Господе и Владико живота мога, дух лености, мрзовоље, властољубља и празнословља, не дај ми. Дух целомудрености, смиреноумља, трпљења и љубави даруј ми, слуги Своме. О, Господе Царе, даруј ми да сагледам грехе своје и да не осуђујем брата свога, јер си благословен у векове векова. Амин.

понедељак, 28. фебруар 2011.

РЕСТИТУЦИЈА: ОТЕТО ЈЕ ПРОКЛЕТО

тајкун широке руке
У прошлој недељи могле су се приметити две интересантне и повезане вести које су многи медији објавили. Једна је везана за јавни спектар, док је друга више приватног карактера! Прво, реч је о намери државе и то искључиво због евроунијатских амбиција (уместо да то самостално спроведе према својим грађанима) да се коначно позабави реституцијом и денационализацијом имовине одузете после Другог светског рата [1.], друго, реч је о „великодушном и хуманом” гесту Миодрага Костића, власника и газде српских „неолатифундија”[2.], једном студенту са једног приватног српског факултета, како би (студент) могао да прошири свој посао гајења лубеница.[3.] Да је реч само о великодушном и хуманом гесту овог транзицијског тајкуна то би могао да буде пример свима онима који се налазе у сличној позицији да потпомогну развој пољопривреде или привреде земље уопште, но овде је реч о „великодушном и хуманом” гесту онога који уступа национализовано пољопровредно земљиште или земљиште обухваћено комунистичком аграрном реформом почев од 1945.,1953. године, као и 1968. године па све до краја осамдесетих година прошлог века, [4.], [5.] и то онда представља као вискоморалан чин, као да му је очевина!

Питање реституције и денационализације је један изузетно велики проблем у мору проблема који наша држава није решила, а ни у скорије време се не назиру изгледи да ће овај проблем бити решен.

Тито - туђе воће је најслађе
Када су комунисти приграбили власт, као и сваки среброљупци одмах су похитали да отму имовину у виду приватног власништва над земљом, фабрикама, кућама, становима, покретној имовини, црквеним поседима итд... Није требало много времена па да се од 20.10.1944. г. почну доносити одлуке којима је ова намера отпочела да се спроводи. Наводно, изговор је био да је потребно обновити ратом разорену привреду земље (што и данас представници појединих политичких странака у Србији користе као аргумент да не дође до реституције) [5.], али и реализовање програмског дела класне борбе – имовински уништити „класног непријатеља”! По угледу на своје идоле из Совјетије пљачка над имовином је била брутална и са далекосежним последицама које и данас осећамо.

Ове последице видљиве су и данас у виду нерешеног статуса национализоване имовине. Иначе Србија носи неславну титулу транзицијске земље која једина у Европи (не ЕУ, него у целој Европи) ово питање није законски регулисала.

Такво стање створило је, за ових 20 година од када је једнопартијски и самоуправљачки систем срушен, огроман простор за махинације свих власти од тада па до данас. Махинације се огледају у томе да се свесним одуговлачењем решавања питања национализоване имовине допустило од стране државе да разни тајкуни и појединци власници капитала сумњивог порекла дођу у посед отете имовине, било да је реч о кућама, становима, хотелима, задужбинама, кафанама, фабрикама, приватном земљишту, црквеној имовини итд...

у сред мрака сија звезда петокрака
Иако евроунијатска власт која је потекла од „најбољих синова” црвене револуције и комунистичких узурпатора власти од 1944. године, за чланство у ЕУ има као један од услова и решавање овог питања, о томе се у наступу евроунијатске хистерије мало говори. Готово тек понека реч. Свака власт почев од деведесетих, па до данас је покушавала да почне са решавањем овог питања али се увек остајало на почетним позицијама у виду предложених решења и модификација кроз које ће се ово питање решити. 

премијер г. Цветковић објашњава: од реституције нема ништа
Када се отпочело са свеопштом пљачкашком приватизацијом у време владе Ђинђић др Зорана, мало ко је марио за то да се међу оном имовином која се приватизује налазе и национализовани објекти као и то да су њихови власници и њихови наследници живи. Највећи корак по том питању учињен је у време министровања г. Париводића[6.] али не даље од прикупљања оквирног броја оних који захтевају да им имовина буде повраћена. Најозбиљнији предлог закона о денационализацији управо је у то време и израђен. Влада Мирка Цветковића ово питање није дотакла до пре неки дан када је било речи о могућности да Србија постане кандидат за чланство у ЕУ до краја 2011. године.[7.]

деконтаминирана имовине од права старих власника - ЦЗКД
Најпарадоксалније од свега јесте што НВО у Србији, којима су уста пуна људских права о питању денационализације и реституције ћуте, јер су им много важнији задаци које добијају од својих финансијера у циљу борбе против своје државе и свог народа. Познaт је пример једне београдске НВО која је спремна на свеопшту детоксификацију српског друштва, али не и на одрицање од коришћења национализованих просторија у којима јој се налази седиште![8.]

СПЦ
И тако, док се овај проблем врти у зачараном кругу између власти која мора, а неће да донесе потребне законе о реституцији и великодушним располагањем туђом имовином, Србија стоји, а оштећени могу само да се надају да ће добити макар нешто од онога што са пуним правом потражују. Аргументација оних који се противе како отворено, тако и прећутно денационализацији углавном се своди на то да држава не може економски то оптерећење да издржи!?! Није него, могла је да отима, али сада не може да враћа. Суштина проблема је непостојање политичке воље да се овај проблем реши, затим постојање моралне неодоговорности оних који управљају државом, као и бојазан оних који уживају у туђој имовина да ће тих благодети морати можда да се одрекну. Да не говоримо о томе колико су СПЦ и друге верске заједнице у Србији биле оштећене комунистичком отимачином имовине као и српска краљевска породица Карађорђевић (којој се поред имовине дугује и исправљање велике историјске неправде коју јој је нанео антисрпски режим у другој половини 20. века). Чак ни све то није коначност овог проблема, овај проблем је још компликованији чињеницом да српска држава не врши фактичку контролу своје јужне покрајина  Косова и Метохије, а самим тим тамо се не могу спроводити ни српски закони, те чак када би закон о реституцији био и донет његово спровођење од стране окупационих шиптарских власти би на самом почетку било осуђено на неуспех![9.]

двор на Дедињу - власништво државе, а држава не би да плаћа одржавање
Када се отпочело макар и делимично са реституцијом црквене имовине, одмах се поставило питање, као један од начина да се укочи овај процес, и уставност враћања имовине само црквама и верским заједницама које су беспоштедно биле обухваћене комунистичком отимачином имовине.[10.] Такође, један од најчешћих приговора без основа јесте и манипулација истином о имовини српске краљевске династије Карађорђевић! Тачније, увек се провлачи неоснована теза о превеликом издвајању средстава државе за дворски комплекс на Дедињу у Београду, а олако превиђа чињеница да Карађорђевићима имовина није враћена, већ им је дато само право уживања над дворским комплексом. Те је сасвим логично да држава издваја материјална средства за нешто што је у њеном власништву уз чињеницу да се ради и о културним добрима заштићеним законом. Уколико су ти издаци заиста неподношљиви за буџет (у коме поред свега има средстава за пројекте промотера идеологије хомосексуализма) онда држава треба одмах национализовану имовину династији да врати, а следећи такав псотупак и свима онима чија јој имовина представља издатак! 

г. Париводић - много хтео, много започео
Осим ове аргументације, као и да је реституција немогућа у натури[11.] не постоји ниједан озбиљан аргумент којим узурпатори и противници реституције могу своје тезе да одрже. Штавише, тамо где је натурална реституција могућа то би држави и потпомогло у виду додатних прихода од имовине коју би стари власници поново стекли, у виду пореза на  имовину, пореза на пренос апсолутних права и разних такси, поред тога што би историјска неправда бар донекле била исправљена.

У сваком случају, ово питање по свему судећи још дуго неће бити решено, а поготово не на најправичнији начин. Докле год земљом буду управљали они који су баштиници антисрпског и комунистичког система вредности, као и они који су се у мутним временима по државу и народ обогатили преко ноћи, још ће много воде Дунавом и Савом протећи, а имовина која би могла бити враћена својим власницима одлазиће све даље у неповрат.[12.] Поражавајућа чињеница је и то да се ниједна од постојећих опција које су антирежимски оријентисане није отворено и суштински (у виду нацрта неког законског решења), а не само декалративно или уопште, изјаснила о спремности да на себе преузме ово тешко бреме учињене неправде и исправи је!



15./28.2.2011. л.Г.                                                                                                          Стефан Стојков



[1.] http://www.b92.rs/biz/vesti/srbija.php?yyyy=2011&mm=02&dd=25&nav_id=495280

[2.] У време старог Рима, латифундије су биле велики земљишни поседи на којима су се узгајале разне агрокултуре, постају доминантне у доба царства.

[3.] http://www.blic.rs/Vesti/Ekonomija/237855/Miodrag-Kostic-ustupio-studentu-dva-hektara-umesto-saveta

[4.]http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%90%D0%B3%D1%80%D0%B0%D1%80%D0%BD%D0%B0_%D1%80%D0%B5%D1%84%D0%BE%D1%80%D0%BC%D0%B0_%D1%83_%D0%A1%D1%80%D0%B1%D0%B8%D1%98%D0%B8

[5.] http://www.vesti-online.com/Vesti/Srbija/92415/Restitucija-ogroman-problem-za-Srbiju

[6.] http://www.gradjevinar.info/urbanizam/news/restitucija-vraca-imovinu-ili-je-trajno-oduzima-50529017

[7.] http://www.b92.rs/biz/vesti/srbija.php?yyyy=2011&mm=02&dd=25&nav_id=495280

[8.] http://zakonik.blogspot.com/2011/02/blog-post_9712.html

[9.] http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/t294.lt.html

[10.] http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/aktuelno.69.html:319859-Crkve-zabrinute-zbog-restitucije

[11.] http://www.vesti-online.com/Vesti/Srbija/92415/Restitucija-ogroman-problem-za-Srbiju

[12.] http://www.b92.net/biz/vesti/srbija.php?yyyy=2011&mm=01&dd=22&nav_id=487553


среда, 23. фебруар 2011.

