Господе и Владико живота мога, дух лености, мрзовоље, властољубља и празнословља, не дај ми. Дух целомудрености, смиреноумља, трпљења и љубави даруј ми, слуги Своме. О, Господе Царе, даруј ми да сагледам грехе своје и да не осуђујем брата свога, јер си благословен у векове векова. Амин.

четвртак, 28. април 2011.



IN MEMORIAM

dr.sci.pharm. СЛАВОЉУБ ПАВЛОВИЋ
(1928-2011)

Са болом у срцу смо се опростили од нашег драгог пријатеља и саборца
dr sci.pharm. Славољуба Павловића, војника ЈвуО, једног од оснивача Удружења припадника ЈвуО, дугогодишњег члана Управе Удружења и истакнутог научног радника.

Одрастао и васпитан у породици чијих неколоко генерација је часно служило Отаџбини и сам је кренуо за оцем, вишим официром Краљевске Југословенске војске. У раној младости је постао борац Тимочког корпуса ЈВуО, а касније и борац одреда школе резервних официра, пратилаца и обезбеђења Врховне команде. Последњи дани те националне војске су најтрагичнији део историје и постојања те националне војске, напуштене и издане од савезника. "Слава" је о томе писао. Те странице су документ постојања и борбе националне војске против окупатора, а и одбране од комунистичких напада. Описао је доба ентузијазма, патриотизма и одушевљења војника у годинама које предстваљају борбе и догађаје којима се поносимо а и последње године народне војске која се борила за слободу и демократију, не служећи се наметнутом идеологијом комунизма, идеологијом страном српском народу.

Крај постојања те војске налазимо у списима Славе Павловића. Без муниције, без лекова, без хране у даноноћним борбама, војници су гинули и војска је десеткована. Противник је био наоружан до зуба, са авијацијом, тешким наоружањем, сит, са позадином и новим савезником. Крај борбе је био известан. Ипак, војска се борила не верујући да је жртвована. Не верујући да је држава чија су они регуларна војска дарована комунистима у последњој фази дипломатских игара Истока и Запада.

Срећне, невероватне случајности су спасле Славу од погибије. Био је један од малих срећника да преживи заробљавање.

Одложио је оружје,вратио се у средњу школу и посветио студијама. Студије је завршио и одбранио дисертацију, којом се сврстао у ред истакнутих научника из области фармакологије.

Слава је остао веран обећањима која је дао оцу. Остао је веран и свом команданту,легендарном "Чичи". Иако болестан, по хладноћи и невремену, одао је почаст и положио венац на место где је убијен његов командант, генерал Михаиловић. Сутрадан нас је напустио, умро је али га ми, његови саборци и пријатељи, никада нећемо заборавити.

Д.Ђ.

Српски либерални савет
Удружење припадника Југословенске Војске у Отаџбини
Удружење политичких затвореника

недеља, 24. април 2011.


Христос васкрсе из мртвих, 
смрћу смрт уништи, 
и свима у гробовима живот дарова.

Христос васкрсе! Ваистину васкрсе!

субота, 23. април 2011.

Сећање на Димитрија В. Љотића († 23.4.1945.л.Г.- † 23.4.2011.л.Г.)

Димитрије В. Љотић (1891. - 1945.)
На данашњи дан пре 66 година престало је да куца племенито срце нашег витеза, учитеља и јединог српског политичара са крстом. Полажући жртву за Отачаство, свесно упирући прст у оне који су одмагали Отачаству и који су се против нашега Отачаства борили, наш учитељ је указивао на предстојеће црнило које се надвило над нашом мајчицом Србијом, како и пре рата, тако и током рата и великих народних страдања, а у својим делима, која је за собом оставио, наставио је са указивањем и будућим поколењима. Ти путокази и данас морају бити смернице српској националној омладини и српском народу у општем вртлогу државне и друштвене пропасти. Српска поколења му и данас остају захвална на свему што је чинио за наше Отачаство, за нашу мајчицу Србију.

Иако се данашња Србија налази распета између слома и окупације, општег пораза и терора оних чији су преци Србијом харали и пре 66 година, национално свесна српска светосавска омладина од борбе не одустаје, и кроз веру у Христа нашег спаситеља, као и у нашу идеју и мудре речи великог учитеља Димитрија Љотића, спремно поручује непријатељима Србије да наше време тек долази!

У молитвама ишчекујемо Васкрс, а у жељи да своја срца привежемо за Господа нашега и да их испунимо љубављу Господњом, како је и наш учитељ подучавао српска поколења и гласно понављамо његово гесло – ми не мрзимо ниједан народ, али највише волимо свој!

Нека је вечни помен српском мученику и учитељу Димитрију В. Љотићу!

У Београду,
о Великој суботи лета Господњег 2011.

уторак, 19. април 2011.

МАМУРЛУК

Код пијанства је најнепријатнија ствар мамурлук. Ону слатку занесеност, усплахиреност, једноставност и лакоћу замењује шум у глави, отежалост удова, болна јасноћа слика и постиђеност над, вече пре буђења, учињеним глупостима.

Хрватска је у шоку, суочила се са оним што смо ми знали још од раније а сада је јасно и целом свету. У темеље своје државе уградила је крв и кости недужних жртава. Њени хероји у ствари су злочинци који су жељу хрватског народа за сопственом државом злоупотребили за властити злочиначки подухват. Хрватско, шовинистичко пијанство завршило се мамурлуком.

Нажалост код нас опијеност још увек траје. Када се Српски либерални савет 4.априла обратио јавности са захтевом да „комисије за утврђивање чињеница о погубљењу и гробном месту генерала Драгољуба Михаиловића“ положи рачун није очекивао да ће држава тако брзо реалговати. Већ 14.априла на конференцији за штампу ова комисија али и „комисија за тајне гробнице стрељаних од 12.септембра 1944.године“ изашле су са својим саопштењима. Брзина за похвалу али не и садржај онога што је саопштено. Комисија за откривање гроба генерала Михаиловића дала је саопштење које се није одмакло од наших сазнања од пре пар година за које нам комисија ни није требала. Али чињеница да одговора нема и сама представља неки одговор. Како је могуће да се у некој земљи изврши смртна казна над бившим министром војске, а да о томе не буде сачуван било какав податак. Много је садржајнија била порука господина Слободана Марковића, председника комисије за тајне гробнице који је потврдио да је његова комисија дошла до спискова 24.000 људи погубљених од 12.септембра 1944. године. Посебно важно је храбро истицање да је „злогласна ОЗН-а у случају Михаиловића спровела монтирано суђење и ликвидацију под окриљем ноћи, а све уз заверу ћутања државног врха. Судило се не само Дражи Михаиловићу, већ и Краљевини Југославији и њеним савезницима, Великој Британији и САД-у“ (према извештају „Политике“ од 15.априла 2011. године).

Нама је познато како је монтиран процес генералу Михаиловићу и зашто је и како из политичких и идеолошких разлога реализовано његово погубљење. Сада видимо да је то познато и стручној и научној јавности.

