РЕВОЛУЦИОНАРНА ДИВИНИЗАЦИЈА ВЕЛИКОГ ВАВИЛОНА (ПРВИ ДЕО)

побуна револуционара против централне власти у Лиону 1793.

Најморбиднија посмртна церемонија, којом се отвара једна од најкрвавијих страница Француске револуције, приређена је у Лиону крајем 1793. године. Историчари су, као по правилу, нерадо отварали баш ову незаобилазну и поучну страницу, на којој се нижу запањујући описи фанатичног атеизма, безбожничке разузданости и ритуалног светогрђа. [1]

Тзв. лионска заупокојена литургија изведена је у част једног „мученика слободе“.  Наиме, тако је у некролозима ословљаван и слављен Шалије, распоп и бивши трговац, кога су савременици упамтили као неурастеника и смешног занесењака. После одсецања главе Лују XVI, он јавно гази икону Господа Исуса Христа. Шалије у револуцонарном заносу кличе и опомиње : „Није доста што је тиранин тела погинуо : треба такође уништити и тиранина душа“. [2]

Позив на уништење „тиранина душа“, упућен из јакобинских клубова у Паризу, донео је Француској црни биланс и за сва времена поткрепио најсажетију, сумарну и суморну оцену да је : „На Западу то била највећа експлозија богоборства и гоњења хришћанства од Нерона па до XIX века. По броју жртава – близу 700 000 – Француска револуција је такође заузимала прво место, све до оне бољшевичке. За десет година њене крваве владавине, побијено је више Француза него за хиљаду година `тираније` француских краљева против које су се револуционари борили. Револуционарни терор који је у највећем броју случајева имао сатански вид, завршио се у Вандеји првим европским геноцидом над сопственим народом.“[3]

1.

„начела“ револуционарног терора

Самопрегорни присталица револуционарне акције, којој су и тон и замах давали јакобинци из Париза, Шалије пада као прва и једина жртва лионских  реакционара. Градска општина и Градско веће Лиона понадали су се да ће одсецањем његове главе послати најуверљивију поруку и опомену другим усијаним главама и заговорницима револуционарног терора из престонице. После натегнутог доказног поступка и осуде на смрт, лионски контрареволуционари ваде из подрума одложену, неупотребљену и већ зарђалу гиљотину. Они посежу баш за оном   „хуманом направом револуције“, коју су својевремено нерадо примили из Париза, из кога сад стижу бројни апели да се Шалије поштеди.  Али, након три неуспела покушаја гиљотинирања, лионски контрареволуционари прекидају језиво мрцварење и сабљом прекраћују муке овом несрећном вернику револуције. Тиме, уједно, јавно пркосе Конвенту и препуштају оружју да одлучи у спору и грађанском рату између револуционарног Париза и реакционарног Лиона. Републиканске трупе, 9. октобра 1793. године, на јуриш заузимају Лион, други главни град Француске и њену престоницу свиле. Међутим, свирепа одмазда тек следи. Три дана по заузећу Лиона, Народна скупштина у Паризу доноси мало познати декрет у чијим се тачкама 1, 4, 5 и 6 редом налаже – војничко кажњавање, разарање, брисање Лиона са списка градова Републике и подизање једног, историји до тада непознатог, стуба опомене са следећим натписом : Лион је ратовао против слободе – Лиона нема више. [4] 

За извршење ових безумних наређења Конвент је у први мах одабрао Робеспјеровог пријатеља Кутона. Он, међутим, од првог тренутка свесно саботира декрет највише законодавне инстанце и настоји да поштеди од вандалског разарања највећи индустријски град Француске и његове прелепе уметничке споменике. Екстремисти, међутим, прозиру намеру Кутона. Они траже његову смену и врше притисак на Конвент да се доследно спроводи испланирани покољ и разарање Лиона. У ту сврху у Париз доносе размрскану Шалијеову лобању. Уз патетични церемонијал показују је у Скупштини народним представницима, а затим свечано излажу у Богородичиној цркви. Конвент  најзад попушта и извршење монструозног задатка поверава двојици најбездушнијих трибуна из својих редова : Жозефу Фушеу и Коло `д Ербоа. Овај први је још једна сврзимантија, ултрајакобинац и осведочени заговорник револуционарног терора. Други је, пак, пропали глумац, кога су баш у Лиону извиждали. На његов осветнички гнев рачуна Конвент у својој решености да смрви и сажеже Лион са његовим неподобним становништвом, предајући их заједно и без милости пепелу и праху. За три месеца у Лиону је побијено две хиљде Француза. За два дана одлетела су у ваздух сва чаробна здања са трга Белкур. Најлепшим фасадама започетим под Лујем XIV пресуђено је да прве буду уништене. За кратко време из свих кућа, из свих подрума и са свих мансарди безобзирно су опљачкане све драгоцености, сви скупоцени предмети, тканине, животне намирнице…[5]

2.

краљ мученик,
Луј XVI, жртва Француске и Европе човекобоштва

Злокобни наговештај лионског масакра, његов прави и помпезни увод, одиграо се већ у дану Фушеовог доласка у град. Лион се дрзнуо да високо и изазивачки подигне већ оборену заставу Монархије. То претекло знамење и симбол скоре прошлости кога је Република, још 16. јануара 1793. године гласањем „La mort“ у Конвенту, немилосрдно отргнула из руку миропомазаног краља Луја XVI. Због тога је револуционарни Париз наменио Лиону најстрожу казну – нестанак са лица земље. Реку Рону је одабрао за пливајућу гробницу његових непокорних и незхвалних становника. Који су, уосталом као и Вандејци [6], одбили да са другим Французима поверују како се једино мачем и огњем дају исковати једнакост, братство и слобода. После круне Република је одлучна да ликвидира и у историјску провалију неповратно одгурне Бога и приватну својину. Лиону је „припала част“ да послужи као право огледно поље у подухвату најамбициознијег, најпустоловнијег  и најрадикалнијег обрачуна са затеченим вредностима једног друштва и једне цивилизације. Разобручена светина, којом из добро скривеног пребивалишта диругују Фуше и д`Ербоа, већ у осам часова изјутра отпочиње пустошење свих цркава у Лиону. Пљачкају се побожна знамења, одваљују распећа са олтара, развлаче се и разносе црквене одежде, путири и иконе… Фуше и д`Ербоа излазе из свог маскираног штаба тек када је ово богохулно оргијање узело маха. Они са још једним проконзулом пристиглим из Париза полако и свечано корачају за урном са Шалијеовим пепелом. Њу и његово гипсано попрсје, прекривено тробојним ћилимима и засуто цвећем,  носе четири јакобинца, такође пристигла из Париза. На носиљци је и мали кавез у коме се скутрио један голуб, за кога се испредало да је једини тешио овог мученика у тамници. Почетну строгост и озбиљност ове церемоније наједном нарушава распојасана руља, која се уз клицање и дивљачну игру придружује посмртној поворци, носећи са собом све што је опљачкала по лионским црквама. Иза њих каска један накићени магарац, коме су на уши натакли украдену владичанску митру, а за реп привезали распеће и Библију. Тако се у по бела дана, уз општу радост и весеље гомиле, по блатљавим улицама Лиона клати Јеванђеље привезано за сивоњин реп. 

крвник Фуше

Трагикомична поворка коначно стиже на пространи трг, на коме је подигнут импровизовани олтар од пољског шибља и зеленила. На њега постављају урну и попрсје новог светитеља, пред којим се она тројица народних представника клањају са страхопоштовањем. Први говор над Шалијеовом урном изговара пропали глумац Коло д`Ербоа. Овај његов наступ у Лиону није више имао ко да извижди. Затим реч узима распоп Фуше и обећава палом другу, такође сврзимантији, да ће осветити његово мучеништво. Те да ће аристократску крв, као у правом секташко-сатанистчком обреду, употребити уместо тамјана. Распаљена маса кличе у знак одобравања његових речи. Припаљује се ломача од опљачканих црквених знамења. Одсеца се Јеванђеље са магарчевог репа и баца у пламен, који већ прождире иконе и нафоре, црквене књиге и записе, дрвене кипове светаца… „Затим дају сивом четвороношцу да пије из светог путира, у име награде за његову богохулну службу, а по завршетку ових непристојних бљутавштина носе четири јакобинца на раменима Шалијево попрсје натраг у цркву и тамо га свечано стављају на олтар, уместо разлупаног Христовог кипа.“ [7]

Радован Калабић

Насатавиће се...