На наше питање Да ли су Србији потребни превремени парламентарни избори?, 68% испитаника одговорило је са потврдним одговором, док 32% испитаника сматра да нису потребни. Неопредељених није било.

Хвала на учешћу у анкети. 

уторак, 22. фебруар 2011.

ГЕНОЦИДОМ ПРОТИВ ГЕНОЦИДА

Позната је чињеница да високом балканском политиком доминирају две темељне парадигме, засноване на два основна локална стереотипа. Прва парадигма, на коју се обилато позивају различите „националне“, „патриотске“ и „државотворне“ политичке опције гласи „ми смо неупоредиво и несагледиво бољи од свих њих“, при чему смо „ми“, зависно од етничке припадности, Срби, Хрвати, муслимани, Словенци или (антички) Македонци, а „сви они“ – исти тај скуп балканских народа, са изузетком оног народа који смо „ми“. Будући да је ова врста погледа на политичко окружење, према општем признању, доминирала током југословенских ратова у деведесетим, она је довела до свестране релативизације унутарбалканских „нас“ и „њих“ и довела до рађања друге парадигме и другог стереотипа, који сада гласи „сви ми смо неупоредиво и несагледиво гори од њих“. Овде се, пак, под „свима нама“ подразумева цео (мултикултурални и мултиетнички) Балкан, огрезао у криминалу, корупцији и крвној освети, бесконачно примитиван и заостао, непоправљиво традиционалан и систематски ирационалан, нестабилан и деструктиван, а под „њима“ – „Свет“, „Европа“ или „Запад“, меке цивилизације, уточишта здравог разума и стожери прогреса, човечности и благостања.

У Србији, заступници прве парадигме, не нарочито креативно, названи су „Првом“, а заступници друге – „Другом Србијом“. Њихова међусобна политичка, културолошка и идеолошка гигантомахија не јењава до дана данашњег. У тој борби, и једни и други имају често необичне савезнике. Тако је, на пример, „Друга Србија“ здушни поборник тужби за геноцид, које су против Србије поднели политички представници „Прве Хрватске“ и Федерације БиХ (у Федерацији, изгледа, нема „првих“ и „других“, јер се локална политичка елита не може искобељати из манихејске поделе на „добро и Србе“). Истовремено, „Прва Србија“ већ двадесет година упорно покушава од различитих политичких инстанци из „Света“, „Европе“ и са „Запада“ да добије потврду да смо ми ипак бољи од њих, у смислу да смо ми „праве жртве“, „прави савезници“ и „прави добри момци“.

То што на Балкану сви оптужују све за све пре свега не значи да „нико није крив ни за шта“, а још мање значи да су „сви подједнако криви за све“. У догађајима који су обележили протеклих двадесет година неки народи и неки политичари повлаче већу одговорност од других. Нажалост, ниједна политичка елита у било којој од бивших југословенских земаља није довољно зрела да направи реалан и рационалан пресек ове одговорности. На још већу жалост, тзв. „Међународна заједница“ не само да није зрела да тако нешто учини, него је за то неспособна, недовољно информисана и оптерећена сопственим, неосвешћеним и крајње себичним интересима.

Југоносталгичари
У датом контексту треба посматрати скору најаву пре́дседника̄ Србије и Хрватске да ће њихове две земље (можда) одустати од међусобних оптужби за геноцид. На први поглед, у питању је одлична вест. Хрватска оптужница представљала би највећи формални клип у точковима српско-хрватске (или хрватско-српске) сарадње да није њиховог, делимично улизичког, делимично просто злонамерног („да комшији цркне покрајина“) признања једнострано проглашене независности албанских привремених институција на КиМ. Истовремено, Хрватској никако не служи на част учестовање у бесмисленом игроказу „геноцида на крају XX века“, који за једине озбиљне последице има најстрашнију релативизацију глобалног пројекта истребљења непожељних народа и расног очишћења Европе који је спроводила Хитлерова Немачка са савезницима. Под условом да се данашње Хрватска и Федерација БиХ не доживљавају настављачима државотворне традиције некадашње НДХ, у чији су састав потпадале њихове територије, а од које су се у више наврата отворено оградили, прича о геноциду заправо подрива њихов углед у међународним токовима, у којима тек одскора учествују. Уосталом, НДХ није једини Хитлеров савезник који је окрвавио руке у Другом светском рату – већина њих су данас угледне чланице ЕУ и „Међународне заједнице“ и веома су орни и приљежни да осуде „геноцид“ и „удружени злочиначки подухват“ који је, према њиховом мишљењу, српско руководство спроводило у југословенским ратовима.

Српски положај је, међутим, неупоредиво сложенији и битно различит. За почетак, Срби се као историјски субјекат низом чињеница издвајају из општег балканског песничења. Срби једини нису хтели да се растура Југославија. Срби су једини били под крајње окрутним санкцијама „Међународне заједнице“. Једино Србе је бомбардовао НАТО (два пута). И најзад, узгред буди речено, поред Цигана и Јевреја, који, уосталом, нису узимали учешћа у унутарбалканском поткусуривању (нити имају државне инструменте преко којих би то могли да спроводе), Срби су једини који су заиста били жртве геноцида. Они су, заправо, били жртве Геноцида, оног правог, чије се жртве мере десетинама милиона мучки убијених Јевреја, Цигана, Словена и осталих „нижих раса“.

Играње са геноцидом, стога, Србима одговара најмање. И то не само зато што је историјски неодговорно, неозбиљно и контрапродуктивно придруживати се ексјугословенком хору нарикача које у глас вичу „геноцид!“ упирући прстом једни на друге (углавном на Србе) – а има их који управо то раде („геноцид над Србима у Сарајеву“, „геноцид у Братунцу“, „геноцид над Крајином“, „НАТО геноцид у Србији“ и сл.). Напротив, још је горе предати најстрашније страдање српског народа, страдање о коме, нажалост, нема довољно свести на међународном плану, у руке институције која је у стању да констатује партикуларни „геноцид“ над припадницима оружаних снага Армије БиХ, на основу нејасних, непроучених (и делом фалсификованих) података из оптужнице коју је саставило тужилаштво друге, још озлоглашеније и још више исполитизиране институције. У питању је играње са најважнијом заоставштином историје једног народа, са којом не би смео да располаже нико, нити његова политичка елита, а поготово не судови који представљају инструменте управо оног система моћи који је Србима нанео толико штете у протеклих двадесет година.

Када је све то речено, председнику Тадићу може се поставити питање – да ли је било паметно потезати прави Геноцид у ситуацији када је босанску и хрватску оптужницу требало правно и историјски обесмислити и одбацити као најобичнију пропаганду и националистичку фикцију? А ако јесте, да ли је паметно улазити у јефтину трампу („геноцид ти, геноцид ми“) и неискрено помирење, договорену, не на међународној научној конференцији, него, у најбољем балканском маниру, у кафани у Опатији? Нема сумње да Србија и Хрватска морају да сарађују једна са другом, и да им је за то неопходно да се отарасе виђења „оног-другог“ као „оног-који-је-извршио-геноцид-над-мојим-народом“.(Као што је неопходно и да Хрватска преиспита свој став према албанском „Независном Косову“.) Али по коју цену?

Никола Танасић

Преузето са:

субота, 19. фебруар 2011.

ТРИБИНА УДРУЖЕЊА НОМОКАНОН НА ПРАВНОМ ФАКУЛТЕТУ : СТРАДАЊЕ СРБА НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ



                                                                                

У организацији Удружења студената Правног факултета “Номоканон“, у петак 18. фебруара 2011. године, је на Правном факултету Универзитета у Београду одржана трибина на тему “Страдање Срба на Косову и Метохији“ на којој су представљене књиге Вучје срце аутора Марине Лине Веке, и књиге Српско срце Јоханово аутора Веселина Џелетовића. Поред аутора, присутнима су се обратили и Владислав Јовановић, дипломата и бивши министар и амбасадор СР Југославије у УН, као и Милица Јефтимијевић-Лилић, потпредседник Удружења књижевника Србије и књижевница са Косова и Метохије. Свесрдну помоћ  како у организацији тако и у превођењу пружила је Вукица Ђурђевац-Грујић, којој овом приликом захваљујемо. Нажалост, публици није могла да се обрати проф. др Смиља Аврамов из здравствених разлога. 

Присутнима се прво обратио Никола Цветановић испред Удружења студената “Номоканон“ који је представио уважене госте и нагласио значај ове теме по српски народ, истакавши да је срамотно да данашња власт не показује ни најмању дозу интересовања за стравичне жртве које је српски народ претрпео на Косову и Метохији пре, током и након ратних збивања. "На жалост, нама, групи ентузијаста из Номоканона, као и осталим људим добре воље, чија су средства ограничена остављено је да радимо нешто, што се у најмању руку може оквалификовати као посао и обавеза државе, за коју она ни мало не хаје" нагласио је Цветановић .

Потом се обратио публици Владислав Јовановић. Он је у свом излагању пре свега указао на велики значај разоткривања многобројних злочина почињених над српским народом на Косову и Метохији као и на лицемерну ћутњу дела међународне заједнице која се често приказује као врховни арбитар и ауторитет по питањима хуманости. "То је исти онај део међународне заједнице који пошто више није могао да игнорише независну светску јавност и изношење доказа о најмонструознијим од свих злочина, трговини органима, одређује ЕУЛЕКС да истражи те злочине. Исти онај ЕУЛЕКС је послат да помогне осумњиченим за злочине да направе тзв. државу Косово." између осталог, истакао је у свом излагању г-дин Јовановић. 

