Господе и Владико живота мога, дух лености, мрзовоље, властољубља и празнословља, не дај ми. Дух целомудрености, смиреноумља, трпљења и љубави даруј ми, слуги Своме. О, Господе Царе, даруј ми да сагледам грехе своје и да не осуђујем брата свога, јер си благословен у векове векова. Амин.

петак, 30. децембар 2011.

РЕВОЛУЦИОНАРНА ДИВИНИЗАЦИЈА ВЕЛИКОГ ВАВИЛОНА (ПРВИ ДЕО)

побуна револуционара против централне власти у Лиону 1793.
Најморбиднија посмртна церемонија, којом се отвара једна од најкрвавијих страница Француске револуције, приређена је у Лиону крајем 1793. године. Историчари су, као по правилу, нерадо отварали баш ову незаобилазну и поучну страницу, на којој се нижу запањујући описи фанатичног атеизма, безбожничке разузданости и ритуалног светогрђа. [1]
Тзв. лионска заупокојена литургија изведена је у част једног „мученика слободе“.  Наиме, тако је у некролозима ословљаван и слављен Шалије, распоп и бивши трговац, кога су савременици упамтили као неурастеника и смешног занесењака. После одсецања главе Лују XVI, он јавно гази икону Господа Исуса Христа. Шалије у револуцонарном заносу кличе и опомиње : „Није доста што је тиранин тела погинуо : треба такође уништити и тиранина душа“. [2]
Позив на уништење „тиранина душа“, упућен из јакобинских клубова у Паризу, донео је Француској црни биланс и за сва времена поткрепио најсажетију, сумарну и суморну оцену да је : „На Западу то била највећа експлозија богоборства и гоњења хришћанства од Нерона па до XIX века. По броју жртава – близу 700 000 – Француска револуција је такође заузимала прво место, све до оне бољшевичке. За десет година њене крваве владавине, побијено је више Француза него за хиљаду година `тираније` француских краљева против које су се револуционари борили. Револуционарни терор који је у највећем броју случајева имао сатански вид, завршио се у Вандеји првим европским геноцидом над сопственим народом.“[3]

1.

начела револуционарног терора
Самопрегорни присталица револуционарне акције, којој су и тон и замах давали јакобинци из Париза, Шалије пада као прва и једина жртва лионских  реакционара. Градска општина и Градско веће Лиона понадали су се да ће одсецањем његове главе послати најуверљивију поруку и опомену другим усијаним главама и заговорницима револуционарног терора из престонице. После натегнутог доказног поступка и осуде на смрт, лионски контрареволуционари ваде из подрума одложену, неупотребљену и већ зарђалу гиљотину. Они посежу баш за оном   „хуманом направом револуције“, коју су својевремено нерадо примили из Париза, из кога сад стижу бројни апели да се Шалије поштеди.  Али, након три неуспела покушаја гиљотинирања, лионски контрареволуционари прекидају језиво мрцварење и сабљом прекраћују муке овом несрећном вернику револуције. Тиме, уједно, јавно пркосе Конвенту и препуштају оружју да одлучи у спору и грађанском рату између револуционарног Париза и реакционарног Лиона. Републиканске трупе, 9. октобра 1793. године, на јуриш заузимају Лион, други главни град Француске и њену престоницу свиле. Међутим, свирепа одмазда тек следи. Три дана по заузећу Лиона, Народна скупштина у Паризу доноси мало познати декрет у чијим се тачкама 1, 4, 5 и 6 редом налаже – војничко кажњавање, разарање, брисање Лиона са списка градова Републике и подизање једног, историји до тада непознатог, стуба опомене са следећим натписом : Лион је ратовао против слободе – Лиона нема више. [4] 

За извршење ових безумних наређења Конвент је у први мах одабрао Робеспјеровог пријатеља Кутона. Он, међутим, од првог тренутка свесно саботира декрет највише законодавне инстанце и настоји да поштеди од вандалског разарања највећи индустријски град Француске и његове прелепе уметничке споменике. Екстремисти, међутим, прозиру намеру Кутона. Они траже његову смену и врше притисак на Конвент да се доследно спроводи испланирани покољ и разарање Лиона. У ту сврху у Париз доносе размрскану Шалијеову лобању. Уз патетични церемонијал показују је у Скупштини народним представницима, а затим свечано излажу у Богородичиној цркви. Конвент  најзад попушта и извршење монструозног задатка поверава двојици најбездушнијих трибуна из својих редова : Жозефу Фушеу и Коло `д Ербоа. Овај први је још једна сврзимантија, ултрајакобинац и осведочени заговорник револуционарног терора. Други је, пак, пропали глумац, кога су баш у Лиону извиждали. На његов осветнички гнев рачуна Конвент у својој решености да смрви и сажеже Лион са његовим неподобним становништвом, предајући их заједно и без милости пепелу и праху. За три месеца у Лиону је побијено две хиљде Француза. За два дана одлетела су у ваздух сва чаробна здања са трга Белкур. Најлепшим фасадама започетим под Лујем XIV пресуђено је да прве буду уништене. За кратко време из свих кућа, из свих подрума и са свих мансарди безобзирно су опљачкане све драгоцености, сви скупоцени предмети, тканине, животне намирнице…[5]

2.

краљ мученик,
Луј XVI, жртва Француске и Европе човекобоштва
Злокобни наговештај лионског масакра, његов прави и помпезни увод, одиграо се већ у дану Фушеовог доласка у град. Лион се дрзнуо да високо и изазивачки подигне већ оборену заставу Монархије. То претекло знамење и симбол скоре прошлости кога је Република, још 16. јануара 1793. године гласањем „La mort“ у Конвенту, немилосрдно отргнула из руку миропомазаног краља Луја XVI. Због тога је револуционарни Париз наменио Лиону најстрожу казну – нестанак са лица земље. Реку Рону је одабрао за пливајућу гробницу његових непокорних и незхвалних становника. Који су, уосталом као и Вандејци [6], одбили да са другим Французима поверују како се једино мачем и огњем дају исковати једнакост, братство и слобода. После круне Република је одлучна да ликвидира и у историјску провалију неповратно одгурне Бога и приватну својину. Лиону је „припала част“ да послужи као право огледно поље у подухвату најамбициознијег, најпустоловнијег  и најрадикалнијег обрачуна са затеченим вредностима једног друштва и једне цивилизације. Разобручена светина, којом из добро скривеног пребивалишта диругују Фуше и д`Ербоа, већ у осам часова изјутра отпочиње пустошење свих цркава у Лиону. Пљачкају се побожна знамења, одваљују распећа са олтара, развлаче се и разносе црквене одежде, путири и иконе… Фуше и д`Ербоа излазе из свог маскираног штаба тек када је ово богохулно оргијање узело маха. Они са још једним проконзулом пристиглим из Париза полако и свечано корачају за урном са Шалијеовим пепелом. Њу и његово гипсано попрсје, прекривено тробојним ћилимима и засуто цвећем,  носе четири јакобинца, такође пристигла из Париза. На носиљци је и мали кавез у коме се скутрио један голуб, за кога се испредало да је једини тешио овог мученика у тамници. Почетну строгост и озбиљност ове церемоније наједном нарушава распојасана руља, која се уз клицање и дивљачну игру придружује посмртној поворци, носећи са собом све што је опљачкала по лионским црквама. Иза њих каска један накићени магарац, коме су на уши натакли украдену владичанску митру, а за реп привезали распеће и Библију. Тако се у по бела дана, уз општу радост и весеље гомиле, по блатљавим улицама Лиона клати Јеванђеље привезано за сивоњин реп. 