Пијанство је завршено, остаје нам само да сачекамо зору. Да се и политичка елита у Србији суочи са истином и преко својих медија саопшти свим грађанима Србије. Пре више од 65 година, једна група разбојника је користећи патриотизам и жељу за слободом српског народа, покренула властиту борбу у којој је, крвљу и страдањем српског народа, уз борбу против фашизма водила грађански рат, у коме је поразила свог политичког противника. А онда је злочиначки без суђења уништила не само противника већ и оне за које је претпоставила да би то могли постати. Списак од 24.000 лица није коначан. Српски либерални савет прати рад комисије и настојаће да да свој допринос откривању пуне истине. Јер време је да се суочимо са оним што је заиста било. Док се не открије пуна истина још ће међу нама бити оних који ће веровати „да смо их премало побили“ и да је ОЗН-а требала само још неколико хиљада више да побије па да би непријатеља нестало. Идеје социјалне правде, солидарности и једнакости неће и не могу нестати. Не треба да нестану ни друге политичке идеје. Морају нестати они који су за ове али и за било које друге политичке идеје спремни да газе у крви и чине злочине.

Шта додати ономе што је блаженопочивши патријарх Павле рекао о геноциду: „Ако велика Србија треба да почива на геноциду боље да је нема. Ако и мала Србија треба да почива на геноциду боље да је нема. Ако и мој живот треба да почива на геноциду боље да и мене нема“. Само тако Србија може закорачити уздигнута чела у друштво европских народа.

Социјалистичка Југославија је пропала јер је у својим темељима имала лаж и злочин. Ни полет и рад милиона њених грађана није могао да надокнади прећутани Јасеновац, Јадовно, Коричку јаму, безгробу војску генерала Михаиловића , разбаштињеног сељака и замандаљене цркве.

Другови из СУБНОР-а време је да се определите који део традиција „народноослободилачког рата и социјалистичке револуције“ баштините. Да ли у ваш тефтер да допишемо и ове 24.000 недужно побијених (само је њих 1.650 осуђено пред војним судовима и то у поступку за који се може основано тврдити да није био поштен).

Господо из „социјалистичке интернационале“, ако се данас јасно не одредите према томе да ли је политичка корист оправдање за злочин, сутра и сами можете доћи под удар неког новог револуционарног заноса који ће брозовски упутити прекор правосуђу да се „држи закона као пијан плота“.

Драган Крсмановић

недеља, 17. април 2011.

БЕСЕДА СТУДЕНТА ВЛАДАНА МИХАИЛОВИЋА НА ТРИБИНИ УДРУЖЕЊА НОМОКАНОН: КОМУНИСТИЧКО НАСЛЕЂЕ У СРБИЈИ

,,Другови и другарице, лажу!!!
Све лажу!
Не подлежите лажима издајничке историографије!
Лажу да је пуковник Дража Михаиловић бранио земљу од немачког агресора и да га је капитулација затекла у Петровом селу код Сарајева...
Па он је издајник!
Лажу да је генерал Милан Недић, као командант Треће Армије Војске Краљевине Југославије бранио земљу од нацистичког завојевача и да га је капитулација затекла у Македонији...
Он? Слуга окупатора!
Лажу и да је потпуковник Димитрије Љотић бранио земљу од немачких фашиста и да га је капитулација затекла у Бијељини.
Он је био фашиста и издајник!
Све лажу... безочно, масно, кукавички, бестидно!
Ми смо родољуби, ми волимо овај народ, ову земљу, ове људе и мењаћемо их све док не схвате ко их заправо воли и коме могу да захвале за своје постојање!
Мењаћемо вас!!! И тебе Мијодраже! И тебе Милоше! И тебе Јелена! Све ћемо вас мењати!
Лажу за споразум Пијаде-Будак!
Лажу и да је друг Тито слободно шетао усташким Загребом до јуна 1941.
Лажу за Кочевски рог!
Лажу за пасја гробља!
За стрељања у Смедереву лажу!!!
Лажу да смо слали голобраду српску децу на Сремски фронт да добију добијен рат, само да би што више Срба изгинуло!
Лажу они, који мрзе нашу револуцију и нашпе право да историју учинимо својом слушкињом!
Лажу да би им вратили земљу коју смо им поштено отели;
Лажу да би им вратили куће из којих смо их поштено избацили!
Лажу да би откопали Јасеновац, који смо ми мудро закопали!
Све то за добробит помирења између наших народа и народности!
Лажу...
Лажу да би се ослободили слободе коју смо ми свима подарили!

Наређујем вам да не верујете њиховим лажима!
Наређујем вам да будете слободни!"

У Београду, 12. априла 2011. године. 

ТРИБИНА УДРУЖЕЊА НОМОКАНОН НА ПРАВНОМ ФАКУЛТЕТУ: КОМУНИСТИЧКО НАСЛЕЂЕ У СРБИЈИ


Удружење студената Правног факултета НОМОКАНОН је, 12.04.2011. године, организовало трибину под називом Комунистичко наслеђе у Србији. Мотив за организовање трибине јесте да се одговори на питање ко скрива истину и да ли је могуће да данас, 50-60 година од неких догађаја, постоје људи који не желе да се о тим догађајима сазна истина одн. који желе да та истина буде приказана на другачји начин. Kонференцијска сала Правног факултета је била премала за све оне који су желели да чују шта на ову тему имају да кажу:

