика у вези са обележавањем 70. годишњице од када су совјетски тенкови ушли у Београд протерујући последње снаге окупационе немачке војске. Некако на овај јубилеј задесила се и посета шефа Руске Федерације Владимира Путина Београду и Србији. Он ће 16. октобра боравити у Београду тек неколико сати пре него се упути даље на својој турнеји у Италију на самит ЕУ и више азијских земаља. Сви ови догађи дешавају се у светлу сукоба у Украјини, а који су од почетка све само не регионални сукоб. Од њиховог почетка Србија се налази у великом спољнополитичком процепу. Са једне стране не може напустити Русију и окренути се хладном загрљају Вашингтона и Брисела, а опет са друге стране у складу са прокламованом државном политиком безалтернативног стремљења у ЕУ не може се чак ни са позиција кандидата за чланство у ЕУ бити у тако топлом односима са Русијом. Коначна одлука о спољнополитичкој (пре)оријентацији (о којој су многи раније говорили) мора пасти. 
 Оно што је више него интересантно у контексту овог спољнополитичког расцепа јесте што су се у Србији наједном окупили сви они који су на разне начине и у различитим тренуцима били у позицији да Србији диктирају којим путем она треба да иде. Јединствени у ,,дириговању“ Србији комунисти, тлачитељи и џелати српскога рода, као и новопечени европејци, миљеници западних влада, наједном су у циљу неколикочасовног угошћивања Владимира Путина решили да сваки детаљ свечаности која ће подразумевати и војну параду испланирају, али опет тако да обрукају Србију и заваде народ. Супстрат који их је ујединио није био ништа друго до полемика (увек актуелна) да ли представници или симболи ЈВуО треба тог 16. октобра да се прикажу и тиме покаже једна крајње банална теза како су у Србији постојала ,,два антифашистичка покрета“. Ова идеја, сама по себи, изазвла је енормно негодовање свих оних старокомунистичких структура које ЈВуО (која је притом била војска од стране савезника признате лондонске југословенске Владе) не могу и не умеју да схвате и прихвате другачије него што то чине партизански филмови ,,чувеног редитеља Булајића“. Са обзиром да је званично министар одбране г. Гашић децидно изјавио да од обележја и симбола ЈВуО неће бити ништа што се октобарске параде тиче, деловало је као да је само питање двоумљења одмах пресечено. Но, није се још ,,новинарска шлајфна“ осушила након објаве ове директиве Гашићевог министарства (или боље ССНО)[1.], а огласио се замало заборављени саветник председника државе г. Антић, који је изрекао потпуно супротан став Гашићевом, да на паради има места и симболима и обележјима ЈВуО притом износећи аргументацију због чега то тако треба да буде!? 
 Истини за вољу треба рећи (ако то није опште место) да у уласку совјетске армије у Београд 1944. године заиста нису учествовали припадници ЈВуО те да ако се овај догађај схвати уско само као једна издвојена битка-операција онда такав контекст нема апсолутно никаквог резона. Обрнуто, било која акција ЈВуО чија би се годишњица обележавала морала би по овој „логици реципроцитета“ да подразумева истицање симбола и обележја НОП-а. Опет, ако се овај чин доласка Путина и свечане параде на јубларну годишњицу разуме шире, сасвим је природно да се раме уз раме нађу ,,савезници“ ЈВуО, НОП, представнци СССР (и свих данашњих њених делова који су учествовали у рату као део совјетске армије), САД, УК итд...    Унутрашњи сукоб за превласт који је постојао између како их то неки зову ,,два антифашистичка покрета“ сасвим је друго питање, толико садржински друго питање, да је оно и дан данас актуелно и представља један од ефикасних механизама за безумна политичка препуцавања којим се успешно ствара раздор у јавном мњењу које је оштро подељено по овом питању, али без суштинског познавања овог периода историје грађанског рата у нас. Управо то својим изјавама чине (случајно!?) ова два функционера, министар и саветник шефа државе.  Дакле суштина овог конфронтирања и поделе јесте непојмљива концентрација непријатељства према српском народу, која је ујединила комунисте, левичаре, представнике НОБ-а, СУБНОР-а, разних антисрпских НВО и оне који пошто пото зарад мало јавног простора желе да направе компромис који је још 1941. године био апсолутно немогућ са преставницима КПЈ, а која је под изговором борбе против фашизма, заправо спроводила крваву револуцију и узурпацију власти. Тада су у томе успели. Изгледа да и данас опет у томе успевају, само сада и уз (не)свесну помоћ оних који су се одредили као ,,интегрални националисти“. 
 Интересантно је да је поводом овога изостала икаква и брза реакција ,,самопрокламованих неоантифашиста“ који се убише да ураде оно што ни Дража и Тито нису успели 1941., а то је да обједине своје следбенике. И овде је по среди политичка калкулација, а шта би друго и било?! Калкулација, како не покварити односе са данашњом Русијом на коју се споља из визуре домаћих ,,интегралних патриота дверјанског типа“ гледа не као на СССР, већ ,,пробуђену националну Русију“ упркос томе што данашња Русија свој континуитет баштини на тековинама СССР-а и победама над Силама Осовине, пре свега Немачком у Другом светском рату. Ова „идеолошко-историјска акробација“ потпуно је немогућа, то је више него јасно. Али оно што треба истаћи то је да је такав потез ,,интегралних националиста“ више него неморалан и лицемеран! То је, баш зато што је читава ,,идеја“ њиховог одређивања према данашњој политици Русије ништа друго до покушај предочавања русо-совјетском естаблишменту и оног дела српске историје Другог светског рата, коју су комунисти деценијама затирали, а који сведочи и о непобитној улози ЈВуО у том заједничком подухвату борбе против немачког завојевача. Кукавички, покривајући се ушима и ћутањем ,,антифашисти интегралисти“ показали су се да баш и нису вешти, а још мање стручни, способни и искрени, у својој тактици ,,осветљавања скриване истине“. Но, то их не ослобађа одговорности за ћутање, осим ако и они не свирају под дирегентском палицом диригента из Гашићевог ССНО. Нажалост, мноштво је догађаја који у последње време ову сумњу поткрепљују. Тиме, су се сврстали у оне са почетка текста који (не)чињењем обнављају и подгревају већ одавно направљени сукоб грађанског рата у нас. Уместо искоришћавања доласка Владимира Путина за јасније одређење спољне политике када су у питању западњачки притисци и уцене настале као општи напор западњака да се Русија ослаби форсирањем и продубљивањем кризе у Украјини, као и за економски ослонац скрхане српске привреде, овим поступцима (не)вољних „заједничара“ управо се отишло корак даље од савремених српско руских (гео)стратешких циљева, и то можда не случајно. Свака мрља током боравка највише руске делегације 16. октобра биће јасан сигнал еврунијског и пронатовског режима Руској Федерацији да су сви односи као и потенцијални односи са Србијом непожељни, пошто је ова друга резервисана као заједничко чедо Вашингтона и Брисела. 
 Због тога и од сада јасно треба означити непријатеља српског интереса, а то су и режим и режимска опозиција и политичка колона ветерана-СУБНОР и интегрални националисти и евроатлантисти и домаћи НВО слој. У једном су сложни уништити Србију и српски народ, оно што није затрто после 1944. године, довршиће 2014. године. 

