У држави која је прошла кроз један историјски период, врло мучан по њу саму и по њен народ, а после кога се осећају и даље последице истога, свако питање које на неки начин задире у „својеврсну ревизију” тога периода, ствара једно стање у јавном мњењу које би се могло да означо као узаврело. Оно је такво из више разлога. Најпре реч је о последици слабе или готово никакве културе јавног расправљања (па макар она била током и након учињеног), затим „партијашког” препуцавања у циљу прикупљања јефтиних политичких поена (ово је посебно изражено са обзиром на то да Србији предстоје избори на свим нивоима власти) и на крају, истинског неразумевања односа историје, општих правних норми и правних тековина које српско друштво има да поштује.
Конкретно реч је о донетом Закону о враћању одузете имовине и обештећењу, као и о свим последицама које нужно овај акт производи и које ће на убудуће производити. Није прошло много времена од његовог усвајања у Народној скупштини, а већ се о његовом дејству полемише, најпре у политичкој јавности, мада су неке „варнице” прштале и непосредно пред његово усвајање. Иако је закон донет у журби како би Србија што пре, а опет и као део политичке кампање владајуће коалиције, испунила све формалне услове за добијање статуса кандидата за чланство у ЕУ, овај закон донет је без имало искрености оних који су га изгласали. Нећемо улазити у незадовољство оних на које се овај закон односи јер би то заиста овај чланак одужило, иако су њихове примедбе и неслагања сасвим оправдани!
Закон о враћању одузете имовине и обештећењу не спада у много обимне законе и оне који се детаљно „труде” да регулишу ово питање. Но, он је сада правна реалност и по оној старој римској dura lex sed lex, има се поштовати као такав. Свакако увек постоје механизми који га могу побољшати и нека овим законом нерешена питања накнадно решити.
У неколико претходних дана много се говорило о питању враћања одузете имовине и обештећења припадницима националних мањина, конкретно мађарске. Спорна је одредба члана 5. ст. 3. тч. 3. којом је дефинисана једна од категорија лица којима неће бити дато право на повраћај и обештећење. Представници Мађара у парламенту нису подржали овај закон и покренули су иницијативу за оцену уставности овога закона пред УСС. Спорна одредба предвиђа да право на враћање имовине или обештећење нема лице које је било припадник окупационих снага које су деловале на територији Републике Србије, за време Другог светског рата, као ни његови наследници.
Разлог за истицање доприноса мађарских окупационих снага током Другог светског рата у убијању и протеривању Срба у Војводини свакако се не сме заборавити или умањити, али то питање мора да буде решено казненим/кривичним законодавством у складу са позитивним правом. Историја сведочи о многобројним и великим злочинима мађарских окупационих снага и то се не сме прећутати, али право на приватну имовину и заштиту исте такође не сме бити повређено. Овде управо долазимо до преплитања она три разлога са почетка чланка и као последицу тога преплитања имамо овај проблем који није решен исправним приступом који не би повредио жртве (као и њихове потомке), а са друге стране умањио одговорност (мађарског) окупатора. Грубо речено, акценат оних који покушавају да нађу решење ове чаробне формуле јесте на томе да ономе ко је био припадник „фашистичких” снага не треба вратити имовину. Ту одмах постоје две нелогичности: прва, да ли се критеријум враћања имовине и обештећења одређује на основу политичке припадности или опредељења, као и то да је само одређење спорне категорије и придев „фашистички”, преузак (нису само фашисти били окупатори у Србији). Много би исправније било искључиво употребљавати појам окупатора, ма ког он лично опредељења био или које год војне припадности да је био. Ту и настаје проблем, јер како наводе поједини оштећени припадници мађарске националне мањине нису сви припадници тих снага били ту добровољно, сви су они испуњавали своју војну обавезу, а неки од њих сигурно нису били „фашистичких” погледа на свет и таквог политичког опредељења. Све у свему, без обзира да ли је неко био оваквог или онаквог политичког опредељења или припадник војних формација које су биле војна сила држава које су политички биле претежно фашистичке, нацистичке или ни фашистичке, ни нацистичке, основ за одлучивање суда о евентуалном повраћају имовине припадницима тих војних формација мора бити чињеница да је повредио право било приватно (грађанско) или јавно (кривично), а никако његово политичко опредељење, јер став о нечијем политичком опредељењу није мерило које би суд приликом примене закона требало да узима у обзир, већ његова лична одговорност као окупационог елемента.