крвник Фуше
Трагикомична поворка коначно стиже на пространи трг, на коме је подигнут импровизовани олтар од пољског шибља и зеленила. На њега постављају урну и попрсје новог светитеља, пред којим се она тројица народних представника клањају са страхопоштовањем. Први говор над Шалијеовом урном изговара пропали глумац Коло д`Ербоа. Овај његов наступ у Лиону није више имао ко да извижди. Затим реч узима распоп Фуше и обећава палом другу, такође сврзимантији, да ће осветити његово мучеништво. Те да ће аристократску крв, као у правом секташко-сатанистчком обреду, употребити уместо тамјана. Распаљена маса кличе у знак одобравања његових речи. Припаљује се ломача од опљачканих црквених знамења. Одсеца се Јеванђеље са магарчевог репа и баца у пламен, који већ прождире иконе и нафоре, црквене књиге и записе, дрвене кипове светаца… „Затим дају сивом четвороношцу да пије из светог путира, у име награде за његову богохулну службу, а по завршетку ових непристојних бљутавштина носе четири јакобинца на раменима Шалијево попрсје натраг у цркву и тамо га свечано стављају на олтар, уместо разлупаног Христовог кипа.“ [7]

Радован Калабић

Насатавиће се...
__________________
Упутнице:

[1] Албер Матијез (1864-1932), представник тзв. напредне историје о Француској револуцији, уништио је око 1919. архивске податке везане за жртве револуционарног терора.

[2] Др Марко С. Марковић : „Истина о француској револуцији“, Образ, Београд, 1995, стр. 19.

[3] Исто, стр. 8.

[4] Štefan Cvajg : „Žozef FušeLik jednog političara“, u Izabrana dela Štefana Cvajga, Rad, Beograd, 1983, str. 42.

[5] Француски историчари Леонтр, Гаксот, Киап и Гобри поштовали су чињенице у својим делима о Француској револуцији. Захваљујући њиховим радовима револуционарни злочини, а посебно геноцид у Вандеји, осветљени су до детаља.

[6] У Вандеји је први пут примењен  принцип тзв. спржене земље.

[7] Као под 4, стр. 48.

РАЗМАТРАЊА О ГЕЈ ПОКРЕТУ-ДЕО ТРЕЋИ


Права мањина и право већине

У понашању геј активиста се могу приметити чудне противречности. Са једне стране траже прихватање друштва у коме се налазе, као и равноправност у њему. Са друге стране, чине све да би се од тог друштва разликовали, док у свакој прилици стављају на знање већини да су другачији и посебнији од остатка друштва. Траже поштовање друштва, које истовремено патологизују као „хомофобно“ и „нетолерантно“, а све то сматрају потпуно саморазумљивим са своје стране. Због саме чињенице да су у мањини, они сматрају да већина по дефиницији мора да испуњава све њихове захтеве, који укључују демонтажу комплетног обичајног морала и измене природе самог друштва. Још треба скренути пажњу да су геј активисти само мањински огранак маргиналне групе (ЛГБТ популације). Са којим правом они уопште траже било шта и одакле њима право да, као мањина мањине, одређују апсолутној већини (већинском демосу) систем вредности, у правилима демократске игре?

Када то, у демократији, опција која има најмање гласова, има право да захтева нешто опцији која има највише гласова? Са којим правом маргиналне групе протестују што их третирају као друштвену маргину? Зар није сасвим разумљиво да маргинална друштвена група буде третирана као маргинална, или је можда нормалније да захтеви маргиналних група буду једнаки или битнији, од захтева огромне већине? Утицај неке групе на друштво треба да је пропорционалан њеном заступљеношћу у друштву. Када маргина друштвене маргине себи узима за право да преуређује друштво по својој замисли и да га уцењује са захтевима, тиме оповргава начело легитимитета унутар друштва, директно доказујући да пати од елитизма и да је противна демократији, тј. тежи да постане олигархија. Такво озбиљно угрожавање друштвеног система излази далеко из оквира личних и сексуалних слобода.

Пошто ЛГБТ сексуалност није криминализована, нити је забрањена законом, бесмислено је говорити о друштвеној дискриминисаности ЛГБТ особа, или хомофобији. Прогон и дискриминација појединца, само зато што је друштво открило да он приватно има геј склоности јесте хомофобија, као и одсуство основне пристојности. Те ствари су покривене кривичним закоником. Исто то важи и за нудисту, али би се то вероватно звало „нудофобија“. ЛГБТ људи су чак мање дискриминисани од инцестуозних или полигамиста. За разлику од геј веза, инцест и полигамија, ма колико били на добровољној бази и између одраслих особа, се воде као преступи. Одбојност јавности према овим појавама се не разликује од одбојности према геј вези, са тим што се геј веза толерише уколико је дискретна, док се инцест не толерише чак и ако је дискретан (и добровољан). Уколико причамо о „слободи љубави“, онда се и овде се ради о „љубави“. Шта ћемо са њиховим правима и слободама? Шта гејеве чини посебнијим у односу на инцестуозне или полигамисте? Дискриминација, чак и кад постоји на личном нивоу, не разликује се од дискриминације које трпе појединци из „стрејт“ друштва на разним основама. Сиромашни, хендикепирани, ружни и стари људи трпе много већу и трајнију дискриминацију у друштву, него неко само зато што је ЛГБТ.