- Миша Ђурковић - научни сарадник Института за европске студије,
- Чедомир Антић - историчар,
- Гојко Лазарев бивши судија Окружног суда у Шапцу и
- Рајко Ђурђевић - књижевник.
 Први говорник је био господин Миша Ђурковић који је указао на то да се комунистичко наслеђе  види у комплетном јавном дискурсу: све патриотске НВО се на телевизијама називају десничарима а сам тај термин се користи у истом негативном контексту, како је коришћен 50-тих, 60-тих, 70-тих година Даље, то је доминатна идеологија -  јер ако су све странке исте (чак и саме странке говоре о непостојању идеолошких разлика између њих), ако их финансирају исти људи кога, онда, те странке представљају и који је смисао бира? Као трећи сегмент испољавања комунистичког наслеђа су кадрови, с обзиром да је на сцени модел репродукције елита - исте породице се у другом - трећем колену репродукују на власти. Имамо политичке партије у којима није могућа смена, лидери неких партија могу да изгубе и по неколико избора али не могу бити смењени зато што постоји један контролисан систем репродукције елите која је умрежена између себе. Када говоримо о комунистичком наслеђу у култури, када погледате на којим моделима се врши тзв. реформа нашег образовања, када видите ко су људи који воде данас кључне установе културе у Србији (нпр. Народну библиотеку) схватите да нисмо на добром путу. На крају, утицај комунистичког наслеђа је видљив и кроз притиске на све класичне установе које су традиоционално чувале идентитет код нас, пре свега притисак на Српску православну цркву, која се налази под већим притиском него што је била 60-тих година, закључио је г. Ђурковић.
На излагање господина Ђурковића се надовезао г. Гојко Лазарев који је истакао да је током свог рада у правосуђу дошао до сазнања колико су тешки, многобројни и брутални били злочини комуниста. Партизанске јдинице су, истоврмено са отпором окупатору, вршиле неку врсту "чистке". У Шапцу и околини је ликвидирано око 2000 цивила и ратних заробљеника, а све се то дешавало на градском мосту. Методологија ликвидација је била разрађена - "комесари" су долазили у села са унапред припремљеним списковима кога треба ликвидирати. Међу убијеним је било и ратних злочинаца, али већина ликвидираних су били обични грађани који су из идеолошких разлога, као будући непријатељи, остављени без главе. Ликвидације су биле бруталне - најчешће се убијало крампом, маљем, секиром, а понекад и пушчаном муницијом, што је био изузетак. Нарочито тешке последице тих ликвидација биле су због тога што су људи бацани у реку и никада нису пронађени. Ти мученици су налажени на речним адама или су долазили чак до Калемегдана па су их ратни победници приказивали као усташке жртве из Јасеновца и др. логора у Хрватској које су Савом дошле до Београда. 
Најтрагичније у свему томе јесте то да су они који су сва та зла организовали били на власти у Србији 50 година, а њихова деца и унуци су и данас на власти. ,,Наслеђе комунизма није ни мало лако, оно је тешко, туробно и притиска све нас а моја порука је да се бавимо тиме, да откривамо истину и да кажемо онима који су зликовци да су зликовци'' закључио је господин Лазарев.
Чедомир Антић је говорио о историјским приликама у којима се појавио комунизам и о његовим каснијим последицама. Највећа грешка комунистичког тоталитаризма је у томе што мисле да могу сами да преокрену ток историје и да могу сами вештачки, за кратко време, да надокнаде процесе који су у другим земљама трајали десетинама па и стотинама година. Ми смо током Другог светског рата доживели највећи грађански рат у својој историји и тешко да је било који народ у Европи био тако подељен. Наш народ није био у потпуности задовољан комунизмом али су, после рата, комунисти свакако били утицајни нашем народу. Ипак, да би дошли на власт, они су проузроковали смрт око 70 000 грађана који су живели у границама да нашње Републике Србије. Око 30 000 хиљада страдалих били су припадници националних мањина, али ових око 40 000 хиљада убијених чине Србе једним од највећих жртава тог терора који се догодио после Другог светског рата, истакао је г. Антић. Последица пактирања тог режима са разним радикализмима јесте чињеница да су у једном тренутку грађани Југославије живели као грађани неке средње развијене европске земље, да је земља презадужена већ 1979. године, да је створен мегаломански менталитет, веровало се да ми рат не можемо изгубити, веровало се да ми не морамо да радимо а да можемо боље да живимо од многих западноевропских народа, веровало се да није важно шта је урађено после 1945. године већ је важно како ми имамо црвени пасош, како можемо да путујемо, како када добијемо посао можемо мого мање да радимо него што могу да нас плате... Последице су језиве: створили смо једно друштво које је брзо индустријалитовано, а нема индустрију, друштво које је убрзано урбанизовано, а нисмо добили грађане, створили смо државу која је тврдила да је четврта или пета сила на свету а распала се вољом сопствених грађана за неколико месеци. 
,,Доживели смо 90-те године, наше политичке елите су дозволиле да се Југославија распада, нису јасно рекле шта желе, пустиле су наш народ у Републици Српској Крајини и Републици Српској да се сами изборе за своја права, нису знале да реше косовски проблем, довели су нас у ситуацију да нам ту нашу свету земљу отму, одложили смо приватизацију, која је била неминовна, 11 година а онда када смо дошли у позицију да је спроведемо спровели су је људи који су се обогатили тако што су од комуниста постали капиталисти, спровели су је људи који су из комунистичког естаблишмента прешли у демократски. И ми данас имамо ситуацију да имамо мању социјалну пропустљивост него у доба комунизма, што је потпуно невероватно. 2001. године смо доживели да буде оборен и последњи комунистички ебигон а суштински - дошла је група људи која је само променила дрес. И наравно, због свега тога није ни чудно што се дешава све што се дешава - прво доделе пензије припадницима Равногорског покрета па тек онда донесу Закон о рехабилитацији, прво изврше приватизацију па се тек онда сете денационализације" нагласио је господин Антић.
Као аутентичном борцу за српски народ и његове националне интерере, част да има завршно излагање на овој трибини припало је господину РајкуЂурђевићу који је о комунистима рекао: "Они су убили четвртину човечанства на земаљској кугли, питам се чега је то вредно. Нека ми Бог опрости, ја за комунисте немам ни једну једину реченицу оравдања чак ни са хришћанског аспекта". ,,У Србији (и Русији) имамо специфичне видове комунизма, чини ми се његове најоштрије форме које се састоје у душманском и крвничком односу према српском народу, свим његовим интересима, националном бићу и свему осталом против његове будућности. То важи за Србе и Русе. Имао сам промоцију моје књиге Маршал у Њујорку, питао сам да нам западна политичка и филозофска мисао објасни, да се снађемо због чега је Слободан Милошевић означен као највећи комунистички злочинац и Јосиф Висарионович Стаљин а нису означени Јосип Броз, ако му је то име, и, без сумње, највећи зликовац од кад Сунце греје а то је Владимир Иљич Лењин? Ако је икад ђаво ходао земљом то је могао да буде само Лењин. Наравно да би одговор открио све оно што нам се данас јавља на талону јавног и политичког живота и наше српске судбине. Окосница теорије комунистичког учења јесте теорија одумирања државе а када наша држава буде умрла ми ћемо тек тада "пропевати". Необично запада за око сваком интелектуалцу да су скоро потпуно исте лажи, као методологија, коришћене у октобарској револуцији у Русији и 5. октобра у Србији. Исти агенти - ако су се они обучавали на Јанка пусти ови су се обучавали на Истоку.
Желим да укажем на још један аспект, на духовни аспект. У историји човечанства, све до појаве Христа небо је било крвавије од земље или се не зна шта је било крвавије. Појавом Христа човек се очовечио, проходао земљом и добио Божији лик. После 2000 година јавља се једна наказа мисаона - комунизам, нешто најстрашније. Куга је побила 40 000 људи у Европи и остала симбол смрти, комунизам је убио четвртину човечанства.  Шта за њих значи људски живот ако пуцају Пантократору у чело, он за њих нема никакву цену... Они не спавају. Њима је Запад дао паре да убију покушај буђења српског народа 90-тих година, а онда је рекао ми смо вас довели на власт сад га пљачкајте, вратите нам оно што смо вам дали - штетним уговорима по српски народ, српску привреду и државу и само нека их је што мање...На крају, два битна процеса обележавају данас Европу. Европа се, данас, одриче Хришћанства и Европа се одриче основа византијске културе чиме, наравно, поткопава структуре сопствених друштава.", закључио је излагање господин Ђурђевић.
Пре преласка на питања из публике, члан Удружења студената Правног факултета НОНОКАНОН, Владан Михаиловић је за ову трибину припремио пригодну беседу која је својом иронијом све присутне подстакла на размишљање...
Трибина је завршена питањима присутним гостима и на крају општи закључак је да можда ни сви ми заједно нисмо свесни каква неман нас је снашла и да је потребно што пре да се освестимо, пробудимо и наставимо тамо где су на наши преци стали, а то је на путу изградње чврсте, стабилне, вредне и поносне српске државе.