Устав Србије у чл. 58. дефинише право на имовину као неприкосновено право, дакле никоме то право не може бити ускраћено (осим у посебним случајевима, који свакако нису обухваћени овим законом о повраћају имовине) због његовог политичког опредељења. Свако ко је имовину стекао савесно и у складу са законом има право да је ужива, дакле ако је лице ту имовину током критичног периода стекло у складу са позитивним прописима, као и пре тога периода, па ју је током критичног периода и пре њега уживало, не постоји разлог да му се она не врати у складу са законом и општом намером државе и друштва да се историјска неправда одузимања имовине после Другог светског рата у нас исправи. И обрнуто, свако ко је прекршио закон и противправно и противно начелу савесности и поштења стекао некакву имавинску корист, како током критичног периода, тако и пре тог периода, нема право на њен повраћај. А за евентулано учињена кривична дела, без обзира да ли су дела учињена у својству окупатора или својству било ког другог правног субјекта, лица морају сносити одговорност уколико су осуђена по закону и законито спроведеном поступку. Историсјки суд је нешто друго што не додирује право и тај и такав суд мора јасно да разграничи колективну од индивидуалне одговорности, тим пре што се колективна одговорност данас српском народу in toto намеће (од стране светских моћника), а супротно поступање било би и неодговорно и лицемерно са српске стране. Србија и Срби никада неће заборавити (нити се то сме) злочине мађарског окупатора, посебно током „новосадске рације”, као ни друге многобројне злочине окупаторских војски током Другог светског рата.
Управо неинсистирање на оваквом разграничењу користе политички фактори да уберу по неки политички поен и тиме само доприносе нерешавању спорног проблема, и они који сматрају да није оправдано једнима вратити по овом основу одузето, као и они који сматрају да им пак треба вратити. Они који ће да испаштају због тога, управо су лица законом предвиђена да остваре право на враћање или обештећење као и њихови наследници, па на крају и цело друштво.
Такође, како сваки проблем узрокује наредни проблем, тако овакво стање отвара донекле и питање о томе да ли могу наследници оних који су чинили злочине бити ускраћени за остваривање свога права?! То не би смело да буде допуштено, јер би то значило најгрубље кршење закона и права једне уређене и правне државе, а не би било ни морално. Дакле акценат се мора ставити на то да се кривична одговорност, од имовинскоправних питања мора изоловати. Исто тако вредновање о политичком опредељењу конкретног појединца, мора да буде предмет моралне и етичке оцене, никако правне. Одговорност за учињено дело је окупаторова, ма ког опредељења да је, а вредновање те одговорности треба препустити суду да је установи у одређеном судском поступку без повреде ичијих права!По истој логици стављају се у врло незавидан положај они који су због одузимања имовине од стране тадашњих револуционарних власти стицали одузету имовину по неком основу, као и њихови наследници. Ту сада лако може да се каже, па што они нису на време мислили да сутра неко ту имовину може да им евентуално оспори, али није на њима да познају право, већ на ономе ко им је то омогућио, те је он (читај: држава) сада дужан и њихов статус да реши без повреде њихових права. Зато ту треба применити једно правно достигнуће, да се не сме дирати у савесно стечена права трећих лица. Тако данас они који уживају имовину која је пре одузимања припадала старим власницима, не могу остати без те имовине, као ни њихови наследници који у то доба можда нису били ни рођени, нити им се може повредити било које право због тога.
Политичка препуцавања и жеља за стицањем јевтиних политичких поена, управо неутралне посматраче вуку у другом правцу и наводе их на погрешне закључке, јер се не улази у срж самог проблема и потпуно противно правним начелима правичности ствара другачија слика. Проблем и даље остаје, са тенденцијом да се отворе и неки други проблеми.
Дакле, резиме спорне ситуције гласи: прво, да је спорна одредба Закона о враћању одузете имовине и обештећењу неправедна; друго, да су захтеви оних који су њом директно погођени у основи оправдани; треће, да спорење око закона погодује политичким странкама у смислу политикантства; четврто, да се узрокују други проблеми како у приватној, тако и јавној сфери; пето, да се у друштву ствара непотребна напетост и подељеност; шесто, ствара се ослонац чак и за ревизију историјских последица Другог светског рата на територији Србије у смислу релативизације злочина над српским народом уместо да се имовински спорови од тога одвоје; седмо, не постиже се сврха Закона о враћању одузете имовине и обештећењу у потпуности; осмо, потенцијално се повећава број спорова пред ионако неефикасним судством, као и спорови пред међународним судовима (Стразбур); девето, стиче се општи утисак да се однос државе према приватној својини није много поправио од времена револуционарне отимачине имовине; десето, јавља се потенцијална могућност измене предметног закона која нужно не мора да значи побољшање ситуације оних који су оваквим законом оштећени. Ово су само неке основне последице које директно проистичу из овакве примене закона и права, свакако свесни смо још могућих појединачних последица које би произишле из постојеће ситуације.Жалосна истина је да је данас тешко могуће разложно и праведно решавање овог проблема, јер да јесте све ове претпоставке би озбиљно биле узете у обзир и пре усвајања самог закона, који је као што горе рекосмо, усвојен само да би се задовољила форма током безумног срљања Србије у ЕУ од стране тзв. „проевропског режима”, а на крају крајева и једна мађарска странка учествовала је и још увек учествује у подршци том истом режиму, иако није подржала спорни закон.
Оно без чега овај чланак као и закључак не би био потпун јесте једна стара римска правничка девиза: „Iuris praecepta sunt haec: honeste vivere, alterum non laedere, suum cuique tribuere.”
дипл. правник Стефан Д. Стојков
Нема коментара:
Постави коментар