Господин Дикић каже: „Реалност је упорна, њој се може само прилагођавати и до неке мери покушати променити. Ако пређемо ту невидљиву греницу умерености реалност почиње да мења нас.“[8] Ако је тако, зашто онда Дикић и сами геј активисти не прихвате реалност, да људи не прихватају геј параду и јавну промоцију геј активизма? Ту долазимо до суштине. Однос већине према мањини такође зависи од односа мањине према већини. Дикић је лепо споменуо Албанце, и њихов конфликт са Србима, као пример „нетолеранције“ српског друштва. Зар Дикић заборавља да Албанци нису једина мањина у Србији. Шта је са Словацима нпр? Зашто са њима није никад било конфликта?

Геј активисти траже прихватање и толеранцију друштва према себи, али сами немају намеру да буду толерантни и уважавају систем вредности већине, већ напротив, раде да га замене својим. Они очекују да се већина прилагоди њиховим жељама, уместо да се они, као мањина, прилагоде жељама већине. Очекују да држава и друштво априори испуњава сваки њихов захтев, јер су мањина. Траже права као посебна категорија становништва, истовремено тврдећи да су исти као остало становништво. После се чуде што људи, на такво политичко злостављање реагују насилно. Они се буне када их верске организације критикују и осуђују, оштро протествујући, а истовремено на геј парадама редовно исмејавају и јавно се изругују тим истим верским организацијама[9][10].

Права природа мањине се може тестирати тамо где има великог утицаја. Тако је албанска мањина била у прилици да демонстрира своју „толерантност“ и „отвореност“ над неалбанцима, на територији где су они доминирају. Узмимо пример Калифорније, која се води као једна од најлибералнијих држава САД. Тамо је на слободним изборима било понуђено грађанима Калифорније да гласају да ли да се геј бракови забране или не[11]. Ти исти грађани су већински гласали за забрану геј бракова[12][13], на шта су геј активисти и лобији бурно реаговали[14], вршећи притисак на надлежне институције (слично оном што се покушава код нас) да пониште ту одлуку. Против геј бракова су биле чак и студентске организације[15], док је на избору за мисицу САД, настала медијска хајка против мис Калифорније; када је на питање геј судије да ли верује у геј брак, одговорила да мисли да брак треба да буде између мушкарца и жене.[16] Наравно, није изабрана, а сама хајка нешто говори о поштовању слободе мишљења. На крају је савезни судија поништио забрану геј бракова у Калифорнији[17], чиме је и поништена одлука већине грађана.

Тако имамо случај да органи државе спроводе нелегитимне одлуке, противне демократским правилима игре, у име маргиналних интересних група. Дакле, агресивне интересне групе у име „права“ и „демократије“, вршећи притисак на државу, поништавају изборну вољу и права већине, изражену на демократским изборима. Самим тим се подрива једна од суштинских особина, како либералне, тако и правне државе – легитимитет. Треба, на основу овог искуства, такође знати да легализација геј бракова у Европи није настала уз консултовање грађана и бирачког тела, него су владе (углавном социјалистичке) те акте једноставно усвојиле, заобилазећи сам народ. На случају Калифорније видимо шта се дешава, уколико народ (демос) ипак гласа, противно већ унапред наметнутом решењу.

У сличном стилу госп. Дикић каже: „Друго, тиме се показује да држава има суверено право на монопол силе.“[18]Да ли госп. Дикић мисли исто и поводом 5. октобра 2000. год? Упорно апеловање на државне органе, као и патологизовање народа и друштва, говори да се овде ради о елитистичкој, антилибералној и недемократској идеологији, која позира под маском толеранције и људских права.

Закључак

У тексту сам се углавном бавио геј активистима, не ЛГБТ припадницима, као таквима. То је због тога што геј активизам има везе са геј правима, колико Марксизам има везе са правима радничке класе. Права геј популације се само користе као изговор и инструмент недемократског спровођења социјалне револуције и експеримента. Овде се ради о јакој потреби за заменом друштвених норми, као и разарањем старих. Аналогија са марксизмом је можда најбоља, јер се овде ради о револуционарном покрету, левичарског порекла. Главни непријатељ тог покрета је друштвена диференцијација, која је неопходна ради функционисања друштва, а коју они сматрају за непријатеља „једнакости“. На делу је стара потреба „рушења старог, ради грађења новог и бољег света“, иако је тежња више ка рушењу старог, него стварању новог.

Ако се сетимо натписа „смрт држави“[19] са прошлогодишње београдске геј параде, чињенице да су већину учесника те параде чинили анархисти и левичарски настројени појединци, да је геј покрет органски повезан са радикалном левицом[20], да су легализацију геј бракова у Европи увеле левичарске владајуће партије неких земаља, као и чињенице да је политички геј покрет настао као револуционарни левичарски покрет[21]; онда нас то упућује ка суштини геј активизма.

У једном од својих предходних текстова[22] сам се дотакао феномена сада доминирајуће тзв.“нове левице“, која проистиче из марксистичког наслеђа, али чији развој представља удаљавање од „изворног“ Марксизма и револуционарне теорије. Иако у себи и даље садржи идеју класне борбе, револуције и бескласног друштва, њу пре свега обележава замена циљне популације за чија се „права“ боре и стратегије те борбе. Некад је то био пролетеријат. Главни проблем је настао када се левица коначно суочила са чињеницом да пролетаријат уопште не дели исти систем вредности као револуционарна левица, да је традиционалистички и патриотски настројен и да је чак непријатељски усмерен према покушајима левичара да га воде. То је рано приметио Антонио Грамши[23], италијански марксистички револуционар, које је увео појам „културне хегемоније“[24]. Тај појам означава одређен систем вредности и културних норми, које држе друштво у одређеном стању и онемогућавају спровођење комунистичке револуције.

Он је сматрао да је пролетеријат интернализовао систем вредности владајућих слојева, па је зато ментално неспособан за револуцију. Стога је прави задатак револуционара поступно преузимање медија, културних институција и осталих средстава за културну пропаганду, ради стварања револуционарне духовне атмосефере у друштву. Те тезе је преузела и разрађивала тзв. „Франкфуртска школа“ марксизма, која је још и у појму традиционалне породице видела извор репресије и ауторитарне психе, као и „фројдо-марксисти“, који су заступали појам „сексуалне револуције“, ради рушења сексуалних норми.

После изгона из Европе, ове школе мишљења су нашле уточиште у САД, где су као идеологија која апелује на интелектуалну елиту врло брзо нашли армију следбеника. Елитистички, радикални и интелектуални апел је врло брзо нашао на одушевљено прихватање код младе генерације, посебно студената током 60-их година 20. века, који ће убрзо постати владајућа класа (културна и политичка) садашњег света. Идеје Франкфуртске школе и фројдомарксиста ће постати обележје читаве једне генерације људи на Западу, чији ће левичарски идеолошки апел, као и радикално дистанцирање од марксизма на Истоку, постати оно што се данас пропагира као „западне вредности“.