[1.] Савезни секретаријат за народну одбрану

 Стефан Д. Стојков

субота, 27. септембар 2014.

САОПШТЕЊЕ СТРУКОВНОГ УДРУЖЕЊА ПРАВНИКА ,,НОМОКАНОН“ ПОВОДОМ НАЈАВЕ ОДРЖАВАЊА ТЗВ. ПАРАДЕ ПОНОСА

Струковно удружење правника ,,Номоканон“ осуђује намеру антисрпског режима да се у
Београду 28.09.2014. године одржи тзв. Парада поноса на којој ће се српском православном хришћанском моралу и јавном поретку у лице ругати промотери мужеложничког изопачења. Сматрамо да је одржавање ове срамне манифестације најбољи доказ како послушнички режим на чијем су челу осведочени србомрзци спроводи погубну политику диктата из Брисела и Вашингтона, па и по цену урушавања породичних вредности. Док српски народ пропада у дубокој беди и немаштини, белој куги и док дивље шиптарске банде прогоне и убијају нашу браћу на распетом српском Косову и Метохији, муџахедини марширају српским Пазаром и у Рашкој области, а мађаронска и аутономашка клика полако али сигурна издваја свако од ,,три српска срца јуначка“ од остатка наше Отаџбине, издајнички режим подржава, финансира и промовише тзв. ,,Параду поноса“ и тиме вређа достојанство, морал и традицију српског народа па и по цену општих немира. 

Иако је већ дуги низ година уназад јавност показала да се изричито противи овом перверзањштву и лудости тзв. ,,западног либерално-демо(но)кратског света“, садашњи режим као и претходни покушава да на силу и под уценама српских непријатеља оствари промоцију шачице сексуално девијантних и тиме постепено легализује ненормалне и изопачене заједнице истоплоних које за крајњи циљ имају и усвајње наше деце и рушење институције разнополног брака. 

Као православни хришћани, правници и српски националисти, што са поносом истичемо, позивамо безумни антисрпски плаћенички режим да откаже ову провокацију мужеложаца и њихових финансијера и промотера, да сачува достојанство престонога града Београда и нашег народа. Такође сматрамо да супротстављање насилном наметању једног опасног пројекта који се манифестује у једном делу и оваквим ,,парадама“ не сме бити у пасивном надању да ће услед каквог случаја иста бити осујећена, већ је зарад одбране свих оних виталних вредности заштићених православним хришћанским моралом и јавним поретком неопходно проактивно деловати и овакве појаве као и целокупну мужеложничку пропаганду изричито забранити, а виновнике кажњавати механизмом државне принуде. 

Са вером у Христа, 

Струковно удружење правника 
,,Номоканон“ 

О празнику Воздвижења Часног Крста -
Крстовдану, 2014. л.Г.

уторак, 26. август 2014.

ИЗВЕШТАЈ СА СВЕЧАНЕ АКАДЕМИЈЕ ПОВОДОМ СТОТЕ ГОДИШЊИЦЕ СЛАВНЕ СРПСКЕ ПОБЕДЕ У ЦЕРСКОЈ БИЦИ

Поводом обележавања стоте годишњице од почетка Првог светског рата и од велике и прве српске победе над Аустро-Угарском у Церској бици августа 1914. године, представник Струковног удружења правника ,,Номоканон“, студент друге године Правног факултета у Београду, г. Алекса Булатовић узео је учешће на Свечаној академији у школи ,,Степа Степанвић“ у Текеришу коју је организовало Друштво српских домаћина. Важно је напоменути да је поменути догађај организован независно од ,,централне прославе“ коју су својим политикантским наступима унизили представници евроунијског режима, недостојни наших славних предака, а који су нажалост имали прилику да као властодршци одани ЕУ налогодавцима говоре о слободи и српском пркосу баш пред истим оним силама које данас комадају и уцењују Србију и уз то је хушкају на доказаног савезника православну Русију, чији је цар мученик Никола II, те 1914. године ушао у рат братски штитећи Краљевину Србију, свесно жртвујући своје земаљско царство. 

Обраћајући се окупљенима г. Булатовић истакао је следеће: ,,Те 1914. српски народ био је на великом искушењу. И тад, као много пута током свог постојања, Србија се нашла у ратној зони туђих стремљења и њихових амбиција. И тада, у оскудици, Србија је пописивала све што је имала: тек уписане регруте, трећепозивце, жене, децу, старце, стоку, земљу. Све што је проходало било је на списку за живот и у још неисписаној колони за смрт. Али, Србија није имала куд : Срби су одбили да се повинују владавини силе, и остали привржени закону слободе. 
Један век након Церске битке, Србија је изнедрила неколике генерације потомака победника са Цера. Победа на Церу је, заједно са косовским заветом и голготом на Кајмакчалану, утиснута као белег у свести српскога народа. Цер је постао њен грудобран, а Марш на Дрину корачница у славу. 
Због тога, данас, ова годишњица нам стиже не само као подсетник на оно што смо као народ били, већ и као опомена на оно што бисмо могли бити. 
У спомен, на овај велики дан наше отаџбине, ми можемо рећи: дух победника са Цера и Војводе Степе није замро ни сто година после Церске битке и данашњи нараштаји носе га у себи. 
Струковно удружење правника „Номоканон“ одаје пошту палим браниоцима отаџбине. 
Нека им је вечна слава и хвала!“ 

Након обраћања учесника и свечане академије приређен је и богати културно-уметнички програм. 

Овом приликом испред Струковног удружења правника ,,Номоканон“ захваљујемо се на сарадњи нашим пријатељима из Друштва српских домаћина, посебно председнику г. Нићифору Аничићу, главном и одговорном уреднику ,,Геополитике“ г. Слободану Ерићу, г. др Милошу Јовановићу, доценту на Правном факултету у Београду. 

 Информативна служба 
Струковног удружења правника ,,Номоканон“ 

На празник
Преображења Господњег 2014. л.Г.

среда, 16. април 2014.

ИЗВЕШТАЈ СА ТРИБИНЕ – АГРЕСИЈА НАТО: ОНИ СУ БРАНИЛИ СРБИЈУ – БИТКА НА КОШАРАМА

„Мртви нисте, о друзи мили, 
Још се чује ваш громки глас. 
Ваш дух силни у нама живи, 
Ваша душа лебди измеђ нас.“ 

Струковно удружење правника „Номоканон“ у среду, 09.04.2014. године у амфитеатру „Слободан Јовановић“, одржало је трибину: Агресија НАТО: Они су бранили Србију – битка на Кошарама. Трибина је била организована симболично на 15. годишњицу почетка сукоба на Кошарама, када је дошло до директног сукоба српских снага у тешко приступачном и непријатељском пограничном подручју са Албанијом, против шиптарских терориста потпомогнутих од стране НАТО. 

