Господе и Владико живота мога, дух лености, мрзовоље, властољубља и празнословља, не дај ми. Дух целомудрености, смиреноумља, трпљења и љубави даруј ми, слуги Своме. О, Господе Царе, даруј ми да сагледам грехе своје и да не осуђујем брата свога, јер си благословен у векове векова. Амин.

петак, 30. децембар 2011.

РЕВОЛУЦИОНАРНА ДИВИНИЗАЦИЈА ВЕЛИКОГ ВАВИЛОНА (ПРВИ ДЕО)

побуна револуционара против централне власти у Лиону 1793.
Најморбиднија посмртна церемонија, којом се отвара једна од најкрвавијих страница Француске револуције, приређена је у Лиону крајем 1793. године. Историчари су, као по правилу, нерадо отварали баш ову незаобилазну и поучну страницу, на којој се нижу запањујући описи фанатичног атеизма, безбожничке разузданости и ритуалног светогрђа. [1]
Тзв. лионска заупокојена литургија изведена је у част једног „мученика слободе“.  Наиме, тако је у некролозима ословљаван и слављен Шалије, распоп и бивши трговац, кога су савременици упамтили као неурастеника и смешног занесењака. После одсецања главе Лују XVI, он јавно гази икону Господа Исуса Христа. Шалије у револуцонарном заносу кличе и опомиње : „Није доста што је тиранин тела погинуо : треба такође уништити и тиранина душа“. [2]
Позив на уништење „тиранина душа“, упућен из јакобинских клубова у Паризу, донео је Француској црни биланс и за сва времена поткрепио најсажетију, сумарну и суморну оцену да је : „На Западу то била највећа експлозија богоборства и гоњења хришћанства од Нерона па до XIX века. По броју жртава – близу 700 000 – Француска револуција је такође заузимала прво место, све до оне бољшевичке. За десет година њене крваве владавине, побијено је више Француза него за хиљаду година `тираније` француских краљева против које су се револуционари борили. Револуционарни терор који је у највећем броју случајева имао сатански вид, завршио се у Вандеји првим европским геноцидом над сопственим народом.“[3]

1.

начела револуционарног терора
Самопрегорни присталица револуционарне акције, којој су и тон и замах давали јакобинци из Париза, Шалије пада као прва и једина жртва лионских  реакционара. Градска општина и Градско веће Лиона понадали су се да ће одсецањем његове главе послати најуверљивију поруку и опомену другим усијаним главама и заговорницима револуционарног терора из престонице. После натегнутог доказног поступка и осуде на смрт, лионски контрареволуционари ваде из подрума одложену, неупотребљену и већ зарђалу гиљотину. Они посежу баш за оном   „хуманом направом револуције“, коју су својевремено нерадо примили из Париза, из кога сад стижу бројни апели да се Шалије поштеди.  Али, након три неуспела покушаја гиљотинирања, лионски контрареволуционари прекидају језиво мрцварење и сабљом прекраћују муке овом несрећном вернику револуције. Тиме, уједно, јавно пркосе Конвенту и препуштају оружју да одлучи у спору и грађанском рату између револуционарног Париза и реакционарног Лиона. Републиканске трупе, 9. октобра 1793. године, на јуриш заузимају Лион, други главни град Француске и њену престоницу свиле. Међутим, свирепа одмазда тек следи. Три дана по заузећу Лиона, Народна скупштина у Паризу доноси мало познати декрет у чијим се тачкама 1, 4, 5 и 6 редом налаже – војничко кажњавање, разарање, брисање Лиона са списка градова Републике и подизање једног, историји до тада непознатог, стуба опомене са следећим натписом : Лион је ратовао против слободе – Лиона нема више. [4] 

