Господе и Владико живота мога, дух лености, мрзовоље, властољубља и празнословља, не дај ми. Дух целомудрености, смиреноумља, трпљења и љубави даруј ми, слуги Своме. О, Господе Царе, даруј ми да сагледам грехе своје и да не осуђујем брата свога, јер си благословен у векове векова. Амин.

субота, 02. април 2011.

МЕЂУНАРОДНА И УНУТАРПОЛИТИЧКА ПОЗАДИНА ПРЕВРАТА ОД 27. МАРТА 1941. И ЊЕНЕ РЕФЛЕКСИЈЕ НА САВРЕМЕНУ СРБИЈУ ПРВИ ДЕО

27. март, <<Боље гроб него роб.>> Чији гроб?
Прође и тај 27. март. Сви из нашег политичког естаблишмента, који су имали интерес да изрекну своје мишљење о овом важном датуму у новијој српској историји, то су и учинили, прикупили потребне политичке поене, декларисали се као патриоте, и сада могу мирно да наставе са распродајом националних привредно-економских ресурса и постепеним признањем отимања Косова и Метохије. Битно је да смо ми одабрали праву страну у Другом светском рату. Од рођака Хамдије Поздерца ништа се друго није ни очекивало. Мали од палубе Слободана Милошевића, сада први капетанов помоћник на жуто-црвеном броду државне пропасти свој патриотски и родољубиви став по питању дешавања у вези са Другим светским ратом истиче у свакој могућој прилици, па је овом приликом направио и паралелу између тадашњих и данашњих сила мрака. "Народ који заборавља своју историју биће осуђен да је поново проживи: немојте онда да очекујете од полиције да на улици решава профашистичке покрете, већ треба сви ми да се замислимо какву политичку климу стварамо у Србији" [1] рекао је министар на отварању изложбе “Антифашизам-историјски избор“ у Архиву Србије.
Наравно, ако министар слободно може да своје политичке неистомишљенике без трунке одговорности и аргумената окарактерише као профашисте, зашто ми поменути двојац без кормилара не бисмо могли назвати издајницима, следбеницима комунистичке интернационале и симпатизерима тоталитарне идеологије бољшевизма?
Могли бисмо, али би вероватно тиме призвали медијски линч и “језиву” реакцију државног апарата. Вероватно би нам и Инсајдер посветио једну епизоду.
Да бисмо коначно већ једном развезали тај чвор патриотско-издајничких квалификација, запетљан тог несрећног 27. марта 1941. године ваљало би раскринкати праве намере учесника дешавања пре 70 година, њихове налогодавце, покровитеље и последице њихових поступака у тим смутним временима. Ко је волео Краљевину Југославију, ко је волео свој народ и своју државу и ко је на другој страни желео њен распад и смрт?
Зашто је српски народ гурнут у рат у који га нико није звао? Шта је српски народ тим ратом добио, а шта изгубио? Conditio sine qua non било какве анализе тих мучних догађаја мора бити намера утврђивања интереса искључиво српског народа! Не Југославије, не југословенских народа, не комунистичке партије, не Америке и Британије! Наравно, то напослетку значи да је оваква анализа непожељна и неподобна за данашње властодршце и представнике тзв. европске Србије, с обзиром да су они безброј пута, па и у случају 27. марта интерес других наднационалних ентитета и идеологија претпоставили биолошким, геополитичким и свим другим интересима српског народа.
Огромна већина политички мислећих грађана Србије, ненаклоњени идејама комунистичке борбе, ипак не спори потребу наглашавања антифашистичке легитимације нашег народа пред европским државама, као својеврстан морални капитал који српски народ има уз себе и који је стекао кроз више од 4 године тешке и крваве борбе.
српска деца у Јасеновцу
Ипак, ако изузмемо прагматични став, који по скромном мишљењу аутора овог текста свака српска власт треба имати по питању свих битних светских дешавања, где је српски народ имао активно учешће, остаје разматрање исправности одлуке од 27. марта 1941. године, посматрајући из угла последица која је та одлука оставила на српски национални корпус, последица које и данас преживљавамо, као остаци недокланог народа из Јасеновца, са Косова протераног, обешчаћеног и прогањаног, у Црној Гори туђина на сопственом огњишту, у Босни и Херцеговини, верски подељеног, закрвљеног и измученог, а у Македонији избрисаног и затртог. 
Различити чиниоци ове драме су имали различите интересе, које је обједињавала само страшна последица њихових остварења:
- Комунистичка партија Југославије (КПЈ), која је пуних 60 година овај догађај приписивала као своју заслугу, је још 1935. године споразумом са усташким покретом, потврдила свој став о неопходности разбијања Југославије као српске хегемонистичке творевине, изречен први пут на састанку Коминтерне у Дрездену 1928. године:
на истој страни, комунисти и усташе, Босна 1942.
Југословенска комунистичка странка којој је Закон о заштити државе од 1922. год., онемогућена акција слободног кретања и рада са једне, и вођство хрватског ослободилачког покрета с друге стране, примају на себе заједнички и споразумо ДУЖНОСТ заједничке борбе и међусобног помагања у сваком случају потребе до постигнутог циља: распадања југословенске државе и уништавање свега што је српско и православно.”[2] пише у одељку Циљ, споразума Миле Будак - Моша Пијаде, потписаног јуна 1935. године у Сремској Митровици. Као мала, али довољна илустрација приказаног родољубља и патриотизма комуниста јесте њихово учешће у одбрани Југославије по нападу Немачког Рајха 6.априла.
Лидер ЗБОР-а и бивши министар правде Краљевине Југославије Димитрије Љотић, проказани издајник и фашиста у очима комунистичке историографије, добровољно учествује у Априлском рату 1941. као резервни потпуковник и командант пука у Сремској дивизији. Капитулација га затиче у Бијељини.
Будући главни командант ЈВуО Драгољуб Михаиловић као пуковник учествује у Априлском рату, Дража је избегао заробљавање у Сарајеву и водећи борбе са Немачком оклопном групом 13. априла код железничке станице Шеварлије и код Петровог Села, пробијао се према Добоју. По комунистичким критеријумима, он је био издајник.
Још један “издајник и квислинг” Милан Недић је за време Априлског рата командовао јединицама Треће армије на простору Македоније и покушао да спречи делове 12. немачке армије да прођу из правца Бугарске. Тај фронт је убрзо пробијен и Недић је морао да се повуче ка унутрашњости Србије. Господин министар Дачић је помпезно уклонио слику ђенерала Недића из просторија Владе Србије, нагласивши да издајницима није место у тој згради.
А Јосип Броз? Александар Ранковић? Моша Пијаде? Милован Ђилас? Где су они били? Први је у Загребу био жив, здрав, непрогањан и у јавном животу виђен до маја, када одлази у Београд. Други, такође. Трећи, два дана пред агресију Немачке бива пуштен из затвора, али свој патриотизам не показује прикључивањем Војсци Краљевине Југославије? Четврти се од изласка из затвора 1936. године бави комунистичком агитацијом, али не и одбраном земље, када је то било потребно, априла 1941. године.
Штавише, Комунистичка партија Југославије све до напада Хитлерове Немачке на Совјетски Савез ниједним својим гестом не показује неслагање са окупацијом Југославије! Ниједан летак, ниједан проглас против окупационих снага у Југославији...
плакат у Недићевој Србији
Да ли је било потребно да дође до 22. јуна да би комунисти показали колико воле Југославију? А шта би било да Хитлер СССР није напао? Да ли се они чије поступке не одређује судбина своје земље већ неке друге, могу назвати патриотама? Могу, али страним патриотама, људима који воле Совјетски Савез и бољшевичку творевину изниклу на злочину, богоборству и класној борби. Овде треба напоменути да је реч о комунистичким првацима и идејним следбеницима Партије, а не о Србима и другим Југословенима (потоњи су били у знатној мањини), а који су након јула 1941. прихватили борбу против окупатора, несвесни да служе туђим, а не интересима сопственог народа.
A интерес Совјетског Савеза било је отварање фронта на Балкану, без обзира које последице би то отварање донело српском народу и Југославији. О томе сведочи и депеша бр. 85 амбасадора Милана Гавриловића кнезу Павлу од 28. фебруара 1941. године:

Совјетска унија стварно жели рат на Балкану, иако јавно изјављује противно. Разлози су:
1. Нови балкански фронт значи да се рат проширује и продужује, што је опште исцрпљивање и слабљење у корист Совјета.
2. Нови балкански фронт доприноси слабљењу Немачке, док Совјетска унија остаје нетакнута.
3. Нови балкански фронт отвара јој могућности да у погодном тренутку интервенише без великог ризика, тј. да се спусти на југ према мореузима, што је за њу у овом тренутку и најважније и најактуелније.”[3] 

Сам пуч 27. марта и махање црвеним чаршавом пред лицем разјареног немачког бика је било сасвим довољно да Совјетски Савез изгуби било какво интересовање за судбину Срба и Југославије, распарчане, порушене, крваве, све до момента када и сам бива нападнут и када је Совјетији устребала герилска помоћ у одвлачењу немачких трупа са источног фронта. Наравно, ту је могла безрезервно да рачуна на Тита и његове “патриоте”...

Наставиће се...


Владан Т. Михаиловић

Упутнице:

[1] http://www.mondo.rs/s201494/Info/Srbija/Zasto_je_vazan_27_mart.html

[2] Војно историјски институт ЈНА, архива непријатељских јединица Бр. рег. 3/2; Кутија-116/1638
[3] 
Архив кнеза Павла са Колумбија универзитета (САД), микрофилмови похрањени у Архиву Србије, Београд


Нема коментара:

Постави коментар