Брак, породица и друштво
Иако се аргументи, наведени горе, чине убедљивим, они су потпуно погрешни. Посао државе, при признавању брачне заједнице није регулисање љубавних веза, јер се бракови склапају како због љубави, страха од усамљености, тако и због разних интереса. Да ли је брак из љубави или из интереса, није на држави или друштву да процењују. Држава и друштво су сложени склопови, који се састоје од делова. Унутар друштва, имамо веома широк спектар особа, које су различитих склоности, интересовања и статуса. Те разне особе, жене и мушкарци, са свим својим личним ставовима и склоностима чине друштво.
Пошто су сложени системи, друштво и држава морају да имају своје основне делове од којих се састоје. Тај основни део представља само друштво у малом. Он мора представљати на пропорционални начин његове основне делове. Друштво, као целина, обухвата оба пола људскости - мушко и женско (без обзира на њихово лично опредељење). Само мушкарци и жене заједно чине друштво, не свако за себе, јер друштво нису само жене или само мушкарци. Основни део мора да репродукује целину тог друштва, а тај основни део друштва се зове породица. Венчање је друштвена процедура, у којој само људско друштво репродукује целину себе у малом, спајајући два аспекта људскости (мушко и женско), дајући им за право. Наравно, појединац сам за себе не може бити основна „ћелија“ друштва, јер друштво подразумева однос међу појединцима, не појединца самог по себи. Дакле, кроз брак се ствара основна ћелија друштва, која у малом представља само то друштво.
Наравно, у неким културама, обичајни морал дозвољава брак са више партнера, где се врши иста репродукција друштва, али на непропорционални начин. Већ самим омогућавањем брака, невезано од могућег потомства, друштво себе репродукује на основном нивоу, тиме се обнављајући и омогућавајући стварање породице. Истополна веза представља само један део заједнице у малом (само мушкарце или само жене), не целину, па стога ни не може бити брак, из разлога горе наведених. Иако неки геј активисти оспоравају право некоме да уопште одређује шта је брак[6] или породица, тиме они себе доводе у чудну позицију. Ако нико нема права да одређује шта је брак, како онда уопште знамо шта је брак? А ако не знамо шта је брак, зашто онда геј активисти инсистирају на нечему чије значење не знају? Ако нико нема права да одређује шта је брак, одакле онда њима право да захтевају „геј брак“? Ако већ узимамо за слободу да тврдимо да је брак заједница две особе, без обзира на пол, зашто онда не бисмо могли тврдити да је она заједница више особа, или десетина особа? Да ли се онда по тој дефиницији двоје пословних партнера налазе у браку, јер су везани друштвеним уговором? Свако конкретно значење појма брака и породице се расплињава и губи.
Свака редефениција појма брака и породице, као темеља друштва, са собом повлачи редефиницију самог друштва. Активизам у том правцу је озбиљан напад на основе друштва и његовог смисла. Проблем је што геј активисти тај озбиљан напад приказују као нешто бенигно и као њихово саморазумљиво „право“, истовремено протествујући када само друштво крене да се брани од тих напада, поново се позивајући на „право на љубав“. Прво траже редефиницију општеприхваћеног и важећег појма, а онда желе да наметну своју дефиницију, истовремено се позивајући на права мањина. То је исто као кад бих ја тражио да се јабука прогласи за ананас, истовремено тражећи од других да прихвате моје ново схватање јабуке. Уколико би остатак друштва то одбацио, ја бих онда протествовао што сам на маргини, а баш стога што сам на маргини ја сам дискриминисан, па стога моје становиштве мора бити прихваћено, као моје „људско право“, да се не би осећао дискриминисано.
Пежоративне етикете попут „патријархалног морала“ и „конзервативних вредности“, указују да геј активисти желе да мењају комплетан систем вредности већинског друштва, наметајући свој као једини исправан, проглашавајући то за своје право.