За извршење ових безумних наређења Конвент је у први мах одабрао Робеспјеровог пријатеља Кутона. Он, међутим, од првог тренутка свесно саботира декрет највише законодавне инстанце и настоји да поштеди од вандалског разарања највећи индустријски град Француске и његове прелепе уметничке споменике. Екстремисти, међутим, прозиру намеру Кутона. Они траже његову смену и врше притисак на Конвент да се доследно спроводи испланирани покољ и разарање Лиона. У ту сврху у Париз доносе размрскану Шалијеову лобању. Уз патетични церемонијал показују је у Скупштини народним представницима, а затим свечано излажу у Богородичиној цркви. Конвент  најзад попушта и извршење монструозног задатка поверава двојици најбездушнијих трибуна из својих редова : Жозефу Фушеу и Коло `д Ербоа. Овај први је још једна сврзимантија, ултрајакобинац и осведочени заговорник револуционарног терора. Други је, пак, пропали глумац, кога су баш у Лиону извиждали. На његов осветнички гнев рачуна Конвент у својој решености да смрви и сажеже Лион са његовим неподобним становништвом, предајући их заједно и без милости пепелу и праху. За три месеца у Лиону је побијено две хиљде Француза. За два дана одлетела су у ваздух сва чаробна здања са трга Белкур. Најлепшим фасадама започетим под Лујем XIV пресуђено је да прве буду уништене. За кратко време из свих кућа, из свих подрума и са свих мансарди безобзирно су опљачкане све драгоцености, сви скупоцени предмети, тканине, животне намирнице…[5]

2.

краљ мученик,
Луј XVI, жртва Француске и Европе човекобоштва
Злокобни наговештај лионског масакра, његов прави и помпезни увод, одиграо се већ у дану Фушеовог доласка у град. Лион се дрзнуо да високо и изазивачки подигне већ оборену заставу Монархије. То претекло знамење и симбол скоре прошлости кога је Република, још 16. јануара 1793. године гласањем „La mort“ у Конвенту, немилосрдно отргнула из руку миропомазаног краља Луја XVI. Због тога је револуционарни Париз наменио Лиону најстрожу казну – нестанак са лица земље. Реку Рону је одабрао за пливајућу гробницу његових непокорних и незхвалних становника. Који су, уосталом као и Вандејци [6], одбили да са другим Французима поверују како се једино мачем и огњем дају исковати једнакост, братство и слобода. После круне Република је одлучна да ликвидира и у историјску провалију неповратно одгурне Бога и приватну својину. Лиону је „припала част“ да послужи као право огледно поље у подухвату најамбициознијег, најпустоловнијег  и најрадикалнијег обрачуна са затеченим вредностима једног друштва и једне цивилизације. Разобручена светина, којом из добро скривеног пребивалишта диругују Фуше и д`Ербоа, већ у осам часова изјутра отпочиње пустошење свих цркава у Лиону. Пљачкају се побожна знамења, одваљују распећа са олтара, развлаче се и разносе црквене одежде, путири и иконе… Фуше и д`Ербоа излазе из свог маскираног штаба тек када је ово богохулно оргијање узело маха. Они са још једним проконзулом пристиглим из Париза полако и свечано корачају за урном са Шалијеовим пепелом. Њу и његово гипсано попрсје, прекривено тробојним ћилимима и засуто цвећем,  носе четири јакобинца, такође пристигла из Париза. На носиљци је и мали кавез у коме се скутрио један голуб, за кога се испредало да је једини тешио овог мученика у тамници. Почетну строгост и озбиљност ове церемоније наједном нарушава распојасана руља, која се уз клицање и дивљачну игру придружује посмртној поворци, носећи са собом све што је опљачкала по лионским црквама. Иза њих каска један накићени магарац, коме су на уши натакли украдену владичанску митру, а за реп привезали распеће и Библију. Тако се у по бела дана, уз општу радост и весеље гомиле, по блатљавим улицама Лиона клати Јеванђеље привезано за сивоњин реп. 