__________________

Упутнице:

[1] Албер Матијез (1864-1932), представник тзв. напредне историје о Француској револуцији, уништио је око 1919. архивске податке везане за жртве револуционарног терора.

[2] Др Марко С. Марковић : „Истина о француској револуцији“, Образ, Београд, 1995, стр. 19.

[3] Исто, стр. 8.

[4] Štefan Cvajg : „Žozef Fuše – Lik jednog političara“, u Izabrana dela Štefana Cvajga, Rad, Beograd, 1983, str. 42.

[5] Француски историчари Леонтр, Гаксот, Киап и Гобри поштовали су чињенице у својим делима о Француској револуцији. Захваљујући њиховим радовима револуционарни злочини, а посебно геноцид у Вандеји, осветљени су до детаља.

[6] У Вандеји је први пут примењен  принцип тзв. спржене земље.

[7] Као под 4, стр. 48.

Преузето са: http://www.slobodanjovanovic.org/2011/12/15/r-kalabic-revolucionarna-divinizacija-velikog-vavilona/

ТРИБИНА И ДЕБАТА: СРБИЈА И СРБИ 2012.

ТРИБИНА УДРУЖЕЊА НОМОКАНОН НА ПРАВНОМ ФАКУЛТЕТУ: СРПСКА ПОКРАЈИНА КОСОВО И МЕТОХИЈА У СВЕТЛУ МЕЂУНАРОДНОГ ПРАВА

У организацији Удружења студената Правног факултета „Номоканон“, у петак 16./3. децембра 2011.л.Г., је на Правном факултету Универзитета у Београду одржана трибина на тему „Српска покрајина Косово и Метохија у светлу међународног права“. Присутнима су се обратили г. проф. др Слободан Самарџић, народни посланик и бивши министар за Косово и Метохију у Влади Србије, г. Бранко Радун, историчар и уредник сајта Видовдан и г. Борис Малагурски, млади режисер, сценариста и продуцент. Г. Марко Јакшић, председник Заједнице Скупштина општина КиМ, није нажалост могао да присуствује трибини због обавеза у јужној српској покрајини.

Присутнима се прво обратио Никола Цимбаљевић испред Удружења студената „Номоканон“, који је представио госте и нагласио значај оваквих предавања о јужној српској покрајини у време када се врши константан напад на уставно уређење Републике Србије што од власти тзв. државе Косово, што од одређеног броја западних земаља.

Потом се публици обратио проф. др Слободан Самарџић. Он је анализирао правне аспекте субјеката у сукобу око Косова и Метохије. Посебан значај има погубност идеје која се упорно протура да је српска јужна покрајина изгубљена-то није био случај ни пре НАТО агресије ни после склапања Кумановског споразума. Наиме, институције Републике Србије и даље постоје на КиМ. С друге стране, мандат Еулекса је у суштини план Ахтисарија, тј. кроз њега поједине западне државе, пре свега САД и Немачка, остварују своје намере, онда када су захваљујући противљењу Руске федерације онемогућени у Савету безбедности. Тиме ЕУ служи као секудант САД и нарушава не само територијални интегритет једне суверене државе, већ и крши сопствене принципе повинујући се вољи јачег.

Бранко Радун је у свом говору подвукао значај разбијања медијског мрака и неопходност називања ствари правим именом. Србија се нашла на империјалном путу САД и тренутно се налази у тешкој ситуацији: српска влада спроводи пузајућу капитулацију вештачки уљуљкујући народ сновима о тзв. европском путу, а у суштини њена политика је ни Косово и Метохија ни Европа. Ипак, повратак Русије на међународну сцену и не вештачком дефетизму међу српским народом су гаранти вере у заиста бољу будућност.

На крају се присутнима обратио и Борис Малагурски поделивши сопствена искуства и запажања у борби за истину о Србији. Медијски мрак се мора разбити не само у Србији већ и у западној јавности, али на начин разумљив њима-косовско предање је разумљиво свим честитим Србима, али не и просечној западној публици. С друге стране на унутрашњем плану је неопходно самоорганизовање у борби за истину као и непрекидни контакт са косовско-метохијским Србима који сада усамљени стоје на бранику Српства.

Значај Косова и Метохије је препознала српска омладина, дошавши у великом броју (око 450 присутних) на ову трибину, што свакако даје охрабрење у нашој заједничкој, тешкој али исправној, борби.

Информативна служба

УСПФ НОМОКАНОН

ПРЕДСТАВНИЦИ УСПФ НОМОКАНОН У ПОСЕТИ ТЕМИШВАРУ

Представници УСПФ Номоканон су у суботу 27.11./10.12.2011.л.Г. посетили град Темишвар у братској нам и православној суседној држави Румунији. Само насеље на овом простору постојало је још у доба Римског царства, које се развијало током историје док у 13. веку није први пут име Темишвар споменуто у документу угарског краља Андраша II. Овај значајан и врло леп источнобантаски град, представљао је хришћанско упориште у борби против турских освајања након ослобођења од турске окупације почетком 18. века и ратова које је Еуген Савојски водио у борби Хабзбурговаца против Турске. И током аустријске и аустро-угарске владавине у њему је своје упориште имала православна заједница како Румуна, тако и Срба (који су на почетку 18. века били и већина у граду) као и осталих народа који су живели у Хабзбуршкој монархији. У граду Темишвару постоје три српске цркве које су својим прилозима градиле и финансирале угледне српске породице, које су имале значајну улогу у доба националног буђења српског и румунског народа током 19. века. За српски народ најзначајнија је Српска Саборна црква на Тргу уједињења која је првобитно била посвећена светом великомученику Георгију, а која је изгорела у 18. веку, да би након десетак година након што је изгорела била изграђена она која и данас постоји и која је посвећена Вазнесењу Господњем. Поред посете српском кварту на Тргу уједињења, Владичанског двора, Српске Саборне цркве и српске заједнице представници УСПФ Номоканон обишли су и Румунску Саборну цркву посвећену Светим трима јерарсима, Трг победе и зграду градске опере. У Темишвару и околини данас живи неколико хиљда Срба, који имају своју активну националну заједницу и црквени живот јер је СПЦ кроз векове била најјачији бедем српству и чувар националног идентитета како у Србији тако и изван матице.

Информативна служба

УСПФ НОМОКАНОН

Српска Саборна црква Вазнесења Господњег у Темишвару

представници УСПФ Номоканон

Румунска Саборна црква света три јерарха у Темишвару

РАЗМАТРАЊА О ГЕЈ ПОКРЕТУ-ДЕО ДРУГИ

Брак, породица и друштво

На запажања о разлици између приватног и јавног, као и законима, може се упутити приговор, који на први поглед делује оправдано, поводом брака и брачне заједнице. Наиме, уколико је љубав лично право, које нема везе са друштвом и државом, како онда држава управо законски регулише хетеросексуалне везе у друштву кроз институцију брака, коју признаје правно? Јасно је да су гејеви стога законски дикриминисани у односу на хетеросексуалце, и да су правно сведени на грађане другог реда, упркос законима који забрањују дискриминацију. Ако држава може да озваничи и призна хетеросексуалну љубав и везу, што не би и хомосексуалну? Борба за геј бракове и њихово друштвено признање, је једна од битних особина геј покрета.[5]

Иако се аргументи, наведени горе, чине убедљивим, они су потпуно погрешни. Посао државе, при признавању брачне заједнице није регулисање љубавних веза, јер се бракови склапају како због љубави, страха од усамљености, тако и због разних интереса. Да ли је брак из љубави или из интереса, није на држави или друштву да процењују. Држава и друштво су сложени склопови, који се састоје од делова. Унутар друштва, имамо веома широк спектар особа, које су различитих склоности, интересовања и статуса. Те разне особе, жене и мушкарци, са свим својим личним ставовима и склоностима чине друштво.

