Господе и Владико живота мога, дух лености, мрзовоље, властољубља и празнословља, не дај ми. Дух целомудрености, смиреноумља, трпљења и љубави даруј ми, слуги Своме. О, Господе Царе, даруј ми да сагледам грехе своје и да не осуђујем брата свога, јер си благословен у векове векова. Амин.

недеља, 10. фебруар 2013.

Изложба „Моје Јадовно“

Мало која изложба у Београду може се похвалити успехом који је остварила изложба „Моје Јадовно“ која је отворена синоћ у Руском дому у Београду, у организацији „Удружења Јадовно 1941“, из Бања Луке. Чланови Удружења студената правног факултета „Номоканон“ присуствовали су отварању изложбе уз многобројне личности из јавног и политичког живота Србије. 

Отварању изложбе је присуствовало више од 500 званица. Нажалост, повод ове изложбе није био разонодног карактера, већ нит која повезује многобројне српске жртве које су трагично изгубиле животе у комплексу усташких логора „Јадовно“ током Другог светског рата. 
Окупљенима су се обратили диркетор Руског дома у Београду Михаил Генадијевич Денисов, Потпредседник Народне скупштине Републике Србије Ненад Поповић, један од аутора изложбе председник удружења Удружења Јадовно 1941 Душан Басташић, секретар Удружења Јадовно 1941 Предраг Лозо. 

Логор смрти „Јадовно“ основан је у првој половини маја 1941. године на Велебиту 22 км северозападно од Госпића, на пропланку Чачић долац на надморској висини од 1200 метара. Површина логора износила је 180x90 метара и била је осигурана са 4 метара високом двоструком бодљикавом жицом. До 21. августа 1941. године током 132 дана постојања логора Јадовно у њега је доведено са подручија целе НДХ 42 246 мушкараца, жена и деце Срба и Јевреја. Од њих 42 246 у логору Јадовно на најокрутнији начин је убијено 40 123. Осталих 2 123 лица усташе су транспортовале у Јастребарско и Јасеновац где су у највећим мукама изгубиле своје животе. У Јадовну је убијено 38.000 Срба, у само 132 дана је убијено и 73 свештеника СПЦ, а међу њим и два архијереја. 

Логор Јадовно дуго времена био је забрањена реч. Током Другог светског рата, српске жртве се нису смеле ни споменути, како се не би урушавала „комунистичка оаза“ која је дуго времена сејала зло по Србији. Таква пракса није у многоме измењена ни после рата, када се са ћутањем и потирањем ових бруталних злочина настоја.о очувати „братство и јединство“ Титове Југославије. 

Тмина је трајала готово седам деценија, да би је тек 2008. године на Велебиту први пут детаљније раскринкао угледни српски историчар, Ђуро Затезало.
За Инфо -службу
УСПФ ,,НОМОКАНОН"
Никола Цимбаљевић и
Богдан Динић