Милица Јефтимијевић-Лилић је указала на велики значај књига г-ђе Марије Лине Веке и г. Веселина Џелетовића по српски народ. Кроз потресне приче које су представљене у њиховим књигама, обичан српски читалац, најчешће са намером онемогућен да дође до истине, добија сведочанство о страхотама које његови сународници свакодневно преживљавају на Косову и Метохији. На крају су се обратили и аутори књига “Вучје срце“ и “Српско срце Јоханово“,Марија Лина Века и Веселин Џелетовић. Њихов заједнички став је био да су се они пре свега одлучили из моралних побуда на истраживачки рад, а потом и на својеврсно документовање страдања српског народа кроз писање својих књига. Нагласили су да су често наилазили на потешкоће, па и отворену опструкцију током свог рада. Али, као што је г-ђа Марија Лина Века сликовито рекла послуживши се речима Иве Андрића "да је страшно када неко пати, али је још страшније када то нико не чује", њихова одлучност да се макар и кроз неравноправну борбу дође до истине, је превагнула. 

Да њихову одлучност у борби за истину и правду деле и многи други, видело се и у амфитеатру “Радомир Лукић“ где се окупило преко 600 људи упркос већ уобичајеној медијској блокади.
  

Информативна служба
Удружења студената Правног факултета
НОМОКАНОН






среда, 16. фебруар 2011.

СРБИЈА И ДИК МАРТИ: ХВАЛА, АЛИ НЕ ХВАЛА

Интересантно је видети како држава Србија упорно избегава заштиту својих националних интереса. То је већ редовна појава од 2008. односно доласка на власти квази-идеолошке групације назване „(не)европска Србија“.
Дик Марти, специјални известилац Савета Европе
Да Србија не уме или, штавише, неће да штити своје интересе и да искористи спољно-политичке прилике које се стварају у свету показује и недавни догађаји око резолуције и саопштења Дика Мартија.  
Наиме одакле се наставља самоуништавање Србије, овај пут по питање трговине органима на Косову?
Извештај Дика Мартија од 12. Децембра 2010 указује да сви актери независности Косова су тај пројекат стварали на крвав и варварски начин. Сама независност Косова овим извештајем се базира не само на кршењу основних норми међународног права него и на крвљу и злочинима према српском становништву и осталим не албансцима.
Како је званична Србија реаговала на ове оптужбе? Да ли је искористила ову златну прилику да преокрене ток Косовске битке? Наравно... да није!
Борис Тадић, истакнути легалиста и демократа, одмах након извештаја изваљује да ће преговарати са Хашимом Тачијем . Наглашава принцип невиности који очигледно никада није примењен према српским оптуженицима у Хагу. Уместо да Србија отворено нагласи да никада неће седети са истим столом са терористом као што је Хашим Тачи, Србија сасвим отворено даје легитимитет злочинцу и то све зарад неког „замагљеног“ европског пута Србије. 
Међународне реакције на извештај Дика Мартија су биле сасвим другачије од реакција српских званичника. Неил Кларк, британски новинар, у свом тексту у Гардијану (The Guardian) пише а лажном рату на Косову и отворено критикује политику Тонија Блера 1999. према Косовском питању. Тајмс (The Times) назива Косово „државу ужаса“ док аустријска штампа наводи како Немачка већ десет година оптужује Хашима Тачија за организовани криминал и тероризам .
Интересантне су биле пак изјаве неких званичника из Европе и политичара.
Господин Борис Тадић и господин са друге стране стола: Змија није змија док се не докаже да је змија
Тако Карла Дел Понте еуфорично тврди да је „НАТО био савезник ОВК“ док Флоренс Артман изражава скепсу према извештају.
Швајцарска међутим, за разлику од других држава (укључујући Србију), заузима тврђи став од осталих. Тако министарка спољних послова Швајцарске Мишлин Калми Реј одбија награду Косова , док парламент Швајцарске најављује да ће тражити од Савета Безбедности формирање назевисне комисије за Косово .
Дик Марти почетком фебруара отворено изјављује да би Европа заташкала његој извештај речима „Еулекс, овакав какав је данас у организационом смислу, тешко да има капацитете да спроведе истрагу“ , док медији преносе да се тренутно води преписка између Мартија и Еулекса о истражи као и скепса о томе како може Еулекс да истражује наводе кад нема надлежност у Северној Албанији .
И каква је реакција Србије на све ово? Да ли ће Србија евентуално да подржи предлог Швајцарског парламента који делимично иде у корист Србији? Наравно да не! Србија је, опет по који пут, пропустила златну прилику да преокрене ток Косовске “дипломатске“ битке у њену корист, уместо да зада један тежак ударац темељима независности Косова и да дискредитује њихове лидере, влада Републике Србије је изабрала горак пут пораза и понижења. Изабрала је пут компромиса али једини компромис који ће добити од њених „западних“ партнера биће компромис признавања творевине Косова утемељене на вредностима злочина и страховладе.
Шта је стварно Србија урадила?
Све можемо да нађемо у изјави бившег србо-социјалисте а данас евро-социјалисте Ивице Дачића „По нашем мишљењу, битно је да то буду органи који су компетентни и који ће имати надлежности да испуне задатак да се дође до пуне истине и судске одговорности, ако је тих злочина заиста било“ . Изјава је дата током посете министра полиције САД-у. Изјава се односи на Еулекс.
Да ли ће Србија да настави политику самонегирања, какву ју је назвао проф. Слободан Самарџић, или ће да се окрене правим вредностима које сама Европа негује а то су вредности одбране својим националиних интереса?

Сазнаћемо на следећим изборима.

                                                                                                    Стефан Драгојевић 

Драфт резолуцију извештаја, усвојену на крају у Савету Европе 25. Јануару 2011 можете наћи овде: http://assembly.coe.int/ASP/Doc/ATListingDetails_E.asp?ATID=11280 (на енглеском језику)

Тадић: Започетиразговоре: http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2010&mm=12&dd=21&nav_category=640&nav_id=480955

Коsovo and the myth of liberal intervention:
http://www.guardian.co.uk/commentisfree/2010/dec/15/balkans-report-blairs-liberal-intervention

Реакције аустријске штампе можете наћи овде:
http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2010&mm=12&dd=16&nav_category=640&nav_id=479684

Швајцарска: одбијена награда Косова
http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2010&mm=12&dd=17&nav_category=640&nav_id=480115

Швајцарски парламент: Потребна независна комисија за Косово
http://www.nspm.rs/hronika/svajcarski-parlament-potrebna-nezavisna-komisija-za-kosovo.html

Дик Марти: Европа би заташкала мој извештај
http://www.nspm.rs/hronika/dik-marti-evropa-bi-zataskala-moj-izvestaj.html

У току је преписка Дика Мартија са Еулеском:
http://www.politika.rs/rubrike/Politika/U-toku-je-prepiska-Dika-Martija-sa-Euleksom.sr.html

Дачић: САД желе истрагу Еулекса:
http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2011&mm=02&dd=04&nav_category=11&nav_id=490637

ЗЛОЧИН ДРЖАВЕ

               Једна од основних функција државе је да брине о заједничким интересима својих грађана. Да брине о одбрани, безбедности, образовању, здравственој заштити и о свим другим заједничким стварима. Јер нити један појединац нема тих знања, енергије и моћи да брине баш о свему. Наравно тако је у државама које функционишу. Када су државе као наша у којој се држава доживљава као плен политичких партија на власти цео државни апарат је само у функцији задовољавања потреба мале интересне групе окупљене око политичке власти.

               То је разлог због кога се и Српски либерални савет почео бавити питањем репресије и злочина учињених од стране комунистичког режима од јесени 1944. па до 1948. године. Да је Србија нормална земља све жртве би биле давно евидентиране, одвојени ратни злочинци од невиних жртава политичког прогона, кривци свих врста кажњени, а гробови жртава обележени. Прошло је више од шест деценија, а питање жртава Другог светског рата на нашим просторима није скинуто са дневног реда. Шест деценија свако пописује своје, никад потпуно, никад тачно и никад искрено.

               Обим репресије и злочина који су учинили победници у Србији у процесу револуционарног преузимања ни до данас није сагледан. Српски либерални савет је на основу пријава грађана за само месец дана прикупио податке за преко 10 000 лица која су била жртве политичког прогона. За свако евидентирано лице попуњен је пописни картон и приложена одговарајуће документације (пресуде, изводи из уписника судова и сл.). Прикупљајући ове податке дошли смо до три општа закључка:

- Степен репресије и злочина био је много већег обима него што то већина грађана Србије може данас да прихвти;

- Репресија је првенствено имала форму вансудске репресије тако да је само мањини лица изложених прогону било омогућено какво-такво суђење;

- За реализацију револуционарног преузимања власти формирани су посебни органи ОЗН-а и УДБ као специјално организована партијска полиција са најширим овлашћењима;

Црвена тројка
               У оквиру Министарства правде формирана је комисија за тајне гробнице након 12.септембра 1944. године. Увидом у њихов годишњи извештај о раду и у контакту са члановима комисије сазнали смо да је комисија до сада, осим страдалих припадника немачке и мађарске националне мањине, пописала и 18.000 лица страдалих након успостављања комунистичке власти у Србији. Нажалост, ова комисија као уосталом и све друге комисије пре има задатак да прикрије стварно стање ствари него да га истраже и обелодане. У томе је и основна разлика између активности које реализује државна комисија и Српски либерални савет.

               И док истовремено у Српском друшту траје офанзива неокомуниста који се кроз форму југоносталгичара поново враћају на јавну сцену, неко прикрива резултате истраживања који би требало да укажу на праву природу њиховог накарадног система. Уместо да резултати прикупљања података о жртвама злочина буду отрежњујући они се и надаље прећуткују.

               И политичке снаге које заступају идеје социјалне правде уместо да осете потребу да се дистанцирају од ове тамне мрље на „лицу антифашистичке борбе“ још су упорнији у својој подршци злочиначког система који је одвео у смрт десетине хиљада лица само из идеолошких и политичких разлога. Ми поседујемо копије документа у којима ОЗН-а извештава о ликвидацијама десетина хиљада „ратних злочинаца“. Већини тих злочинаца основни злочин је било монархистичко политичко уверење и значајна приватна својина коју је требало одузети. 
               
               У целој источној Европи наследници комунистичке власти су се дистанцирали од ових злочина и извинили жртвама. Држава је обештетила жртве и симболично казнила злочинце. Тиме је отворен пут за помирење и искорак ка вишепартијском систему у коме равноправно учествују и социјалистичке и социјал-демократске политичке организације.