На све пале јунаке у борби за одбрану земље као и на велике ратничке подвиге српских ратника присутне су подсетили говорници-учесници у непосредним борбама: ђенерал г. Драган Живановић, командант одликоване 125. моторизоване бригаде ВЈ, пуковник г. Љубинко Ђурковић, командант одбране Кошара, пуковник г. Видоје Ковачевић, начелник штаба 63. падобранске бригаде и руководилац дејстава специјалних јединица, г. Дејан Ивановић, припадник 125. моторизоване бригаде ВЈ и ратни војни инвалид и капетан у резерви г. Радослав Брковић, припадник добровољачких јединица у одбрани Кошара. 

Међу бројном публиком, трибини су присуствовали и представници амбасаде Русије у Србији, руски ратни ветерани, као и чланови матоциклистичког клуба „Ноћни вукови“. 

Желећи да на овај начин обележи петнаестогодишњицу почетка битке на Кошарама, а самим тим и НАТО агресије на СР Југославију односно Србију, Струковно удружење правника „Номоканон“ овом трибином имало је за циљ и да се чује глас оних који су несебично дали и жртвовали своје животе испунивши Косовски завет, завет светих српских предака. Уместо што су последњих година у јавном и медијском фокусу они који на туђим заслугама себе промовишу, а са друге стране прикривено или отворено сарађују са агресором, уклањају трагове НАТО злочина, ови српски јунаци великим словима су се уписали у српску историју, а њихова херојска жртва не сме бити заборављена. Нема веће увреда за српски народ и наше свете претке од тога да га на злочине НАТО лицемерно подсећају они који равноправно седе за столом са терористима и који нескривено потпомажу самопрокламовану лажну државу Косово! 

Зато никада не смемо заборавити српске јунаке и то да је Косово и Метохија Србија. Сетимо их се и сад и увек! Вечна им слава! Догодине у Призрену! 

 „Почивајте друзи сад у миру, 
 Ваше дело настављамо ми, 
 А слободе када данак сине, 
 Стег победе носићете ви.“

 Информативна служба 
 Струковног удружења правника 
 „Номоканон“

понедељак, 14. април 2014.

,,ЈЕР СУДБИНА СЕ НА ГЛАСАЊЕ НЕ СТАВЉА“

,,Ми смо за Краља, јер се судбина на гласање не ставља.“, биле су речи које је записао, наш учитељ, адвокат, министар правде, Димитрије Љотић пре тачно 70 година, непосредно пре него што ће погинути и пре него ће Тито и црвени узурпирати власт.[1.] Прилике у којима је ово записао нису дословно идентичне онима у којима се данас налазимо, али суштина ове пророчке поруке свакако има значаја у данашњој Србији. 

Није прошло ни 24 часа од ,,затварања бирачких места“[2.] након још једног протеклог ,,карневала Монтескијеове теорије у пракси“[3.] јавности познатијег као избори, а партијаши су већ похрлили да изброје колики је то њихов удео у пониженој и поробљеној Србији! 

Применом метода просте математичке већине и комбинаторике најпре ће се одредити ко ће то од кандидованих ,,партијаша“ да запоседне у наредне 4 године 250 посланичких места у Народној скупштини, а врло брзо после тога и то како ће изгледати сама влада. Наизглед реч је само о игри математичких операција, али у суштини реч је о суровој борби за врло уносне и моћне позиције које ће појединци-партијски војници вршити и са којих ће доносити значајне политичке одлуке наредне 4 године. 

Највећа заблуда и превара демо(но)кратије јесте да народ својом слободно израженом вољом влада. Условно се може прихватити тврдња да народ влада својом одлуком до оног тренутка док своју сувернеост не пренесе на ,,народне представнике“, али то се може прихватити само у строгој теорији. Народ нема своју слободну вољу из најмање два разлога. Најпре, то је због тога што народ не постоји као нека хомогена организована скупина која има јединствену вољу коју изражава актом гласања. Вољу условно може имати само појединац који је део скупине који се речником либералне демо(но)кратије означава као ,,грађанин-носилац суверености“[4.]. У којој мери је та воља аутохтона и истинска воља ,,грађанина-гласача“ не може се са поузданошћу утврдити, посебно не уколико се узме у обзир метод агресивног усмеравања и обликовања воље предизборном кампањом. Непримерено подилажење гласачкој маси, отворено лагање и лицемерно избегавање[5.] одговора на питања која су од непосредног значаја за ,,грађанина-гласача“ одлика су предизборних кампања партијашких клика које у недоглед жуде за функцијама и ,,друштвено-политичким“ позицијама. Математички речено, распоред снага у скупштини либелрано-демо(но)кратског типа и јесте израз воље бирача, али засигурно не и његове аутохтоне воље, која је усмерена и обликована пропагандним утицајима. Једноставно речено, квалитет исказане воље не може никада бити идентичан простом квантитету исказане воље. Зато ми идемо за Истином, а не за већином. 

„Дивинизација“ лика и политике ,,великог вође“ и то по мерилима неуког и политички неписменог ,,грађанина-гласача“ својствена је српском партијашком карневалу. Ова мешавина политичке свести комунистичког једноумља и ,,либералне демо(но)кратије“ осликава општу друштвену политичку свест у Србији. Али оно што је извесно то је, нажалост, да ће врло брзо практичан израз ове наказне смеше бити „народно представништво“ које се само зове тако, а заправо представљаће „берзу и представништво“ интереса политичких структура које у име народа владају за рачун страних господара. Страни господари више у Србији нису закулиса, страни господари сада играју без кринке свој чин на српској позорници. Тај чин, заправо, толико је лако у Србији од 17.03.2014. године играти, јер сада су сви политички фактори, који имају формалну моћ доношења политичких одлука, отворени заступници страних господара. Стога, није уопште погрешно данас рећи за српску скуштину, да је она део ,,НАТО и ЕУ холдинга“ у коме 100% удела имају НАТО и ЕУ! 

Значај математике и комбинаторике као практичних израза либералне демо(но)кратије није престао, као што смо то констатовали, математичким сабирањем модификоване воље ,,грађанина-гласача“ и касније избором владе у скупштини. Он ће се тек исказати и то покретањем механизма промене највишег правног акта Србије – устава.[6.] Уистину по својим садржинским решењима ми се са важећим српским уставом никако не можемо сложити, јер је он установио механизме и принципе власти који су нама сасвим неприхватиљиви, али у том смислу што и тако ,,неприхватљив“ он мора у овоме тренутку бити ,,прихватљив“ како би се како-тако сачували делови Србије у њеном саставу. Овде најпре мислимо на окупирану српску јужну покрајину Косово и Метохију, која је de iure у саставу Србије, а која је фактички предата шиптарским узурпаторима уз међународни надзор. Апсолутна већина у смислу постојања могућности једног политичког фронта да самостално формира власт у овом случају треба да буде још шире схваћена. Наиме, поред тога што најјача политичка странка у скупштини сада има готово двотрећински квалификовану већину, потпуну већину-апсолутни консензус, заправо има скуп политичких странака које отворено потпомажу дезинтеграцију и инсталирање окупационог поретка у Србији. У Народној скупштини, ове политичке странке више немају никакве опоненте. Промена највишег правног акта као суштински циљ формалног поробљавања донеће не само промењен статус јужне покрајине у односу на остатак државе, већ ће се извршити и друге пред-ЕУ измене које најдиректиније подређују Србију безумној политици мондијализма и „евроунијских интеграција“. 