Покушај радикалних студената и левице да изведу друштвену револуцију 60-их је довео те покрете у коначно суочавање са правом природом пролетаријата и револуције. Наиме, показало се не само да пролетеријат не дели идеје левице и револуције, већ да је сама радничка класа главни бранитељ и носилац традиционалних вредности, против којих се радикална левица борила. Управо су радници били главни извор отпора радикализованим студентима и интелектуалцима, током покрета 60-их. Та левица се такође коначно суочила са чињеницом да је све идеолошке покрете и револуције управо покретао радикалан буржујски слој, не пролетеријат. Идеолошка револуционарност је сад схваћена не више као пролетерска, већ као урбана и буржујска ствар, што је у суштини увек и била.


Главни проблем је настао када се левица коначно суочила са чињеницом да пролетаријат уопште не дели исти систем вредности као револуционарна левица, да је традиционалистички и патриотски настројен и да је чак непријатељски усмерен према покушајима левичара да га воде.


Разочарање у револуционарни потенцијал пролетаријата је усмерило радикалну левицу ка другим групама, чија права би користили као изговор за друштвени преврат. Тежња се пребацила са политичког преврата на духовни. Теза о класном рату је сад постала теза о културном рату, у рату око вредности. Када су схватили да их основни слојеви друштва не подржавају, окренули су се маргиналним слојевима. Пошто је пролетеријат везан за традицију, породицу и обичаје, левица је тражила слојеве које по свом положају то нису. И нашли су их у ЛГБТ људима, чији је потенцијал по својој природи друштвено револуционаран. Стога се тежиште борбе левице пребацило са права радника и основних слојева, на права сексуалних мањина и њихове радикализације. Тако су гејеви постали „нови пролетеријат“. Са популизма се прешло на елитизам, док је схватање да пролетеријат није савезник, већ њихов духовни противник, ту култур-револуционарну „урбану“ левицу повезало са силама либерал капитализма. У том „браку“ је левица постала идеолошко лице либералног капитализма, а сам капитализам песница те левице.

Тако смо добили химеру попут „нове левице“. Иако се, формално, она још увек званично позива и на раднике, јасно је да их она потпуно презире, и ради на њиховом претварању у лумпен-пролетеријат. Пошто су постали доминантни на Западу, кренули су са стварањем „бескласног друштва“ путем релативизовања свих друштвених норми, као и лобирањем за наднационалне конструкте, попут ЕУ и НАТО, кроз које националне државе губе суверенитете утапањем у њих, што је у складу са марксистичком тезом о „одумирању државе“. Они више неће апеловати на већину, него ће радити ка директном преузимању институција, што ће им дати културну хегемонију којом ће одређивати већини шта треба да ради и осећа.

Као и њихови марксистички преци из прошлости, и ови „култур-револуционари“ имају тоталитарне намере, које је лепо описао Орвел у књизи „1984“. Стварне потребе и права маргиналних група, они изврћу, радикализију и злоупотребљавају у намери за духовним превратом, као и за стварањем диригованог друштвеног хаоса и кризе, у којој се они појављују као „духовна елита“ и „авангарда револуције“. Све у свему, ради се о нечему већ познатом, само под другим изговором.
                                                                                             Петар Анђелковић











[10] http://freethinker.co.uk/2009/08/23/%E2%80%98jesus-would-have-wanted-gays-
 in-the-clergy%E2%80%99-say-evangelical-lutherans/




[14] http://articles.chicagotribune.com/2008-11-16/news/0811150607_1_
 gay-marriage-demonstrators-california-gay-community


[16] http://www.foxnews.com/entertainment/2009/04/20/miss-california-sparks-furor-gay-
 marriage-comments-miss-usa-telecast/






[20]http://www.queerbeograd.org/index.php?option=com_content&view=section&layout=blog&id=5&Itemid=52





Оригинал текста можете наћи на сајту НСПМ
http://www.nspm.rs/kulturna-politika/razmatranja-o-gej-pokretu.html

понедељак, 19. децембар 2011.

ТРИБИНА УДРУЖЕЊА НОМОКАНОН НА ПРАВНОМ ФАКУЛТЕТУ: СРПСКА ПОКРАЈИНА КОСОВО И МЕТОХИЈА У СВЕТЛУ МЕЂУНАРОДНОГ ПРАВА

У организацији Удружења студената Правног факултета „Номоканон“, у петак 16./3. децембра 2011.л.Г., је на Правном факултету Универзитета у Београду одржана трибина на тему „Српска покрајина Косово и Метохија у светлу међународног права“. Присутнима су се обратили г. проф. др Слободан Самарџић, народни посланик и бивши министар за Косово и Метохију у Влади Србије, г. Бранко Радун, историчар и уредник сајта Видовдан и г. Борис Малагурски, млади режисер, сценариста и продуцент. Г. Марко Јакшић, председник Заједнице Скупштина општина КиМ, није нажалост могао да присуствује трибини због обавеза у јужној српској покрајини.

Присутнима се прво обратио Никола Цимбаљевић испред Удружења студената „Номоканон“, који је представио госте и нагласио значај оваквих предавања о јужној српској покрајини у време када се врши константан напад на уставно уређење Републике Србије што од власти тзв. државе Косово, што од одређеног броја западних земаља.

Потом се публици обратио проф. др Слободан Самарџић. Он је анализирао правне аспекте субјеката у сукобу око Косова и Метохије. Посебан значај има погубност идеје која се упорно протура да је српска јужна покрајина изгубљена-то није био случај ни пре НАТО агресије ни после склапања Кумановског споразума. Наиме, институције Републике Србије и даље постоје на КиМ. С друге стране, мандат Еулекса је у суштини план Ахтисарија, тј. кроз њега поједине западне државе, пре свега САД и Немачка, остварују своје намере, онда када су захваљујући противљењу Руске федерације онемогућени у Савету безбедности. Тиме ЕУ служи као секудант САД и нарушава не само територијални интегритет једне суверене државе, већ и крши сопствене принципе повинујући се вољи јачег.

Бранко Радун је у свом говору подвукао значај разбијања медијског мрака и неопходност називања ствари правим именом. Србија се нашла на империјалном путу САД и тренутно се налази у тешкој ситуацији: српска влада спроводи пузајућу капитулацију вештачки уљуљкујући народ сновима о тзв. европском путу, а у суштини њена политика је ни Косово и Метохија ни Европа. Ипак, повратак Русије на међународну сцену и не вештачком дефетизму међу српским народом су гаранти вере у заиста бољу будућност.

