Још се у прошлом веку велики конзервативни француски философ, мислилац и теоретичар, Шарл Морас, одредио према политичким странкама критикујући представничку демократију и вишестраначје. Он је улогу странака сматрао штетном јер ,,свађају народ, стварају немир и нерад окрећући људе од њихових послова, а поред тога партије су нешто вештачко и „неприродно““, говорио је. Идеја партијаштва биле су само један сегмент незаустављивих новина на пољу крупних друштвених промена које су донеле буржоаске револуције у западној Европи 17. и 18. века. Током наредног века ове идеје биле су само утабани ход који је из својих колевки полако извожен и у друге државе узрокујући крупне промене у свакој друштвеној свери, стварајући притом један нови слој у друштву који је постао и главни носилац индивидуалистичког разарања националних заједница, сукобљавајући их кроз класне борбе и борбе политичких странака.
Партијашки дух у Србију долази са продором западне индивидуалистичке мисли током друге половине 19. века. Након обнове државности и изградње државе велики део кадра школовао се по калупима већ увелико изграђеног концепта буржоаског друштва пониклог на развалинама ,,старе Европе“. Тада настају и прве политичке странке које у духу жучних политичких борби 19. века и у Србији уносе дух странчарења, потпуно стран постојећим приликама и традицији српске светосавске државности. Утонувши у талас либералне демократије, прихватањем друштвено-политичког уређења које је увело капиталистичке принципе (плутократске) у економију младе српске државе утрт је пут којим су западноевропске државе увелико корачале.
Грађанско друштво укоренило је рђаве тековине које су изнедриле како то каже Ноел О' Саливен, ,,човека масе“. Према њему ,,човек масе је онај који ,,не жели да мисли ни да трага за самопобољшањем, већ за забавом, штавише за оном врстом забаве која најмање тражи од његових духовних способности.““[1.] Управо о ,,човеку масе“ најбоље сведочи данашња политичка камарила у српском друштву, пониклом на обновљеним принципима савременог грађанског друштва.
Оно што посебно узима маха, а уједно представља и својеврсан парадокс јесте свеприсутност паразитског странчарења и нових форми политичког организовања које само у формалном смислу превазилазе досада постојеће облике политичких субјеката, док у садржинском смислу тежње нових форми нису ни за јоту одмакле од партијашког концепта грабежа за бенефиције власти, а на уштрб изиграног поверења ,,човека масе“ тј. бирача.
Локални избори увек могу бити добар пример кроз који се оправданост горе изнесене непромењене законитости може потврдити. Ако овога пута занемаримо оне политичке субјекте (традиционалне) који своје вишедеценијске политичке програме баштине управо на политици бескомпромисне политичке трговине, а зарад што дужег и што исцрпнијег експлоатисања јавних функција исту тежњу можемо у садржинском смислу приметити код оних новорганизованих политичких формација које имају ново, у формалном смислу установљено, рухо. Неки од њих иду толико смело да свој пројекат називају чак и концептом ,,Нове опозиције“.
Овакву тенденцију потврђује захуктала кампања за локалне изборе у градској општини Вождовац у Београду. Тешка ,,страначка артиљерија“ и сви ресорси владајуће клике дати су на располагање локалној режимској листи. То није никаква новост нити какво чудо. То је онај устаљени образац понашања традиционланог партијаштва који своје корене вуче из 19. века. Трговина гласовима, обећања (углавном празна), демагогија, ситна трговина локланим функцијама и грозничава комбинаторика математичке већине доминантне су карактеристике овог накарадног у име народа организованог ,,демократског процеса“. Економско посрнуће, сиромаштво и непродуховљеност ,,човека масе“ најбоље се уклапа у ову идиличну слику либерлане-демократије у пракси.
Оно што донекле боде очи, али врло брзо добија и одређено оправдање јесте дејство партијашке садржине у оквирима нове форме. Изгледа да је ,,Нова опозиција“ али да су стари партијашки обрасци понашања и даље присутни, шта више и пожељни. Заиста неубедљиво делује покушај да се на рачун изворне идеје саборног одлучивања накалеми демократски принцип воље математичке већине. То и не треба да чуди, посебно не када су циљеви запоседање ситних локалних функција. Иако не увек у жижи, моћ ,,локалних господара“ далеко је ефектнија и у пракси тј. очима обичног човека видљивија. Деградација идеје саборног принципа, светосавских начела, суштинске критике парламентарне демократије и монтескијеовског концепта ,,поделе власти“ и не може да резултира другачије до прихватањем правила само формалне конкуренције. Једноставно питање се ту поставља. А шта то нудите ново и другачије? Одговор је јасан, ништа.
Сакупити све појединце и групе зарад каквог-таквог математичког збира, а занемарити суштину и притом се назвати ,,Новом опозицијом“, у најмању руку је идејно-политички неодговорно. Другачије речено, реч је о потпуној безидејности. Мотиви су исти свим учесницима локланог карневала Монтескијеове теорије у пракси. Освојити што више, јавне функције до наредног изборног циклуса у потпуности подредити интересима већине и суштински не понудити ништа ново - предвидљиви су ступњеви који се већ дуго врте у круг перманентно одржавајући ,,човека масе“ у заблуди.
Дакле није довољно променити форму и то прогласити врхунским достигнућем савременог политичког организовања. Као и увек садржина је много важнија, али и много тежа за достигнути. Супротставити се демократији и паразитском странчарењу (мада је ту реч о плеоназму) не значи користити позитивно-правне форме које нису редовни вид политичког орагнизовања, супротставити се значи дати садржински нови концепт у сваком друштвеном сегменту како вертикалном, тако и хоризонталном. Али то изискује борбу, не стагнацију и компромисе. Сваки компромис повлачи даљи пад и преображај у оно што је део система који није органски, дакле противан богоустановљеном принципу. Свега тога, ,,Нова опозиција“ није свесна, јер она није нова она је стара, она је универзални сукцесор свих вредности друштвено-политичког поретка чија су начела противна сталешком концепту, односно поретку природно установљеног организма.
„Јакобински национализам“ једнако је штетан и погубан колико концепт грађанског друштва, апстрактне ,,Грађаније“. Он је хибридна садржина која треба да испуни ,,нову форму“, али једнако је отрован и опасан коров.
„Јакобински национализам“ је склон честој употреби политичке гиљотине, он је користи и за унутрашња ,,поравнања“ којима се штрчећи и неукалопљени чиниоци ,,новог опозиционог таласа“ сравњују и униформишу за јуриш на неку маргиналну али материјално исплативу функцију. Чест је случај да су јакобински националисти склони ватреној одбрани заузетих позиција и правдању зaузимања истих оном поново превареном ,,човеку масе“ – бирачу, који им је управо то омогућио.
Из овога јасно је да декларисати себе ,,Новом опозицијом“ представља само један маркетиншки потез, али много је значајније и много важније то што нема опозиције установљеном систему, као ни активно понуђене алтернативе. Оне алтернативе која нуди конкретно и свеобухватно раскидање са досадашњом праксом и „игром по дошљачким правилима“. Не треба заборавити да су системска правила увезена и да су страна домаћем, изворном концепту који своју суштину црпи само у светосавском домаћинском поретку који не тргује и не прави компромисе већ истрајно и непоколебљиво одолева, притом бивајући заточник национланог јединства и древне изречене државотворне воље српског народа – Бог, Краљ, домаћин.
________________
[1.] Ноел
О' Саливен, Конзервативизам, Београд,
2008, стр. 152-153.
Стефан
Д. Стојков
Нема коментара:
Постави коментар