Информативна служба
Удружења студената Правног факултета
НОМОКАНОН 





петак, 15. април 2011.

МЕЂУНАРОДНА И УНУТАРПОЛИТИЧКА ПОЗАДИНА ПРЕВРАТА ОД 27. МАРТА 1941. И ЊЕНЕ РЕФЛЕКСИЈЕ У САВРЕМЕНОЈ СРБИЈИ ТРЕЋИ ДЕО

У медијима најзаступљенији критичари спољне политике Србије тј. Југославије у последњих 20 година, као један од главних аргумената за слом и сва понижења српске државе у истом периоду, наводе неспремност владајућих политичких елита да увиде велике геополитичке земљотресе који су крајем 80-их и почетком 90-их у потпуности променили однос снага у свету, што је непосредно имало утицај и на констелације снага у Европи и на Балкану.
малолетни краљ Петар II Карађорђевић
У овој оцени се слажу како они, који ту неспремност сматрају несрећном политичком инфантилношћу Слободана Милошевића и његовог окружења, који су несвесно свој народ и државу одвели на руб провалије, тако и други, који са нескривеним ликовањем и самозадовољством говоре о злим, геноцидним, изопаченим умовима који мрзе све око себе, а највише друге нације, опозицију, сав цивилизовани свет и демократију.
Ипак, оно што везује ове две групе људи, који се разликују у вредносним ставовима и политичким убеђењима јесте потпуно, или бар већинско, одсуство критике према данашњим носиоцима државне политике и њиховом виђењу европских и светских геополитичких процеса и њихових импликација на интересе српског народа и државе Србије. То довољно говори о много пута потврђеној склоности српске интелигенције да зарад идеолошких, емотивних и других сличних разлога занемари реално, постојеће стање ствари у региону и шире, и исто, веома фанатично укалупи својој већ изграђеној перцепцији политике, економије и дипломатије. Данас су сви јединствени у оцени да је пад берлинског зида умногоме определио судбину Срба у последњој деценији 20-ог и првој деценији 21-ог века, и критикују учаурену политику бившег државног врха, али исти ти на другој страни, не критикују фаталистичку мантру о европском рају на земљи и безалтернативном путу ка Европској Унији, која се у никада горој економској и политичкој ситуацији од свог оснивања до сада није налазила.
То би се можда могло и разумети, имајући у виду одређене политичке бенефити, које бескомпромисне присталице евро (углавном и атлантских) интеграција имају у овом пропагандном замешатељству, али се не може разумети њихова слепа и апсурдна подршка самоубилачког чина од 27. марта 1941. године.
У моменту извршења пуча и обарања Владе Цветковић - Мачек Силе Осовине и њихови сателити и савезници су под ефективном контролом држале скоро целу копнену територију Европе. Пољска, Француска, Белгија, Холандија, Луксембург, Данска, Чехословачка су биле окупиране од стране Немачке, Албанија од стране Италије, Мађарска, Румунија и Бугарска су прикључене Тројном пакту, Шпанија, Португалија су биле формално неутралне, са фашистичким режимима на власти, САД су биле ван сукоба, а Британија је била у веома тешкој позицији, у потпуности изолована од остатка Европе. Шведска, Швајцарска, Ирска су биле неутралне, а Совјетски Савез је споразумом о ненападању Рибентроп-Молотов био званично у савезу са Хитлеровом Немачком. Да ли је у том и таквом моменту улажење у сукоб са Немачком рационалан, одговоран и можемо рећи, разуман чин?!!! Веома занимљиво би било када бисмо одговор на ово питање чули од оних који супротстављање данашњим НАТО интересима цепања српске државе отимањем Косова и Метохије сматрају неразумним чином који угрожава нашу егзистенцију и оставља нас без будућности. А каква будућност је следила српском народу након 27. марта?
Драгиша Цветковић, у Документима о Југославији, који су од 1951. године излазили у Паризу о пучистима каже:
генерали Душан Симовић и Боривоје Мирковић
Боље рат, него пакт, боље гроб него роб, била је парола свих оних који су и од рата и од гроба бежали у паници ка мору, да би се дочепали најближег аеродрома или евентуалног брода, који би их одвео у какав сигурнији крај, далеко од бојишта и рата, остављајући народу Југославије да буде и гроб и роб. Тим истим путем спасавања по сваку цену ишла је и цела влада од 27. марта, а са њоме и Радоје Кнежевић, пошто су предходно потписали капитулацију трупа, послали војску у заробљеничке логоре, оставили народ под немачком, италијанском, мађарском, бугарском и албанском окупацијом, под масакром усташким и грађанским ратом из кога је произашла данашња комунистичка окупација Југославије“ [1]
Да је тзв. војна и политичка елита заиста није желела да поднесе терет и одговорност свог дела од 27. марта, али није имала ни моралног капацитета да самостално доноси битне одлуке о свом народу и држави говоре и судбине највећих актерa и организатора драме од 27. марта:
Непосредно после напада Немачке на Југославију генерал Душан Симовић подноси оставку на место генералштаба, а са својом женом и братом бежи из земље 15. априла, да би се у иностранству по смени са места председника Владе, определио за НОП, вратио у Београд 1945. и учествовао као сведок на суђењу Дражи Михаиловићу 1946. године.[2]
Толико о љубави према Отаџбини.
Милош Црњански у Ембахадама каже: ,,Симовић је врло лукаво, забашурио своју катастрофу под кишобран монархије.(…)Он је носио краља Петра Другог испод руке, као лутку која преврће очима, и кмечи, кад треба, сентиментално.(…)Он је, бар за мене, био карикатура једног Де Гола.”[3] 
Михо Крек из Словенске људске странке пише у писму од 12. фебруара 1962. године историчару Анти Смит Павелићу:
Имам импресију да ни Симовић, ни други његови нису имали концепцију за овај посао.(...) Колико је мало био спреман на немачки напад, доказ је, да је баш оне недеље када смо били нападнути, било венчање његове кћерке, а и нашао сам га, када сам дошао да му јавим за смрт Куловца – с оперисаним палцем, у папучама.”[4] 
Генерал Бора Мирковић, са Симовићем коорганизатор војног пуча од стране Михе Крека је окарактерисан као енглески плаћеник!
У писму од 23. фебруара 1962, године историчару Смит Павелићу Крек пише:
,,Мирковић је радио по налогу Енглеза. Он је темпераментан, колерик, сентименталан, настрљив, пргав. Мислим да он није толико мислио на Хрвате, ни на споразум, колико је слушао Енглезе и веровао да је с њима једини прави пут. И био је и плаћен од Енглеза.”[5]
Слободан Јовановић у својим Записима каже: ,,Мирковић је био у тесној вези са агентима британских тајних служби и од њих је подстицан и охрабриван. Та веза Мирковића и Енглеза била је многима непозната до Каирске афере.”[6] 
Милош Црњански
О Слободану Јовановићу, великом српском правнику и председнику Српске краљевске академије наука и уметности, који је као члан Српског културног клуба имао велику улогу у подршци пучу од 27. марта Милош Црњански пише да је знао да буде ,,савршени циник и сплеткарош”:
,,Јовановић је мрзео кнеза, онако, како уседелице мрзе. (...) Мени је нарочито била смешна теза Јовановићева да је кнез Павле хтео, да се домогне престола руског цара, помоћу Хитлера. Јовановић ми је одговорио да, изгледа, ја не знам кнежеву супругу, Олгу. Кнежевић, Нинчић, Трифуновић, свирали су, у том оркестру, против кнеза, као у фрулу, трумбету, кларинет и хармонику, али је тек Јовановић, све то оркестрирао и дириговао."[7]
Иначе, остали виђени чланови Српског културног клуба предвођени Васом Чубриловићем листом су били за одступање од тадашње српске политике интегралног југословенства и за раскид српско-хрватског споразума, и у обарaњу Владе Цветковић-Мачек видели су шансу успостављања нових односа унутар Краљевине. Ипак, идеолошка лутања, идејна конфузија, лични анимозитети и неслога између самих учесника пуча нису давали било какву шансу за иоле организован и смишљен рад на било ком питању, а камоли неком тако комплексном, као што је питање унутрашњих односа народа Југославије, што довољно говори о озбиљности наше елите тог времена, која је предузимала радње несвесна могућих последица, што се на крају обило о главу искључиво српском народу.
Оно што Србе треба да забрине јесте лакоћа у узимању здравог за готово било којег српског државног и народног успеха, до којег се дошло кроз море проливене крви и зноја, лакоћа са којом наши некадашњи, али и данашњи лидери предузимају потезе, без имало самокритике, рационалног погледа на наше окружење и интересе других држава и народа, који су врло често у суштој супротности са нашим интересима.
Неспорно је да се касније испоставило да је тадашња Немачка у неколико наврата касније прекршила међународне споразуме склопљење са својим тзв. савезницима, у виду имамо Румунију, те не би било сврсисходно тражити одговор на питање ,,шта би било кад би било”, али велики број историчара се слаже у оцени да реперкусије предузете против српског народа од стране окупатора ни у ком случају не би биле толико интензивне и стравичне, поготово у случају могућности формирања геноцидне НДХ и страдања српског народа на територији Босне и Херцеговине и делова Хрватске.
Да ли су непосредни учесници трагичног преврата с пролећа 1941. године остали са својим народом и поделили његову судбину?
Јесу ли на свом примеру прихватили крилатицу ,,Боље гроб него роб", која је грмела Београдом, тог, 27. марта 1941. године?
Јесу ли своју љубав према Отаџбини потврдили личним жртвовањем за њу, с обзиром да су тако ватрено позивали на жртву и историјски слободарски дух мученичког српског народа?
Јесу ли током рата поставили питање хрватске издаје и геноцида у НДХ у светлу будућности Југославије и српског народа у њој?
Знамо одговор.
Наслутио га је и Кнез Павле када је јутра тог злокобног 27. марта пре пребацивања у Бански Двор свом ордонансу рекао: Јадни Срби, шта ће бити са њима? [8] 