На крају се присутнима обратио и Борис Малагурски поделивши сопствена искуства и запажања у борби за истину о Србији. Медијски мрак се мора разбити не само у Србији већ и у западној јавности, али на начин разумљив њима-косовско предање је разумљиво свим честитим Србима, али не и просечној западној публици. С друге стране на унутрашњем плану је неопходно самоорганизовање у борби за истину као и непрекидни контакт са косовско-метохијским Србима који сада усамљени стоје на бранику Српства.

Значај Косова и Метохије је препознала српска омладина, дошавши у великом броју (око 450 присутних) на ову трибину, што свакако даје охрабрење у нашој заједничкој, тешкој али исправној, борби.

Информативна служба
УСПФ НОМОКАНОН






четвртак, 15. децембар 2011.

ПРЕДСТАВНИЦИ УСПФ НОМОКАНОН У ПОСЕТИ ТЕМИШВАРУ

Представници УСПФ Номоканон су у суботу 27.11./10.12.2011.л.Г. посетили град Темишвар у братској нам и православној суседној држави Румунији. Само насеље на овом простору постојало је још у доба Римског царства, које се развијало током историје док у 13. веку није први пут име Темишвар споменуто у документу угарског краља Андраша II. Овај значајан и врло леп источнобантаски град, представљао је хришћанско упориште у борби против турских освајања након ослобођења од турске окупације почетком 18. века и ратова које је Еуген Савојски водио у борби Хабзбурговаца против Турске. И током аустријске и аустро-угарске владавине у њему је своје упориште имала православна заједница како Румуна, тако и Срба (који су на почетку 18. века били и већина у граду) као и осталих народа који су живели у Хабзбуршкој монархији. У граду Темишвару постоје три српске цркве које су својим прилозима градиле и финансирале угледне српске породице, које су имале значајну улогу у доба националног буђења српског и румунског народа током 19. века. За српски народ најзначајнија је Српска Саборна црква на Тргу уједињења која је првобитно била посвећена светом великомученику Георгију, а која је изгорела у 18. веку, да би након десетак година након што је изгорела била изграђена она која и данас постоји и која је посвећена Вазнесењу Господњем. Поред посете српском кварту на Тргу уједињења, Владичанског двора, Српске Саборне цркве и српске заједнице представници УСПФ Номоканон обишли су и Румунску Саборну цркву посвећену Светим трима јерарсима, Трг победе и зграду градске опере. У Темишвару и околини данас живи неколико хиљда Срба, који имају своју активну националну заједницу и црквени живот јер је СПЦ кроз векове била најјачији бедем српству и чувар националног идентитета како у Србији тако и изван матице.

Информативна служба
УСПФ НОМОКАНОН

Српска Саборна црква Вазнесења Господњег у Темишвару

представници УСПФ Номоканон

Румунска Саборна црква света три јерарха у Темишвару

понедељак, 12. децембар 2011.

РАЗМАТРАЊА О ГЕЈ ПОКРЕТУ-ДЕО ДРУГИ


Брак, породица и друштво

На запажања о разлици између приватног и јавног, као и законима, може се упутити приговор, који на први поглед делује оправдано, поводом брака и брачне заједнице. Наиме, уколико је љубав лично право, које нема везе са друштвом и државом, како онда држава управо законски регулише хетеросексуалне везе у друштву кроз институцију брака, коју признаје правно? Јасно је да су гејеви стога законски дикриминисани у односу на хетеросексуалце, и да су правно сведени на грађане другог реда, упркос законима који забрањују дискриминацију. Ако држава може да озваничи и призна хетеросексуалну љубав и везу, што не би и хомосексуалну? Борба за геј бракове и њихово друштвено признање, је једна од битних особина геј покрета.[5]

Иако се аргументи, наведени горе, чине убедљивим, они су потпуно погрешни. Посао државе, при признавању брачне заједнице није регулисање љубавних веза, јер се бракови склапају како због љубави, страха од усамљености, тако и због разних интереса. Да ли је брак из љубави или из интереса, није на држави или друштву да процењују. Држава и друштво су сложени склопови, који се састоје од делова. Унутар друштва, имамо веома широк спектар особа, које су различитих склоности, интересовања и статуса. Те разне особе, жене и мушкарци, са свим својим личним ставовима и склоностима чине друштво.

Пошто су сложени системи, друштво и држава морају да имају своје основне делове од којих се састоје. Тај основни део представља само друштво у малом. Он мора представљати на пропорционални начин његове основне делове. Друштво, као целина, обухвата оба пола људскости - мушко и женско (без обзира на њихово лично опредељење). Само мушкарци и жене заједно чине друштво, не свако за себе, јер друштво нису само жене или само мушкарци. Основни део мора да репродукује целину тог друштва, а тај основни део друштва се зове породица. Венчање је друштвена процедура, у којој само људско друштво репродукује целину себе у малом, спајајући два аспекта људскости (мушко и женско), дајући им за право. Наравно, појединац сам за себе не може бити основна „ћелија“ друштва, јер друштво подразумева однос међу појединцима, не појединца самог по себи. Дакле, кроз брак се ствара основна ћелија друштва, која у малом представља само то друштво.

Наравно, у неким културама, обичајни морал дозвољава брак са више партнера, где се врши иста репродукција друштва, али на непропорционални начин. Већ самим омогућавањем брака, невезано од могућег потомства, друштво себе репродукује на основном нивоу, тиме се обнављајући и омогућавајући стварање породице. Истополна веза представља само један део заједнице у малом (само мушкарце или само жене), не целину, па стога ни не може бити брак, из разлога горе наведених. Иако неки геј активисти оспоравају право некоме да уопште одређује шта је брак[6] или породица, тиме они себе доводе у чудну позицију. Ако нико нема права да одређује шта је брак, како онда уопште знамо шта је брак? А ако не знамо шта је брак, зашто онда геј активисти инсистирају на нечему чије значење не знају? Ако нико нема права да одређује шта је брак, одакле онда њима право да захтевају „геј брак“? Ако већ узимамо за слободу да тврдимо да је брак заједница две особе, без обзира на пол, зашто онда не бисмо могли тврдити да је она заједница више особа, или десетина особа? Да ли се онда по тој дефиницији двоје пословних партнера налазе у браку, јер су везани друштвеним уговором? Свако конкретно значење појма брака и породице се расплињава и губи.

