Господе и Владико живота мога, дух лености, мрзовоље, властољубља и празнословља, не дај ми. Дух целомудрености, смиреноумља, трпљења и љубави даруј ми, слуги Своме. О, Господе Царе, даруј ми да сагледам грехе своје и да не осуђујем брата свога, јер си благословен у векове векова. Амин.

четвртак, 26. децембар 2013.

ИЗВЕШТАЈ СА ОКРУГЛОГ СТОЛА ,,КОМПАРАТИВНА АНАЛИЗА УСТАВА РУСКЕ ФЕДЕРАЦИЈЕ И УСТАВА СРБИЈЕ“

У среду, 18.12.2013. године, у свечаној сали Правног факултета у Београду одржан је округли сто „Компаративна анализа Устава Руске федерације и Устава Србије“, а поводом 20. годишњице од усвајања Устава Руске Федерације. Округли сто су организовали Амбасада Руске Федерације у Србији и Струковно удружење правника „Номоканон“. 

 На округлом столу учествовали су студенти основних и постдипломских студија Правног факултета у Београду, као и представници Руске амбасаде, министар – саветник Иван Горбунов и други секретар амбасаде, Арсен Ајсин, који су и отворили догађај. 

Анилизирајући историјско- правне аспекте руске и српске уставности као и државотвроност наших двају православних народа учесници округлог стола обрадили су тему друштвено – историјских прилика у којима су донети устави Русије из 1993. године и Србије из 2006. године уз упоредну анализу уставних решења према оба највиша правна акта, а која се тичу људских права са освртом на заштиту верских права, закондовног органа, владе, шефа државе, облика државног уређења, уређење судске власти као и механизама проме устава. 

Учесницима округлог стола г. министар саветник Горбунов се захвалио на учешћу и продубљивању пријатељских односа између Србије и Русије у области упознавања руске уставности, а затим је учесницима уручио сертификате и награде. 

СУП ,,Номоканон“ се посебно захваљује Адвокатској канцелари Крстић-Иванић из Београда, Адвокатској канцеларији Љубичановић из Београда и Адвокатској канцеларији Штрбац из Пожаревца на подршци. 

За Инфо службу 
Удружења ,,Номоканон“ 
Алекса Булатовић






петак, 13. децембар 2013.