крвник Фуше
Трагикомична поворка коначно стиже на пространи трг, на коме је подигнут импровизовани олтар од пољског шибља и зеленила. На њега постављају урну и попрсје новог светитеља, пред којим се она тројица народних представника клањају са страхопоштовањем. Први говор над Шалијеовом урном изговара пропали глумац Коло д`Ербоа. Овај његов наступ у Лиону није више имао ко да извижди. Затим реч узима распоп Фуше и обећава палом другу, такође сврзимантији, да ће осветити његово мучеништво. Те да ће аристократску крв, као у правом секташко-сатанистчком обреду, употребити уместо тамјана. Распаљена маса кличе у знак одобравања његових речи. Припаљује се ломача од опљачканих црквених знамења. Одсеца се Јеванђеље са магарчевог репа и баца у пламен, који већ прождире иконе и нафоре, црквене књиге и записе, дрвене кипове светаца… „Затим дају сивом четвороношцу да пије из светог путира, у име награде за његову богохулну службу, а по завршетку ових непристојних бљутавштина носе четири јакобинца на раменима Шалијево попрсје натраг у цркву и тамо га свечано стављају на олтар, уместо разлупаног Христовог кипа.“ [7]

Радован Калабић

Насатавиће се...
__________________
Упутнице:

[1] Албер Матијез (1864-1932), представник тзв. напредне историје о Француској револуцији, уништио је око 1919. архивске податке везане за жртве револуционарног терора.

[2] Др Марко С. Марковић : „Истина о француској револуцији“, Образ, Београд, 1995, стр. 19.

[3] Исто, стр. 8.

[4] Štefan Cvajg : „Žozef FušeLik jednog političara“, u Izabrana dela Štefana Cvajga, Rad, Beograd, 1983, str. 42.

[5] Француски историчари Леонтр, Гаксот, Киап и Гобри поштовали су чињенице у својим делима о Француској револуцији. Захваљујући њиховим радовима револуционарни злочини, а посебно геноцид у Вандеји, осветљени су до детаља.

[6] У Вандеји је први пут примењен  принцип тзв. спржене земље.

[7] Као под 4, стр. 48.

понедељак, 19. децембар 2011.

ТРИБИНА УДРУЖЕЊА НОМОКАНОН НА ПРАВНОМ ФАКУЛТЕТУ: СРПСКА ПОКРАЈИНА КОСОВО И МЕТОХИЈА У СВЕТЛУ МЕЂУНАРОДНОГ ПРАВА

У организацији Удружења студената Правног факултета „Номоканон“, у петак 16./3. децембра 2011.л.Г., је на Правном факултету Универзитета у Београду одржана трибина на тему „Српска покрајина Косово и Метохија у светлу међународног права“. Присутнима су се обратили г. проф. др Слободан Самарџић, народни посланик и бивши министар за Косово и Метохију у Влади Србије, г. Бранко Радун, историчар и уредник сајта Видовдан и г. Борис Малагурски, млади режисер, сценариста и продуцент. Г. Марко Јакшић, председник Заједнице Скупштина општина КиМ, није нажалост могао да присуствује трибини због обавеза у јужној српској покрајини.

Присутнима се прво обратио Никола Цимбаљевић испред Удружења студената „Номоканон“, који је представио госте и нагласио значај оваквих предавања о јужној српској покрајини у време када се врши константан напад на уставно уређење Републике Србије што од власти тзв. државе Косово, што од одређеног броја западних земаља.

Потом се публици обратио проф. др Слободан Самарџић. Он је анализирао правне аспекте субјеката у сукобу око Косова и Метохије. Посебан значај има погубност идеје која се упорно протура да је српска јужна покрајина изгубљена-то није био случај ни пре НАТО агресије ни после склапања Кумановског споразума. Наиме, институције Републике Србије и даље постоје на КиМ. С друге стране, мандат Еулекса је у суштини план Ахтисарија, тј. кроз њега поједине западне државе, пре свега САД и Немачка, остварују своје намере, онда када су захваљујући противљењу Руске федерације онемогућени у Савету безбедности. Тиме ЕУ служи као секудант САД и нарушава не само територијални интегритет једне суверене државе, већ и крши сопствене принципе повинујући се вољи јачег.

Бранко Радун је у свом говору подвукао значај разбијања медијског мрака и неопходност називања ствари правим именом. Србија се нашла на империјалном путу САД и тренутно се налази у тешкој ситуацији: српска влада спроводи пузајућу капитулацију вештачки уљуљкујући народ сновима о тзв. европском путу, а у суштини њена политика је ни Косово и Метохија ни Европа. Ипак, повратак Русије на међународну сцену и не вештачком дефетизму међу српским народом су гаранти вере у заиста бољу будућност.