               Ни Пол-Пот није успео да избегне осуду његових злочина. Само се у Србији времешни „означи“ шепуре и хвале убиствима као да се ради о спортској дисциплини. За то време наше тужилаштво, са пуним правом, прекопава брда и долине тражећи гробнице албанских жртава из рата на Косову 1999. године. Потребно је само да отворе очи и виде стотине српских гробница са краја Другог светског рата. Али вероватно ови злочини нису интересантни. Не само да су жртве били Срби већ и антикомунисти. Довољан разлог да им се не зна ни име ни гроб.

               Српски либерални савет нити може нити има намеру да замени државне органе. Ипак подршка независних интелектуалаца као што су господин Коста Чавошки и госпођа Смиља Аврамов дају нам наду да наше активности неће бити узалудне. Надамо се да овај зрак истине усмерен на нашу прошлост може постати гарант да се такве ствар више никада не понове и да идеологија више никада не може бити оправдање за злочин.

Александар Недић
Српски либерални савет

уторак, 15. фебруар 2011.

СРЕТЕЊЕ - ДАН ДРЖАВНОСТИ л.Г. 2011.

Драга браћо и сестре!
Срећан Вам Дан државности Србије,

дан на који је Вожд српски Ђорђе Петровић Карађорђе 1804. године повео наш народ у бој за слободу,

дан на који је 1835. године усвојен Сретењски устав, први устав модерне Србије,
који је утабао пут обнови српске државности у 19. и 20. веку,

дан који треба да нас подсети на све оне који су уградили своје животе у темеље
српске државе и Отачаства,

дан који треба да нас опомене да без самопрегалаштва, рада и жртве наш народ не би био уписан на златне странице повести Европе,

дан који нас обавезује да наставимо славним и тешким путем наших предака, и будемо на понос нашим потомцима.

Како радили, тако нам и Бог помогао!

Смедерево,
на Сретење 2011. л.Г. 

ТРИБИНА: Страдање Срба на Косову и Метохији

 Поштоване колеге и колегинице, браћо и сестре,

Удружење студената Правног факултета
НОМОКАНОН

  Вас позива да присуствујете трибини:
 Страдање Срба на Косову и Метохији, која је посвећена страдању Срба на територији Косова и Метохије са акцентом на стравична и масовна убиства и трговину људским органима Срба и других неалбанаца, а на којој ће бити представљене књиге:

                                     «Вучје срце» ,   
                         књижевника и публицисте из Рима, Марије Лине Веке и
                            «Српско срце Јоханово»
                 књижевника и публицисте из Приштине, Веселина Џелетовића

                Поред поменутих аутора књига, гости на нашој трибини говориће и

              - Смиља Аврамов, редовни професор Правног факултета у пензији
       - Владислав Јовановић, дипломата, бивши министар и амбасадор СРЈ у УН

Христос је Љубав, Правда и Истина. А земаљска истина је истина. Не желећи да до земаљске истине дођемо, живећемо у лажи,
а Истина ништи и сатире лаж, као дело ђавоље. Не желећи да до земаљске истине дођемо, Истину нећемо спознати.
Српски народ жели истину. Сада више него икад, јер
Истина ће вас ослободити (Јеванђеље по Јовану 8,31-32).

Трибина ће се одржати 18. фебруара у 18 ч
у конференцијској сали Правног факултета.

Добродошли!

http://zakonik.blogspot.com                                                   uspfnomokanon@gmail.com

недеља, 13. фебруар 2011.

ЗАШТИТА НАЦИОНАЛНОГ ИДЕНТИТЕТА ПРЕКО ЦРКВЕ КРОЗ ПОРОДИЦУ

               Данас често слушамо о томе како треба што пре усвојити вредности западне цивилизације, као што су грађанско друштво, секуларна држава, политичка коректност, итд. То су неизоставни кораци на путу ка Европској унији, најважнијем спољнополитичком циљу свих српских власти у првој деценији 21. века. Као неки образац који треба да испуне све државе да би се по западњачким мерилима сматрале цивилизованим. Међутим, то је врло тежак пут, јер сваки народ и свако поднебље је свет за себе, са својим правилима и обичајима. Природно је да када некоме почнете да намећете туђа правила и туђе културне обрасце долази до отпора, што је поготово случај у Србији, где често пропагатори вредности западне цивилизације наступају врло нетактично, чак и охоло. Као да треба прво да срушимо све што смо до сада постигли, макар било и мало, па да онда све изградимо изнова-и институцију породице, и школе, и универзитет, читаву културу, а цркву да и не помињемо, пошто је, према схватању поборника тзв. европских вредности, њој резервисано место искључиво иза црквених двери. Да преобликујемо менталитет и извршимо, како се то каже - „денацификацију”.

               Свако разуман ће се упитати где је ту место за очување националног идентитета, као елемента идентификације са својом државом и својим сународницима, али и бране од културног, чак и економског поробљавања?! Како ћемо тај идентитет сачувати, ако вишевековног чувара тог идентитета-Српску православну цркву-изопштимо из јавног живота и затворимо је у храмове? Да ли треба реафирмисати улогу СПЦ (али и других верских заједница) у модерном српском друштву, или пресећи сваки контакт народа и црквених великодостојника и на тај начин разорити саму идеју цркве, јер су црква сви заједно(и верници и клир)? Због чега се ниједна власт није озбиљније позабавила тиме да нађе неки modus vivendi између усвајања појединих несумњиво позитивних вредности западне цивилизације и очувања идентитетских карактеристика српског народа, као и других који живе у Србији? Следствено претходном, следеће логично питање је: Како да пронађемо праву меру између прихватања вредности западне цивилизације, утапања у њу и губљења у њој? Одговор би требало потражити у враћању колективним идентитетским основама.

               Позабавимо се вером и њеном улогом у развоју колективних идентитета балканских народа. Верска припадност је до 19. века била једина одредница колективних идентитета Балканаца. Чак и касније, када се Србија и Црна Гора развијају као модерне државе, када долази до националних културних покрета код Хрвата и Срба, верска припадност остаје један од основних темеља колективног идентитета, иако није више једина идентитетска одредница. Тако су римокатолици били Хрвати, православни Срби, а муслимане су православни Срби сматрали Турцима. Специфични су били положај и улога православне српске цркве. Црквена организација је замењивала државну. Владике су биле верски, али и политички вођи свог народа, вође неколико буна. Српска црква је заслужна за очување српске историјске свести, култа Немањића и Косова. Уопште, владика, хоџа или бискуп су били људи од ауторитета, људи чија се реч слушала. Дошло је време комунизма, када је покушано с прекидањем везе између народа и цркве. С посебном оштрином је то покушано кад је у питању СПЦ, што је и разумљиво, будући да је она окупљала највећи број верника. Ипак се у томе није успело и када се комунизам распао (као и држава), а партија пропала, људи су почели да се враћају вери и цркви, свако својој.

               Ипак се није успело у томе да се потпуно прекине веза народа са вером и тако је верска припадност на овим просторима до данашњих дана остала значајан елемент националних идентитета. Имамо ситуацију да су и даље верски поглавари људи од ауторитета по самој својој функцији. Верске заједнице су и даље друштвене институције којима се највише верује, што је својеврсни пораз свих власти у последњих педесет година, јер нису успели да развију ни респектабилно правосуђе, ни престижан универзитет или неку другу друштвену институцију, а трудиле су се да, често и физичком силом, истисну цркву и веру из свакодневног живота. Питање које се намеће је: Да ли по сваку цену потпуно секуларизовати друштво, или уважити реалност да су верске заједнице значајне друштвене институције и дати им могућност да се активно укључе у решавање друштвених питања, свака у свом домену?

               Пођимо у одговору на ово питање од примарног елемента свачијег колективног идентитета, од породице. Ко су нам родитељи, дедови, прадедови, одакле смо дошли, итд..., су нека од основних питања на које би свако требало да има увек спреман одговор. Уколико се одговор на ова једноставна питања не зна, губи се веза с прецима, постаје се „тиква без коренa ”. Слично је и на ширем, националном плану.

Свадба у Кани
               Обичну, нормалну породицу чине два родитеља различитог пола са својим породом, децом. Дакле, породица, по правилу, започиње браком. Тако је и према учењима доминантних верских заједница на овом простору. У Србији је једина пуноважна форма закључења брака грађански брак. Дакле, брак се пуноважно може закључити само пред надлежним државним органом. Имали смо у последњих десет година толико реформи које је требало да олакшају грађанима живот. Зато се запитајмо: Због чега не би брак који се закључи у религијској форми био у правном животу третиран једнако као грађански брак? То не би представљало проблем, уколико се обезбеди правни механизам да се признају црквене исправе у правном промету у овој области. Друго, ово би било уважавање права оних грађана који желе да се венчају само према законима своје вере. Треће, оваква искуства нису непозната ни у земљама ЕУ, а Грчка је пример за то. Не само што је законски признат брак закључен у цркви, него је и православље званична државна религија у Грчкој! Свака верска заједница има из ранијих времена већ разрађена правила о форми закључења брака. Приликом закључења брака пред свештеником, будућим супружницима се указује на брачне дужности. Признавањем брака закљученог у црквеној форми би се обезбедило да обред увођења у свету тајну брака не буде само церемонијалног карактера, дакле, само обред, јер би се онда на дејства брака примењивала правила по којима је брак и закључен. Тако брак закључен у цркви не би био само мртво слово на папиру. Смањио би се и број развода бракова, јер би супружници били приморани да, по правилима вере и по упутствима свештеника, покушају све не би ли спасли свој брак и сачували своју породицу. Тиме би био заустављен негативан тренд данашњице, оличен у многобројним разводима бракова, који често остављају негативне емотивне последице, пре свега на децу.