НОВА ОПОЗИЦИЈА И ЈАКОБИНСКИ НАЦИОНАЛИЗАМ

Још се у прошлом веку велики конзервативни француски философ, мислилац и теоретичар, Шарл Морас, одредио према политичким странкама критикујући представничку демократију и вишестраначје. Он је улогу странака сматрао штетном јер ,,свађају народ, стварају немир и нерад окрећући људе од њихових послова, а поред тога партије су нешто вештачко и „неприродно““, говорио је. Идеја партијаштва биле су само један сегмент незаустављивих новина на пољу крупних друштвених промена које су донеле буржоаске револуције у западној Европи 17. и 18. века. Током наредног века ове идеје биле су само утабани ход који је из својих колевки полако извожен и у друге државе узрокујући крупне промене у свакој друштвеној свери, стварајући притом један нови слој у друштву који је постао и главни носилац индивидуалистичког разарања националних заједница, сукобљавајући их кроз класне борбе и борбе политичких странака. 
Партијашки дух у Србију долази са продором западне индивидуалистичке мисли током друге половине 19. века. Након обнове државности и изградње државе велики део кадра школовао се по калупима већ увелико изграђеног концепта буржоаског друштва пониклог на развалинама ,,старе Европе“. Тада настају и прве политичке странке које у духу жучних политичких борби 19. века и у Србији уносе дух странчарења, потпуно стран постојећим приликама и традицији српске светосавске државности. Утонувши у талас либералне демократије, прихватањем друштвено-политичког уређења које је увело капиталистичке принципе (плутократске) у економију младе српске државе утрт је пут којим су западноевропске државе увелико корачале. Грађанско друштво укоренило је рђаве тековине које су изнедриле како то каже Ноел О' Саливен, ,,човека масе“. Према њему ,,човек масе је онај који ,,не жели да мисли ни да трага за самопобољшањем, већ за забавом, штавише за оном врстом забаве која најмање тражи од његових духовних способности.““[1.] Управо о ,,човеку масе“ најбоље сведочи данашња политичка камарила у српском друштву, пониклом на обновљеним принципима савременог грађанског друштва. 
Оно што посебно узима маха, а уједно представља и својеврсан парадокс јесте свеприсутност паразитског странчарења и нових форми политичког организовања које само у формалном смислу превазилазе досада постојеће облике политичких субјеката, док у садржинском смислу тежње нових форми нису ни за јоту одмакле од партијашког концепта грабежа за бенефиције власти, а на уштрб изиграног поверења ,,човека масе“ тј. бирача. 
Локални избори увек могу бити добар пример кроз који се оправданост горе изнесене непромењене законитости може потврдити. Ако овога пута занемаримо оне политичке субјекте (традиционалне) који своје вишедеценијске политичке програме баштине управо на политици бескомпромисне политичке трговине, а зарад што дужег и што исцрпнијег експлоатисања јавних функција исту тежњу можемо у садржинском смислу приметити код оних новорганизованих политичких формација које имају ново, у формалном смислу установљено, рухо. Неки од њих иду толико смело да свој пројекат називају чак и концептом ,,Нове опозиције“. 
Овакву тенденцију потврђује захуктала кампања за локалне изборе у градској општини Вождовац у Београду. Тешка ,,страначка артиљерија“ и сви ресорси владајуће клике дати су на располагање локалној режимској листи. То није никаква новост нити какво чудо. То је онај устаљени образац понашања традиционланог партијаштва који своје корене вуче из 19. века. Трговина гласовима, обећања (углавном празна), демагогија, ситна трговина локланим функцијама и грозничава комбинаторика математичке већине доминантне су карактеристике овог накарадног у име народа организованог ,,демократског процеса“. Економско посрнуће, сиромаштво и непродуховљеност ,,човека масе“ најбоље се уклапа у ову идиличну слику либерлане-демократије у пракси. 
Оно што донекле боде очи, али врло брзо добија и одређено оправдање јесте дејство партијашке садржине у оквирима нове форме. Изгледа да је ,,Нова опозиција“ али да су стари партијашки обрасци понашања и даље присутни, шта више и пожељни. Заиста неубедљиво делује покушај да се на рачун изворне идеје саборног одлучивања накалеми демократски принцип воље математичке већине. То и не треба да чуди, посебно не када су циљеви запоседање ситних локалних функција. Иако не увек у жижи, моћ ,,локалних господара“ далеко је ефектнија и у пракси тј. очима обичног човека видљивија. Деградација идеје саборног принципа, светосавских начела, суштинске критике парламентарне демократије и монтескијеовског концепта ,,поделе власти“ и не може да резултира другачије до прихватањем правила само формалне конкуренције. Једноставно питање се ту поставља. А шта то нудите ново и другачије? Одговор је јасан, ништа. 
Сакупити све појединце и групе зарад каквог-таквог математичког збира, а занемарити суштину и притом се назвати ,,Новом опозицијом“, у најмању руку је идејно-политички неодговорно. Другачије речено, реч је о потпуној безидејности. Мотиви су исти свим учесницима локланог карневала Монтескијеове теорије у пракси. Освојити што више, јавне функције до наредног изборног циклуса у потпуности подредити интересима већине и суштински не понудити ништа ново - предвидљиви су ступњеви који се већ дуго врте у круг перманентно одржавајући ,,човека масе“ у заблуди. 
Дакле није довољно променити форму и то прогласити врхунским достигнућем савременог политичког организовања. Као и увек садржина је много важнија, али и много тежа за достигнути. Супротставити се демократији и паразитском странчарењу (мада је ту реч о плеоназму) не значи користити позитивно-правне форме које нису редовни вид политичког орагнизовања, супротставити се значи дати садржински нови концепт у сваком друштвеном сегменту како вертикалном, тако и хоризонталном. Али то изискује борбу, не стагнацију и компромисе. Сваки компромис повлачи даљи пад и преображај у оно што је део система који није органски, дакле противан богоустановљеном принципу. Свега тога, ,,Нова опозиција“ није свесна, јер она није нова она је стара, она је универзални сукцесор свих вредности друштвено-политичког поретка чија су начела противна сталешком концепту, односно поретку природно установљеног организма. „Јакобински национализам“ једнако је штетан и погубан колико концепт грађанског друштва, апстрактне ,,Грађаније“. Он је хибридна садржина која треба да испуни ,,нову форму“, али једнако је отрован и опасан коров. 
„Јакобински национализам“ је склон честој употреби политичке гиљотине, он је користи и за унутрашња ,,поравнања“ којима се штрчећи и неукалопљени чиниоци ,,новог опозиционог таласа“ сравњују и униформишу за јуриш на неку маргиналну али материјално исплативу функцију. Чест је случај да су јакобински националисти склони ватреној одбрани заузетих позиција и правдању зaузимања истих оном поново превареном ,,човеку масе“ – бирачу, који им је управо то омогућио. 
Из овога јасно је да декларисати себе ,,Новом опозицијом“ представља само један маркетиншки потез, али много је значајније и много важније то што нема опозиције установљеном систему, као ни активно понуђене алтернативе. Оне алтернативе која нуди конкретно и свеобухватно раскидање са досадашњом праксом и „игром по дошљачким правилима“. Не треба заборавити да су системска правила увезена и да су страна домаћем, изворном концепту који своју суштину црпи само у светосавском домаћинском поретку који не тргује и не прави компромисе већ истрајно и непоколебљиво одолева, притом бивајући заточник национланог јединства и древне изречене државотворне воље српског народа – Бог, Краљ, домаћин. 