Свака редефениција појма брака и породице, као темеља друштва, са собом повлачи редефиницију самог друштва. Активизам у том правцу је озбиљан напад на основе друштва и његовог смисла. Проблем је што геј активисти тај озбиљан напад приказују као нешто бенигно и као њихово саморазумљиво „право“, истовремено протествујући када само друштво крене да се брани од тих напада, поново се позивајући на „право на љубав“. Прво траже редефиницију општеприхваћеног и важећег појма, а онда желе да наметну своју дефиницију, истовремено се позивајући на права мањина. То је исто као кад бих ја тражио да се јабука прогласи за ананас, истовремено тражећи од других да прихвате моје ново схватање јабуке. Уколико би остатак друштва то одбацио, ја бих онда протествовао што сам на маргини, а баш стога што сам на маргини ја сам дискриминисан, па стога моје становиштве мора бити прихваћено, као моје „људско право“, да се не би осећао дискриминисано.


Пежоративне етикете попут „патријархалног морала“ и „конзервативних вредности“, указују да геј активисти желе да мењају комплетан систем вредности већинског друштва, наметајући свој као једини исправан, проглашавајући то за своје право.


Наравно, иако „геј брак и породица“ на основу онога што је написано, делује као противречност, шта је са децом? Већина породица је у стању да рађа сопствену децу, кроз процес биолошке репродукције. У неким случајевима неке породице не могу да имају децу, па их усвајају. Неке друге, поред своје биолошке деце, усвајају децу која немају своје родитеље. Са друге стране, нека деца бивају остављена од својих родитеља, или сплетом околности остају сирочад. Таквој деци је неопходна подршка, љубав и развој унутар породице. Пошто све то могу да им такође пруже и геј парови, што онда они не би и они стекли право на усвајање деце?

Проблем у томе је што се дете усвојено од стране такве заједнице, аутоматски ставља у хендикепиран положај у односу на другу децу. Наиме, такво дете добија два оца или две мајке, али никако оца и мајку истовремено. Тиме је дете осуђено аутоматски на живот без мајке или оца. Живљењем у полно аутистичној заједници, детету је ускраћена мајчинска и очинска љубав - мајчинство и очинство, као и искуство одрастања уз родитеље оба пола, од којих се састоји људски род и друштво. Такво дете је подједнако ускраћено за бригу оца или мајке, као и дете из разбијених породица. Никакво дуплирање очева или мајки у геј вези, не може заменити недостатак мајке или оца. Права детета у сваком случају морају бити на првом месту, а у случају геј усвајања та права се крше. Дете мора да има право да живи у заједници, чија целовитост одражава целовитост самог друштва чији је део. Дакле, усвајање деце од стране геј парова је недопустиво како са социјалног становишта, тако и због права самог детета.

Систем вредности и норме

На интернет страници отказане београдске „параде поноса“[7] стоји банер, на којем се смењују поруке: „Стрејт. НОРМАЛНО“, „Лезбејка. НОРМАЛНО“, „Геј. Нормално“, „Бисексуално. Нормално“, „Трансродно. НОРМАЛНО“ ...итд. Пошто су набројали читаво брдо сексуалних оријентација као „нормалне“, поставља се питање: шта је онда ненормално? А ако укинемо појам ненормалног, јер вређа осећања маргиналних група, са којим правом можемо да тврдимо да је уопште нешто нормално?

Нормалност, као што проистиче из њеног значења, јесте нешто што је норма. Стандарди су засновани на нормама, у шта спадају и друштвене норме из којих следе друштвени стандарди. Тако су за људски организам здравље и физичка целовитост норме. Болести и разни хендикепи нису норме. Особа која се роди или остане без једног, или више удова нпр, нема нормалан телесни склоп; тј. има хендикеп. Њено телесно стање хендикепа је ненормално, из чега не следи да је она, као особа ненормална (у пежоративном смислу). Норма је нешто што важи у већини случајева. Хомосексуалност, за разлику од горенаведених физичких одступања од нормале, није стање, већ облик понашања. Понашање са собом повлачи етичке последице унутар друштва, нарочито када то понашање претендује ка јавној демонстрацији. Тако нудизам, иако није облик сексуалности, јесте склоност и облик понашања, који се толерише као приватна ствар. Манифестација нудизма на јавним просторима има етичку последицу јавног згражавања, јер крши етичке норме пристојности.

Маргинални облици понашања су мањински (у овом случају сексуални), њихове склоности нису норме и стога су ненормалне, ма колико се њихов его вређао на ту констатацију. То наравно, не значи да је геј особа, као личност, ненормална само зато што је геј. Упркос томе, практиковање нестандардних и ненормалних склоности је лично право и слобода, коју нико нема право да оспорава (уколико се одвија добровољно између пунолетних лица). Поред норми, такође имамо друштвене конвенције, које произилазе из система вредности, појмова увиђавности, као и обичајног морала. Тако се очекује од појединаца да физиолошке потребе обављају у одређеним просторијама, не на улицама или трговима. Такође, очекује се да људи на јавним местима буду обучени, не голи; као и да полне односе држе као део интиме.

Систем вредности одређује разлику између пожељног и непожељног, између добра и зла. Геј активисти нападају систем вредности и обичајни морал самог друштва као неморалан. Другим речима, они оспоравају оквир унутар којег се одређује шта је добро или лоше, пожељно или непожељно; као лош и непожељан. Пежоративне етикете попут „патријархалног морала“ и „конзервативних вредности“, указују да геј активисти желе да мењају комплетан систем вредности већинског друштва, наметајући свој као једини исправан, проглашавајући то за своје право. Сматрајући традиционалан морал неморалним, они самим тим пресуђују њему путем сопственог схватања морала, истовремено одричући право традиционалном моралу на постојање.

Оно што је смешно овде је чињеница да уколико неко има традиционалан систем вредности, тај неко нема ниједан разлог да прихвати онај систем вредности, на који се позивају геј активисти. Наиме, уколико геј активисти себи узимају за право да оспоравају традиционални морал, исто тако следбеници традиционалног морала могу да дају себи за право да оспоравају систем вредности геј активиста. Сваки дијалог или компромис око моралних питања и схватања права је овде немогућ, јер дијалози око вредности морају да се воде унутар неког система вредности. Проблем је што се овде оспоравају сами системи вредности, као оквири унутар којих се суди.

Наставиће се....                                                                
Петар Анђелковић
Упутнице:
_______________


петак, 09. децембар 2011.