               С друге стране, свештенство би било натерано да активније учествује у свакодневном животу своје пастве. Свештеници би били позвани да посредују у односима између супружника, као и у односима између родитеља и деце. Приликом наследноправних спорова, били би позвани да мире завађене наследнике (Правила наследног права би ипак требало оставити једнообразним, у целини регулисаним државним законима, због интереса правне и имовинске сигурности). Како би верске заједнице имале само конкурентну (не и искључиву) надлежност у области брачног и породичног права, то би натерало верске старешине да се боре за своје вернике, као и црквену администрацију да води рачуна о сопственим кадровима, јер би онда заиста било битно шта свештеник ради, да ли својим поступцима привлачи или одбија вернике. Такође, можда би требало размислити о томе да се допусти одређени уплив вере и на односе породичног права. На тај начин би могла да се реафирмише здрава и јака породица као основна ћелија друштва. Дошло би до уплива и одређених позитивних елемената патријархата из прошлих времена.

Света тајна брака
               Ово је озбиљна тема и требало би да јој буде посвећена обимна и озбиљна расправа и разрада. Требало би свакако да буду успостављена прецизна правила за регулисање брачних и породичних односа кад су и питању бракови склопљени у црквеној форми, као и прецизна правила за разграничење надлежности цркве и државе. У сваком случају, полазна тачка приликом евентуалне примене верских правила у овој материји је добровољност. Наиме, грађани би имали право да се определе да ли желе да се на њихове брачне и породичне односе примене правила вере коју исповедају, или државни закони. Могао би да се успостави и мешовит систем, по коме би рецимо, регулисање права и обавеза личне природе било у надлежности верских заједница, а права и обавеза имовинске природе и даље у надлежности државе, уз могућност вероисповедника да посредују код спорова у оним браковима и породицама које се налазе у посебном, верски уређеном породичноправном режиму. Уопште, при формулисању норми брачног и породичног права, можда је требало, уз Европску конвенцију о људским правима и друге међународне изворе, консултовати и верске заједнице-СПЦ, Београдску надбискупију и обе исламске верске заједнице - и уважити њихове ставове.

               На почетку текста указано је да би, приликом прихватања и усвајања спољних културних модела, требало водити рачуна о очувању сопствених идентитетских основа. Такође је указано на улогу коју су различите верске заједнице имале на овим просторима и на специфичан положај СПЦ у српској историји. Породица је основна идентитетска одредница сваког појединца (када је реч о колективном идентитету). Ако бисмо ова три елемента (колективни-национални идентитет, верске заједнице и породица) уклопили у смислену целину, дошли бисмо до претходно изнете концепције уређења дела друштвених и правних односа, која се, најпростије речено, може сажети у формулу: у брачном и породичном праву би, обзиром на дате друштвене околности, требало омогућити уплив верског утицаја, на добровољној основи. Сигурно је да би из тога произашле вишеструке користи. Верске слободе би биле подигнуте на највиши ниво. Државни правосудни апарат би се растеретио уколико би се на део бракова и породица примењивало црквено право пред евентуалним црквеним судовима. Последње и најважније, могућим увођењем оваквог система, као и уопште допуштања већег утицаја вере на област брака и породице би се сачувале основне идентитетске карактеристике српског народа као најбројнијег и у Србији доминантног, али и других народа. Како је указано на почетку, национални идентитет је брана културном поробљавању. Културно поробљавање је пут ка економском поробљавању и довођењу у колонијални положај. Национални идентитет ћемо примарно заштитити инсистирањем на оним вредностима које се усађују породичним васпитањем. То никако није довољно, јер је потребно да се у заштиту културне баштине укључи и држава преко својих институција. Међутим, једна инситуција се бавила заштитом националног идентитета вековима, то је свакако СПЦ, зато нема потребе да је истискујемо из друштвених токова, само треба да јој пронађемо место у садашњем времену, што би могло да буде кроз утицај на брачне и породичне односе. На тај начин би и православље поново суштински било приближено народу. Нашу веру бисмо учинили животном, какав је случај са исламом или јудаизмом. Наравно, све што важи за СПЦ, треба да важи и за друге верске заједнице.

               Можда је дошло време када би требало да се суштински позабавимо друштвом и оним што имамо од државе. Последњих десет година су се реформе спроводиле некритичким усвајањем страних модела, па још и половично. Наша држава и наш народ ипак нису на нивоу неког нецивилизованог домородачког племена, ипак је још доста тога остало од наше изворне културе. Зато би требало размислити о реформама које би свакако донеле бољитак, али које би се накалемиле на претходно постигнуто, чиме би се обезбедио континуитет између новог и старог. Међутим, да би се дошло до таквих схватања, потребно је да се промени читава, првенствено политичка, друштвена и државна елита. Ови који тренутно представљају елиту немају капацитета за тако нешто. Морају да дођу неки нови људи, којима би ова држава и ово друштво били на првом месту, уместо оних који се боре ни за шта осим за удобност властитих задњица у разноразним фотељама.

Никола Цветановић

ОФАНЗИВА

Филм <<Беса>>
               Волим филмове.Тако сам, недавно, гледао филм „Беса“, нашег кандидата за Оскара. Српски филм смештен у време Првог светског рата. Најславније и најтрагичније епизоде наше, иначе, страдалне прошлости. И наравно главни ликови су једна еманципована Словенка и један велеморални Шиптар. Српском официру је допала неславна улога несуђеног силоватеља. Верујем да су ликови циљано обликовани јер аутори и наручиоци знају да овде на балкану филмови имају и неку магијску моћ. Пошто су се појвили у време кад ниво образовања грађана није био нарочито висок, а других средстава за пренос информација није било људи су им придавали превелики, скоро митски значај. И уместо да филмови причају универзалне, обично емотивне приче смештене у одређени историјски миље прича о историјским догађајима постаје просто опсесивна. Филмски ствараоци не само да режирају „уметничко дело“ већ просто режирају и историјско време у које су сместили радњу свог филма при чему је период Другог светског рата остао у центру пажње. Тако су настали „партизански“ филмови препознатљиви по јасној, црно-белој, подели на „добре“ и „лоше“, са јасно типизираним ликовима и великим бројем мртвих Немаца.

               Историју нашег „партизанског“ филма посебно су обележили Вељко Булајић и Хајрудин Крвавац.

Епопеја <<Неретва>>
               Први запамћен по мегадржавним пројектима (тада званим „епопеје“) посебно филмовима „Козара“ (1962) и „Неретва“(1969) и способности да све теме доведе у везу са партизанским победама (као у чудесној трансформацији филма „Сарајевски атентат“ у партизански филм). Обликујући нашу прошлост по мери владајуће партије успео је да у свест генерација утисне карактеристичан лик разуларених „булаићевих четника“ са карактеристичним дугим масним брадама. Уметнику се нема шта замерити, радио је у време једнопартијског система у институцијамa које је контролисала једна партија и он се на том послу добро снашао. На крају крајева Вељко је за свој рад добио више ордена па и награду АВНОЈ-а 1970. године.

               Хајрудин Крвавац постао је најпознатији аутор „партизанских вестерна“, посебног акционог жанра у коме је класичне акционе матрице смештао у амбијент партизанског рата. Посебно запажени су његови филмови „Диверзанти“(1967), „Мост“(1969) и „Валтер брани Сарајево“ (1972). Наравно и он се као значајан друштвено-политички радник овенчао са више ордена и „двадесетседмојулском наградом“ БиХ 1960. године.

               Да је ово нормална земља ту би и био крај приче. „Уметници“ су стварали своје филмове, они су били део државне пропагандне машинерије која је кроз њих величала властиту борбу, а дискредитовала своје стварне или потенцијалне противнике. На крају крајева није то само наш специјалитет. Сваки амерички филм је мали пропагандни „Топ ган“. Филмови би о пригодама били извађени из нафталина и приказани у неком ноћном термини са ознаком „не препоручује се млађима од 18 година“.

Валтер - партизански Џон Вејн
               Али пошто Србија није нормална земља у њој смо сведоци праве „офанзиве партизанског филма“. Сваке седмице у ударним терминима смењују се „Неретва“, „Сутјеска“ и „Валтер брани Сарајево“. Празнине попуњавају „Пертизанске ескадриле“, „Клопка за генерала“, „Ужичке републике“ и десетине других филмова снимљених и упакованих да глорификују један покрет, једну идеју и једног човека. Не смета нам што су Бата и Смоки побили толике Немце јер знамо ми да филм „није одистински“ али нам смета што се у тим филмовима и данас припадници Југословенске војске у отаџбини третирају не само као издајници већ искључиво као злочинци.

               Верујемо да се не може сматрати неумереном наша жеља да се ова „офанзива“ обустави, а број емитовања ових филмова смањите те да пре емитовања филма у трајању од 15-20 секунди прикажете натпис којим би се јасно и недвосмислено навело да приказани садржај не представља историјски верификован приказ догађаја већ слободно ауторово тумачење догађаја у прошлости гледаних из угла комунистичке пропаганде.

               Оваква напомена пре приказивања била би у потпуности у складу са одредбама Закона о изменама и допунама закона о правима бораца, војних инвалида и чланова њихових породица који је Скупштина републике Србије усвојила у децембру 2004. године, а којим су права припадника оба антифашистичка покрета изједначена.

               Зато је лакше са „цртаћима“. Бар се зна ко је „добрица“, а ко „лошица“. Мртви лако васкрсавају, а главни лик је непобедив.

               Најгори су они „цртаћи“ за које се мисли да су стварни филмови.

Александар Недић
Српски либерални савет

субота, 12. фебруар 2011.

ИНТЕРВЈУ СА Г. АЛЕКСАНДРОМ НЕДИЋЕМ, ГЕНЕРАЛНИМ СЕКРЕТАРОМ СРПСКОГ ЛИБЕРАЛНОГ САВЕТА, ПРОГРАМСКОГ НАСЛЕДНИКА СРПСКЕ ЛИБЕРАЛНЕ СТРАНКЕ

Александар Недић
Шта бисте могли за почетак да кажете о Српском либералном савету, и његовом ангажовању у српском националном корпусу, о рехабилитацији ђенерала Михаиловића, чији сте ви иницијатор, као и о будућим активностима СЛС?

