Kако се осећате након доласка у Србију после толико година?
Долазак назад у Србију је дивно искуство, начин на који су нас људи овде примили је диван, осећам се веома поносно што сам овде и веома сам захвалан што све дугујем покојном ђенералу Драгољубу Михаиловићу, четницима и српском народу преко 66 година, никада их нећу заборавити и овај пут у Србију сам посветио Дражи Михаиловићу.
Како вам изгледа Србија сада?
Које је време било горе када сте били у Србији, сада или пре?
Првог пута, када сам био, живот ми је био у опасности, а сада је пун уживања, пријатељстава и добро проведеног времена; упознао сам нове пријатеље међу Србима, који имају златна срца, а мене и моју супругу овде ових 72 дана третирају као принца и принцезу, осећа се право српско гостопримство, то никада нећемо заборавити.
Да ли очекујете да ће ђенерал Дража Михаиловић бити рехабилитован?
Надам се, сви нас охрабрују да ће га рехабилитовати, адвокат који га брани нас охрабрује мада се никада не зна, понекад се чудне ствари дешавају у српским судовима, имао сам утисак да ме је судија саслушао и поверовао у оно што сам причао. Не желим да будем превише самоуверен па да се разочарам али надам се најбољем, надам се да ће га рехабилитовати и да ће се то десити ускоро. Биће још једно рочиште 9. децембра и тада ће један представник СУБНОР-а дати свој исказ пред судом. Надам се целим срцем да ће ђенерал бити на крају рехабилитован, како и због чланова његове породице.
Како сте се осећали када сте у Србији после толико година први пут рекли шта се заправо догодило?
Дуго носим у себи све то. Причао сам својевремено са децом у Мериленду, који су у средњој школи учили о Другом светском рату, о различитим фракцијама у Југославији, о томе како је Дражи погрешно суђено и како је неоправдано кажњен и о томе како је одговоран за спасавање више од 500 Американаца што се није догодило ни у једној другој земљи на свету, а мисија тим поводом је названа „спасилачка мисија”. Познато је да је ова мисија највећа спасилачка мисија америчких војника иза непријатељске линије током Другог светског рата, а много година уназад била је и једна од највећих. Она је била могућа само захваљујући ђенералу Михаиловићу, његовој пожртвованости, његовој подршци и због тога што је толико нас спасао жртвујући и излажући опасности себе и своје војнике.
Да ли ће рехабилитација коначно утицати да се сазнају догађаји из Другог светског рата у Србији?
Надам се да ће овде људи бити срећни и да ће у то име попити неку ракију и радовати се када дође тај дан. Иначе волео бих да тај догађај у Америци има више публицитета него што га има. Покушао сам у медијским агенцијама које су ме интервијуисале да проследим те информације и вести у Америку али не знам да ли ће то до њих стићи. Мислим да је нешто о овом догађаjу и процесу рехабилитације објављено у „Вашингтон Посту”.
Супруга г. Милтона Френда: у америчким градовима живи много Срба и верујем да ће се веома обрадовати ако ова вест дође до њих.
Постоји веб сајт о Михаиловићу који је направила Александра Ребић из Чикага на њему се могу наћи све вести у вези са Дражом Михаиловићем, укључујући и оно што се догодило ове недеље, тј. оно о чему причамо.
Како се догодио господинов први контакт са Србијом и са четницима?
Оборен сам 6. јуна када је била инвазија на Нормандију. Били смо погођени док смо се враћали са задатака бомардовања румунских нафтних постројења. Када нисмо могли да бацимо бомбе на нафтна постројења, бомбардовали смо алтернативне мете и имали смо само 35 минута да се вратимо назад, на аеродроме са којих смо узлетали. Док сам причао друговима у авиону како ћу се ускоро вратити у базу и пити кафу напала нас је немачка ловачка ескадрила. Пошто ја нисам био тако искусан као остатак тима, имао сам само 22 године нити сам био потпуно војно припремљен, већ сам прошао само краћу обуку, а већ сам био на бојном пољу. Након испуштања бомби на мете из наших бомбардера кренули смо према јадранском мору. У то време морали смо тако брзо да правимо авионе тако да нисмо имали времена да их камуфлирамо те су они били сребрнасто сиви. Сам пилот нам је рекао да је пре само 1 годину дана био обичан службеник, а сада их већ води у битку, он је муњевито прошао кроз пилотску обуку, питао нас је да ли се осећамо сигурно, када смо погођени...