Ови избори заиста су били, како је то већ запажено, „прекретница и тектонски поремећај“ са далекосежним и погубним последицама по српске националне интересе. Потпуна власт, легитимисана ,,демо(но)кратским избором политички неписмених гласача“, поверена је личности једног човека који је свој култ почео да изграђује за живота, а то несумњиво подсећа на време, са почетка текста, у коме је мудри Учитељ писао, упозоравајући на надолазећу таму. 

И данас, након мартовских избора лета Господњег 2014. над Србијом се надвила тама еврунијског и евроатлантског фанатизма. За оне који су извршиоци туђе воље, а и за лицемерне увознике евроатлантске окупације најпрљавији посао управо су извели ,,грађани-бирачи“ заведени преварним моделом ,,грађанске суверености“ чије је зло семе одавно посејала ,,револуционарна грађанска Европа“. Такав однос ствари скоро би се могао упоредити са примером „савршеног злочина“. И јесте ,,савршен злочин“, али нажалост неће бити и последњи злочин који ће ,,грађани-бирачи“ извршити према себи. 

 Стефан Д. Стојков 
 ______________
 [1.] http://www.svetosavlje.org/bibliotekA/Apologetika/OklevetaniSvetac/Lat_OklevetaniSvetac23.htm 
 [2.] Ово је иначе једна од омиљених флоскула домаћих медија, који су се скроз подали изборној грозници.
 [3.] Види: http://zakonik.blogspot.com/2013/12/blog-post_13.html 
 [4.] Види: Устав Републике Србије чл. 2.
 [5.] Пример пројекта ,,Београд на води“ врло сликовито објашњава како се јефтином макетом футуристичког града могу купити гласови политички недораслих и непрофилисаних слојева масе.
 [6.] Видети више једногласне најаве и будуће власти и будуће скупштинске опозиције: http://www.rtv.rs/sr_ci/vojvodina/pajtic-izmene-ustava-pa-pokrajinski-izbori_470720.html; http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2014&mm=03&dd=17&nav_category=11&nav_id=825056; http://goo.gl/ehh9lD.

ИЗВЕШТАЈ СА ТРИБИНЕ УДРУЖЕЊА ,,НОМОКАНОН“ ,,СРПСКО ПРАВОСУЂЕ И АДВОКАТУРА ДАНАС“

Струковно удружење правника „Номоканон“ је 7.03.2014. године, организовало трибину под називом „Српско правосуђе и адвокатура данас“. 

У време када смо затрпани лажним вестима о успешној реформи правосуђа у Републици Србији, позиву Удружења да се проговори о заиста катастрофалном стању правосуђа су се одазвали: Зора Добричанин-Никодијевић, адвокат из Београда и бранилац Ивана Грковића, осуђеног за тзв. Убиство Бриса Татона, Горан Петронијевић, адвокат из Београда и бранилац првог председника Републике Српске, Радована Караџића и проф. др Бранимир Александрић, специјалиста судске медицине и судски вештак. 

Трибину је својим излагањем отворла г-ђа Добричанин која се, на почетку осврнула на своје студентске дане и испричала јако занимљиву причу како је као председник скупштине студената оборила избор декана пред судом. У свом каснијем исцрпном излагању г-ђа Добричанин је описала опште стање у адвокатури код нас. Истакла је како је данас храброст да се млади људи уопште одлуче бавити тим послом, због неких адвоката који нису достојни тог позива. До скора су браниоце по службеној дуности постављали тужиоци лично без било каквих правила, и ни у једном случају г-ђа Добричанин није била бранилац по сл. дужности. Адвокат је једини који је на страни оптуженог и он би требало да се бори за потпуну примену права и да се стара једино о интересима свог клијента, али неки адвокати су спремни да због чешћих постављања за браниоце по сл. дужности буквакно продају клијента за мале паре. Нажалост, ситуација је таква због тога што имамо слабу адвокарску организацију. Некако су се странке превише умешале у адвокатуру, има јако пуно оних којима је адвокатура само успутна станица на путу до неке политичке функције. То није добро јер да би се поправило стање у правусђу и да би се поправило стање у држави пре свега морамо да имамо јаку, сигурну и чврсту адвокатуру, нагласила је г-ђа Добричанин. 

Наредни говорник је био г. Петронијевић који је истакао да је веома тешко говити о правној сигурности, о примени права, о заштити права грађана у стању разграђености државе. Ми као ентузијасти покушавамо да ублажимо негативне последице такве окупације. Једно од највећих понижавања, једно од највећих нарушавања кривичног поступка сада раде медији, у смислу да долази до лаичког суђења. Један од таквих примера јесте и увођење тужилачке истраге која ни не може да се „прими“ код нас јер је то исто као да се донесе закон да ћемо посећи све шљиве и посадити банане. Посекли смо шљиве, посадили банане али нисмо створили климатске услове да те банане успевају, и шта имамо – ништа, ни шљиве ни банане. Такав је пројекат ова тзв. реформа правосуђа у Србији. Увођење тужилачке истраге без промене устава је једна врста државног удара. Читав систем тужилачке истраге ће врло брзо довести до колапса правосудног система у Србији, нагласио је г. Петронијевић. 

 Правосудни систем, лоше функционисање судова, лоше законодавство нужно за собом повлачи и лошу адвокатуру и ту долазимо до онога да се велики број адвоката налази у неким политичким странкама и ради не у интересу адвокатуре, не у интересу правне државе, не у интересу државе већ у интересу партије. Јер то им је најлашке, знате колико би наших колега било шесторазредни адвокати да нису каријеру правили преко партије. Ево данас их има, час су у адвокатури, час на некој државној функцији, њима је адвокатура одмор од једне до друге политичке функције, закључио је г. Петронијевић. 

Последњи говорник на трибини био је проф. Бранимир Александрић, судски вештак медицинске струке. Он је као искусан стручњак нагласио да је вештачење и уопште суђење било господствено све до средине 90-тих година када је велика група феноменалних судија, зато што нису имали хлеба да једу, отишла у адвокате. И од тада је почело урушавање нашег правосудног система, да би катастрофа била пре две–три године када су отпустили око хиљаду људи, да би опет направили грешку када су их све вратили јер један број није заслужио да буде враћен јер нпр. не може пијан судија да суди итд. И у контексту свега тога стварно је постало тешко бавити се вештачењем. Дошли сте на удар јавности и као личност и као стручњак. Имате притисак медија како на судије и тужиоце тако и на вештаке. Имате сада објективно истраживачко новинарство које сада унапред најављује какав ће бити исход вештачења, па и неке колеге кажу јесте то је тако било... чак неки вештаци злоупотребљавају ту јавност да унапред спреме исход вештачења и кад се неко струком и науком супротстави том мишљењу онда се врши удар по том вештаку. Ја сам од својих старих професора научио да су вештаци онакви какав је суд, ако суд унапред изабере лоше вештаке лоше ће се и предмет завршити. Паметни судије и тужиоци ће изабрати добре вештаке да би касније могли да воде предмет како би дошли до праве истине, истакао је проф. Александрић. 