Крај.
                                                                                        Владан Т. Михаиловић

Упутнице:
 
[1] Документи о Југославији, Драгиша Цветковић
[2] http://sr.wikipedia.org/sr/Душан_Симовић
[3] Ембахаде, Милош Црњански, Службени Гласник, 2009.
[4] Kairska afera, Ante Smith Pavelić, Izdanje Savremenika, Paris 1961.
[5] Kairska afera, Ante Smith Pavelić, Izdanje Savremenika, Paris 1961.
[6] Записи о проблемима и људима 1941-1944, Слободан Јовановић, Службени лист СРЈ, 1993.
[7] Ембахаде, Милош Црњански, Службени Гласник, 2009
[8] Кнез Павле, Истина о 27. марту, Миодраг Јанковић, Вељко Лалић, UNA PRESS, Београд, 2007. 


уторак, 12. април 2011.


Издавач:

Беокњига, Београд
 тел. 011/22 600 22; 011/22 608 18
 е-пошта: distribucija@beoknjiga.rs

Српски либерални савет
 е-пошта: sls_seobe@hotmail.com

Цена књиге: 15 евра + трошкови дистрибуције

субота, 9. април 2011.

ТРИБИНА: Комунистичко наслеђе у Србији

Поштоване колеге и колегинице, браћо и сестре,
 

Удружење студената Правног факултета
НОМОКАНОН Вас позива да присуствујете
трибини:
КОМУНИСТИЧКО НАСЛЕЂЕ У СРБИЈИ, на којој ће о комунистичким злочинима над српским народом након Другог светског рата, последицама српско-југословенског политичког авантуризма, правним и економским тековинама титоистичког друштвеног система и стању духа у српској посткомунистичког културно-политичкој елити говорити учесници:

г. Радомир Рајко Ђурђевић, књижевник
г. Гојко Лазарев, адвокат и некадашњи судија Окружног суда у Шапцу
др Миша Ђурковић, научни сарадник Института за европске студије
др Чедомир Антић, историчар

Да ли су Срби заиста сами себи највећи душмани? Јесу ли заблуде којима данас робујемо нове или датирају из ранијих историјских периода? Зашто се у Србији говори о свему осим о истини?

Потражите одговор на ова питања  
у уторак, 12. априла у 19 часова у амфитеатру II Правног факултета.

Добро дошли!
  
http://zakonik.blogspot.com
uspfnomokanon@gmail.com

Одржана промоција књиге и двд-а "Чувари Космета - путовање кроз садашњост и прошлост" у Љубљани

У организацији Српског друштва Задужбина и Културног друштва Михајло Пупин, уз братску помоћ Друштва српска заједница и Српског културно уметничког друштва Видовдан, у Љубљани је 7. Априла, о Благовестима, одржана промоција књиге и двд–а Чувари Космета – путовање кроз садашњост и прошлост, ауторке Мире Лолић Мочевић, новинарке и уреднице на Радио Телевизији Републике Српске, која је уједно и представила своју књигу публици у Љубљани.
Уз промоцију књиге, емитован је и ДВД на којем је кроз слику и речи сабран материјал настао током путовања Мире Лолић – Мочевић и екипе РТРС-а по Косову и Метохији. Обилазећи светиње Косова и Метохије, ауторка се упознала са многим вредностима културно-историјског наслеђа српског народа, о којима се мало говорило и које су у периоду комунизма намерно прећуткиване, а од пресудног су значаја за опстанак и очување колевке српског народа, Косова и Метохије.
Различите политике и освајачи су покушали отерати, променити им веру или уништити српски народ на Космету, али у томе нису успели. Чувари Космета су Срби, који су у веома тешким условима остали да живе на Косову и Метохији. То су чувари задужбине Немањића и они су веза прошлости са будућношћу.
Обраћајући се најмлађима у сали, Мира Лолић Мочевић је нагласила да због културно - историјског наслеђа које сви ми носимо са Космета, имамо дужност да и у расејању очувамо наш језик, културу и ћирилично писмо.
Програм је улепшао певачки наступ СКУД–а Видовдан са одабраним изворним песмама са Косова и Метохије.
У оквиру посете Љубљани, наша гошћа је посетила Православну цркву Св. Ћирила и Методија као и Српску библиотеку која делује у оквиру КД Михајло Пупин.
Присутни су имали прилику да после промоције књиге уплате добротворне прилоге у фондацију За српски Космет, па је тако овом приликом за помоћ нашем народу на Космету прикупљено 295 € који ће бити уручени у оквиру испоруке 10. донације, а продајом књига и двд-ова „Чувари Космета – путовање кроз садашњост и прошлост“, прикупљено је додатних 60 € за хуманитарне акције које су у току, у организацији Радио Телевизије Републике Српске.
НЕМА ПРЕДАЈЕ!
ДОГОДИНЕ НА КОСМЕТУ!