Ја сам скочио из погођеног авиона, и то изнад Пожаревца, пао сам на дрво изнад неке њиве. Кад су ми пришли људи који су на њој радили викао сам да сам Американац. Међу њима је био један млад дечко од око 17 година и он се насмешио када је то чуо, рекли су нешто о четницима и да ће ме одвести у град, тада сам знао да сам био у сигурним рукама. Тако је изгледао мој први контакт са Србијом.
Шта се десило после тога?
После тога сам био одведен у њихов скромни дом где сам пробао ракију, а потом су ми дали и хлеба. Након 20 минута, је дошао један четник и рекао да су Немци видели мој падобран, само нас 5-оро је спасено у том крају, јер је авион летео док смо излетали са падобранима, па су остали слетели даље. Двојица од нас је било рањено. После два дана ходања кроз планине четници су нас одвели у свој гарнизон где су нас хранили и чували док није било време да кренемо за Прањане. Око 50 дана смо били ту, могли смо да се крећемо около, рекли су нам да се Немци не усуђују да залазе овде без свог тешког наоружања и опреме, потом су нас одвели у Прањане, одакле је требало да нас пребаце на савезничку територију.
Какав је био ваш први контакт са ђенералом Михаиловићем?
Када смо стигли у Прањане, наши нису одмах дошли да нас спасу па смо се мало бринули, ја сам био тамо већ 62 дана, а двојица Канађана са којима сам био ту су били и дуже. Били смо забринути да ли ће неко доћи да нас спасе, па смо одлучили да покушамо да пешачимо до јадранске обале, уколико не дођу наши по нас и да некако онда контактирамо америчку базу у Италији, да нас пребаце на савезничко тло. Четвртог јутра нашег пешачења стигли смо до неког имања. Нисмо били уплашени као претходни пут. Иако смо само хтели да одемо до обале, четници су инсистирали да нас отпрате. Одвели су нас до Михаиловићевог штаба. Испричали шта желимо да урадимо, нису показали никакву реакцију на ту нашу замисао. Потом су позвали ђенерала Михаиловића и упознали нас са њим, њему смо такође испричали наш план. Он је био веома љубазан, пажљиво нас је слушао, био је смирен, трудио се да нам буде угодно, рекао нам је да нас је разумео, да ће контактирати амерички комитет који ће контактирати базу у Италији и организовати спасавање, а да се ми вратимо у Прањане и тамо сачекамо да нам његови људи јаве да ли ће нас спасити или ће нам он пружити пратњу до обале. Контактирали су базу, ипак су организовали спасавање и дошли по нас авионом.
19. августа 1944. године, сам га срео други пут, уместо да нам одреде место одакле ће нас одвести послали су цели спасилачки тим, тим који је тајно обављао задатке, имали су тајне шифре, оно што америчка база у Италији није имала, како их Немци не би открили. За све то требало је још 10-ак дана, послали су двомоторни транспортни авион без наоружања, слетели су под окриљем ноћи и покупили прво рањенике па онда и нас остале. Ја сам спасен 19. августа 1944. године. Михаиловић је имао мапу и помогао нам да одредимо координате летења током акције спасавања. Извесни Лалић је био капетан који је касније дошао у спасилачки тим и спасао преко 300 људи, био је Србин из Америке. Када је пошао у последњу спасилачку мисију, дошао је код Драже и рекао му да је време да крене са нама у Италију где ће бити на сигурном, ђенерал Дража му је одговорио, и то је цитирано пуно пута : ,,Моје место је са мојим народом, не могу да напустим свој народ, не желим да одем и напустим их, остаћу и суочити се са последицама.“ Лалић је то превео и ја сам то касније чуо.
