ВРЕДНИЈЕ ОД ЖИВОТА

Живот је јединствен и непоновљив. Чудо стварања у коме се чува тајна непрекинуте нити живота од искона до данас. Погледајте лице вашег суграђанина и видећете хиљаду генерација људи који су у борби са природом и другим људима успели да опстану и преживе. Неописиво чудо и мистерија, живи споменик Богу ствараоцу и природи.Он нема своју материјалну цену јер се никад не може обновити у првобитном облику.

Али постоји и друга димензија живота која је ништа мање непроцењива и незамењива, духовни живот. Језик, култура, обичаји, вера, традиција и још хиљаде карактеристика које нас одвајају од других појединаца али и група, народа и раса.

Приликом немачког бомбардовања Београда 6. и 7. априла 1941. године у потпуности је изгорела Народна библиотека на Косанчићевом венцу. У њеним депоима нестала су највреднија дела српске духовности између осталог и Мирослављево и Вуканово јеванђеље али и осталих 1390 рукописних књига од којих сто на пергаменту. У потпуности је нестао фонд од 300 хиљада књига укључујући и примерке свих књига штампаних у Србији од 1832.године. У пламену је нестала библиотека Вука Караџића, Лукијана Мушицког, Ђуре Данићића....

Мање је важна лоша процена Министра просвете који је на три дана пре бомбардовања забранио евакуацију већ спакованих књига. Важно је што је 6.априла око 16 часова запаљива бомба погодила кров библиотеке. Пожар је тињао и ширио се да би наредног дана зграда нестала у пламену. Двадесет четири сата пожар је лагано гутао труд, зној, крв и дух српског народа да нико од запослених није ушао у зграду да из подрума евакуише сандуке са рукописним књигама. Наравно, јер људски живот је најдрагоценији и најважније је да нико није страдао.

Наравно да не мора бити тако, јер као што је биолошки живот непрекидна нит живота од Адама до данашњих дана тако је и духовни живот сваког народа исто тако непрекидна нит која се мора сачувати од пропасти.

Вечна ће срамота пратити све оне који су тог дана похрлили у своје куће да спасавају жене и децу и властити живот. Колико је људи изабрало вечни живот штитећи средњевековне повеље од пљачке и крађе. Колико је руку преметнуло старе рукописне књиге да би на крају ипак биле предате пламену.

Не осуђујем Немце, од њих се ништа друго и не очекује, али нека и они знају да док гледам снимке Дрездена у пламену у оку немам сузу какву овај древни град заслужује. Размишљам о нама којима је властити живот и конфор једини храм коме се молимо и коме ћемо принети сваку жртву.

Чак је и „весели“ Ахтисаријев план у члану 4. Анекса V („Верско и културно наслеђе“) предвидео заштићене зоне за наше цркве и манастире на Косову и Метохији. Видели смо како те зоне функционишу у марту 2004. године када је, као у средњем веку, ватри предат манастир „Светих архангела“ код Призрена или Боргородица Љевишка. Има ли некога ко би у овој земљи рекао тим белосветским силницима да њихова обећања о томе да се „цркве и остала културна места од посебне важности за заједницу косовских Срба имати посебну безбедност“ нама ништа не значе. Та места нису од значаја само за Србе са Косова и Метохије већ за све Србе ма где били и да их Србија неће дати ни по коју цену.

Да разјаснимо, за сличне случајеве у свету постоје решења која функционишу. Да је господарима света на уму мир и стабилност на Балкану постарали би се да неко од тих решења буде и примењено. Дајући косовским Албанцима оно што им не припада даје им у задатак и тешку обавезу да оно што су нам силом отели силом и чувају, стварајући могућност да увек активирају насиље и кризе којима је Балкан и сам по себи склон.

Срби са културним наслеђем Косова и Метохије су државотворни народ са богатом културом и хиљадугодишњом традицијом. Без културног наслеђа Косова и Метохије ми смо само привремени становници на делу планете који подсећа на мешавину аутобуске станице, супермаркета и фабричке хале.

Време је да се у свом овоземаљском животу квалификујемо за онај далеко вреднији, вечни живот, по коме ће нас потомци памтити. Наша духовност је већ на светској ломачи. Министри су поново направили лоше процене и само је питање да ли има одважних који су кадри да без страха по властиту безбедност и комфор учине шта је потребно за њен спас.

Драган Крсмановић