Када је у питању тужилачка истрага, систем како систем мени се свиђа али не овако како се сада ради, овде није добро јер том систему није дата одговарајућа техничка логистика. Тражите нешто а нисте дали подршку томе, како онда радити, запитао је проф. Александрић. Када је у Брчком, 97. године, уведен тај систем, те судије које су радиле у Брчком су ишле у иностранство на обуку, а онда су две године из целе Босне долазили у Брчко на обуку. А овде, ви наше судије и тужиоце без икакве обуке ставите да раде тај посао. Знате какву су обуку имали, у правосудном центру дође неки судија или тужилац из Чачка да држи предавање нашим тужиоцима и судијама Вишег суда и он крене „знате једно моје убиство пре пет године...“, смешно... И таквог предавача доведу овде да учи ове вукове правосуђа, закључио је проф. Александрић. 

У даљем току трибине, развио се разговор између гостију у којима су присутни имали прилику да чују разне занимљиве ситуације из богате праксе наших говорника, а трибина је завршена питаниња слушалаца на која су гости са задовољством одговарали. 

 За информативну службу 
 Удружења ,,Номоканон“ 
 Предраг Марковић
Слике са догађаја можете погледати ОВДЕ

четвртак, 13. фебруар 2014.

БОСАНСКО „БУРЕ БАРУТА“ - УДАР НА РЕПУБЛИКУ СРПСКУ

                Тачно 19 година од потписивања Дејтонског споразума којим је на просторима Балкана рекли бисмо тада стављена тачка на крвави вишегодишњи суком на територији СФР Југославије, слике са улица градова дела БиХ ових дана дали су одговор на питање због чега су многи политичари Босну и Херцеговину назвали буретом барута. У тренутку када би свако реалан помислио да је могућност избијања било каквих немира, а камоли сукоба у Босни и Херцеговини равна нули одређене структуре друштва покренули су масовне протесте који већ у свом старту показују тенденцију ширења и прерастања у нешто више од тога. Читајући манифест Нове Босне и Херцеговине који као такав представља идеолошки основ и покретач свега онога што се ових дана дешавало на делу територије Босне и Херцеговине у склопу социјано економских проблема који заиста муче људе који живе у њој рекли бисмо да је овакав бунт реалан и очекиван. Политичка елита својим одвајањем од народа и огрезлошћу у корупцији сама је себе издвојила из реланог света у коме би требало да се налази. Из тих разлога иста нема одговор ни на једно битно питање које тај исти народ тишти. 

               Дакле, на први поглед праведан бунт гладних и обесправљених. Једино што је индикативно јесте чињеница да тим гладним људима придруживање Босне и Херцеговине Европској унији представља главни пут, иако су управо на том путу постали гладни. Такође те гладне људе воде људи који нису гладни у савезништво са НАТО пактом. Истовремено уједињење Босне и Херцеговине као целине поставили су себи као циљ. Дошли смо и до оног кључног-уједињења. Због чега гладнима смета разједињеност целовите државе, дакле управо онакве каквом је и сопствени устав сматра? Због чега би се било која земља која је уједињена и целовита уједињавала и од када то гладни уједињују? Нема потребе пуно трагати за одговорима на ова питања. Дао их је последни председник председништва СФР Југославије Стјепан Месић коментаришући недавне догађаје у Босни и Херцеговини. Онај који је како је сам то рекао испунио свој задатака да Југославијa више не постоји наводи да је проблем у ентитетима, посебно једном. [1.] Бићу толико наиван да помислим да је бивши председник Хрватске под тим подразумевао Републику Српску. Ако није он онда јесу они који немире у делу Босне и Херцеговине изазивају. Помислили су на њу када су говорили о уједињењу само што се иза речи уједињење крије реч укидање. То је права реч која доликује правом циљу протеста укидању Републике Српске. Исти они који су пре 24 године започели један сукоб, сада покушавају да изазову други у коме би нестала тековина борбе српског народа за слободу са друге стране Дрине. Још тада пре 24 године циљ Алије Изедбеговића био је унитарна Босна и Херцеговина, дакле управо Босна и Херцеговина у којој Срби као народ не би постојали или би се њихово постојање свело на ниво статистичке грешке. Не чуди чињеница што део оних који подржавају наведене немире управо представају људе који су били саставни део војних формација Алије Изедбеговића којима је једини циљ био уништење свега што је српско на простору Босне и Херцеговине. 

              Из свега овога што се тренутно дешава у Босни и Херцеговини може се јасно закључити да је из целе приче о глади у протестима и немирима, остала само глад коловођа протеста и њихових налогодаваца за укидањем Републике Српске. У првим данима немири нису успели да се прелију у најмлађу српску државу. Српски народ вођен искуством које је проистекло из вишедеценијског страдања Срба на тим просторима успео је да прозре праве намере организатора немира и њихових налогодаваца. Из тих разлога подршка од стране Срба за немире није добијена. Неуспех организовања протеста у Бјељини то доказује. Што се тиче Бања Луке и Приједору на протесте су позивале невладине организације Хелсиншки одбор и Оштра нула. За те две организације карактеристично је то што деле исте вредности са Алијом Изедбеговићем по питању унитаризације Босне и Херцеговине. Велика победа српског народа јесте чињеница да се на наведени позив практично нико од Срба у Републици Срској није одазвао. Оно што сада плаши јесте да су сви они који су током немира ухапшени пуштени на слободу.[2.] Да ли то можда значи да ће исти бити поново усмерени на изазивање немира само ка Српској Републици управо из разлога што се немири као такви у својим првим данима у њој нису „примили“? Такође постоји индиција да су документи из свих кантоналних влада у Федерацији БиХ изнети скоро 10 дана пре него што су немири и почели. Стим у вези поставља се питање чији је заправо био план да до немира дође?

                     Са друге стране веома је битно видети на који начин ће реаговати политичка елита у Србији за коју ово питање не сме проћи као периферно управо из разлога што је Србија потписник и гарант Дејтонског споразума. Уколико стане раме уз раме са Србима са оне стране Дрине, Република Српска ће свакако успешно преобродити још једну историјску недаћу којај јој долази у сусрет. 

Адв. Владимир Ј. Штрбац

__________________
[1.] http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2014&mm=02&dd=09&nav_category=167&nav_id=810051
[2.] http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2014&mm=02&dd=09&nav_category=167&nav_id=810221

уторак, 04. фебруар 2014.