Када сте срели Михаиловића други пут, шта вам је рекао?
Када сам га други пут срео, давао нам је координате за лет, причали смо дуго, и говорио је о томе како српски народ кошта пуно сваки пут када он зада ударац Немцима, резултат убијања једног Немца је била масовна одмазда над четницима и обичним људима, а било је све горе и горе. Четници који нису желели да предају оборене Американце били би стрељани, било је случајева када су Немци спаљивали читава села и убијали целу мушку популацију у њима.
Када смо били у Прањанима, показали су нам један зид са траговима од метака где су Немци стрељали мештане. Желео је да његова земља буде слободна демократска држава као што су то Сједињене Америчке Државе, које је волео, наравно не као што је волео српски народ, који је волео изнад свега и зато је учинио толико и требало би да буде награђен за то!
Шта је довело до тога да савезници окрену леђа Србима и ђенералу Дражи?
Михаиловић је све урадио за свој народ, у жару борбе истрошио је све, прво муницију, а онда је почео да остаје и без људи. Тито у прве две - три године није учинио ништа. За то време су га спремали у Совјетском Савезу, тек после две - три године је скупио војску, организовао се и тада су почели савезници да му достављају залихе и муницију од којих је већина требало да иде ђенералу Михаиловићу.
Како је Титова снага расла Михаиловићева је опадала, тада су Велика Британија убедивши Америку и Совјетски Савез отпочеле да пружају подршку Титу и партизанима. Черчилов син, који једном приликом био у Југославији са војном мисијом, био је код Тита и радио на убеђивању својим писањем да Америка почне да пружа подршку партизанима и Титу. Такође било је код Михаиловића и шпијуна који су достављали лажне информације Великој Британији о стању на фронту, један од њих је био Британац Џејмс Клувман (који је био шпијун у Каиру, фалсификовао је извештаје Дражиних официра и све заслуге за четничке подвиге приписивао је партизанима) То је било веома лоше и за Велику Британију и за Америку.
Ако би дошло до те рехабилитације, да ли би то делимично побољшало односе између Срба и Американаца?
Мислим да би се односи међу нашим народима поправили у том смисли када би се рехабилитација десила; зато говорим људима са америчких медија да би било веома добро када би то допрло до јавности, а надам се да ће се уз помоћ медијских агенција које су повезане са онима у САД то и десити. „Њујорк Тајмс” је писао чланак о мојој посети Србији, и неке друге агенције су писале неке чланке о којима сам само чуо али их нисам читао...
Поставили смо питање о корекцији односа између наших држава због недавног бомбардовања које се десило пре 11 година. Шта мислите о томе?
Мислим да је то ужасно и да је то страшна грешка и током тог рата био сам јако узнемирен због свега што се дешавало. Заиста не знам зашто је Клинтон то урадио. И неки људи у Србији се никада неће опоравити од тога. Када се добре ствари дешавају оне унапреде односе између две земље. НАТО бомбардовање је био производ политике, али народ је за то кривио председника Клинтона.
Да ли ће рехабилитација посредно имати утицаја и одређену политичку тежину у односу на друге појединце који су без суда и правде ликвидирани од стране комуниста после рата?
Њихова рехабилитација би била добра и значајна, али има ли некога ко ће се потрудити и покренути питање њихове рехабилитације пред судом?!
Са тим рехабилитацијама је започето пре три четири године али напредују веома споро јер нема довољно воље за то, такође закон о рехабилитацији је веома лош и веома је тешко рехабилитовати некога.
Да ли мислите да би после рехабилитације Михаиловића могли и други људи попут ђенерала Милана Недића да буду фактички рехабилитовани, који је убијен, чак, а да му није ни пресуђено?
Мислим да би помогло, најпре када би био рехабилитован ђенерал Михаиловић и да би онда било много лакше да се рехабилитују и други. Али колико сам негде читао, у Србији је одређен број људи већ рехабилитован!
Београд, 19.10./1.11.2010.л..Г. Разговор водили: Тамара Бјелановић и Стефан Стојков
Нема коментара:
Постави коментар