________________
[1.] Ноел О' Саливен, Конзервативизам, Београд, 2008, стр. 152-153.

Стефан Д. Стојков 

субота, 7. децембар 2013.

ИЗВЕШТАЈ СА ТРИБИНЕ УДРУЖЕЊА НОМОКАНОН: „СТАЊЕ У СРПСКОМ ДРУШТВУ ДАНАС“

Удружење Номоканон је 3. децембра/20. новембра 2013. године, одржало на Правном факултету у Београду трибину под називом „Стање у српском друштву данас“. У име Удружења пред пуним амфитеатром V трибину је отворио студент Никола Цимбаљевић. Он је поздравио госте и захвалио се на доласку. Трибину је почео својим излагањем. Истакао је да много чинилаца утиче на стање у нашем друштву, неки позитивно,неки негативно, али ипак много више чинилаца утиче негативно. Он сматра да је стање у српском друштву дотакло дно, где омладина велича некакве јавне личности попут некаквих „Филипа и Станије“(учесника некакве ,,Фарме") и питајући се да ли је могуће да у медијима они добију више простора од нпр. нашег познатог тенисера Новака Ђоковића или неког истакнутог уметника, глумца, писца, итд. 

Окупљенима се у препуном амфитеатру први обратио професор социологије на Правном факултету др Милован Митровић. Он је нагласио на почетку самог излагања да треба прочитати његов текст „Српско друштво на раскршћу“ и схватити у каквом се стању заправо данас српско друштво налази. Професор је изнео неколико историјских чињеница које су битно утицале на стање нашег друштва. Нагласио је да је српско друштво разорено, да су уништене основне вредности и основна правила понашања. Он такође наглашава да данас има оних који говоре о духу простора и духу времена истовремено, али он за себе каже да често потенцира дух простора, јер су ови наши простори такви да морате бити кадри стићи и утећи и на том страшном месту постојати као народ и као држава. Он такође сматра да је Србија данас као држава недовршена , а српско друштво разорено до најситнијег атома његовог. Културни обрасци су разорени. Вредности и норме, једно са другим нису у сагласности, а да не говоримо о сагласности једних вредности са другим вредностима или једних норми са другим нормама. 

Присутнима се потом обратио професор римског права на Правном факултету др Жика Бујуклић, који је поздрављен уз громогласан аплауз присутних. Професор је на почетку излагања поздравио наше удружење. Потом је нагласио своју идеју да наш факултет носи назив Св. Сава, али та идеја није наишла на разумевање. Године 1971 када је уписао Правни факултет, наглашава да су тада на факултету предавали најугледнији и најбољи професори тог времена, али да већ следеће године више нису били на факултету, а разлог је био петиција која се потписивала да се професор Михајло Ђурић пусти из затвора, који је учествовао у расправи о амандманима на Устав тадашње Југославије. И амандмани који су тада донети управо су предвиђали ово што се данас догађа, на шта право полажу и шиптари и аутономаши у Војводини. Он сматра да је још тада омогућено да се створи Устав из 1974 који је јасно и гласно прокламовао да не постоји држава Србија, него две аутономне покрајине које имају конститутивни елемент у Уставу, што значи да смо још тада продали своју државу и одрекли је се. Даље он наглашава да свако ко уради нешто на свом пољу и покаже нешто позитивно, да је способан, а не само да улети у неку странку и гледа да нешто ућари, тада ће нам бити боље. Треба да се погледамо у огледало, да не тражимо кривце негде изван нас, него у намама самима, и да свако уради оно што може, као што он ради на својим предавањима већ 30 година. Причајући о језику данас, о ћирилици, запитао се где смо, да ли постојимо. Ако не видимо где смо, нико нам неће помоћи. Тако да поручује да треба да чувамо свој језик, своју историју, своју традицију, односно да сачувамо свој идентитет.  