ИСТОРИЈСКО-ПРАВНИ ЗНАЧАЈ НОМОКАНОНА СВЕТОГА САВЕ

1. Значај Светога Саве и прилике у Србији

               Мало је личности у српској историји, као што је то личност Светога Саве, која ужива тако велико поштовање, а које се вековима у Срба преносило са колена на колено. Велики је број радова, чланака, текстова, песама, похвала итд. којима се писало и говорило о делима првог српског архиепископа и највећег и најзначајнијег српског просветитеља. Још је велики Милош Црњански писао: ,,Када се пише живот Светога Саве, пише се у ствари почетак наше просвете у Средњем веку. Његова личност и његов рад били су извор, вековима, српске културе. Као што се са династијом Немањића започиње државна историја средњовековне Србије, тако да је у народу постојала свест ка да пре Немање државе и није било, тако историја српске, средњовековне просвећености почиње, искључиво, Светим Савом, као да је пре њега није било.“[1.] 
               Време у које је Свети Сава живео земаљским животом било је раздобље успона младе српске државе коју је изградила светородна династија Немањића. Као син утемељивача Србије Немањића, великог жупана Стефана Немање, он се није определио за световни позив који би му припао као најмлађем жупановом сину, већ се као што је то познато рано, као младић, замонашио. Служећи на Светој Гори, подвизавајући се он је упоредо стицао знања и искуства како у црквеним тако и државничким питањима. Несебично делећи и градећи, Сава је служио Богу. Како је Србија у то време као млада држава била на великим искушењима, коју су окруживале не баш пријатељске државе потреба за његовим присуством и утемељивањем православног хришћанства била је све неопходнија. Тога су били свесни и оновремени српски владари, његова браћа Стефан и Вукан који су наследили државу од свога оца великог Немање. Неоспорни ауторитет и значај који је на прилике у земљи имао Свети Сава, као и његов долазак у Србију са моштима Светог Симеона, после страшног братоубилачког рата, улио је нову снагу и на државном и на политичком, као и на духовном плану. О вапају брата му Стефана као и нужности за његовим повратком у Отачаство најбоље говоре следеће речи Стефанове: ,,Јер од кад отидосте од нас ... земља се наша оскрвни безакоњима нашим и би убијена крвима. Упадосмо у плен иноплеменика и непријатељи наши поругаше нам се и због наше мржње бисмо на прекор и поругу оних около нас.“[2.]
               Након измирења браће и преноса моштију, Свети Сава је намеравао да се врати назад у Хиландар. Ипак на молбу свога брата Стефана он остаје у Србији како би им помогао у изградњи државе. Боравећи у Студеници он организује црквени живот у Србији, гради и обнавља манастире, организује братства и то по узору на живот светогорских монаха. Продубљивање хришћанског учења и христијанизација српског народа постали су већ тада Савин основни циљ.[3.] У то време почиње и нормативна изградња и развој српског црквеног живота. Нове потребе у организацији српске цркве и државе, уз искуства која је Сава донео са Свете Горе изискивале су доношење манастирских типика којима би се уредио живот и понашање калуђера у манастирима. Тако је 1208. године најпре донет Студенички типик и то по узору на Хиландарски типик уз одређене измене које су биле потреба монашких прилика и околонсти у Србији тј. Студеници. Овде не стаје нормативна делатсност архимандрита Саве, она изазвана даљим потребама организовања српске цркве и државе доживљава свој успон. Од утицаја на закондавне токове неспорно је рећи да је највећи био византијски, јер је неспорно Византија ,,духовни и цивилизацијски светионик“, проносилац и настављач светлих традиција римског царства. 
               Као врхунац свог рада у нормативној и институционалној изградњи српске државе и цркве прворазредни значај припада Номоканону, Законоправилу или Крмчији Светога Саве. Садржину овог Зборника чине царски или државни закони и црквена правила са тумачењима, а која су се примењивала у Византији.[4.] У литератури постоје опречна становишта у погледу приређивања овог зборника. Наиме, проф. Перић наводи да је Законоправило приређено „пре него што је Свети Сава издејствовао аутокефалност Српској цркви 1219. године“, док проф. Благојевић тврди да је приређен на Савином повратку из Никеје, када је аутокефалност већ била изборена, па је услед тога иницирао израду овог зборника, јер је у склопу новонасталих околности за цркву и државу било неопходно донети једну овакву кодификацију.[5.] У науци се обично за период настанка Номоканона због тога што се не зна тачна година узима период од 1217 – 1219. године. Према писању Савиног ученика Доментијана, на повратку из Никеје, Сава је извесно време боравио у Солуну где је «преписао многе књиге законске...», што се очигледно односило на рад на стварању Законоправила. Састављања српског Номоканона (Законоправила) био је захтеван посао, а којим је требало правно уредити српску помесну Цркву и српску државу, а притом утврдити симфонију (сагласје) између њих, уз избегавање византијских цезаропапистичких (цезаропапизам - тежња световне власти да подчини црквену) и западњачких папоцезаристичких (папоцезаризам - обрнута тежња у односу на цезаропапизам) тенденција. 

 2. Црквено-државна симфонија

               Најпре треба објаснити шта у смислу извора права, правног зборника представља Номоканон. „Номоканон (номос – грађански закони, канон – црквено правило) представља кодекс црквених и грађанских прописа византијске државе, представљао је правну подлогу целокупног црквеног и друштвеног живота ове средњевековне империје која је својевремено била цивилизацији источник светлости европског тла. Као што Византија представља синтезу римског права, хеленске културе и православног хришћанства, тако је и правни поредак у њој био заснован на христијанизованом римском праву, конкретизованом у више зборника од којих су најтипичнији Кодекс Светога Цара Јустинијана из VI века, и на њему засновани Номоканони (Законоправила) који настају касније (попут Номоканона Светога Фотија цариградског).“[6.] 
               Базирано на црквено-дражавној симфонији Законоправило је имало специфичан израз уређења односа између црквене и световне власти, карактеристичан за источно православне државе, почев од Византије. Тај однос био је више од само једне теоријске конструкције, он је у пракси био истински израз уређења односа духовне и световне власти и основни темељ на коме је почивала источно-римска цивилизација као и њен ,,комонвелт“. Визнатија и државе које су биле сфера њеног културног, економског, политичког и правног утицаја, у првом реду то су источно-православне државе које су и настале уз Византију или од територија којима је Византија некада управљала, (Србија, Бугарска итд...) биле су засноване на односу цркве и државе. Тако да је институција „симфоније“ заправо представљала базични трансплант држава уређених на византијском обрасцу. Како Димитријевић у свом раду примећује: ,,Симфонија, као срж православно Хришћанске политичке философије (установљена је VI Јустинијановом новелом), подразумева специфичан однос Цркве и државе, које морају заједнички сарађивати, изнад свега при тежњи ка спасењу људских душа, а затим и на физичком збрињавању и заштити житеља дате државе. При томе, држава се треба прилагођавати непроменљивим начелима на којима је Црква саздана (никако обрнуто) и мора се трудити да у домену својих могућности бескомпромисно штити Добро од зла. Ово последње, представљало је богомустановљену обавезу сваке православне државе, а пре свега обавезу православне империје, (најпре Византије и Цариграда као Другог Рима, а потом и Москве односно Царске Русије као Трећег Рима), коју Бог снадбева великим територијалним пространством, знатним природним ресурсима и политичком моћи.“[7.]