ТРИБИНА: СРПСКА ПОКРАЈИНА КОСОВО И МЕТОХИЈА У СВЕТЛУ МЕЂУНАРОДНОГ ПРАВА

Поштоване колеге и колегинице, 
драга браћо и сестре,

Удружење студената Правног факултета
НОМОКАНОН


Вас позива да присуствујете трибини:
СРПСКА ПОКРАЈИНА КОСОВО И МЕТОХИЈА У СВЕТЛУ МЕЂУНАРОДНОГ ПРАВА,
са освртом на тренутно стање на простору покрајине
у светлу међународног права, српског устава и политичких могућности,
на којој ће учествовати:

проф. др Слободан Самарџић, народни посланик и бивши министар за Косово и Метохију у Влади Србије,

г. Марко Јакшић, председник Заједнице Скупштина општина Косова и Метохије,

г. Бранко Радун, историчар и уредник сајта Видовдан,

г. Борис Малагурски, млади режисер, сценариста и продуцент

Трибина ће се одржати у Конференцијској сали Правног факултета,
у петак 16. децембра 2011. године са почетком у 19 часова.

Добродошли!

http://zakonik.blogspot.com                                 uspfnomokanon@gmail.com


НАУЧНА КОНФЕРЕНЦИЈА О ЖИВОТУ И ДЕЛУ ДР МИЛАНА СТОЈАДИНОВИЋА

Даме и господо,
У понедељак 12. децембра 2011. у организацији Института за европске студије и Центра за конзервативне студије биће одржана прва научна конференција о животу и делу некадашњег министра финансија, министра спољних дела и председника Краљевске владе Југославије Милана Стојадиновића, под називом:
                   
МИЛАН СТОЈАДИНОВИЋ –
ПОЛИТИКА У ДОБА ГЛОБАЛНИХ ЛОМОВА

Конференција се одржава у сали Арт центра, у Краља Петра 71 (www.artcentar.rs)

10 – 10. 30 Уводна обраћања
Др Драган Лакићевић, директор Института за европске студије
Др Миша Ђурковић, ИЕС, представљање пројекта

10.30. 1. Сесија
Др Бошко Мијатовић – Економска мисао и пракса Стојадиновића као министра финансија
Др Горан Николић – Економска политика Стојадиновићеве владе
Др Бојан Димитријевић – Војска и безбедност у доба владе Милана Стојадиновића
Др Миша Ђурковић – Спољна политика

12.00 – 12.15 Пауза

12.15 2. Сесија
Др Александар Раковић - Културна политика
Др Вељко Ђурић Мишина – Конкордатска криза
Др Мирослав Свирчевић – Стојадиновић и хрватско питање у Југославији

13.30 – 14 Коктел

14.00 3. Сесија
Др Љубомир Димић – Излазак са Маурицијуса
Др Срђа Трифковић – Стојадиновић у емиграцији
Др Момчило Павловић – Ротаријанство Милана Стојадиновића

За додатне информације можете нам се јавити на:
milan.igrutinovic@ies.rs, 011 3398 891

Институт за европске студије
Центар за конзервативне студије

уторак, 29. новембар 2011.

Михаило Ђурић - Смишљене смутње, 1971.