На крају се присутнима обратио и Борис Малагурски поделивши сопствена искуства и запажања у борби за истину о Србији. Медијски мрак се мора разбити не само у Србији већ и у западној јавности, али на начин разумљив њима-косовско предање је разумљиво свим честитим Србима, али не и просечној западној публици. С друге стране на унутрашњем плану је неопходно самоорганизовање у борби за истину као и непрекидни контакт са косовско-метохијским Србима који сада усамљени стоје на бранику Српства.

Значај Косова и Метохије је препознала српска омладина, дошавши у великом броју (око 450 присутних) на ову трибину, што свакако даје охрабрење у нашој заједничкој, тешкој али исправној, борби.

Информативна служба
УСПФ НОМОКАНОН






четвртак, 15. децембар 2011.

ПРЕДСТАВНИЦИ УСПФ НОМОКАНОН У ПОСЕТИ ТЕМИШВАРУ

Представници УСПФ Номоканон су у суботу 27.11./10.12.2011.л.Г. посетили град Темишвар у братској нам и православној суседној држави Румунији. Само насеље на овом простору постојало је још у доба Римског царства, које се развијало током историје док у 13. веку није први пут име Темишвар споменуто у документу угарског краља Андраша II. Овај значајан и врло леп источнобантаски град, представљао је хришћанско упориште у борби против турских освајања након ослобођења од турске окупације почетком 18. века и ратова које је Еуген Савојски водио у борби Хабзбурговаца против Турске. И током аустријске и аустро-угарске владавине у њему је своје упориште имала православна заједница како Румуна, тако и Срба (који су на почетку 18. века били и већина у граду) као и осталих народа који су живели у Хабзбуршкој монархији. У граду Темишвару постоје три српске цркве које су својим прилозима градиле и финансирале угледне српске породице, које су имале значајну улогу у доба националног буђења српског и румунског народа током 19. века. За српски народ најзначајнија је Српска Саборна црква на Тргу уједињења која је првобитно била посвећена светом великомученику Георгију, а која је изгорела у 18. веку, да би након десетак година након што је изгорела била изграђена она која и данас постоји и која је посвећена Вазнесењу Господњем. Поред посете српском кварту на Тргу уједињења, Владичанског двора, Српске Саборне цркве и српске заједнице представници УСПФ Номоканон обишли су и Румунску Саборну цркву посвећену Светим трима јерарсима, Трг победе и зграду градске опере. У Темишвару и околини данас живи неколико хиљда Срба, који имају своју активну националну заједницу и црквени живот јер је СПЦ кроз векове била најјачији бедем српству и чувар националног идентитета како у Србији тако и изван матице.

Информативна служба
УСПФ НОМОКАНОН

Српска Саборна црква Вазнесења Господњег у Темишвару

представници УСПФ Номоканон

Румунска Саборна црква света три јерарха у Темишвару

понедељак, 12. децембар 2011.

РАЗМАТРАЊА О ГЕЈ ПОКРЕТУ-ДЕО ДРУГИ


Брак, породица и друштво

На запажања о разлици између приватног и јавног, као и законима, може се упутити приговор, који на први поглед делује оправдано, поводом брака и брачне заједнице. Наиме, уколико је љубав лично право, које нема везе са друштвом и државом, како онда држава управо законски регулише хетеросексуалне везе у друштву кроз институцију брака, коју признаје правно? Јасно је да су гејеви стога законски дикриминисани у односу на хетеросексуалце, и да су правно сведени на грађане другог реда, упркос законима који забрањују дискриминацију. Ако држава може да озваничи и призна хетеросексуалну љубав и везу, што не би и хомосексуалну? Борба за геј бракове и њихово друштвено признање, је једна од битних особина геј покрета.[5]

Иако се аргументи, наведени горе, чине убедљивим, они су потпуно погрешни. Посао државе, при признавању брачне заједнице није регулисање љубавних веза, јер се бракови склапају како због љубави, страха од усамљености, тако и због разних интереса. Да ли је брак из љубави или из интереса, није на држави или друштву да процењују. Држава и друштво су сложени склопови, који се састоје од делова. Унутар друштва, имамо веома широк спектар особа, које су различитих склоности, интересовања и статуса. Те разне особе, жене и мушкарци, са свим својим личним ставовима и склоностима чине друштво.