3. Особености Законоправила Светога Саве

               Ипак, овде треба рећи да ће особени и специфични карактер српске средњовековне државе, у великој мери определити Савино Законоправило као својеврсан sui generis зборник, због чега ће се он разликовати од византијских изворника. То је најпре зато што је црквено-државна симфонија у Србији средњега века била оличена у народној цркви и народној држави. Она је заправо представљала „тројну хармонију Цркве, државе и државотвроног српског народа (нације)“, како то у свом раду закључује Димитријевић. Законоправилом Светога Саве обухваћене су све правне области, које су регулисале народни живот, у њему није извршена обична рецепција христијанизованог римског права које је развијано у Византији, већ његову садржину чини прилагођено и саображено право - националном идентитету, то јест карактеристикама народног живота у Срба, на које се из разумљивих разлога није могао у потпуности пресликати византијски правни зборник, тј. изворник узор. Добар пример за то јесте то што ,,да би сачувао самосталност, самодржавност и самоцрквеност, Свети Сава заобилази коментаре Теодора Валсамона (ХII век)“[8.] , а што се у теорији (М. Петровић) објашњава на следећи начин: ,,Трећег познатог византијског тумача канона и з истог века, Валсамона, Свети Сава свесно није користио за свој кодекс. Разлог за то треба видети у Валсамоновој опширности и склоности да цару приписује одређена права која су црквеноправне природе и у надлежности искључиво Цркве.“[9.] Поред ове једна од тих специфичних особености Номокаона била је и његова, даншњим речником речено, социјална компонента. Нормама које су штитиле одређене слојеве у друштву попут заштите особа са телесним манама, бриге о сиромашнима и болеснима, утврђивања узајамних обавеза родитеља и деце, помагања удовицама и сиротим девојкама, заштите робова од самовоље господара и најамника од израбљивања, откупљивање затвореника, заштите дужника од зеленашења овај зборник разликовао се од својих византијских узора, који из разлитих друштено-историјских разлога и околности није садржавао овакве одредбе. Овим зборником Свети Сава је утемељио концепт социјлане државе у Срба и то на основама хришћанског учења. Како то закључује проф. Благојевић: ,,Правне норме које су саопштене у Номоканону или Законоправилу светога Саве сматрају се најстаријим и најважнијим законима у српској држави, тако да после њих долазе сви други ,,закони“ српских краљева и царева, укључујући и Душанов законик. Захваљујући широкој примени одредаба Номоканона на целој територији српске државе, Србија се после његовог увођења у употребу може сматрати правном државом.“[10.] Једна од заначајних особености Законоправила била је изражена и кроз норомативну тежњу да се у црквена питања и црквени рад владар има што мање уплитати, што се може протумачити као пример постојања механизама узајамног ограничавања, али и прожимања – што би се језиком конституционализма рекло „систем кочница и равнотеже (checks and balances)“. Већ овим крупним карактеристикама које у себи садржи Законоправило без икаке резерве може се рећи да је Номоканон несумњиво најзанчајнији српски правни зборник, јер и сви остали потоњи правни споменици тј. зборници добрим делом угледали су се и према њему равнали. 

 4. Структура Законоправила

               Структура овог зборника саткана је тако да је у време његовог састављања узиман „материјал“ из Номоканон у ХIV наслова уз друге номоканонске зборнике, а М. Петровић анализирајући структуру каже да ,,састављач Законоправила слободно одабира и распоређује грађу, с тим што скраћене каноне Ефеског и Аристинова тумачења каткад замењује пуним текстом канона или Зонариним тумачењима. Приликом превођења, пак састав меродавно проширује поједине грчке текстове својим кратким обајшњењима, а понешто их и скраћује.[11.]
               Према томе треба рећи да се Законоправило састоји од 70 глава и то 6 уводних, 44 главе црквеног права и 20 глава грађанског права. Део Законоправила који се односи на црквено право сачињавају: Синопсис Стефана Ефеског, Номоканон Јована Схоластика, Номоканон у 14 наслова, Правила светих апостола, Правила светих отаца, Одлуке Васељенских и Помесних сабора и Мојсијево законодавство (3. и 5. књига Мојсијева). Док део који нормира неканоноско право, тј. којим је превсходно нормирано грађанско право састоји од: Изводи из Новела Јустинијанових (око 550), правни зборник који је саставио Јован Схоластик, Collectio tripartita, збирка закона из Јустинијановог законодавства и Прохирон (Закон градски) из 879. године, зборник византијског грађанског, кривичног и процесног права. 

      а) Преписи

               Свети сава је овај зборник умножио и по примерак разделио сваком епископу. Данас на жалост не псотоји сачуван нити један оригинал. Сачувано је 11 рукописа српске редакције и то: Иловички, Рашки, Дечански, Пчињски, Сарајевски, Београдски, Хиландарски, Савински, Пећки, Милешевски и Морачки. Фототипско издање Законоправила рађено је према Иловичком препису из 1262. године и оно се данас чува, нажалост у Загребу. Настао је у манастиру Светог Арханђела Михаила на Иловици, у данашњем манастиру Светих Арханђела код Тивта, где се налазило седиште Зетске епископије. Писан је на прегаменту и има 398 листова. Рашки препис је настао 1305. године у Петровој цркви у Расу. Писан је на пергаменту и има 427 листова. И овај као и Иловички не налази се у Србији, већ се чува у Историјском музеју у Москви. Дечански препис је настао око 1340. године. Писан је на танком пергаменту и има 284 листова. Чува се у библиотеци манастира Дечани. Пчињски препис је настао око 1370. године. Писан је на хартији, у кожном је повезу и има 305 листова. Чува се у Српској Академији Наука и Уметности у Београду. Морачки препис је настао око 1615. године. Писан је на хартији и има 347 листова. Чува се у Музеју Српске православне цркве у Београду. 

