Господе и Владико живота мога, дух лености, мрзовоље, властољубља и празнословља, не дај ми. Дух целомудрености, смиреноумља, трпљења и љубави даруј ми, слуги Своме. О, Господе Царе, даруј ми да сагледам грехе своје и да не осуђујем брата свога, јер си благословен у векове векова. Амин.

уторак, 17. март 2015.

IUSTITIA FUNDAMENTUM REGNORUM

     Када је реч о адвокатури у нас неспорно је да она представља један од основних стубова сваке цивилизоване државе, па и ове наше српске, а која почива на ромејској државно-правној традицији. Ако се држава схвати као организам онда је више него јасно да обољењем једног органа трпе и остали или постоји могућност да се то обољење прошири и на остале органе и на тај начин угрози рад целога организма. 
    Протекле деценије показале су да је организам српске државе на умору. Обољење је захватило сваки спектар државног и друштвеног живота и тиме озбиљно угрозило чак и само постојање српске државе. Последњи у низу ових показатеља општег обољења, поред поља политике, економије, привреде, образовања, здравства, културе, спорта итд., десио се не тако давно када је паралисан и хронично оболели правосудни систем. У општем безнађу и држави која је дозволила да неколико месеци правосуђе буде потпуно закочено засијала је искра која нам свима даје наду, да чак и у овако тешком стању ,,болесник“ има неку трунку могућности да преживи. Та искра била је ништа друго него конструктиван отпор адвокатског сталежа који се у име своје професије испрсио и показао колико је неопходан и значајан чинилац здравог функционисања државног организма. 
     Оздрављење државе није могуће ако се о томе само прича, потребно је на томе темељно, дугорочно и озбиљно радити. Да би адвокатура постигла своју функцију коју је вековима имала она свим својим капацитетима мора да се стави у функцију оживљавања државе. Тај велики задатак који српска адвокатура има могуће је постићи тек ако она оздрави и ојача саму себе. Без обзира на свој допринос одбрани права и правде током вишемесечне обуставе рада и она као и остали органи[1.] у државном организму јасно је изразила своје слабости и болести. Стога без посебног, темељног, дугорочног и озбиљног лечења и српска адвокатура пашће у понор општег друштвеног и државног краха. Како буде држави, тако ће бити и адвокатури, и vice versa. 
     Проблеми који су Декларацијом[2.] препознати заиста су проблеми и њихово решавање представља крупан и горак залогај, али залогај који је неопходно прогутати и тиме ојачати адвокатски сталеж, сталеж који једини још увек показује стварну и организовану струковну снагу у оболелој и расточеној српској држави. Пут који је Декларацијом утврђен неизвестан је и захтева опрез, јер како је писао Момир Николић[3.] ,,рђав поредак се може срушити и у име заблуде, али се добар ствара само на истини.“ Прокламована борба за бољу адвокатуру може се добити једино ако се одбаце доказано пропале матрице тзв. „отвореног друштва“, друштва у коме нема места српској светосавској правној традицији. Неће постојеће проблеме у адвокатури преобратити ни више демократије ни више апстрактне слободе, преобратиће је само вера у правду, ону небеску баш као и ону земаљску. Уосталом то и јесте суштина римске максиме iustitia fundamentum regnorum. 
   Правац деловања у смислу остваривања зацртаних циљева не треба нужно да буде дефинисан као квантитативни напредак оно што је напред, испред постојећег стања, већ га треба дефинисати и као квалитативни напредак, дакле и оно што је било назад, иза постојећег стања, а било је боље. Како Николић пише: ,,Није напредак оно што се налази напред. Напредак је оно што је боље, без обзира да ли је то боље испред или иза нас.“[4.] 
     Све оно што је адвокатуру одликовало, а током низа деценија уназад је са намером или без ње кварено, треба да буде оно чему ће у бољој адвокатури бити места, јер без проверених вредности и доказаних традиција српске адвокатуре, она неће суштински бити боља. Тек тада ако се то има у виду, и пре свега то, циљеви Декларације добиће своју суштину. Зато је сада на почетку ове борбе, у тренутку када постоји, надајмо се, довољно воље, важно одбацити старе заблуде и усвојити другачији приступ као начин којим ће се оправдати и сам назив иницијативе за бољу адвокатуру. 
     Струка не сме да ћути, струка мора бити делатна и активни чинилац друштвених токова. Имајући то у виду као и општи интерес српског народа и српске државе сада је тренутак да струка баш као и пре неколико месеци буде иницијатор буђења, најпре струковног, а онда и она снага која ће заискрити у надолазећем тлачитељском мраку. Мраку недржаве, неправа, неправде и недостојности прадедовске! 

адвокат Стефан Д. Стојков 

_________________ 
[1] Појам органа се овде има разумети у функцији органског концепта државе. 
[2] http://boljaadvokatura.com/deklaracija/ 
[3] Момир Николић (1892-1965) је био адвокат у Београду, Правни факултет завршио је у Паризу. Уређивао је листове „Београд“ (1929), „Политички гласник“ које је излазио од 1925-1928 и др. 
[4] http://nasledjeotaca.org/