Потпредседник Кошаркашког савеза Србије, наш прослављени кошаркаш и члан златне
генерације, Дејан Томашевић најпре се захвалио на позиву. Излагање почео једном занимљивом причом нашег времена, која му се догодила на граници са Македонијом. Враћајући се из Атине у Србију на граници је затекао аутобус са децом која су вероватно путовала на екскурзију. Видео је да деца истрчавају из аутобуса и јуре, па је претпоставио да желе аутограм или да се сликају. Међутим деца су хрлила ка аутомобилу у ком је био тамо неки „Боки 13“, што га је веома изненадило, али ипак осликава тренутно стање нашег друштва, нажалост. Тема његовог излагања била је „Псовка и злоупотреба дара Божијег“. Наглашава да су се многи питали да ли је псовка део наше културе, и он сматра да је најбољи одговор на то питање дао Архимандрит отац Тадеј, који каже да ја наша омладина послата у Пешту на школовање, јер тада у Србији која је ослобођена од Турака није било квалитетног образовања, и послато је доста омладине да се војно и административно усаврше. Међутим, Мађари су били познати псовачи у целом свету и наша омладина је научила да псује. У нашем језику пре тога нису постојале псовке, није се знало за њих и прва псовка почела је у гранизону и ево око 100 година касније смо гори од Мађара. Иначе наш кошаркаш наглашава да реч псовка значи пас, или нешто животињско, нешто недостојно човека. Треба да се угледамо на претке и да своју православну културу сачувамо. Потом је у истом духу изговорио и речи нашег Св.Владике Николаја Жичког, за све оне који се труде да избаце псовку из свог речника и тиме завршио своје излагање: „ Пресвети и пречисти Боже, помози свима вољнима да језик свој очисте и освете да би језик србског народа, и свију народа на земљи, био сличан огњеним језицима Твојих анђела, и апостола и светитеља, - инструмент наше утехе а Твоје вечите славе, моћи и мудрости. Да би језик свих људи био не на погибао њихову но на спасење и радост духовну. Амин.“ После прослављеног кошаркаша, присутнима се обратио легенда нашег рокенрола Бора Ђорђевић. После неколико изрецитованих песама о тзв. држави Косово и тзв. изборима, он се сложио са осталим гостима да је ситуација у земљи веома лоша. Бора такође наглашава из свог угла да је наш систем школства такав, да је просечно дете у осмом разреду основне школе паметније од Џ.Буша млађег. И наравно, по западу то мора да се мења. Тачније, запад нас доводи до апсурда, да мењамо оно што је добро. Да мењамо наш правни систем, да мењамо школство, и све битне институције. Даље сматра да нашем школству ниша не фали, па зашто би га мењали. И ако то променимо, он се боји да ћемо доћи наонај ниво америчких јавних школа, где се убијају, углавном не уче ништа, док је право школство које пружа адекватно знање резервисано за елиту. Бора је писајући колумне за „Франкфуртске вести“ тада направио мапу Србије са 36 независних држава ( Горња Војводина под управом великог благајнике Касе, Доња Војводина под управом великог војводе Ненада Личког (Ненада Чанка), итд.) Такође Бора сматра да Косово није завршена прича, да су ови тзв. избори које је расписала лажна држава Косово непостјећи. Он још наводи да се у Америци на тлевизијама не приказује ништа изван Америке, сем њихових и не толико актуелних вести. Док се код нас интензивно ради лана заглупљивању народа, где више пута поновљена лаж постаје истина. 

На крају трибине гостима се обратио наш млади редитељ и глумац Борис Малагурски. Он каже да ако желимо да видимо право стање у нашем друштву, попричамо мало са таксистима на пример. Они су права енциклопедија многих појединости, разни људи улазе у њихова возила, чују разне проблеме, приче, итд, тако да он предлаже да и политичари повремено седну у такси и провозају се, онда ће најбоље уочити проблем и видети у каквом је стању друштво. Он такође дубоко верује да је Србији потребна револуција и нада се да ће се та револуција кад-тад десити. По њему постоје две могуће револуције: прва, она најагресивнија, она која се може десити на улицама и која може имати несагледиве последице и нада се да до тога неће доћи, и друга, коју он заговара, која је далеко боља, а то је револуција свести. Једноставно да се ми као народ освестимо о кључним проблемима у овој земљи и да кренемо да их решавамо. Не да стално очекујемо да ће нам те проблеме решити неко са стране, или да ће се појавити неки поштен политичар који ће решавати наше проблеме, већ да ми сами то урадимо. И он дубоко верује да ми то можемо и морамо урадити. Треба да поседујемо мотивацију која ће нас вући напред. И он наглашава познату кинеску изреку да „Пут од хиљаду миља почиње једним кораком“.Реакције на политичке одлуке изостају, то се не сме допустити. Ако нема граница, једноставно неће бити краја притисцима којима се излажемо. Зато ми млади морамо и можемо то да мењамо. Он наглашава да не напуштамо своју земљу, да не будемо само пасивни посматрачи.. Бежање од проблема није решење. Морамо имати смисао за слободу, јер имамо један живот, а слобода је услов живота. Сви ми можемо променити ову земљу, али само заједно. Трбина је била изузетно посећена, одржана је пред препуним амфитеатром, а завршена је постављањем питања гостима.

За информативну службу 
Удружења ,,Номоканон"
Урош Брановић
У Београду,
07.12../24.11.2013.л.Г.