После неуставнe одлуке Народне скупштине да странке морају да имају одређени број потписа да би могле да наставе са својим радом и после престанка рада Српске либералне странке у јануару 2010. године, група, што људи који су били у Српској либералној странци, што пријатеља поред Српске либералне странке, основали су Српски либерални савет. Само име као скраћеница иста је као СЛС – Српска либерлана странка, чак и програмска начела и статут су подударни са Српском либералном странком, а сам рад и осмишљеност рада Српског либералног савета је наставак Српске либералне странке, чији су програм зацртали давне 1991. године, покојни академик Никола Милошевић и господин академик Коста Чавошки, који је и члан Српског либералног савета,
Српски либерлани савет је сада као НВО, својим радом се доста разликуј,е на жалост од онога што би Српска либерална странка као странка радила и гро-ствари који сада Српски либерални савет ради, више се односи на проблеме наше скорије историје, од обележавања места гробова војника у Првом светском рату који се налазе ван територије Србије, па до неких ствари, који се тичу рехабилитације припадника ЈВуО, рехабилитације политичких затвореника, обележавање места страдалих људи који су само због идеолошке различитости страдали у периоду 1944. – 1947. година, напослетку, до исправљања неправде према људима попут Слободана Јовановића - као што знате, та иницијатива је кренула од тадашње Српске либералне странке - па до ђенерала Драгољуба Михаиловића.

Српски либерални савет је имао велики број напада, што од стране људи који су чланови СУБНОР-а, што од стране људи који су присталице покрета Јосипа Броза. Рехабилитација ђенерала Драже није само рехабилитације ђенерала, него и рехабилитација покрета и људи блиских том покрету или у вези са тим покретом. Не треба заборавити да је покрет ђенерала Михаиловића имао преко 250 000 људи који су на најразличитије начине били у том покрету, а у том покрету било је и Јевреја, и муслимана, и Хрвата, и Немаца, а наравно највећи борој припадника били су Срби.

Покрет Драже Михаиловића је доживео своју сатисфакцију 2004. године, без обзира што се неке друге странке ките са тим, првенствено захваљујући покојном академику Николи Милошевићу, тадашњем народном посланику у Народној скупштини Србије, а на листи посланичког клуба ДСС. Тада је донет закон о изједначавању припадника покрета ђенерала Михаиловића у правима са припадницима покрета Јосипа Броза.

Фактички, припадници покрета ђенерала Михаиловића нису изједначени у правима са припадницима партизанског покрета, у смислу донетог закона!?!

То је тачно, ја вам говорим што је Скупштина, као највиши орган власти по Уставу, донела. Друга је ствар, што је Влада Србије донела ту срамну уредбу око тог изједначавања. Шта је проблем код те уредбе? Проблем око те уредбе је у следећем: да би припадник ЈВуО, да би члан породице припадника ЈВуО, могао добити или пензију, или обештећење од државе због неоснованог боравка у затвору, он мора да се обрати комисији од 5 чланова, од којих су 2 члана припадници СУБНОР-а, један члан је припадник странке која нагиње СУБНОР-у и 2 члана су из неких других странака које нису толико заинтересоване да се проблем људи који су били припадници ЈВуО, односно покрета ђенерала Михаиловића, реши. И од 2004. године па до данас, то је ево већ 6 пуних година, ви немате једног јединог човека, који је припадник ЈВуО, који је добио пензију; немате једног јединог човека који је добио надокнаду, чак иако је рехабилитован, немате једног јединог човека који је добио материјално задовољење зато што је био у затвору због различитог мишљења...

Значи ли то, да се тај закон, упркос томе што је усвојен, практично не спроводи?! Он је „мртво слово на папиру”?

Да, не спроводи се, то је „мртво слово на папиру”.

И какве су активности вас из СЛС у вези утицања на власт и јавно мњење да се једно такво фактичко стање промени?

Ми, на жалост, не можемо никао другачије утицати, него преко писања саопштења и покушаја да се наше размишљање чује преко медија, што је опет веома слабо, јер сви ови медији који имају националну фреквенцу, РТС, Б92, ПСТВ итд., ви ћете барем једном недељно видети на телевизији један партизански филм, ви ћете барем једном недељно видети да је Јосип Броз херој, а да су припадници ЈВуО у најгорем светлу приказани.

Даћу само један пример: пред друго рочиште за рехабилитацију ђенерала Михаиловића ми смо направили конференцију за штампу. На њој је говорио господин Бане Јефтић. Ту је дошла телевизија Прва српска телевизија, тад се звала Фокс телевизија. Поред г. Јефтића на тој конференцији је учествовао проф. Радун и академик Коста Чавошки. Тада г. Јефтић говори да, као и у сваком рату, и припадници ЈВуО су чинили злодела, али су се појединци за та злодела и кажњавали. Дакле, њима је било суђено. Новинар те телевизије, који је био на тој конференцији за штампу, не пусти глас ни једног учесника, али зато пусти глас г. Јефтића, који каже да су и припадници ЈВуО чинили злодела, нити оно пре, нити оно после!! Шта мислите како се осећао тај човек, који је успео да сакупи, до сад то нико није урадио, преко 75 000 припадника ЈВуО, њихова имена и презимена, од људи који су му дали поверење, дали имена и презимена, а чују да је рекао то што је рекао, тј. То што је Фокс телевизија ван контекста пустила!?!То је један класичан пример.

Ево и другог, имаћете, ево у данашњем дневном листу „Курир” - спомињем „Курир”, јер он има тираж од 150 000 примерака - има наслов да је Српска либерална странка поднела захтев за рехабилитацију ђенерала Михаиловића, а није поднела Српска либерална странка него Српски либерални савет! Српска либерална странка је нешто што не постоји. Помиње се, „захтев поднео унук ђенерала Михаиловића”, човек који се није појавио ни на једном рочишту, а до сада их је било четири!

Али је ипак поднео захтев за рехабилитацију?

Јесте, поднео је 1996. године и после тога се више није појавио.

Не, не мислим на подношење захтева који је у вези са овим законом о изједначавању права?

Јесте, али се онда каже да су захтев заједно поднели, јер је захтев спојен поднет...

Помиње се да су захтев поднели Српски либерални савет, академик Коста Чавошки, проф. Смиља Аврамов...

Тачно, али пазите: ви говорите онако како јесте, али ја вам говорим шта се у медијима још појављује! Да се у свим медијима исто појављује не би се нико око тога бунио.
ђенерал Драгољуб Михаиловић на суђењу

Да ли очекујете да ће ђенерал Михаиловић бити рехабилитован на крају?

Жалосно је што то није правно питање, него политичко питање. Знате, ако министар за инфраструктуру каже да ће све да учини да се он не рехабилитује, ако имате појединце који на све начине покушавају да спрече да до рехабилитације дође, као што је нпр. на следеће рочиште поводом захтева за рехабилитацију, суд позвао једног припадника СУБНОР-а да дође и износи своје становиште, иако никада није познавао ђенерала Михаиловића, а то је по закону и немогуће, али је он ипак позван... Ђенерал Михаиловић није имао право на жалбу! Он је писао захтев за помиловање президијуму ФНРЈ, који је одбијен. Али право на жалбу у током тог процеса који против њега вођен није имао! Значи да би аутоматски требало да буде рехабилитован, самом чињеницом да му је право на жалбу ускраћено!

Желео бих још једну важну ствар да кажем не улазећи у „политичку кривицу” ђенерала Михаиловића, ђенерала Недића, Љотића или Броза, јер неки од њих нису правно гоњени. Желео бих да, са једне стране историја да свој суд о њиховој улози током рата, али немојмо да нам историчари буду режимски историчари који ће о њима да дају своју оцену, већ историчари при САНУ, различитим институтима... Наравно, дешавало се и да СЛС припреми сав материјал и да таквим историчарима да обраде одређену тему у вези са том документацијом, а онда тај историчар малим ситним, једва видљивим словима, на тој књизи назначи да се захваљује СЛС и више се никада не јави, иако је примио уредно и накнаду за тај посао, и то присваја као своје...

Прошло је већ неко време од како је државни секретар у министарству правде г. Хомен иницирао да се отпочне са тражењем и гроба ђенерала Михаиловића, о томе се толико причало у режимским медијима као да је то готово извесно, само се чека нека документација из В. Британије под ознаком тајности, и након тога проблем ће бити решен. Ево нас на крају године, то питање и даље је нерешено?

Прошле године у фебруару месецу је основана комисија која треба да се бави тим питањем. Пре свега дозволите ми да се вратим на 1996.-1997. годину када је покојни г. Зоран Ђинђић био градоначелник Београда, покојни г. Павле Милошевић и наш познати архитекта Пеђа Ристић су са ћеркама стрељаних познатих београдских индустријалаца поднели захтев лично Ђинђићу да се изврше ископавања на Топчидерској звезди, код женског манастира Ваведење, на Сењаку где су они стрељани. Лично је господин Ђинђић тражио од тужиоца да се обрати полицији да она изађе на лице места и изврши ископавања како би проверила да ли се ту налазе кости пострадалих. Након изврешног ископавања пронађена су четири леша, два су идентификовали, то су били отац и пријатељ погинулог индустријалца који је ту био стрељан, а друга два нису идентификована. Лично је г. Ђинђић, са којим се СЛС никада није слагала, и финансирао да се на месту где је ископавање извршено направи спомен плоча тим људима. То је све трајало седам дана! Значи била је потребна добра воља.

У време када је Б92 правио своју рођенданску журку у данашњем Пионирском парку, где су стрељани људи који нису имали никакве везе са политиком, захтевали смо да се скенира и истражи површина гд су ти људи побијени. Били су то возачи трамваја, кондуктери, људи који су носили службену униформу... Када је ушла 6. личка, 7. банијска покупила их, ставила уз ограду и пострељала. Тражили смо да тужилац изађе на лице места, да се скенира та површина и да се види да су ту ти људи! Тај захтев је био одбијен. Па, на самом уласку на Калемегдан леже шесторица стрељаних цариника које су комунисти одмах по уласку у Београд 1944. године побили. Показали смо надлежнима где тврдимо да се они налазе, и то је било одбијено.