Пошто су сложени системи, друштво и држава морају да имају своје основне делове од којих се састоје. Тај основни део представља само друштво у малом. Он мора представљати на пропорционални начин његове основне делове. Друштво, као целина, обухвата оба пола људскости - мушко и женско (без обзира на њихово лично опредељење). Само мушкарци и жене заједно чине друштво, не свако за себе, јер друштво нису само жене или само мушкарци. Основни део мора да репродукује целину тог друштва, а тај основни део друштва се зове породица. Венчање је друштвена процедура, у којој само људско друштво репродукује целину себе у малом, спајајући два аспекта људскости (мушко и женско), дајући им за право. Наравно, појединац сам за себе не може бити основна „ћелија“ друштва, јер друштво подразумева однос међу појединцима, не појединца самог по себи. Дакле, кроз брак се ствара основна ћелија друштва, која у малом представља само то друштво.

Наравно, у неким културама, обичајни морал дозвољава брак са више партнера, где се врши иста репродукција друштва, али на непропорционални начин. Већ самим омогућавањем брака, невезано од могућег потомства, друштво себе репродукује на основном нивоу, тиме се обнављајући и омогућавајући стварање породице. Истополна веза представља само један део заједнице у малом (само мушкарце или само жене), не целину, па стога ни не може бити брак, из разлога горе наведених. Иако неки геј активисти оспоравају право некоме да уопште одређује шта је брак[6] или породица, тиме они себе доводе у чудну позицију. Ако нико нема права да одређује шта је брак, како онда уопште знамо шта је брак? А ако не знамо шта је брак, зашто онда геј активисти инсистирају на нечему чије значење не знају? Ако нико нема права да одређује шта је брак, одакле онда њима право да захтевају „геј брак“? Ако већ узимамо за слободу да тврдимо да је брак заједница две особе, без обзира на пол, зашто онда не бисмо могли тврдити да је она заједница више особа, или десетина особа? Да ли се онда по тој дефиницији двоје пословних партнера налазе у браку, јер су везани друштвеним уговором? Свако конкретно значење појма брака и породице се расплињава и губи.

Свака редефениција појма брака и породице, као темеља друштва, са собом повлачи редефиницију самог друштва. Активизам у том правцу је озбиљан напад на основе друштва и његовог смисла. Проблем је што геј активисти тај озбиљан напад приказују као нешто бенигно и као њихово саморазумљиво „право“, истовремено протествујући када само друштво крене да се брани од тих напада, поново се позивајући на „право на љубав“. Прво траже редефиницију општеприхваћеног и важећег појма, а онда желе да наметну своју дефиницију, истовремено се позивајући на права мањина. То је исто као кад бих ја тражио да се јабука прогласи за ананас, истовремено тражећи од других да прихвате моје ново схватање јабуке. Уколико би остатак друштва то одбацио, ја бих онда протествовао што сам на маргини, а баш стога што сам на маргини ја сам дискриминисан, па стога моје становиштве мора бити прихваћено, као моје „људско право“, да се не би осећао дискриминисано.

Пежоративне етикете попут „патријархалног морала“ и „конзервативних вредности“, указују да геј активисти желе да мењају комплетан систем вредности већинског друштва, наметајући свој као једини исправан, проглашавајући то за своје право.

Наравно, иако „геј брак и породица“ на основу онога што је написано, делује као противречност, шта је са децом? Већина породица је у стању да рађа сопствену децу, кроз процес биолошке репродукције. У неким случајевима неке породице не могу да имају децу, па их усвајају. Неке друге, поред своје биолошке деце, усвајају децу која немају своје родитеље. Са друге стране, нека деца бивају остављена од својих родитеља, или сплетом околности остају сирочад. Таквој деци је неопходна подршка, љубав и развој унутар породице. Пошто све то могу да им такође пруже и геј парови, што онда они не би и они стекли право на усвајање деце?

Проблем у томе је што се дете усвојено од стране такве заједнице, аутоматски ставља у хендикепиран положај у односу на другу децу. Наиме, такво дете добија два оца или две мајке, али никако оца и мајку истовремено. Тиме је дете осуђено аутоматски на живот без мајке или оца. Живљењем у полно аутистичној заједници, детету је ускраћена мајчинска и очинска љубав - мајчинство и очинство, као и искуство одрастања уз родитеље оба пола, од којих се састоји људски род и друштво. Такво дете је подједнако ускраћено за бригу оца или мајке, као и дете из разбијених породица. Никакво дуплирање очева или мајки у геј вези, не може заменити недостатак мајке или оца. Права детета у сваком случају морају бити на првом месту, а у случају геј усвајања та права се крше. Дете мора да има право да живи у заједници, чија целовитост одражава целовитост самог друштва чији је део. Дакле, усвајање деце од стране геј парова је недопустиво како са социјалног становишта, тако и због права самог детета.

Систем вредности и норме

На интернет страници отказане београдске „параде поноса“[7] стоји банер, на којем се смењују поруке: „Стрејт. НОРМАЛНО“, „Лезбејка. НОРМАЛНО“, „Геј. Нормално“, „Бисексуално. Нормално“, „Трансродно. НОРМАЛНО“ ...итд. Пошто су набројали читаво брдо сексуалних оријентација као „нормалне“, поставља се питање: шта је онда ненормално? А ако укинемо појам ненормалног, јер вређа осећања маргиналних група, са којим правом можемо да тврдимо да је уопште нешто нормално?

Нормалност, као што проистиче из њеног значења, јесте нешто што је норма. Стандарди су засновани на нормама, у шта спадају и друштвене норме из којих следе друштвени стандарди. Тако су за људски организам здравље и физичка целовитост норме. Болести и разни хендикепи нису норме. Особа која се роди или остане без једног, или више удова нпр, нема нормалан телесни склоп; тј. има хендикеп. Њено телесно стање хендикепа је ненормално, из чега не следи да је она, као особа ненормална (у пежоративном смислу). Норма је нешто што важи у већини случајева. Хомосексуалност, за разлику од горенаведених физичких одступања од нормале, није стање, већ облик понашања. Понашање са собом повлачи етичке последице унутар друштва, нарочито када то понашање претендује ка јавној демонстрацији. Тако нудизам, иако није облик сексуалности, јесте склоност и облик понашања, који се толерише као приватна ствар. Манифестација нудизма на јавним просторима има етичку последицу јавног згражавања, јер крши етичке норме пристојности.

Маргинални облици понашања су мањински (у овом случају сексуални), њихове склоности нису норме и стога су ненормалне, ма колико се њихов его вређао на ту констатацију. То наравно, не значи да је геј особа, као личност, ненормална само зато што је геј. Упркос томе, практиковање нестандардних и ненормалних склоности је лично право и слобода, коју нико нема право да оспорава (уколико се одвија добровољно између пунолетних лица). Поред норми, такође имамо друштвене конвенције, које произилазе из система вредности, појмова увиђавности, као и обичајног морала. Тако се очекује од појединаца да физиолошке потребе обављају у одређеним просторијама, не на улицама или трговима. Такође, очекује се да људи на јавним местима буду обучени, не голи; као и да полне односе држе као део интиме.