Српско друштво Задужбина +
http://www.sd-zaduzbina.com/ 

петак, 8. април 2011.

На наше прошлонедељно питање „Да ли у позитивно законодавство треба вратити смртну казну?“, 41% испитаника сматра да је не треба вратити у позитивно кривично законодавство; 33% испитаника сматра да је треба вратити, али уз рестриктивну примену; 16% испитаника сматра да је треба само вратити без ограничења; 8% испитаника сматра да је није требало ни укидати!

Хвала на учешћу у анкети.

среда, 6. април 2011.

ПРОМОЦИЈА КЊИГЕ: ЧУВАРИ КОСМЕТА - ПУТОВАЊЕ КРОЗ САДАШЊОСТ И ПРОШЛОСТ

Српско друштво Задужбина и Културно друштво Михајло Пупин Вас позивају на промоцију књиге и двд-а "Чувари Космета - путовање кроз садашњост и прошлост".


О књизи ће говорити њена ауторица Мира Лолић Мочевић.

Поред угледне гошће из Републике Српске на промоцији ће учествовати и гости из Српског културно уметничког друштва Видовдан са изворним песмама са Косова и Метохије.

Мира Лолић Мочевић, ауторица записа са Косова и Метохије, рођена је 18.07.1961 године у Бањалуци.
Школовање и живот до 12. априла 1992. године одвијали су се на релацији Бања Лука-Сарајево, а од поменутог датума, са супругом и троје дјеце живи у Бањалуци.
Од студентских дана на Факултету политичких наука у Сарајеву (Одсјек - журналистика) родила се љубав према путовањима и жеља да се кроз документрну форму изражавања преносе поруке јавности.
Од 1. фебруара 1993. године ради на Српској Радио Телевизији (данашњој Радио Телевизији Републике Српске).
Новинар, уредник и тренутно директорица програма Телевизије РС припремила је близу 500 новинарских телевизијских емисија и серијала ("Разгледница отаџбине", "У потрази", "Стоп бијелој куги", "Духовна лира", "Пут у Свету Земљу", "Чувари Космета" и бројни путописни записи) којима је гледаоцима слала поруке с основним мотивом да "Љубав, Вјера и Нада" треба да буду путоказ у животу.

Четвртак, 7. април 2011.г.
Почетак: 19 часова.
Пословни центар Словенијалес,
Дунајска цеста 22, Љубљана

УЛАЗ СЛОБОДАН


http://www.sd-zaduzbina.com/ 

уторак, 5. април 2011.