Пошто су сложени системи, друштво и држава морају да имају своје основне делове од којих се састоје. Тај основни део представља само друштво у малом. Он мора представљати на пропорционални начин његове основне делове. Друштво, као целина, обухвата оба пола људскости - мушко и женско (без обзира на њихово лично опредељење). Само мушкарци и жене заједно чине друштво, не свако за себе, јер друштво нису само жене или само мушкарци. Основни део мора да репродукује целину тог друштва, а тај основни део друштва се зове породица. Венчање је друштвена процедура, у којој само људско друштво репродукује целину себе у малом, спајајући два аспекта људскости (мушко и женско), дајући им за право. Наравно, појединац сам за себе не може бити основна „ћелија“ друштва, јер друштво подразумева однос међу појединцима, не појединца самог по себи. Дакле, кроз брак се ствара основна ћелија друштва, која у малом представља само то друштво.

Наравно, у неким културама, обичајни морал дозвољава брак са више партнера, где се врши иста репродукција друштва, али на непропорционални начин. Већ самим омогућавањем брака, невезано од могућег потомства, друштво себе репродукује на основном нивоу, тиме се обнављајући и омогућавајући стварање породице. Истополна веза представља само један део заједнице у малом (само мушкарце или само жене), не целину, па стога ни не може бити брак, из разлога горе наведених. Иако неки геј активисти оспоравају право некоме да уопште одређује шта је брак[6] или породица, тиме они себе доводе у чудну позицију. Ако нико нема права да одређује шта је брак, како онда уопште знамо шта је брак? А ако не знамо шта је брак, зашто онда геј активисти инсистирају на нечему чије значење не знају? Ако нико нема права да одређује шта је брак, одакле онда њима право да захтевају „геј брак“? Ако већ узимамо за слободу да тврдимо да је брак заједница две особе, без обзира на пол, зашто онда не бисмо могли тврдити да је она заједница више особа, или десетина особа? Да ли се онда по тој дефиницији двоје пословних партнера налазе у браку, јер су везани друштвеним уговором? Свако конкретно значење појма брака и породице се расплињава и губи.

Свака редефениција појма брака и породице, као темеља друштва, са собом повлачи редефиницију самог друштва. Активизам у том правцу је озбиљан напад на основе друштва и његовог смисла. Проблем је што геј активисти тај озбиљан напад приказују као нешто бенигно и као њихово саморазумљиво „право“, истовремено протествујући када само друштво крене да се брани од тих напада, поново се позивајући на „право на љубав“. Прво траже редефиницију општеприхваћеног и важећег појма, а онда желе да наметну своју дефиницију, истовремено се позивајући на права мањина. То је исто као кад бих ја тражио да се јабука прогласи за ананас, истовремено тражећи од других да прихвате моје ново схватање јабуке. Уколико би остатак друштва то одбацио, ја бих онда протествовао што сам на маргини, а баш стога што сам на маргини ја сам дискриминисан, па стога моје становиштве мора бити прихваћено, као моје „људско право“, да се не би осећао дискриминисано.


Пежоративне етикете попут „патријархалног морала“ и „конзервативних вредности“, указују да геј активисти желе да мењају комплетан систем вредности већинског друштва, наметајући свој као једини исправан, проглашавајући то за своје право.


Наравно, иако „геј брак и породица“ на основу онога што је написано, делује као противречност, шта је са децом? Већина породица је у стању да рађа сопствену децу, кроз процес биолошке репродукције. У неким случајевима неке породице не могу да имају децу, па их усвајају. Неке друге, поред своје биолошке деце, усвајају децу која немају своје родитеље. Са друге стране, нека деца бивају остављена од својих родитеља, или сплетом околности остају сирочад. Таквој деци је неопходна подршка, љубав и развој унутар породице. Пошто све то могу да им такође пруже и геј парови, што онда они не би и они стекли право на усвајање деце?