проф. др Михаило Ђурић
Хтео бих одмах да јасно и отворено кажем да нећу говорити о слову предложених уставних промена, јер сматрам да о томе уопште није вредно говорити. Нећу се изјашњавати ни за ни против оног што је написано, као што верујем да се ни многи од вас неће задовољити да само исправљају и допуњавају поједине формулације у тексту који нам је тако великодушно понуђен на увид. Говорићу о полазним претпоставкама и крајњим консеквенцијама садашње уставне кризе, дакле, о нечему много важнијем, основнијем, битнијем; о нечему што законски текст не саадржи, што је у њему прећутано, што се њиме забашурује, прикрива, чак и мистификује.
Све што бих имао да кажем о самом тексту сводило би се на то да је он недовољан и неприкладан за стварни разговор о ономе што је у овом тренутку једино нужно, макар како срећно прошло његово предвиђено претресање у јавности. Наравно, ово одбацивање има смисла само уколико постоје било какви изгледи да се супротставимо политици свршеног чина, само уколико још можемо да верујемо да су давно прошла времена кад су се читавом једном народу могли наметати туђи захтеви као да представљају његово властито хтење и потребу.
Свако ко уме да политички гледа и мисли, лако може открити да промена устава која се сада хоће да спроведе нема никакав дубљи друштвени смисао, да нема ничег заједничког с некаквим тобоже нагомиланим друштвеним тешкоћама у које се ова земља заплела на свом мучном путу превладавања наслеђених заосталости најразличитијих врста и боја, да нема за циљ разрешавање неких природних, неизбежних, незаобилазних тешкоћа читавог досадашњег друштвеног кретања. У ствари, потребу за тим променама, као и њихов правац и обим, изазива и одређује само и једино једна националистичка заслепљеност која је последњих година код нас узела застрашујуће размере, само и једино један насртљив национализам који све више ужива не само право грађанства већ и привилегован положај, а који олако узима да су искључивост, мржња и кривотворење прави и најбољи начин националног потврђивања.
Нема потребе да се овде нагађамо да ли нестрпљење и нетрпељивост код оних који ове промене данас захтевају долазе отуд што они добро знају шта тиме добијају, односно да ли збуњеност, нелагода и оклевање код оних којима се те промене натурају долазе отуд што они тачно знају шта тиме губе. Сасвим је могућно да је знање оних првих много темељније него знање ових других, мада то не мора да значи да је и утемељеније. Али на страну сва та нагађања.
У садашњој ситуацији, изгледа да је најбоље никог не сумњичити и никоме ништа не подметати, већ само трезвено и разложно показати о чему се овде, заправо, ради.
Треба одмах рећи да предложена уставна промена из основа мења карактер досадашње државне заједнице југословенских народа. Или тачније: том променом се, у ствари, одбацује сама идеја једне такве државне заједнице.
Уколико нешто још и остаје од ње, то је само зато да би смо у следећој, такозваној другој фази промене имали још шта да приведемо крају. Треба бити начисто са тим да је Југославија већ данас готово само географски појам, будући да се на њеном тлу или, тачније, на њеним развалинама, и то под маском доследног развијања равноправности између народа који у њој живе, успоставља неколико самосталних, независних, чак међусобно супротстављених националних држава. То је чињеница којој треба смело погледати у очи.
Што се мене лично тиче, морам да признам да жалим што је до тога дошло.
Али не пада ми ни на крај памети да се залажем за спасавање по сваку цену нечега што се не може спасти и што, како испада, у оваквом виду или привиду није ни вредело стварати. Поготово жалим због тога што нас овај процес враћа далеко унатраг, у прошлост, на питања наших очева и дедова, на питања која историјски више нису и не могу бити наша. Одбијам да прихватим национално и државно опредељење као основно, најважније, најсушаственије људско опредељење. Ни национално питање ни питање оснивања државе немају више епохалну важност. То нису битна питања нашег времена, упркос томе што их једно злосрећно настојање тако упорно повампирује у нашем простору.
слаба Србија, јака Југославија
Има нечег увредљивог и недоличног у томе што смо данас сви ухваћени у мреже национализма, што данас сви морамо да се бавимо оним што није и не може бити наша главна, а камоли једина преокупација. У времену у коме живимо има тежих, озбиљнијих, далекосежнијих питања од ових која су наједном постала толико важна. Под притиском онога у шта нас други гурају, немамо више могућ ности ни да слободно дишемо, и нисмо више у стању да се суочимо с оним што је битно. Жалосно је да је баш у Југославији национално питање поново постало тако акутно, будући да је највећа несрећа у нашој недавној прошлости била последица управо бесомучног националистичког дивљања. Као што је не мање жалосно и то да данас сви морамо да учествујемо у обнављању и учвршћивању државе, пошто смо претходно дозволили да нас тако дуго заваравају тиме како је на дневном реду историје управо њено одумирање.
Али ако не можемо да се отресемо од онога што су нам други натоварили на плећа, ако већ морамо да мислимо и говоримо о националним и државним стварима, ако већ морамо да се национално и државно одређујемо и разграничавамо, онда морамо бити свесни своје историјске одговорности пред народом коме припадамо, онда морамо знати да је за српски народ у овом часу од највеће важности питање његовог идентитета и интегритета, дакле питање његовог политич ког, његовог државно-правног обједињавања.
Далеко од тога да можемо бити задовољни тиме како данас ствари стоје у земљи која се налази на својој последњој раскрсници. Ни садашњи положај српског народа није никако добар, а не само онај у којем би се он нашао у случају предложених промена. И то не само због тога што је српски народ данас тако немилосрдно и неправдено оптужен за централизам и унитаризам претходног периода. Као да је централизам у било ком погледу погодовао српском народу, као да тај централизам није био заведен, између осталог, и зато да би се спречило постављање питања националне одговорности за геноцид који је за време другог светског рата извршен над српским народом! Много је важније указати овде да се српски народ већ сада налази у неравноправном положају према другим народима у Југославији, тако да је предложена уставна промена, у крајњој линији, уперена против његових најдубљих животних интереса. Крајња консеквенција те промене била би његово потпуно дезинтегрисање.
Очигледно је да границе данашње СР Србије нису никакве, ни националне ни историјске, границе српског народа. Уопште узев, границе свих садашњих република у Југославији имају условно значење, оне су више административног него политичког карактера. Неприкладност, произвољност и неодрживост тих граница постаје очигледна онда кад се оне схвате као границе националних држава. Ни за једну републику у Југославији, изузев, можда, Словенију, постојеће границе нису адекватне, а поготово не за Србију. Треба ли уопште да вас подсећам на то да изван уже Србије живи око 40% Срба, или готово колико и Хрвата у СР Хрватској, односно колико има Словенаца, Македонаца и Муслимана заједно? У тренутку када је силом прилика доведен до тога да треба да поново успоставља своју националну државу, може ли српски народ да буде равнодушан према својим многобројним деловима изван садашњих граница СР Србије? Није нимало тешко увидети да се већ и у садашњим условима српски народ налази у неравноправном положају према другим народима у Југославији. Као што је добро познато, изван граница Србије српски народ живи у још четири од пет преосталих република. Али ни у једној од тих република он не може да живи својски.
У СР Хрватској и СР Македонији српски народ нема никаквих посебних Уставом загарантованих права на национални живот. Та права му нису дата с на изглед умесним и безазленим образложењем да му нису ни потребна, будући да су Срби у Југославији народ, а не национална мањина, односно народност у смислу садашње терминологије. У СР Босни и Херцеговини, иако чини већину становништва, српски народ фактички нема могућност ни да се служи својим ћириличким писмом, што је само један од спољних знакова његове издвојености из целине националне културе којој припада. А у СР Црној Гори српски народ нема право ни на властито име, или се бар то право оспорава онима, никако малобројним, Црногорцима који се осећају Србима.
етнички састав СФРЈ по попису из 1981.
Уставне промене које нам се данас стављају у изглед могу само још да погоршају овај ионако незавидан положај српског народа. У границама садашњих република, уколико се оне претворе у државне, Срби би имали само две могућности: да помажу у остваривању туђе националне државности (хрватске или македонске), или да иживљују неку своју регионалну државност (црногорску или босанско-херцеговач ку). Можемо ли мирне душе прећи преко тога, можемо ли сматрати да нас се то уопште не тиче, можемо ли се заваравати тиме да ће се то већ некако решити само од себе? Ово питање се поставља утолико пре што је непобитна чињеница да је СР Србија учинила највише да на својој територији омогући несметан национални живот припадницима свих народности којима је до таквог живота стало. У СР Србији живи процентуално мање Албанаца него у СР Македонији, па ипак су Албанци само у Србији добили аутономну покрајину у којој су се Срби нашли у подређеном положају према њима.
Очигледно је да је стварање националних држава у земљи у којој ниједна од постојећих република, изузев једне, СР Словеније, није национално хомогена, крајње озбиљан и сложен подухват. Многонационалност Југославије не значи просто то да у овој земљи живи више народа, већ да су ти народи међусобно измешани, испреплетани, судбински повезани. Баш због тога што су многи његови делови раштркани по свим југословенским крајевима, српски народ је одувек био много више заинтересован за Југославију него било који други народ у њој.
Нажалост, најчешће на своју штету. То данас треба гласно рећи. Још за време Првог светског рата српски народ је недвосмислено показао да му је пре свега стало до заједничког живота с другим јужнословенским народима на које је историјски упућен. Великодушно је одбацио Лондонски пакт, који му је нудио могућност стварања Велике Србије, баш као што је после Другог светског рата достојанствено прешао преко страховитог злочина који је над њим почињен.
Више него било шта друго, данас је неопходно отрежњење српског народа од заблуда прошлости. Да би могао да преживи сва данашња искушења, да би могао да се одржи усред бујице у коју је гурнут, српски народ мора да се окрене себи, мора почети да се бори за свој опасно угрожени национални идентитет и интегритет.
То је основни предуслов његовог даљег историјског самопотврђивања.
Према томе, не треба расправљати о поднетом тексту уставне промене, нити се бавити његовим језичким исправљањима и дотеривањима, већ треба тражити, треба захтевати, треба се залагати за доношење неких других, озбиљнијих, одговорнијих, историјски заснованијих решења.

Михаило Ђурић


Извор: Херетикус