Систем вредности одређује разлику између пожељног и непожељног, између добра и зла. Геј активисти нападају систем вредности и обичајни морал самог друштва као неморалан. Другим речима, они оспоравају оквир унутар којег се одређује шта је добро или лоше, пожељно или непожељно; као лош и непожељан. Пежоративне етикете попут „патријархалног морала“ и „конзервативних вредности“, указују да геј активисти желе да мењају комплетан систем вредности већинског друштва, наметајући свој као једини исправан, проглашавајући то за своје право. Сматрајући традиционалан морал неморалним, они самим тим пресуђују њему путем сопственог схватања морала, истовремено одричући право традиционалном моралу на постојање.

Оно што је смешно овде је чињеница да уколико неко има традиционалан систем вредности, тај неко нема ниједан разлог да прихвати онај систем вредности, на који се позивају геј активисти. Наиме, уколико геј активисти себи узимају за право да оспоравају традиционални морал, исто тако следбеници традиционалног морала могу да дају себи за право да оспоравају систем вредности геј активиста. Сваки дијалог или компромис око моралних питања и схватања права је овде немогућ, јер дијалози око вредности морају да се воде унутар неког система вредности. Проблем је што се овде оспоравају сами системи вредности, као оквири унутар којих се суди.

Наставиће се....                                                                

Петар Анђелковић

Упутнице:

_______________

[5] http://www.infoplease.com/ipa/A0761909.html

[6] http://www.bidstrup.com/marriage.htm

[7] http://www.parada.rs/index.php/en/

Преузето са: http://www.nspm.rs/kulturna-politika/razmatranja-o-gej-pokretu.html

ТРИБИНА: СРПСКА ПОКРАЈИНА КОСОВО И МЕТОХИЈА У СВЕТЛУ МЕЂУНАРОДНОГ ПРАВА

Поштоване колеге и колегинице, 

драга браћо и сестре,

Удружење студената Правног факултета

НОМОКАНОН

Вас позива да присуствујете трибини:

СРПСКА ПОКРАЈИНА КОСОВО И МЕТОХИЈА У СВЕТЛУ МЕЂУНАРОДНОГ ПРАВА,

са освртом на тренутно стање на простору покрајине
у светлу међународног права, српског устава и политичких могућности,

на којој ће учествовати:

проф. др Слободан Самарџић, народни посланик и бивши министар за Косово и Метохију у Влади Србије,

г. Марко Јакшић, председник Заједнице Скупштина општина Косова и Метохије,

г. Бранко Радун, историчар и уредник сајта Видовдан,

г. Борис Малагурски, млади режисер, сценариста и продуцент

Трибина ће се одржати у Конференцијској сали Правног факултета,

у петак 16. децембра 2011. године са почетком у 19 часова.

Добродошли!

http://zakonik.blogspot.com                                 uspfnomokanon@gmail.com

НАУЧНА КОНФЕРЕНЦИЈА О ЖИВОТУ И ДЕЛУ ДР МИЛАНА СТОЈАДИНОВИЋА

Даме и господо,

У понедељак 12. децембра 2011. у организацији Института за европске студије и Центра за конзервативне студије биће одржана прва научна конференција о животу и делу некадашњег министра финансија, министра спољних дела и председника Краљевске владе Југославије Милана Стојадиновића, под називом:
                   

МИЛАН СТОЈАДИНОВИЋ –
ПОЛИТИКА У ДОБА ГЛОБАЛНИХ ЛОМОВА

Конференција се одржава у сали Арт центра, у Краља Петра 71 (www.artcentar.rs)

10 – 10. 30 Уводна обраћања

Др Драган Лакићевић, директор Института за европске студије

Др Миша Ђурковић, ИЕС, представљање пројекта

10.30. 1. Сесија

Др Бошко Мијатовић – Економска мисао и пракса Стојадиновића као министра финансија

Др Горан Николић – Економска политика Стојадиновићеве владе

Др Бојан Димитријевић – Војска и безбедност у доба владе Милана Стојадиновића

Др Миша Ђурковић – Спољна политика

12.00 – 12.15 Пауза

12.15 2. Сесија

Др Александар Раковић - Културна политика

Др Вељко Ђурић Мишина – Конкордатска криза

Др Мирослав Свирчевић – Стојадиновић и хрватско питање у Југославији

13.30 – 14 Коктел

14.00 3. Сесија

Др Љубомир Димић – Излазак са Маурицијуса

Др Срђа Трифковић – Стојадиновић у емиграцији

Др Момчило Павловић – Ротаријанство Милана Стојадиновића

За додатне информације можете нам се јавити на:
milan.igrutinovic@ies.rs, 011 3398 891

Институт за европске студије
Центар за конзервативне студије

Михаило Ђурић - Смишљене смутње, 1971.

проф. др Михаило Ђурић

Хтео бих одмах да јасно и отворено кажем да нећу говорити о слову предложених уставних промена, јер сматрам да о томе уопште није вредно говорити. Нећу се изјашњавати ни за ни против оног што је написано, као што верујем да се ни многи од вас неће задовољити да само исправљају и допуњавају поједине формулације у тексту који нам је тако великодушно понуђен на увид. Говорићу о полазним претпоставкама и крајњим консеквенцијама садашње уставне кризе, дакле, о нечему много важнијем, основнијем, битнијем; о нечему што законски текст не саадржи, што је у њему прећутано, што се њиме забашурује, прикрива, чак и мистификује.

Све што бих имао да кажем о самом тексту сводило би се на то да је он недовољан и неприкладан за стварни разговор о ономе што је у овом тренутку једино нужно, макар како срећно прошло његово предвиђено претресање у јавности. Наравно, ово одбацивање има смисла само уколико постоје било какви изгледи да се супротставимо политици свршеног чина, само уколико још можемо да верујемо да су давно прошла времена кад су се читавом једном народу могли наметати туђи захтеви као да представљају његово властито хтење и потребу.

Свако ко уме да политички гледа и мисли, лако може открити да промена устава која се сада хоће да спроведе нема никакав дубљи друштвени смисао, да нема ничег заједничког с некаквим тобоже нагомиланим друштвеним тешкоћама у које се ова земља заплела на свом мучном путу превладавања наслеђених заосталости најразличитијих врста и боја, да нема за циљ разрешавање неких природних, неизбежних, незаобилазних тешкоћа читавог досадашњег друштвеног кретања. У ствари, потребу за тим променама, као и њихов правац и обим, изазива и одређује само и једино једна националистичка заслепљеност која је последњих година код нас узела застрашујуће размере, само и једино један насртљив национализам који све више ужива не само право грађанства већ и привилегован положај, а који олако узима да су искључивост, мржња и кривотворење прави и најбољи начин националног потврђивања.

Нема потребе да се овде нагађамо да ли нестрпљење и нетрпељивост код оних који ове промене данас захтевају долазе отуд што они добро знају шта тиме добијају, односно да ли збуњеност, нелагода и оклевање код оних којима се те промене натурају долазе отуд што они тачно знају шта тиме губе. Сасвим је могућно да је знање оних првих много темељније него знање ових других, мада то не мора да значи да је и утемељеније. Али на страну сва та нагађања.

У садашњој ситуацији, изгледа да је најбоље никог не сумњичити и никоме ништа не подметати, већ само трезвено и разложно показати о чему се овде, заправо, ради.

Треба одмах рећи да предложена уставна промена из основа мења карактер досадашње државне заједнице југословенских народа. Или тачније: том променом се, у ствари, одбацује сама идеја једне такве државне заједнице.

Уколико нешто још и остаје од ње, то је само зато да би смо у следећој, такозваној другој фази промене имали још шта да приведемо крају. Треба бити начисто са тим да је Југославија већ данас готово само географски појам, будући да се на њеном тлу или, тачније, на њеним развалинама, и то под маском доследног развијања равноправности између народа који у њој живе, успоставља неколико самосталних, независних, чак међусобно супротстављених националних држава. То је чињеница којој треба смело погледати у очи.

Што се мене лично тиче, морам да признам да жалим што је до тога дошло.