И сада се поставља питање, да ли је г. Хомен који је други човек у министарству толико неактиван, да не може да изда налог тужилаштву да предузме потребне радње на локацији на Ади Циганлији, да се види да ли су кости ђенерала Михаиловића на том месту. Причали су да не знају где је био затвор на Ади, имате тачно данас доказе где се налазио затвор, постоје још увек полочице од купатила итд... То је у близини веслачког клуба „Графичар” и „Црвена звезда”. Има данас људи који су били у том затвору и који су и дан данас живи.

А та комисија која треба да нађе посмртне остатке ђенерала Михаиловића не може годину дана да нађе средства да оде до Чачка, и довезе колима човека који је жив и који је у то време био официр УДБ-е и био сведок тог чина, да га доведе до Београда, годину дана не могу да нађу кола да оду до Коњарника, да оду до оца Радета Шербеџије да га доведу и питају у вези поменутог. Значи нема воље.

Али све то и не треба да чуди обзиром на то ко данас чини власт, која се у много чему не разликује од власти која је била у то време? Данас власт врше углавном потомци оних који су били на власти од 1944. године.

Ево само једног примера. Ради се о „Павиљону Вељковић” у коме је данас „Центар за културну деконтаминацију”. Од старијег Вељковића живи су и син и ћерка, а у „Центру за културну деконтаминацију” се налазе људи којима су уста пуна правде и људских права, а налазе се у просторијима објекта који има живог власника и не пада им на памет да га врате!

Ђенерала Недића су нападали у вези Јевреја, а ни један једини јеврејски стан нису вратили ти комунисти који су дан данас живи и чији синови и ћерке, унуци и унуке живе у тим јеврејским становима, a чији су пријатељи и пријатељице куповали јеврејске фирме по Београду, а нападају Милана Недића. А Недић са хапшењем Јевреја није имао никакве везе, јер је то питање било у надлежности ГЕСТАПО-а. Такође у том контексту скоро се причало да је Недић одговоран и за логор на сајмишту, а онда се показало да то није истина. Сајмиште је било у надлежности НДХ. Па, рецимо неистине у вези логора на Бањици, мање је познато да је овоај логор имао двојство управе, тачније постојао је један део који је био у надлежности Недићеве администрације , и други део који је био у надлежности немачке окупационе власти на чијем челу је био један фолксдојчер. У овом првом делу били су затварани ситни криминалци, коцкари, лопови, категорије које имате и данас у затворима сваке државе, а у другом су били затварани припадници Михаиловићевог покрета, комунисти и Јевреји. Дакле над тим делом Недић није имао власт нити је о судбини тих људи могао да одлучује! Све скупа са људима који су довођени са стране у тај логор, ту је страдало око 30 000 људи, а Недић је најмање спасао преко 450 000 људи по подацима Црвеног крсту.

припадници ЈВуО

Да ли је довољна само правна рехабилитација ђенерала Михаиловића, јер, као што знамо, поред тога што је она једино правно могућа, рехабилитација се може сагледати и у другом светлу у смислу суштинске рехабилитације како ђенерала Михаиловића, тако и његовог покрета, припадника тог покрета, као и свих оних који су страдали на „правди Бога” од стране комунистичких „ослободилаца”, а припадали су „српским националним снагама?

И дан данас је у Србији срамота да неко каже да је „српски националиста”. Сећате се само када је усвајан нови Устав Србије да су се неки појединци упорно залагали свим снагама да Србија није и не може да буде држава српског народа, него да буде држава грађана, па да ће ето оних 1000 Египћана на Косову и Метохији тиме бити повређени што Србија није њихова држава!?! Француска је држава Француза, Немачка Немаца, Хрватска Хрвата, и то никоме не смета, али неким Србима овде смета зашто је Србија држава Срба!?!

А да ли су то заиста Срби, ти којима то смета?

Ми тај проблем имамо доста година. Међу тим Србима имате оне који ће се прво изјаснити да су Југословени, па да су комунисти, па да су мондијалисти, па по презимену да су Срби!
Има примера да је међу комунистима било много оних који су по презимену били Срби, а рукама и ногама су све радили не би ли свом српском народу и Србији наудили. Њихове активности су углавном биле усмерене против Срба у Србији после рата и у другим деловима ондашње државе где су Срби живели, тако што су многе убијали, затим тако што су се са својих позиција својски трудили да доста делова ондашње земље на којима су Срби живели не припадну Србији у прерасподели територија, било да се радило о новонасталим републикма или покрајинама. Да ли знате колико је сада било таквих људи, који су се залагали за идиотизам да се Београд бомбардује!?! Па реците ми онда једну земљу на свету која такве људе не би осудила?!

Неки се данас тиме и поносе.

Па поносе се, јер финансијски од тога опстају. Они су плаћени мундијалисти. Они се залажу за нешто што је противно интересима српског народа. Ако неко сматра да су Срби овакви или онакви, нека једноставно промени веру, промени државу ако му то смета, а нека остави нас на миру који смо српски националсити, нека нас пусти да верујемо у Светог Саву, нека нас пусти да се дивимо Грачаници, нека нас пусти да сматрамо Косово српском земљом, нека нас пусте да се поносимо царом Душаном, нека нас пусте да певамо Марш на Дрину... Немојте давати изјаву да смо ми Французе иритирали јер смо на тениском мечу пуштали Марш на Дрину. Ја се не сећем да су Срби некада нешто туђе тражили, а мислим да знам историју.

Реците ми да ли је нормално, ако неко каже да су у једној просторији Владе постављене слике свих председника Владе Србије, а међу њима наравно и слика Милана Недића за коју је министар Дачић инсистирао да се скине, а није инсистирао да се скине Крцунова слика?!? Крцун му не смета! То му не смета. А не смета му 6000 до 7000 људи који су само у Београду страдали од те руке, а тај број је иначе много већи. То никоме не смета! Никоме од њих не смета ни то када у неким хрватским градовима имате улице Милета Будака, то им не смета, али смета ђенерал Милан Недић!

Кад смо ми дали један предлог да се у Београду једној улици да име по ђенералу Михаиловићу, скочио је сав СУБНОР, све „Жене у црном” итд... Па ако вам на крају рата Труман и Де Гол, значи, силе победнице, дају два највећа одликовања која могу да постоје, ако вам 500 америчких пилота даје захвалност онда не можете да будете људи који су били на другој страни, на страни Немаца. Осим тог сусрета у Дивцима, ђенерал Михаиловић није имао ниједан сусрет ни са једним високим официром Вермахта. Тако је сведочио и један високи официр ГЕСТАПО-а, који је дао официрску реч да ниједан његов официр није имао састанак ни са једним представником покрета ђенерала Михаиловића.

Знате ли да сте при немачким јединицама имали јединице у којима су учествовали заробљени Французи, Британци, Данци итд... Те јединице су учествовале чак и на источном фронту. Ни један једини припадник тих јединица није осуђен на смрт. Углавном су Совјети заробљавали те људе. 20 000 Британаца је, када се рат завршио било по разним совјетским логорима, сви су пребачени у своје земље и нико није одговарао. Они су водили рачуна да спасу што више глава свог народа, а наши комунисти су водили рачуна да што више глава побију.
Крст на Кочевском рогу

Или су нам то исти ти Британци омогућили?

Не може вас неко на нешто да натера ако ви то нећете. Ми, да многе ствари нисмо хтели Британци не би могли да их наметну. Него су се људи за ситне ствари продавали, за неки ситан положај, за неки станчић... За неке ствари су продавали веру за вечеру.

Да ли мислите да се српски национални корпус данас налази у сличној ситуацији, ситуацији крајње агоније, у којој се српски национални корпус нашао у Словенији 1945., када су се све националне снаге окупиле са једним циљем, да одбране Србију од комунистичке немани?

Прво ми морамо да знамо шта је то „српски национални интерес”. Морамо да знамо да ли је „српски национални интерес” да имамо пашалук или је „српски национални интерес” да водимо рачуна о Србима без обзира где се налазе.

Данас сте могли да видите да је у Хрватској основана тзв. Хрватска православна црква коју води човек, чији је отац био усташки официр у време Анта Павелића, а тај човек који води ту творевину је избачен чак и из тзв. Црногорске православне цркве. Имате 650 000 Срба, наводно у Хрватској. Од тих 650 000 хиљада ја бих волео да видим где су! Где су ти Срби? Нешто мало их има у Источној Славонији, нешто мало горе у Горском Котару и нешто мало у Книну и околини. Сви ови остали имају српска презимена, а деца им иду на римокатоличку веронауку. Ево једног примера: 1991. године у Македонији је било негде око 200 000 хиљда Срба, сад их има око 37 000 хиљада! Како се то објашњава?! Да је неко водио рачуна о тим људима ти би људи и данас били у Македонији! Како објашњавате да имате око 120 000 Срба на Косову и Метохији? Како објашњавате да у Црној Гори има све мање Срба? Када сте последњи пут чули да је неко водио рачуна о Србима у Федерацији БиХ? Када је неко ода наших политичара отишао да обиђа Дрвар, Јајце?

Један који међу првима не обилази српска стратишта је управо председник државе?

Политика ове земље се води и у Скупштини и у Влади, и код Председника државе. Али политику ове земље воде и странке које су у опозицији. Која је разлика између странке г. Чедомира Јовановића и странке г. Вука Драшковића? Једна је странка опозиције а друга је странка у власти. Која је разлика између странке г. Томислава Николића и странке г. Дачића?

Да ли је у друштву и политици слична ситуација као и 1945. године по питању једноумља?

Ви више не можете да кажете да у парламенту имате странку, која брани и која се залаже за „српски национални интерес”, изузев можда ДСС. Ако вам Тома Николић каже данас, да му је свеједно да ли треба или не, изручити ђенерала Младића у Хаг, а до јуче је био против тога... па преко ноћи промени мишљење, то онда зашто је то тако најбоље његова савест зна. Нећу овом приликом да улазим у питање (не)виности оптуженика у Хагу, али ако им уопште и треба судити за она дела која им се стављају на терет то свакако не треба да буде у Хагу, већ у Србији.

Да ли данас постоје неки други видови савременог организовања српских националних снага у ово време општег националног краха и беспућа?