МЕЂУНАРОДНА И УНУТАРПОЛИТИЧКА ПОЗАДИНА ПРЕВРАТА ОД 27. МАРТА 1941. И ЊЕНЕ РЕФЛЕКСИЈЕ У САВРЕМЕНОЈ СРБИЈИ ДРУГИ ДЕО

Опште усвојено мишљење у широким народним масама да се војно или политичко-економско партнерство између две државе базира на историјском пријатељству, традиционално добрим односима као и етничкој или верској сродности између два народа, се од стране најутицајнијих медија, политичких структура врло често напада кроз истицање постојања сурове борбе за себичну одбрану свог интереса, коју свака држава води за себе. Политика, поготово спољна, нема у себи ничега ирационалног, емотивног или нематеријалног, кажу они. Ипак, то истим поборницима суровог реализма не смета да интересе своје државе, аутохтоне, себичне и само нама својствене подреде туђим интересима заснованим на тзв. заједничким цивилизацијским вредностима и историјском савезништву. Лицемерни однос српских политичких и псеудополитичких елита по овом питању заједнички је именилац људи који су одлучивали о судбини нашег народа и земље већ дуже време, и оних који, на жалост, још увек одлучују. 
Ни рат, ни пакт: Кнез Павле и Адолф Хитлер
Било какав покушај раскринкавања лажних историјских пријатељстава и бесмислености позивања у помоћ оних због којих нам је помоћ напослетку и потребна, код нас се карактерише као одступање од наметнутог обрасца понашања у јавном животу, и својеврсна јерес, која нас одваја од припадности неким апстрактним вредностима, преузетих са нама драгог и никада доступног Запада. 
Једна од највећих заблуда, коју наше политичке елите морају оставити за собом је традиционално пријатељство између Велике Британије, односно Енглеске и Србије и српског народа. 27. март је засигурно један од највећих, ако не и највећи пример бескрупулозног, себичног и нимало пријатељског односа Енглеске према Србима. 
Немала улога британских обавештајних служби у спровођењу плана отварања балканског фронта Немачке, указује да одлука донета 27. марта ипак није у потпуности дело српског народа, тј. да српска политичка елита није реаговала без спољних притисака и “добронамерних” савета, које и сада прима од истих оних који су пакао Пољске и Француске желели да пренесу на балканско тле, те трагичне 1941. године.
О улози британских обавештајних служби у организовању пуча од 27. марта 1941. године говори писмо сер Сесила Перота, васпитача краља Петра II, који је 12. јануара 1977. године одржао предавање на тему “Залазак једне династије“, где је казао:
Крајем марта 1941. навратио сам до мог старог Универзитета на Кембриџу. Ту, у друштву мојих ранијих професора и колега, повео се разговор о државном удару у Београду. Неколико од присутних наставника изјавило је “Нису Југословени извели пуч, већ ми” Упитао сам: Који ми? “Ми, СОЕ, или британска тајна служба под управом министарства за психолошко ратовање. Краљ Петар уопште није имао никаквог учешћа у пучу, нити је био консултован. Прокламација коју је наводно читао краљ на радију потпуно је лажна. Краљ исту није видео, нити потписао, нити одобрио”.[1] 
Даље, 28. марта 1941. године, Винстoну Черчилу се јавља и шеф операција СОЕ у Југославији Хју Далтон: “Јануара ове године, одлушио сам да пошаљем мајора Џона Тејлора на Балкан који веома добро познаје. Ево његових инструкција по реду важности:
1. Преврнути небо и земљу да наши пријатељи у југословенском генералштабу спроводе у дело план о блокади Дунава.”
2. Довршити припреме око побуне у Румунији.
3. Организовати групе за саботажу у Бугарској, Југославији, Грчкој и Албанији, које би биле спремне да ступе у дејство у случају да њихова зе,ља буде окупирана.
4. Наставити већ добро уходани рад у Југославији на подстицању у корист наше земље.
Од свих горњих инструкција она 4. је за нас најинтересантнија. Од како сам преузео СОЕ у Југославији потрошили смо најмање 100 000 фунти стерлинга, које су углавном отишле на подмићивање Земљорадничке странке и остале видове подмићивања, укључујући и награде за повремене мање саботаже. Успели смо да образујемо и резервни фонд од шеснаест милиона динара који би се користио у случају да упутнице из Лондона не могу да буду достављене. Мислим да смо добили добру противвредност за уложени новац.”[2]
Европа 1941. године, опкољена Југославија
Овај допис добија на снази, ако се зна да су главну подршку у организацији пуча, када говоримо о тадашњој опозицији дала управо Српска земљорадничка странка!
Оваквих и сличних докумената који говоре о директној умешаности енглеских обавештајних и безбедносних структура у збивања од 27. марта сигурно има знатно више него што је наша историографија и забележила, а камоли и уврстила у своје публикације, али владајући јавни дискурс ипак 27. март представља као врхунску победу српског, врло често и југословенског слободарског духа и непокорности. Треба поставити питање: Да ли су главни протагонисти ових дешавања донели српском народу слободу и независност?
Да ли су бомбе наших “западних савезника” на Ускрс 1944. године Србима донели слободу?
Никола Томић у књизи „Пакт, пуч и рат“ такође тврди да је да др Милош Тупањанин од Inteligence service-а примио пола милиона фунти ради подмићивања пучиста, и да је Мирковићу била обећана, а касније и додељена пензија британског генерала.
Драгослав Ђорђевић, истoричар и бивши официр Југословенске краљевске војске је о британском ставу написао следеће: “Британска влада је активно учествовала у припреми пуча у Београду. Она је дала свом амбасадору потпуно овлашћење да учини што је потребно за промену владе у Београду, чак и по цену немачког напада. За ову сврху су британске агенције у Београду потрошиле знатме суме новца. Новац је дат и водећим члановима једне српске политичке странке. Тако су Британци и наводно створили расположење за пуч и обарање владе.”[3] 
Ко је за то да се српски народ жртвује, а Југославија распадне у крви?
Чак је и сам Винстон Черчил у своји мемоарима отворено признао улогу своје државе у организацији преврата 27. марта: „Британска влада је знала да је Југославија војнички слаба, али је ипак настојала да је свим силама увуче у рат. За Британију је била главна ствар одстранити Хитлера од британског острва, смањити његове ваздушне нападе и отклонити опасност немачке инвазије Енглеске.”[4] 
Своју доследност у третирању Срба као потрошног материјала за једнократну употребу, британски премијер је показао само 3 и по године касније када је истог тог краља Петра, који је мартовским превратом скинуо немачку кобру са врата енглеског народа или бар ослабио њен смртоносни загрљај, практично приморао да изда Дражу Михаиловића и Југославију дао у руке комунистима.
Оно што мора да пробуди Србе из дубоког сна о наводном српско-енглеском традиционалном истoријском савезништву јесте перфидност у лажима и манипулацијама које је британски политички врх, ширио у дезинформисању јавности о идеолошким и политичким опредељима кнеза Павла Карађорђевића, који је представљан као фашиста, симпатизер немачког Рајха и поборник потписивања Тројног пакта.
Британски и амерички "савезници" честитају Ускрс Београду 1944.
Човек који је своје студије завршио на Оксфорду, где му је касније додељена диплома почасног доктора, човек који је добио највише британско одликовање витешког реда, орден подвезице и то из руку краља Џорџа VI, човек који је био добар пријатељ истог тог Џорџа, војвоткиње од Јорка, потом краљице Елизабете, човек чији је најбољи пријатељ био војвода од Кента, иначе пашеног, човек за кога британски амбасадор у Београду Кембел јуна 1940. године говори да је “свим срцем за победу Британије у рату са силама Осовине” је преко ноћи постао немачки шпијун, нациста и непријатељ енглеског народа и Круне? Од Енглеза се ништа боље и не очекује, али зар је грех и ненормално очекивати од Срба да коначно престану да траже пријатеља у крвницима, и рационално и беспристрасно сагледају прошлост, како у будућности не би правили грешке које ће их довести скоро до биолошког истребљења?

Наставиће се...

                                                                                                Владан Т. Михаиловић 

Упутнице:

[1] Архив кнеза Павла са Колумбија универзитета (САД), микрофилмови похрањени у Архиву Србије, Београд
[2] Архив кнеза Павла са Колумбија универзитета (САД), микрофилмови похрањени у Архиву Србије, Београд
[3] Драгослав Ђорђевић: “На раскрсници – прилози за српску историју Другог светског рата” Дечје новине, Горњи Милановац, 1991.
[4] Винстон Черчил, Мемоари: “Били смо главом једва изнад воде”, Просвета, Београд.






субота, 2. април 2011.