Али не пада ми ни на крај памети да се залажем за спасавање по сваку цену нечега што се не може спасти и што, како испада, у оваквом виду или привиду није ни вредело стварати. Поготово жалим због тога што нас овај процес враћа далеко унатраг, у прошлост, на питања наших очева и дедова, на питања која историјски више нису и не могу бити наша. Одбијам да прихватим национално и државно опредељење као основно, најважније, најсушаственије људско опредељење. Ни национално питање ни питање оснивања државе немају више епохалну важност. То нису битна питања нашег времена, упркос томе што их једно злосрећно настојање тако упорно повампирује у нашем простору.

слаба Србија, јака Југославија

Има нечег увредљивог и недоличног у томе што смо данас сви ухваћени у мреже национализма, што данас сви морамо да се бавимо оним што није и не може бити наша главна, а камоли једина преокупација. У времену у коме живимо има тежих, озбиљнијих, далекосежнијих питања од ових која су наједном постала толико важна. Под притиском онога у шта нас други гурају, немамо више могућ ности ни да слободно дишемо, и нисмо више у стању да се суочимо с оним што је битно. Жалосно је да је баш у Југославији национално питање поново постало тако акутно, будући да је највећа несрећа у нашој недавној прошлости била последица управо бесомучног националистичког дивљања. Као што је не мање жалосно и то да данас сви морамо да учествујемо у обнављању и учвршћивању државе, пошто смо претходно дозволили да нас тако дуго заваравају тиме како је на дневном реду историје управо њено одумирање.

Али ако не можемо да се отресемо од онога што су нам други натоварили на плећа, ако већ морамо да мислимо и говоримо о националним и државним стварима, ако већ морамо да се национално и државно одређујемо и разграничавамо, онда морамо бити свесни своје историјске одговорности пред народом коме припадамо, онда морамо знати да је за српски народ у овом часу од највеће важности питање његовог идентитета и интегритета, дакле питање његовог политич ког, његовог државно-правног обједињавања.

Далеко од тога да можемо бити задовољни тиме како данас ствари стоје у земљи која се налази на својој последњој раскрсници. Ни садашњи положај српског народа није никако добар, а не само онај у којем би се он нашао у случају предложених промена. И то не само због тога што је српски народ данас тако немилосрдно и неправдено оптужен за централизам и унитаризам претходног периода. Као да је централизам у било ком погледу погодовао српском народу, као да тај централизам није био заведен, између осталог, и зато да би се спречило постављање питања националне одговорности за геноцид који је за време другог светског рата извршен над српским народом! Много је важније указати овде да се српски народ већ сада налази у неравноправном положају према другим народима у Југославији, тако да је предложена уставна промена, у крајњој линији, уперена против његових најдубљих животних интереса. Крајња консеквенција те промене била би његово потпуно дезинтегрисање.

Очигледно је да границе данашње СР Србије нису никакве, ни националне ни историјске, границе српског народа. Уопште узев, границе свих садашњих република у Југославији имају условно значење, оне су више административног него политичког карактера. Неприкладност, произвољност и неодрживост тих граница постаје очигледна онда кад се оне схвате као границе националних држава. Ни за једну републику у Југославији, изузев, можда, Словенију, постојеће границе нису адекватне, а поготово не за Србију. Треба ли уопште да вас подсећам на то да изван уже Србије живи око 40% Срба, или готово колико и Хрвата у СР Хрватској, односно колико има Словенаца, Македонаца и Муслимана заједно? У тренутку када је силом прилика доведен до тога да треба да поново успоставља своју националну државу, може ли српски народ да буде равнодушан према својим многобројним деловима изван садашњих граница СР Србије? Није нимало тешко увидети да се већ и у садашњим условима српски народ налази у неравноправном положају према другим народима у Југославији. Као што је добро познато, изван граница Србије српски народ живи у још четири од пет преосталих република. Али ни у једној од тих република он не може да живи својски.

У СР Хрватској и СР Македонији српски народ нема никаквих посебних Уставом загарантованих права на национални живот. Та права му нису дата с на изглед умесним и безазленим образложењем да му нису ни потребна, будући да су Срби у Југославији народ, а не национална мањина, односно народност у смислу садашње терминологије. У СР Босни и Херцеговини, иако чини већину становништва, српски народ фактички нема могућност ни да се служи својим ћириличким писмом, што је само један од спољних знакова његове издвојености из целине националне културе којој припада. А у СР Црној Гори српски народ нема право ни на властито име, или се бар то право оспорава онима, никако малобројним, Црногорцима који се осећају Србима.

етнички састав СФРЈ по попису из 1981.

Уставне промене које нам се данас стављају у изглед могу само још да погоршају овај ионако незавидан положај српског народа. У границама садашњих република, уколико се оне претворе у државне, Срби би имали само две могућности: да помажу у остваривању туђе националне државности (хрватске или македонске), или да иживљују неку своју регионалну државност (црногорску или босанско-херцеговач ку). Можемо ли мирне душе прећи преко тога, можемо ли сматрати да нас се то уопште не тиче, можемо ли се заваравати тиме да ће се то већ некако решити само од себе? Ово питање се поставља утолико пре што је непобитна чињеница да је СР Србија учинила највише да на својој територији омогући несметан национални живот припадницима свих народности којима је до таквог живота стало. У СР Србији живи процентуално мање Албанаца него у СР Македонији, па ипак су Албанци само у Србији добили аутономну покрајину у којој су се Срби нашли у подређеном положају према њима.

Очигледно је да је стварање националних држава у земљи у којој ниједна од постојећих република, изузев једне, СР Словеније, није национално хомогена, крајње озбиљан и сложен подухват. Многонационалност Југославије не значи просто то да у овој земљи живи више народа, већ да су ти народи међусобно измешани, испреплетани, судбински повезани. Баш због тога што су многи његови делови раштркани по свим југословенским крајевима, српски народ је одувек био много више заинтересован за Југославију него било који други народ у њој.

Нажалост, најчешће на своју штету. То данас треба гласно рећи. Још за време Првог светског рата српски народ је недвосмислено показао да му је пре свега стало до заједничког живота с другим јужнословенским народима на које је историјски упућен. Великодушно је одбацио Лондонски пакт, који му је нудио могућност стварања Велике Србије, баш као што је после Другог светског рата достојанствено прешао преко страховитог злочина који је над њим почињен.

Више него било шта друго, данас је неопходно отрежњење српског народа од заблуда прошлости. Да би могао да преживи сва данашња искушења, да би могао да се одржи усред бујице у коју је гурнут, српски народ мора да се окрене себи, мора почети да се бори за свој опасно угрожени национални идентитет и интегритет.

То је основни предуслов његовог даљег историјског самопотврђивања.

Према томе, не треба расправљати о поднетом тексту уставне промене, нити се бавити његовим језичким исправљањима и дотеривањима, већ треба тражити, треба захтевати, треба се залагати за доношење неких других, озбиљнијих, одговорнијих, историјски заснованијих решења.

Михаило Ђурић

Извор: Херетикус

ПРЕМИНУО АКАДЕМИК ПРОФ. ДР МИХАИЛО ЂУРИЋ

IN MEMORIAM академик проф. др Михаило Ђурић (22.8.1925. - 26.11.2011.)

Удружење студената Номоканон са жаљењем је примило вест о смрти једног од највећих српских правника и интелектуалаца друге половине 20. века, уваженог професора, који је својим личним и професионалним делом дао будућим генерацијама правника и Срба пример бескомпромисне, достојанствене и доследне борбе за истину, слободу и правду. Овом приликом као знак подсећања на визионарство овог великана правне науке у Срба, објављујемо инкриминисани текст ,,Смишљене смутње", због кога је прогањан од комунистичких власти и 1973. године удаљен са Универзитета, судски гоњен и осуђен на две године строгог затвора. Нека је вечни покој души уваженом професору и великом човеку Миахаилу Ђурићу. Слава Му.