Проблем у томе је што се дете усвојено од стране такве заједнице, аутоматски ставља у хендикепиран положај у односу на другу децу. Наиме, такво дете добија два оца или две мајке, али никако оца и мајку истовремено. Тиме је дете осуђено аутоматски на живот без мајке или оца. Живљењем у полно аутистичној заједници, детету је ускраћена мајчинска и очинска љубав - мајчинство и очинство, као и искуство одрастања уз родитеље оба пола, од којих се састоји људски род и друштво. Такво дете је подједнако ускраћено за бригу оца или мајке, као и дете из разбијених породица. Никакво дуплирање очева или мајки у геј вези, не може заменити недостатак мајке или оца. Права детета у сваком случају морају бити на првом месту, а у случају геј усвајања та права се крше. Дете мора да има право да живи у заједници, чија целовитост одражава целовитост самог друштва чији је део. Дакле, усвајање деце од стране геј парова је недопустиво како са социјалног становишта, тако и због права самог детета.

Систем вредности и норме

На интернет страници отказане београдске „параде поноса“[7] стоји банер, на којем се смењују поруке: „Стрејт. НОРМАЛНО“, „Лезбејка. НОРМАЛНО“, „Геј. Нормално“, „Бисексуално. Нормално“, „Трансродно. НОРМАЛНО“ ...итд. Пошто су набројали читаво брдо сексуалних оријентација као „нормалне“, поставља се питање: шта је онда ненормално? А ако укинемо појам ненормалног, јер вређа осећања маргиналних група, са којим правом можемо да тврдимо да је уопште нешто нормално?

Нормалност, као што проистиче из њеног значења, јесте нешто што је норма. Стандарди су засновани на нормама, у шта спадају и друштвене норме из којих следе друштвени стандарди. Тако су за људски организам здравље и физичка целовитост норме. Болести и разни хендикепи нису норме. Особа која се роди или остане без једног, или више удова нпр, нема нормалан телесни склоп; тј. има хендикеп. Њено телесно стање хендикепа је ненормално, из чега не следи да је она, као особа ненормална (у пежоративном смислу). Норма је нешто што важи у већини случајева. Хомосексуалност, за разлику од горенаведених физичких одступања од нормале, није стање, већ облик понашања. Понашање са собом повлачи етичке последице унутар друштва, нарочито када то понашање претендује ка јавној демонстрацији. Тако нудизам, иако није облик сексуалности, јесте склоност и облик понашања, који се толерише као приватна ствар. Манифестација нудизма на јавним просторима има етичку последицу јавног згражавања, јер крши етичке норме пристојности.

Маргинални облици понашања су мањински (у овом случају сексуални), њихове склоности нису норме и стога су ненормалне, ма колико се њихов его вређао на ту констатацију. То наравно, не значи да је геј особа, као личност, ненормална само зато што је геј. Упркос томе, практиковање нестандардних и ненормалних склоности је лично право и слобода, коју нико нема право да оспорава (уколико се одвија добровољно између пунолетних лица). Поред норми, такође имамо друштвене конвенције, које произилазе из система вредности, појмова увиђавности, као и обичајног морала. Тако се очекује од појединаца да физиолошке потребе обављају у одређеним просторијама, не на улицама или трговима. Такође, очекује се да људи на јавним местима буду обучени, не голи; као и да полне односе држе као део интиме.

Систем вредности одређује разлику између пожељног и непожељног, између добра и зла. Геј активисти нападају систем вредности и обичајни морал самог друштва као неморалан. Другим речима, они оспоравају оквир унутар којег се одређује шта је добро или лоше, пожељно или непожељно; као лош и непожељан. Пежоративне етикете попут „патријархалног морала“ и „конзервативних вредности“, указују да геј активисти желе да мењају комплетан систем вредности већинског друштва, наметајући свој као једини исправан, проглашавајући то за своје право. Сматрајући традиционалан морал неморалним, они самим тим пресуђују њему путем сопственог схватања морала, истовремено одричући право традиционалном моралу на постојање.