То је култура. Група српских момака из Љубљане ми служи за такав пример. Они су у центру Љубљане направили такав скуп, где у салу за 200 људи уђе хиљаду, на коме се говорило о српским стратиштима. Затим су направили трибину где је било исто око 700-800 људи где гостова и г. Ливада, па је њиховим ангажовањем спрска црква у Љубљани била крцата, ја мислим да је онда то буђење неког националног покрета корз културу. Младе генерације су мало заинтересоване за српску културу, српску прошлост.

Имате пример у виду Двери српских, које су најорганизованија национална организација у Срба данас, а која води рачуна о „српском националном интересу”. Зато они имају задатак да те младе људе, које сам малопре поменуо, заинтересују за српску културу, историју, прошлост... На првом месту „српски национални интерес” је упознавање са српском културом и српском историјском баштином. То је оно што је важно. Имате данас људе који не знају разлику између православне цркве и римокатоличке цркве, између српске цркве и византијске цркве, који не знају разлику између Копта и нас православаца. Људе којима је свеједно да ли ће ући у римокатоличку цркву или православну цркву или неће ући!

Данас се чини све да се уништи СПЦ. Пошто су друге националне институције уништене, најпре војска која је претворена у плаћеничку тзв. професионалну. Таква војска није ефикасна јер плаћеници никада ниједан рат нису добили нито добро донели. За то су много више криви они који ћуте и не делују него они који то раде. Кривица нечињења је већа од кривице чињења. Треба јавно рећи ко је кривац за та нечињења. Страшно је да Стипе Месић и Насер Орић траже српску пензију, а ми овде ћутимо, то је „спрдња” са Србијом, поновићу „спрдња”, ружна реч, али тако је!

Ружна ствар је ово што се дешава са владиком Артемијем, ружна ствар је ово што се дешава у СПЦ. Ако говоримо да црква треба да буде одвојена од државе, онда пустимо цркву да то сама реши, без уплитања спољног фактора. Пустимо СПЦ да то реши на свој начин, а не да говоримо како црква и држава треба да буду одвојене, па онда сваки дан имате на телевизији самозване „познаваоце црквених прилика” међу којима су неки били и на Голом отоку, а сада су аналитичари дешавања у СПЦ, који о томе говоре.
Милан Недић и најмлађи добровољци

Ви сте потомак славног ђенерала Милана Недића коме српски народ дугује много. Шта можете да нам кажете о вашем односу према вашем претку?

Ја сам потомак, Бошка Недића, рођеног брата Милана Недића. Бошко Недић од све браће, Бошка, Милана и Милутина, је једини који је био осуђен као ратни злочинац, а који је сахрањен у Ловрану, у Хрватској. Сахрану Бошка Недића је дозволио лично Јосип Броз Тито, када су његови посмртни остаци пренети из Каракаса у Венецуели у тадашњу Југославију, јер је у Ловрану живела супруга Бошка Недића.

Који је био интерес Јосипа Броза и тадашњих власти да то допусте?

Разлог је прост. У то време Тито је био истерао Италијане из Истре, а онда је неко требало да насели Истру, као и новац који је био потребан тадашњим властима. Емигрантима је допуштено у то време да се врате и купе те напуштене куће, протераних Италијана. Велики број њих је то и искористио. Бошко је умро 1962., а посмртни остаци су му пренети 1967. године.

Бошко Недић, као брат Милана Недића и Милутина Недића, је човек који је био заменик градоначелника Београда од 1936. године до 1938. године, он је био човек који је 1936. године испред Тријумфалне капије у Паризу запалио вечни пламен, човек који је за ратне-војне инвалиде Србије/Југославије учинио много више него било ко од данашњих тзв. брижника за инвалиде рата од 1991. – 1995. године. Бошко Недић је био велики противник комунизма, јер је сматрао да је то неман која ће упропастити српски народ. За разлику од Милана и Милутина, који су били официри, и који се нису бавили политиком, Бошко је на то сасвим другачије гледао и другачије радио.

Милан Недић је био војник, био је официр. После његове велике трагедије у Смедереву када су му погинули син, снаја и унуче, на инсистирање тадашњег председника Академије наука, г. Александра Белића, Милан Недић је прихватио то што је прихватио. Не заборавите да је преко 400 највиђенијих људи потписало апел да Милан Недић прихвати да буде председник владе, да замени ту комесарску управу.

Нико не спомиње да је Милан Недић спасао преко 450 000 људи из НДХ, нико не помиње 50 000 Словенаца које је спасао, а које су Немци по окупацији инернирали у Србију, нико не помиње да ни један једини Србин није отишао на источни фронт, нико не помиње да су тада службеници Краљевине Југославије у тој Србији добијали исте плате као и пре рата, без обзира што нису радили, нико не помиње да је председник Јеврејске општине, секретар Јеврејске општине, спасен преко Милана Недића, тако што је пребачен у италијанску окупациону зону. То нико не спомиње. Нико не спомиње шта је Милан Недић учинио. Неки говоре да је он учинио издају, али ја питам да ли није издаја потписивање Кумановског споразума?Да ли није издаја потписивање споразума од стране тадашњег министра иностраних послова, Вука Драшковића, да НАТО јединице могу да раде шта хоће и да пролазе кроз Србију како год хоће и шта год да учине нису одговорне?

Ипак да ли је сувише прејака реч рећи да је то, што је ђенерал Недић учинио, била издаја, обзиром да су поштована правила тадашњег међународног ратног права?

Ја сам то иронично рекао – издаја, да би упоредили шта раде данас господа Тадић, Драшковић...
чета Средњошколског течаја на маршу кроз Београд, пролећа 1944.

То што они раде сада тим пре је горе од тога што је тада учињено?

Тачно тако.
Постоји једна књига о конзулату НДХ у Београду, штампана је 1995. године. У то време Ада Циганлија је припадала НДХ. Зима 1941./1942. године је била веома јака. Милан Недић је организовао једну радну акцију чији су учесници посекли шуму на тадашњој Ади, а та дрва су била подељена народу. Конзулат НДХ је реаговао на ту акцију, јер је тадашња окупациона Србија покрала дрва НДХ, тражећи од Немаца адекватну реакцију!?! То је хрватски податак.

1942. Милан Недић Нојбахеру пише да ће поднети оставку, ако Кватерник не буде смењен. Исте године Павелић смењује Кватерника на инсистирање Немаца.

После Аћимовићеве управе, Србија је требало да буде подељена на окупационе зоне осим Београда који би био под немачком влашћу. Захваљујући Недићу то се није догодило.

Да ли сте чули за завод у Смедеревској Паланци, у коме је спасен велики број српске омладине? Ти људи да имају морала и образа подржали би захтев за рехабилитацију Милана Недића, осудили би поступак министра Дачића који је из зграде владе захтевао да се уклони слика Милана Недића. Ти људи треба да буду захвални Недићу што су били у Смедеревској Паланци, а нису завршили у Јајинцима!

Да ли је правна рехабилитација ђенерала Недића могућа, обзиром да он правно никада није био осуђен? Да ли би се правна рехабилитација ђенерала Михаиловића посредно одразила и на припаднике „српског националног корпуса”?

Хајде да вама ја поставим једно питање. Како објашњавате да се Квислингов гроб зна где се налази, да се Павелићев гроб зна где се налази, да се Петенов гроб зна где налази, да се зна Франков гроб где се налази, а не зна се где је Недићев?

Интересанто је то да послератне власти никада нису подигле оптужницу против Павелића нити су захтевале његово изручење како би му се судило за злочине?

Нажалост то је истина.

Ми смо, а ја испред породице Недић, као СЛС тражили од министарства правде, министарства унутрашњих послова и председника Владе Србије да нам доставе информацију где се налази гроб Милана Недића и да нам предају његове посмртне остатке. Добили смо само одговор од МУП-а одговор да то није у њиховој надлежности и да то потражимо од министарства правде и Владе. То смо прво урадили 2005. године, па онда и 2006. године, а ево до дан данас нисмо добили одговр!

Милану Недићу није суђено, а нема ни пресуде, исто и у вези господина Љотића...Шта даље рећи!
Димитрије Љотић

Занимљиво је то да је скоро гроб Димитрија Љотића обновљен и видно обележен у Словенији данас и да се може посетити и упалити свећа. Како на то гледате?

Па не само то, ви имате у Словенији случајеве да су припадници ЈВуО рехабилитовани и добијају пензију по основу учешћа у ЈВуО! За време Јанеза Јанше обележен је споменик припадницима ЈВуО који су страдали у Словенији.

А у Србији ниједно стратиште није обележено нити откривено.

То је проблем више са нашим моралом, да не будем грубљи. Уместо да некоме ко је за нас учинио много будемо захвални, а учинио је много јер је дао свој живот за то... Пазите, то су људи који нису погазили своју заклетву, који су остали верни краљу. Шта ћемо да радимо са комунистима који од априла месеца до јула месеца сарађују са Немцима на територији целе Југославије. Шта ћемо да радимо са њима? Шта ћемо да радимо са мартовским преговорима? Шта ћемо да радимо са посетом Тита папи? Шта ћемо да радимо са Степинчевом слободом од 1945. године до 1947. године? Ко ће то да нам објасни? Нема одговора. Како могу да нам објасне да до 1943. године у хрватским партизанима нисте имали ни једног јединог процента хрватског становништва? А тек шта рећи на гаф једног француског дипломате који каже да је у Хрватској био само један логор – Јасеновац, а у Србији пет!? Лупи и остане жив, а наше министарство иностраних послова ћути! Значи да ми морамо да вратимо неко достојанство нашем имену, нашем презимену, нашем пореклу.

Шта је порука за крај?

Не треба да се стидимо што припадамо српском народу и српском роду. Не треба да се стидимо наше историје, јер немамо чега да се стидимо у нашој историји! Не треба да док гледамо у нашу будућност, да одбацујемо нашу прошлост, треба да се поносимо са нашим прецима, јер немамо чега да се стидимо. Оно чега треба да се стидимо су дела оних кој су само по презимену били Срби, а по опредељењу комунисти – тога треба да се стидимо!

Могли би да завршимо реченицом Димитрија Љотића – Ми не мрзимо ниједан народ, али највише волимо свој!

Слажем се.

Разговор водио: Стефан Стојков