СРБИН - ИЛИ ЈЕСИ ИЛИ НИСИ!

Има једна изрека у куварству – реци ми шта једеш , па ћу ти рећи ко си! Иста би се могла применити и на религију – реци ми шта празнујеш , па ћу ти рећи ко си! Већ годинама и пре доласка комунистичке власти, под утицајем европских „пријатеља“ Србима је наметнут велики број празника које народ потпуно несвестан њиховог значења и дан данас слави. Свакако један од најпознатијих и највише слављених празника у свету и у Србији јесте Први мај. Прослављан као празник рада. Потурен од стране комунистичке власти као празновање радничких устанака. Међутим Први мај има дубље корене, односно дан који ми празнујемо као празник рада се назива такође и „Валпургијска ноћ“. У немачком народном веровању те ноћи се вештице скупљају на Брокен планини и саветују са својим Боговима. Тај дан је један од најзначајнијих сатанистичких празника који, нажалост ни у нашој земљи не пролази без људских жртвовања и окултистичких ритуала.

Још један празник који у нашој земљи се масовно слави јесте и такозвани „Дан заљубљених“ или Валентино, католички празник Св. Валентина који је својом масовношћу и захваљујући површном српском становништву којем је све туђе и боље, потпуно бацио у сенку Св. Трифуна кога СПЦ прославља истог дана.

Да жеља за европским прелази границе свих моралних норми једног православца показује и то да је у нашој северној покрајини већ пар година датум јесењег распуста померен на тај начин да пада управо на католички празник Све Свете, који најављује вече пре односно Ноћ вештица.

Празник који се иначе до скора празновао искључиво у католичким земљама у Србији је наизглед дочекан са великом радошћу. Већина градова наше северне покрајине је нажалост прихватила овај празник у рангу каквог националног, државног или међунардног празника. Самим тим што смо сведоци тихог распада наше државе и свакодневним гестовима познатих аутономаша, овај гест од државе не би смели посматрати као какву случајност.

И нажалост ни то није све. Обичаји који прате овај празник су до те мере завели српски народ па га заједно са осталим нацијама и сами Срби прослављају, организујући у многим градовима Војводине већ традиционалне маскенбале за ноћ вештица. Српска деца која су се до пре само пар година радовала Божићу сада са усхићењем облаче маске и иду од врата до врата тражећи слаткиш, ни не сањајући да под наговором својим површних родитеља одају пошту и прослављају самог ђавола.

Као што напоменух, осим родитеља, главни иницијатори ове подметачине православном српском народу јесу школа и држава која је празнику, поклапајући га са распустом и тиме га незванично проглашавајући покрајинским празником, дала до значаја.

Иначе по Википедији порекло овог празника датира још од аничке келтске светковине „Самхаин“. Келти који су живели на просторима данашње Ирске, славили су нову годину првог новембра а ноћ пред нову годину славили су „Самхаин“. Веровали су да се тада духови враћају на земљу узрокујући проблеме и уништавајући усеве. Келтски свештеници су градили огромне ломаче где су се људи окупљали како би спалили усеве и животиње као жртве келтским божанствима. И током прославе носили су костиме углавном од животињских глава и коже.

Значи осим што славимо католичку Нову годину 31. децембра, наш народ у свом општем незнању прославља још једну паганску, клањајући се многобожачким идолима, односно у православљу демонима.

Наша јединственост се огледа у томе што славимо две Нове године! Прву 31, децембра по новом календару и Српску Нову годину по старом календару 14. јануара. Осим ове чињенице , ми за разлику од осталих Хришћана Нову годину славимо пре Божића. Тако да нам та најлуђа ноћ коју већина Срба дочекује уз литре алкохола, славећи по ресторанима и кафанама уз прасетину, јагњетину, голишаве певачице и остале мрсне ђаконије, пада управо у последњој недељи Божићног поста, и то у оној недељи када би требало да је пост најстрожији.

Осим тога што прославаљамо католичку Нову годину ми смо усвојили још један њихов обичај а то је кићење јелке. Па поред две Нове године, наш народ у свом жалосном незнању слави и два Божића. Наиме значење које има дрво јелке код Католика која се кити искључио на Бадње вече, код нас исто то значење има Бадњак. Самим тим ми за Нову годину славимо католички Божић китећи јелку а седам дана касније свој православни доносећи дрво Бадњака у кућу.

Међутим чак ни ту није крај њихових подметачина а нашег прихватања. Да крај комунистичке ере није ни на видику показује једна прилично тужна чињеница. Деда Мраз! Скоро сва деца на свету а самим тим и у Србији знају за Деда Мраза, дебелог, брадатог човечуљка у црвеном оделу који доноси поклоне. Нажалост јако мали број деце и то тек кад одрасту сазнају да је управо тај Деда Мраз православни светитељ Св. Николај чудотворац, коме је група комунистичких атеиста затирући православље одузела улогу коју је некад имао за сву православну децу на свету дајући је измишљеном лику из рекламе за Кока- Колу!

Поражавајуће је сазнање да милиони деце широм света сваке године уместо да се помоле Св . Николи, шаљу писма једном сатанистичком идолу.

Маскенбали, јелке, католичке нове године, ноћи вештица и брадати дебели ликови у црвеним оделима јесу само светлуцави примери лажног сјаја којем хрли наш напаћени народ у свом свеопштем незнању. Жалосна, илузорна кампања која се намеће путем бљештавила да се изгуби и истреби сваки траг наше савршене и предивне православне вере! Пут којим нас воде а који од нас ствара пагане и мултипрактик вернике.

Оно што празнујеш то си! Божић, Српска Нова година, св. Трифун, Детињци, Материце, Оци, Туциндан, Св. Никола и још многу српски празници који са собом носе јединствене обичаје које нипошто не смемо заборавити, заменити, нити их се стидети. Ако си Србин то ћеш славити јер то те чини оним што јеси!

Весна Веизовић

Преузето са: http://www.vidovdan.org/index.php?option=com_content&view=article&id=21242:srbin-ili-jesi-ili-nisi&catid=44:kultura&Itemid=71

ПУТ КОЈИМ СЕ РЕЂЕ ИДЕ ИЛИ О (НЕ)НАЦИОНАЛНОЈ ЕЛИТИ БЕЗ ХРАБРОСТИ

Давно је још речено да не постоји врлина за коју се може рећи да је неипсравна јер не припада времену. Разлог је једноставан и лежи у чињеници да врлина у себи не садржи релативност и променљивост већ напротив универзалност и постојаност. Стога није битно да ли се ради о 5. или 21. веку. Једном исказана врлина остаје да постоји као водиља будућим поколењима. У ово савремено време страдања када ношење врлине у себи све више представља терет за уклапање у савремене животне токове, који управо као такви подразумевају одрицање од системских вредности нашег народа, без којих се са друге стране не бисмо одржали као компактна државотворна целина на овим нашим балканским просторима, оваква једна мисао о постојаности врлине храбри сегменте нашег друштва који нису дозволили да им се наметну све лажне поделе, а истовремено да забораве ону једну једину поделу-на људе који воле своју отаџбину и оне друге који немају шта да воле.