     б) Рецепција изван Србије

               Као што је Византија остварила утицај на Србију својевремено, а што је и довело до сачињавања Законоправила, тако је Савин зборник убрзо прихваћен и ван Србије. Већ у XIII веку био је у употреби у Русији, Бугарској, а касније и у Румунији. Ако узмемо у обзир период настанка 1217 до 1219. године па све до XIX столећа, а делом и у XX столећу, овај зборник служио је као главни правни извор, као некакав corpus iuris utriusque за цео православни свет, а делом и као грађанскоправни регулатор у неким државама са православним словенским становништвом.[12.] Према Троицком, у првој половини XIII века Крмчија најпре се прима у Бугарској и то као општеобавезујући зборник. Из Бугарске она стиже у Русију коју прима митрополит Кирил II. Од тог првог примерка који је доспео у Русији раде се даљи преписи, а један од њих јесте и Рјазанска Крмчија рађена за епископа рјзанског, која је до данас сачувана. 1274. година, тј. година када је одржан руски сабор у Владимиру, Крмчија Светог Саве одобрава се и од тада добија на значењу у целом православном свету. „Док су се код Срба средином XIV века јавили нови зборници, Душанов Законок, Синтагма Властарева, за руску државу Крмчија је била најважнији извор права чак у XVII веку, и руски научник Калачев, у својој специјалној расправи: „О значењу Крмчей у систени старог руског права“ доказује да је Крмчија и сама по себи имала у Русији значење Законика, и у исто време служила као најбогатији извор за руско законодавство. Као пример, Калачев наводи 22 места из издатог заједно са Крмчијом „Уложенија Цара Алексија Михајловича“, која су од речи до речи узета из Крмчије. Позива се на Крмчију и само „Уложеније“. И утицај Крмчије на руску државу био је не само јак, него и благотворан. Он је дао мекој словенској души железни костур римских државотворних идеја, и на такав начин потпомогао је Русији да у току векова срећно издржи велике нападе својих многобројних и јаких непријатеља, А са друге стране хумане хришћанске идеје те књиге мало по мало истерале су у Русији старо варварско обичајно право. Разуме се, још је веће значење имала Крмчија за руску цркву. Овде, готово до средине XIX века, она је била једини законик, једини законски темељ читавог црквеног устројства.“[13.]

     в) Номоканон, Законоправило, Крмчија

               Како је приметно у теорији из историјских разлога устаљено је да се за овај зборник користе скоро као синоними називи Законоправило, Номоканон као и Крмчија. У Русији за Номоканон користи се још и назив ,,Кормчаја књига“ и она се и по садржају разликује јер она садржи два дела, у првом су груписани канони Светих апостола, васељенских и помесних сабора и светих отаца, док друга књига садржи каноне отаца и законе грчких царева.[14.] Назив Законоправило је изворно српски назив и зато се на њему инсистира више, док је назив Номоканон оригинални назив на грчком, а Крмчија као што се из претходног види није изворни назив тј. долази из руског језика. Интересантно је истаћи то да назив Крмчија долази у XIX веку од Руса назад у српски језик и на тај начин у њега улази под тим називом. То се да видети из садржине одредби СГЗ из 1844. године, а које регулишу брачна питања и која у погледу узрока за развод брака упућују на Кормчију, тј. Законоправило. 

5. Закључак

               Из изложеног можемо видети да је заначај Номоканона у сваком смислу за српску цркву, државу и народ вишеструк, а највише у смислу периода када је настао јер је у то време мало која држава осим Византије у тада познатом свету и тадашњој Европи могла једним оваквим зборником да се похвали. Што се балканских држава тиче, са изузетком Византије, то се може рећи у много већој мери. Ипак иако није до данас сачуван оригинал и драгоцени преписи нам служе као сведочанство о томе колико је српска средњовековна држава била напредна и развјена, а поготово у смислу правног уређивања свих пора црквеног, друштвеног и приватног живота. Иако се о Номоканону Светога Саве данас не говори много, подстицање опште и стручне јавности на изношење истине о његовом значају у великој мери би допринело успостављању духовног, културног и сваког другог континуитета српске државности. Јер, како то често, а некада и злонамерно многи пренебрегавају, Србија има свој континуитет који је много дужи од периода ,,Устаничке Србије“. Светосавље, и тековине српског немањићког средњовековља значајно је благо српске државотворне идеје која истим жаром сија низ векова уназад. Данашња Србија ни на који начин не би могла да се упореди са оном Србијом, Немањином и Савином, Србијом која је расла, напредовала и давала свој допринос светском праву и православљу. Све то не може бити изговор „да је данас друго време“, јер није тако. Ни време Немањино и Савино није било из тадашње визуре боље по српски народ и државу, било је разних претњи, болести, страдања, разарања али је постојала изражена свест о српској државотворној идеји, а под капом православног хришћанства. У констелацији свих тих тежњи и опште православне и државничке свести Србија је развијана, а будућим поколњима ударани су темељи за очување и ојачање земље Србинове. Значај Светога Саве, као што смо то истакли, за Србију и српски народ вишеструк је и неспоран, он се никако не исцрпљује само у Номоканону. Оно што је поражавајуће јесте то да овај зборник није у потпуности преведен на српски језик, иако на томе предано ради проф. Миодраг Петровић, а спорост и недовољно ангажовање државних и стручних институција у подизању свести о значају Законоправила најбоље показују немар и запостављање како саме српске правне и културне баштине, тако и однос према вредностима које Номоканон и Светосавље истичу. Занимљиво је, а у исто време и поразно сазнање да се у Београду и нигде у Србији овај правни споменик и најзанчајнији правни извор српског средњевековља не изучава у складу са његовим значајем, док се у Белорусији на универзитету о њему изучава у склопу читавог предмета Словенска Крмчија. Из свих тих разлога проистиче обавезе нас православних Срба и национално свесне светосавске правничке струке да не дозволимо запостављање наших најважнијих правних споменика, већ да их у мери у којој је то могуће сачувамо, тумачимо и са поносом истичемо као највредније народно благо. 

Стефан Д. Стојков

________________________
[1.] Црњански М., Свети Сава, Библиотека ,,Глас цркве“, Посебна издања, књига VI, Шабац, 1988, стр. 7
[2.] Исто, стр. 71.
[3.] Благојевић, М., Србија Немањића и Хиландар, Београд, Нови Сад, 1999, стр. 39.
[4.] Видети: Исто, стр. 47.
[5.] Упоредити: Благојевић, М., наведено дело, стр. 45; Перић, Д., Црквено право, Београд, 2006, стр. 83.
[6.] Цитирано према: М.Б.Димитријевић, О светосавском Законоправилу као сржи правно-политичког израза србског завета, доступно на адреси: http://www.czipm.org/zakonopravilo.html
[7.] Исто.
[8.] Перић, Д., наведено дело, стр. 84
[9.] Цитирано према: Исто, фн. 116.
[10.] Благојевић, М., наведено дело, стр. 48.
[11.] Цитирано према: Перић, Д., наведено дело, стр. 84, фн. 118.
[12.] Исто, стр. 85., фн. 121.
[13.] Троицки С., Свети Сава и словенство, Нови Сад, 1929, стр. 14
[14.] Видети више код: Перић, Д., наведено дело, стр. 85., фн. 123.


Л И Т Е Р А Т У Р А:

1)      Благојевић, М., Србија Немањића и Хиландар, Београд, Нови Сад, 1999. године;

2)      Димитријевић, М.Б., О светосавском Законоправилу као сржи правно-политичког израза србског завета, чланак доступан на адреси: http://www.czipm.org/zakonopravilo.html;

3)      Перић, Д., Црквено право, Београд, 2006. године;

4) Петровић, М., Законоправило или Номоканон Светога Саве, Иловички препис, фототипија, 1262. Приредио и прилоге написао др Миодраг М. Петровић, Горњи Милановац, 1991. године;

5)      Троицки С., Свети Сава и словенство, Нови Сад, 1929. године;

6)     Црњански М., Свети Сава, Библиотека ,,Глас цркве“, Посебна издања, књига VI, Шабац, 1988. године.