Оно што је смешно овде је чињеница да уколико неко има традиционалан систем вредности, тај неко нема ниједан разлог да прихвати онај систем вредности, на који се позивају геј активисти. Наиме, уколико геј активисти себи узимају за право да оспоравају традиционални морал, исто тако следбеници традиционалног морала могу да дају себи за право да оспоравају систем вредности геј активиста. Сваки дијалог или компромис око моралних питања и схватања права је овде немогућ, јер дијалози око вредности морају да се воде унутар неког система вредности. Проблем је што се овде оспоравају сами системи вредности, као оквири унутар којих се суди.

Наставиће се....                                                                
Петар Анђелковић
Упутнице:
_______________


петак, 9. децембар 2011.

ТРИБИНА: СРПСКА ПОКРАЈИНА КОСОВО И МЕТОХИЈА У СВЕТЛУ МЕЂУНАРОДНОГ ПРАВА

Поштоване колеге и колегинице, 
драга браћо и сестре,

Удружење студената Правног факултета
НОМОКАНОН


Вас позива да присуствујете трибини:
СРПСКА ПОКРАЈИНА КОСОВО И МЕТОХИЈА У СВЕТЛУ МЕЂУНАРОДНОГ ПРАВА,
са освртом на тренутно стање на простору покрајине
у светлу међународног права, српског устава и политичких могућности,
на којој ће учествовати:

проф. др Слободан Самарџић, народни посланик и бивши министар за Косово и Метохију у Влади Србије,

г. Марко Јакшић, председник Заједнице Скупштина општина Косова и Метохије,

г. Бранко Радун, историчар и уредник сајта Видовдан,

г. Борис Малагурски, млади режисер, сценариста и продуцент

Трибина ће се одржати у Конференцијској сали Правног факултета,
у петак 16. децембра 2011. године са почетком у 19 часова.

Добродошли!

http://zakonik.blogspot.com                                 uspfnomokanon@gmail.com


НАУЧНА КОНФЕРЕНЦИЈА О ЖИВОТУ И ДЕЛУ ДР МИЛАНА СТОЈАДИНОВИЋА

Даме и господо,
У понедељак 12. децембра 2011. у организацији Института за европске студије и Центра за конзервативне студије биће одржана прва научна конференција о животу и делу некадашњег министра финансија, министра спољних дела и председника Краљевске владе Југославије Милана Стојадиновића, под називом:
                   
МИЛАН СТОЈАДИНОВИЋ –
ПОЛИТИКА У ДОБА ГЛОБАЛНИХ ЛОМОВА

Конференција се одржава у сали Арт центра, у Краља Петра 71 (www.artcentar.rs)

10 – 10. 30 Уводна обраћања
Др Драган Лакићевић, директор Института за европске студије
Др Миша Ђурковић, ИЕС, представљање пројекта

10.30. 1. Сесија
Др Бошко Мијатовић – Економска мисао и пракса Стојадиновића као министра финансија
Др Горан Николић – Економска политика Стојадиновићеве владе
Др Бојан Димитријевић – Војска и безбедност у доба владе Милана Стојадиновића
Др Миша Ђурковић – Спољна политика

12.00 – 12.15 Пауза

12.15 2. Сесија
Др Александар Раковић - Културна политика
Др Вељко Ђурић Мишина – Конкордатска криза
Др Мирослав Свирчевић – Стојадиновић и хрватско питање у Југославији

13.30 – 14 Коктел

14.00 3. Сесија
Др Љубомир Димић – Излазак са Маурицијуса
Др Срђа Трифковић – Стојадиновић у емиграцији
Др Момчило Павловић – Ротаријанство Милана Стојадиновића

За додатне информације можете нам се јавити на:
milan.igrutinovic@ies.rs, 011 3398 891

Институт за европске студије
Центар за конзервативне студије