Многи би рекли да одавно Србија није имала толико мало одговора на питања која се пред њу постављају. Ја бих рекао да Србија никада није ни живела овакав период у коме је забрањено чути поједине одговоре на та иста питања. Некада су се одговори чули па макар и из тамнице, а данас ни не знамо колико заиста има невиних у њима. Некада је истина била неопходност, а данас је нужност и о њој се говори само када то некима одговара, зато што боли, али не оне који су сиромашни и гладни него оне који те исте сиромашне и гладне не хране јер су им само као такви потребни. Ми смо држава у којој одговоре на питање о сиромаштву дају они који се баве политиком ради богаћења. На питања о војсци одговоре дају они који је нису ни служили. На питања о породици одговоре дају они којима је породица реч, а не циљ, односно средство за самопромоцију, а не смисао живљења. На питања о пољопривреди одговоре дају они који никада нису имали ниједан жуљ на руци, о правди говоре они који су побркали термин правде и „кривде“, док одговоре из области економије дају они за које је домаћинско пословање упадица у српском језику, инострана флоскула. Због чега је то тако? Једноставно, тако је лакше, једноставније и погодније. Да ли ико може да замисли како изгледа став ратног ветерана са Кошара по питању служења војног рока и да ли би данашњи Срби били у стању да тај исти војни рок служе? Не је позитиван одговор на оба питања, а у свему томе је лакше да се тај ратни ветеран ни не чује, а да о Косову причају „цивили“. Реч ратног ветерана је пут којим се ређе иде, а бити на том путу је дефиниција храбрости. Имати четворо деце уместо делити летке о породици, такође представља тај пут и бочни ударци који се тада примају долазе са обе стране, како од оних који имају отаџбину, а која се не зове Србија, тако и од они који Србију сматрају својом отаџбином али би је радо мењали за неком другом земљом.

Срећом па одавде произилази да Србија ипак има оне који ходање тим путем сведоче својим животом и примером, који су со у чорби српког друштва. И јасно је да у тој чорби не може свако да буде со, односно да мора постојати сој и „несој“, али је проблем када се „несој“ накупи. Још већи је проблем када „несој“ садржински себи припише одређену вредност, када самопрокламовано одређени појам са смислом прикачи за себе па тако себе назове елитом неког друштва, што се управо дешава у Србији. Да би неко био елита, он о томе мора да сведочи својим радом, делом и животом, а да би био национална елита он мора да своје дело, рад и живот подреди свом народу и отаџбини. Зато национална елита никако не може бити неко из Фонда за хуманитарно право или „новинарка под утиском“, као што то не може бити неко ко без осећаја припадности свом народу покушава да се уз помоћ тог истог народа избори за своје интересе. О подређености рада, дела и живота тих људи српском народу и држави сувише је и говорити. Зато они никада неће ни чинити националну елиту, а њихова (не)дела, (не)рад сведоче управо о горе наведеној потреби појединих људи да себе етикетирају појмом елита, а да јој суштински не припадају. Национална елита се бори за интересе народа, она је мотор друштва и не постоји „бојно поље“ на коме би тај исти народ напустила. Она није туђа у односу на тај исти народ који њој опет не служи само за понос него и за стид. Она га чини бољим, свестранијим, храбријим, моралнијим, одржава га у тешким временима и у тим тренуцима даје одговоре на суштинска питања. Једном речју држи кормило државе у својим рукама. А да ли ми данас имамо кормилара? Да ли се народ Србије осећа као неко ко је вођен од стране људи који знају пут којим треба ићи или напротив представља скупину појединаца који је вођен од стране људи који ни не спознају свој положај у тој истој скупини? Пре ће бити ово друго, стим да ако на челу народа имамо оне који сами по себи нису свесни свог положаја и улоге, немогуће је онда да и судбина тог истог народа буде срећнија од несретности судбине оних који га воде, а која се угледа управо у томе што ни сами понекад нису свесни неопходности да себе поставе на право место, зарад добробити других. Истовремено проблем је још већи и комплекснији када се зна да је алтернатива самопрокламованој елити управо самопрокламована национална елита која у постојање ових првих види шансу која се опет са друге стране не огледа у борби за отаџбину и народ већ у прокламовању те борбе зарад личних интереса. А њен највећи недостатак је управо то што борбу за Србију не схвата као шансу која јој се пружа, већ напротив као терет ако бисмо то посматрали кроз реално делање, односно као средство ако би се то ценило кроз широк избор онога што се може употребити у личне сврхе. Дакле несој и једни и други далеко од пута којим се ређе иде.

Након свега изнетог треба поставити кључно питање, а то је шта је алтернатива овима двема алтернативама који почетно, наизглед треба да представљају супростављена таборе, а практично потичу из исте кухиње? Неко би рекао да је нема, а ја бих рекао супротно. Можда је нема на телевизији. Њихови представници нам се не смеју са на билбордима, а град није облепљен њиховим плакатима. Али их има у школи, на стадионима, у судницама. Њени представници су обични људи који својим свакодневним животом сведоче о борби за боље сутра. Та борба почиње у кући, шири се на двориште и комшилук, прелази на локално место и на крају се прелива на државу. И тек на крају те борбе ствара се држава, јер ово што ми имамо не може се назвати ни њена лоша копија. Државу ствара државотворна национална елита, и то је оно што оне горе две поменуте алтернативе нису, а истовремено оно што представља њихову супротност и извор њиховог пораза. То је оно што Србији треба и оно што у Србији долази, путем којим се ређе иде. Нека тај пут буде сведочанство другима да знају ко се заиста бори за Србију, за отаџбину....

                                                                              адвокат Владимир Штрбац

ИЗВЕШТАЈ СА СКУПА ПОДРШКЕ СРБИМА НА КИМ ОДРЖАНОГ 17.11.2011. У БЕОГРАДУ

Удружење Жене са Косова и Метохије (ЖеКИМ) је данас у 17 часова на тргу испред споменика кнезу Михаилу у Београду одржало скуп у знак подршке нашој браћи и сестрама на Косову и Метохији. Они од јула стоје на барикадама и бране своје домове, без основних егзистенцијалних услова. И поред потпуне медијске блокаде и заташкавања овог догађаја, код споменика кнезу Михаилу у Београду окупило се око 250 људи, решених да пошаљу поруку из Београда браћи да издрже и да још има људи који прате дешавања и подржавају их. Присутнима се прво обратила једна од чланица удружења, а да би касније говорио и г. Рајко Ђурђевић, драмски писац и публициста.

Ђурђевић је пред окупљеном масом исказао подршку Србима на барикадама и захвалио се свима који су дошли. Након читања извештаја са барикада и захваљивању Русима на помоћи која би требало да стигне у Ниш, позвао је на телевизијски дуел председника Бориса Тадића да му одговори на питање зашто полиција не брани становништво на територији Србије, и колико жртава треба да буде да би они интервенисали?

Скупу је присуствовала и новинар листа „Печат”, Наташа Јовановић, која све време на крајње објективан начин извештава у свом листу о Србима на барикадама.

Након говора припаднице Удружења су отпевале песму ,,Видовдан” и позвале све Србе да им се придруже 26.11. на барикадама. Пријављивање се вршило данас на Тргу, али могућност пријаве постоји и преко е-поште организације (zenekim@yahoo.com) , као и у Сремској улици број 6 где је седиште овог удружења.

Извештај бисмо завршили речима г. Ђурђевића које су постале и поклик окупљених:  ,,Живела Србија! Ширите даље! Без Косова и Метохије ни Србија не постоји, сви треба да будемо сложни у овом тренутку, јер Космет је Српски !”

                                                                                                                  За информативну службу УСПФ НОМОКАНОН

Марко Минић

РАЗМАТРАЊА О ГЕЈ ПОКРЕТУ - ДЕО ПРВИ

Увод

Поново је у нашој јавности било актуелно питање „параде поноса“ и реактивиран проблем „сексуалних мањина“. Насупрот прошлогодишњој паради, овогодишња није одржана из безбедоносних разлога[1]. О правој природи те параде, као и суштини њеног проблема је већ писао госп. Ђорђе Вукадиновић.[2] Његов текст је, са друге стране наишао на одређене критике.[3] Те критике су ме, на известан начин, упутиле ка суштини проблема, који сплетом околности измиче. Наиме, већина разматрања су се тицала односа геј активизма и околности у којима се налази Србија и наше друштво. У том расправама су коришћени разни аргументи и контрааргументи.