МЕЂУНАРОДНА И УНУТАРПОЛИТИЧКА ПОЗАДИНА ПРЕВРАТА ОД 27. МАРТА 1941. И ЊЕНЕ РЕФЛЕКСИЈЕ НА САВРЕМЕНУ СРБИЈУ ПРВИ ДЕО

27. март, <<Боље гроб него роб.>> Чији гроб?
Прође и тај 27. март. Сви из нашег политичког естаблишмента, који су имали интерес да изрекну своје мишљење о овом важном датуму у новијој српској историји, то су и учинили, прикупили потребне политичке поене, декларисали се као патриоте, и сада могу мирно да наставе са распродајом националних привредно-економских ресурса и постепеним признањем отимања Косова и Метохије. Битно је да смо ми одабрали праву страну у Другом светском рату. Од рођака Хамдије Поздерца ништа се друго није ни очекивало. Мали од палубе Слободана Милошевића, сада први капетанов помоћник на жуто-црвеном броду државне пропасти свој патриотски и родољубиви став по питању дешавања у вези са Другим светским ратом истиче у свакој могућој прилици, па је овом приликом направио и паралелу између тадашњих и данашњих сила мрака. "Народ који заборавља своју историју биће осуђен да је поново проживи: немојте онда да очекујете од полиције да на улици решава профашистичке покрете, већ треба сви ми да се замислимо какву политичку климу стварамо у Србији" [1] рекао је министар на отварању изложбе “Антифашизам-историјски избор“ у Архиву Србије.
Наравно, ако министар слободно може да своје политичке неистомишљенике без трунке одговорности и аргумената окарактерише као профашисте, зашто ми поменути двојац без кормилара не бисмо могли назвати издајницима, следбеницима комунистичке интернационале и симпатизерима тоталитарне идеологије бољшевизма?
Могли бисмо, али би вероватно тиме призвали медијски линч и “језиву” реакцију државног апарата. Вероватно би нам и Инсајдер посветио једну епизоду.
Да бисмо коначно већ једном развезали тај чвор патриотско-издајничких квалификација, запетљан тог несрећног 27. марта 1941. године ваљало би раскринкати праве намере учесника дешавања пре 70 година, њихове налогодавце, покровитеље и последице њихових поступака у тим смутним временима. Ко је волео Краљевину Југославију, ко је волео свој народ и своју државу и ко је на другој страни желео њен распад и смрт?
Зашто је српски народ гурнут у рат у који га нико није звао? Шта је српски народ тим ратом добио, а шта изгубио? Conditio sine qua non било какве анализе тих мучних догађаја мора бити намера утврђивања интереса искључиво српског народа! Не Југославије, не југословенских народа, не комунистичке партије, не Америке и Британије! Наравно, то напослетку значи да је оваква анализа непожељна и неподобна за данашње властодршце и представнике тзв. европске Србије, с обзиром да су они безброј пута, па и у случају 27. марта интерес других наднационалних ентитета и идеологија претпоставили биолошким, геополитичким и свим другим интересима српског народа.
Огромна већина политички мислећих грађана Србије, ненаклоњени идејама комунистичке борбе, ипак не спори потребу наглашавања антифашистичке легитимације нашег народа пред европским државама, као својеврстан морални капитал који српски народ има уз себе и који је стекао кроз више од 4 године тешке и крваве борбе.
српска деца у Јасеновцу
Ипак, ако изузмемо прагматични став, који по скромном мишљењу аутора овог текста свака српска власт треба имати по питању свих битних светских дешавања, где је српски народ имао активно учешће, остаје разматрање исправности одлуке од 27. марта 1941. године, посматрајући из угла последица која је та одлука оставила на српски национални корпус, последица које и данас преживљавамо, као остаци недокланог народа из Јасеновца, са Косова протераног, обешчаћеног и прогањаног, у Црној Гори туђина на сопственом огњишту, у Босни и Херцеговини, верски подељеног, закрвљеног и измученог, а у Македонији избрисаног и затртог. 
Различити чиниоци ове драме су имали различите интересе, које је обједињавала само страшна последица њихових остварења:
- Комунистичка партија Југославије (КПЈ), која је пуних 60 година овај догађај приписивала као своју заслугу, је још 1935. године споразумом са усташким покретом, потврдила свој став о неопходности разбијања Југославије као српске хегемонистичке творевине, изречен први пут на састанку Коминтерне у Дрездену 1928. године:
на истој страни, комунисти и усташе, Босна 1942.
Југословенска комунистичка странка којој је Закон о заштити државе од 1922. год., онемогућена акција слободног кретања и рада са једне, и вођство хрватског ослободилачког покрета с друге стране, примају на себе заједнички и споразумо ДУЖНОСТ заједничке борбе и међусобног помагања у сваком случају потребе до постигнутог циља: распадања југословенске државе и уништавање свега што је српско и православно.”[2] пише у одељку Циљ, споразума Миле Будак - Моша Пијаде, потписаног јуна 1935. године у Сремској Митровици. Као мала, али довољна илустрација приказаног родољубља и патриотизма комуниста јесте њихово учешће у одбрани Југославије по нападу Немачког Рајха 6.априла.
Лидер ЗБОР-а и бивши министар правде Краљевине Југославије Димитрије Љотић, проказани издајник и фашиста у очима комунистичке историографије, добровољно учествује у Априлском рату 1941. као резервни потпуковник и командант пука у Сремској дивизији. Капитулација га затиче у Бијељини.
Будући главни командант ЈВуО Драгољуб Михаиловић као пуковник учествује у Априлском рату, Дража је избегао заробљавање у Сарајеву и водећи борбе са Немачком оклопном групом 13. априла код железничке станице Шеварлије и код Петровог Села, пробијао се према Добоју. По комунистичким критеријумима, он је био издајник.
Још један “издајник и квислинг” Милан Недић је за време Априлског рата командовао јединицама Треће армије на простору Македоније и покушао да спречи делове 12. немачке армије да прођу из правца Бугарске. Тај фронт је убрзо пробијен и Недић је морао да се повуче ка унутрашњости Србије. Господин министар Дачић је помпезно уклонио слику ђенерала Недића из просторија Владе Србије, нагласивши да издајницима није место у тој згради.
А Јосип Броз? Александар Ранковић? Моша Пијаде? Милован Ђилас? Где су они били? Први је у Загребу био жив, здрав, непрогањан и у јавном животу виђен до маја, када одлази у Београд. Други, такође. Трећи, два дана пред агресију Немачке бива пуштен из затвора, али свој патриотизам не показује прикључивањем Војсци Краљевине Југославије? Четврти се од изласка из затвора 1936. године бави комунистичком агитацијом, али не и одбраном земље, када је то било потребно, априла 1941. године.
Штавише, Комунистичка партија Југославије све до напада Хитлерове Немачке на Совјетски Савез ниједним својим гестом не показује неслагање са окупацијом Југославије! Ниједан летак, ниједан проглас против окупационих снага у Југославији...
плакат у Недићевој Србији
Да ли је било потребно да дође до 22. јуна да би комунисти показали колико воле Југославију? А шта би било да Хитлер СССР није напао? Да ли се они чије поступке не одређује судбина своје земље већ неке друге, могу назвати патриотама? Могу, али страним патриотама, људима који воле Совјетски Савез и бољшевичку творевину изниклу на злочину, богоборству и класној борби. Овде треба напоменути да је реч о комунистичким првацима и идејним следбеницима Партије, а не о Србима и другим Југословенима (потоњи су били у знатној мањини), а који су након јула 1941. прихватили борбу против окупатора, несвесни да служе туђим, а не интересима сопственог народа.
A интерес Совјетског Савеза било је отварање фронта на Балкану, без обзира које последице би то отварање донело српском народу и Југославији. О томе сведочи и депеша бр. 85 амбасадора Милана Гавриловића кнезу Павлу од 28. фебруара 1941. године:

Совјетска унија стварно жели рат на Балкану, иако јавно изјављује противно. Разлози су:
1. Нови балкански фронт значи да се рат проширује и продужује, што је опште исцрпљивање и слабљење у корист Совјета.
2. Нови балкански фронт доприноси слабљењу Немачке, док Совјетска унија остаје нетакнута.
3. Нови балкански фронт отвара јој могућности да у погодном тренутку интервенише без великог ризика, тј. да се спусти на југ према мореузима, што је за њу у овом тренутку и најважније и најактуелније.”[3] 

Сам пуч 27. марта и махање црвеним чаршавом пред лицем разјареног немачког бика је било сасвим довољно да Совјетски Савез изгуби било какво интересовање за судбину Срба и Југославије, распарчане, порушене, крваве, све до момента када и сам бива нападнут и када је Совјетији устребала герилска помоћ у одвлачењу немачких трупа са источног фронта. Наравно, ту је могла безрезервно да рачуна на Тита и његове “патриоте”...

Наставиће се...


Владан Т. Михаиловић

Упутнице:

[1] http://www.mondo.rs/s201494/Info/Srbija/Zasto_je_vazan_27_mart.html

[2] Војно историјски институт ЈНА, архива непријатељских јединица Бр. рег. 3/2; Кутија-116/1638
[3] 
Архив кнеза Павла са Колумбија универзитета (САД), микрофилмови похрањени у Архиву Србије, Београд