Извесни аргументи које је госп. Дикић користио у одговору госп. Вукадиновићу ће бити споменути у овом тексту, али не у облику одговора на његове приговоре тексту госп. Вукадиновића (у ту расправу не желим да се мешам), већ у оквиру теме која произлази из онога што се спомиње у обе расправе. Овде се пре свега ради о суштини самог геј (ЛГБТ) активизма и аргументима које он наводи себи у прилог. Главни проблем је, што геј активизам ситематски брка појмове и противречи самом себи, у својој борби за „еманципацију“. Геј активисти и њихови симпатизери показују непознавање саме суштине друштва, људских права, бркају разлике између приватног и јавног и својим активизмом подривају саму демократију, као и права на које се позивају. Такође, он служи као параван за ствари које излазе из оквира сексуалних слобода. Сам текст се неће бавити расправама о унутрашњој природи саме хомосексуалности, јер за то нема потребе. Он ће покушати да укаже на логичке противречности и последице геј активизма. О чему је овде реч?

Јавно и приватно

Једна од битних и суштинских особина савременог друштва, као и либералног поретка, на који се и сами геј активисти позивају, је лична слобода и немешање државе у приватни живот појединца. Исто тако, важи и немешање приватног живота појединца у функционисање државе. Такође, постоје разлике у доменима. Тако постоји домен приватног живота, као што постоји домен јавног живота. Приватни живот се тиче појединца, јавни функционисања целе заједнице. Исто тако постоји домен личних слобода и права, као и друштвених слобода и права. У ова прва би могли да наведемо права на љубав, слободу избора сексуалних партнера и сл. У ова друга спадају право на рад, социјалну заштиту, право гласа и сл.

,,Једна од битних и суштинских особина савременог друштва, као и либералног поретка, на који се и сами геј активисти позивају, је лична слобода и немешање државе у приватни живот појединца.“

Проблем геј активиста је што ова прва изједначавају са овим другим, и претварају домен приватног у домен јавног, истовремено не дозвољавајући било какву јавну критику тог јавног деловања, проглашавајући га нападом на приватно опредељење (хомофобија, напад на сексуалне слободе, напад на љубав). Слобода избора партнера и права на љубав спадају у домен приватности и личних слобода. Претварањем своје сексуалности и љубавних склоности у друштвено-политички покрет, то престаје да буде приватна и лична ствар и постаје јавна ствар.

Бити хомосексуалац је сексуална склоност. Сексуалне склоности су личне ствари појединца, а њихово практиковање спада у домен личних слобода. У те слободе и права, свакако спада и право на љубав. Приватни и љубавни живот човека је ствар, која не треба да се тиче јавности, нити сама јавност сме да оспорава то лично право појединцу. Све док појединац те ствари држи у домену приватности, јавност нема разлога да оцењује његове склоности, а свако кршење тог правила је кршење закона као и основне пристојности. У личне слободе спада практиковање личних склоности, које врло често могу бити противречне са стандардима пристојности и укуса друштвене већине.

Тако неко може, нпр. да се шета го по свом стану, да хода четвороношке или да лаје, уколико му то чини задовољство и ћеф (што је његова лична слобода), али уколико то исто ради у јавном простору, не треба да се чуди ако то изазове реакције публике, чак и насилне. Својим изношењем из приватности облика понашања које јавност сматра за скарадно и бизарно, он је своју приватност учинио објектом јавне процене, критике па и поруге. Иако таквим понашањем, он директно не угрожава ниједног појединца у друштву, он директно напада појам јавне пристојности, радећи противно правилима друштвених конвенција и стандарда, које су неопходни ради функционисања самог друштва. Пошто је своје приватно понашање, које није у складу са друштвеним нормама и већинским укусом изнео у јавност, да ли онда он има право да се брани од реакција друштва, тиме што друштво оптужује да му ускрађује личне слободе? Наравно да не. Претварајући своје личне слободе у јавну ствар, он нема право да ускраћује право саме јавности да га осуђује, кријући се иза појма личних права, које је управо злоупотребио за јавну друштвену промоцију свог приватног понашања.

Потпуно исто важи и за геј покрет. Сваку критику јавности, према јавној промоцији свог сексуалног опредељења, они проглашавају за „напад на љубав“. Тако и у нашем случају, кад су организатори овогодишње отказане „параде поноса“, упркос полицијској забрани јавних окупљања, направили краткотрајни скуп у центру Београда и скандирали: „Љубав је људско право“.[4] Оно што су они скандирали нико не спори, а љубав заиста спада у лична права и слободе. Право на љубав је лично, а не друштвено право. Дакле, претварањем своје приватности у друштвено-политички покрет, немају права да се крију иза појма личних права, када тај активизам неко критикује или жели да га спречи. Због тога што личне слободе нису исто што и друштвене слободе, они изводе наопаки закључак да друштво стога дискриминише њихов слободан избор.

Понашање које противречи систему вредности једног друштва, ствара реакцију од самог друштва, које врло често зна да буде,нажалост, насилно.

Наиме, када неко од приватне ствари прави јавни покрет, јасно је да не жели само да се задржи на личним слободама (које већ има), већ да те личне слободе и избори добију јавно признање и подршку, без обзира на то колико су у противречности са системом вредности самог друштва. Такав активизам нема за циљ прилагођавање приватног избора јавном систему вредности, кроз разне степене дискреције, већ очекује прилагођавање јавног система вредности приватном избору тих активиста, кроз захтев за дискрецијом друштва према њима. На неки начин имамо потпуну иверзију система вредности и правила опхођења. Истовремено, такав покрет унапред не жели да трпи било какве критике јавности, покушавајући да изазове осећај кривице у јавности непрестаним позивањем на лична права (које нико не доводи у питање).

Оно што је овде суштинско је позивање на ствари које сви подржавају (као право на љубав, личне слободе), да би се кроз њих протуриле ствари које са овим немају везе и које подривају саме основе друштвеног поретка. На сваки отпор друштва настојањима за измену основа самог тог друштва, геј организације то друштво оптужују за подривање ствари са којима се оно слаже (лична права и слободе), али које немају везе са оним што геј организације заиста раде. Тиме се врши веома лукав спин. На основу тог спина, у коме геј-активистичка страна себе ставља на пиједестал вечите жртве и моралног савршенства, она може да поставља бесконачну листу захтева и ултиматума, при чему нико не сме да им се одупире или протествује, да им не би налепили етикету „хомофоба“, „фашисте“ или „противника људских права“.

Као што смо рекли, бити „ЛГБТ“ или хомосексуалац је сексуална склоност, која спада у домен личног живота и личног избора. Са друге стране, бити геј активиста, који има листу револуционарних захтева према држави, јесте ствар јавног и политичког живота. Било каква критика или чак напад (ма колико био за осуду) на њих, не спада у хомофобију, јер се ради о нападу на друштвено-политичке покрете, које имају јасну намеру превредновања система вредности; не на хомосексуалце као сексуалну склоност. Иако су им сва лична и друштвена права обезбеђена законом, геј активисти настављају са захтевима држави и друштву. Јавне манифестације личног опредељења се, јасно врше не ради пропагирања већ постојећих слобода, већ ради утицаја на само друштво. Пошто смо видели како геј активисти систематски бркају и злоупотребљавају домене јавног и приватног, можемо видети како бркају и злоупотребљавају друге појмове.

Наставиће се...

                                                                                                 
Петар Анђелковић

 Упутнице:

_______________ 

[1] http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/Dacic-Odluka-o-zabrani-nije-poraz-i-slabost-drzave.sr.html

[2] http://www.nspm.rs/kolumne-djordja-vukadinovica/o-paradi-ponosa-i-slabosti-drzave.html

[3] http://www.nspm.rs/polemike/dragi-djordje-osvrt-na-tekst.html

[4] http://www.nspm.rs/hronika/organizatori-parade-zaustavili-saobracaj-na-terazijama.html

Преузето са: www.nspm.rs/kulturna-politika/razmatranja-o-gej-pokretu.html