Наравно, иако „геј брак и породица“ на основу онога што је написано, делује као противречност, шта је са децом? Већина породица је у стању да рађа сопствену децу, кроз процес биолошке репродукције. У неким случајевима неке породице не могу да имају децу, па их усвајају. Неке друге, поред своје биолошке деце, усвајају децу која немају своје родитеље. Са друге стране, нека деца бивају остављена од својих родитеља, или сплетом околности остају сирочад. Таквој деци је неопходна подршка, љубав и развој унутар породице. Пошто све то могу да им такође пруже и геј парови, што онда они не би и они стекли право на усвајање деце?
Проблем у томе је што се дете усвојено од стране такве заједнице, аутоматски ставља у хендикепиран положај у односу на другу децу. Наиме, такво дете добија два оца или две мајке, али никако оца и мајку истовремено. Тиме је дете осуђено аутоматски на живот без мајке или оца. Живљењем у полно аутистичној заједници, детету је ускраћена мајчинска и очинска љубав - мајчинство и очинство, као и искуство одрастања уз родитеље оба пола, од којих се састоји људски род и друштво. Такво дете је подједнако ускраћено за бригу оца или мајке, као и дете из разбијених породица. Никакво дуплирање очева или мајки у геј вези, не може заменити недостатак мајке или оца. Права детета у сваком случају морају бити на првом месту, а у случају геј усвајања та права се крше. Дете мора да има право да живи у заједници, чија целовитост одражава целовитост самог друштва чији је део. Дакле, усвајање деце од стране геј парова је недопустиво како са социјалног становишта, тако и због права самог детета.
Систем вредности и норме
На интернет страници отказане београдске „параде поноса“[7] стоји банер, на којем се смењују поруке: „Стрејт. НОРМАЛНО“, „Лезбејка. НОРМАЛНО“, „Геј. Нормално“, „Бисексуално. Нормално“, „Трансродно. НОРМАЛНО“ ...итд. Пошто су набројали читаво брдо сексуалних оријентација као „нормалне“, поставља се питање: шта је онда ненормално? А ако укинемо појам ненормалног, јер вређа осећања маргиналних група, са којим правом можемо да тврдимо да је уопште нешто нормално?
Нормалност, као што проистиче из њеног значења, јесте нешто што је норма. Стандарди су засновани на нормама, у шта спадају и друштвене норме из којих следе друштвени стандарди. Тако су за људски организам здравље и физичка целовитост норме. Болести и разни хендикепи нису норме. Особа која се роди или остане без једног, или више удова нпр, нема нормалан телесни склоп; тј. има хендикеп. Њено телесно стање хендикепа је ненормално, из чега не следи да је она, као особа ненормална (у пежоративном смислу). Норма је нешто што важи у већини случајева. Хомосексуалност, за разлику од горенаведених физичких одступања од нормале, није стање, већ облик понашања. Понашање са собом повлачи етичке последице унутар друштва, нарочито када то понашање претендује ка јавној демонстрацији. Тако нудизам, иако није облик сексуалности, јесте склоност и облик понашања, који се толерише као приватна ствар. Манифестација нудизма на јавним просторима има етичку последицу јавног згражавања, јер крши етичке норме пристојности.
Маргинални облици понашања су мањински (у овом случају сексуални), њихове склоности нису норме и стога су ненормалне, ма колико се њихов его вређао на ту констатацију. То наравно, не значи да је геј особа, као личност, ненормална само зато што је геј. Упркос томе, практиковање нестандардних и ненормалних склоности је лично право и слобода, коју нико нема право да оспорава (уколико се одвија добровољно између пунолетних лица). Поред норми, такође имамо друштвене конвенције, које произилазе из система вредности, појмова увиђавности, као и обичајног морала. Тако се очекује од појединаца да физиолошке потребе обављају у одређеним просторијама, не на улицама или трговима. Такође, очекује се да људи на јавним местима буду обучени, не голи; као и да полне односе држе као део интиме.
Систем вредности одређује разлику између пожељног и непожељног, између добра и зла. Геј активисти нападају систем вредности и обичајни морал самог друштва као неморалан. Другим речима, они оспоравају оквир унутар којег се одређује шта је добро или лоше, пожељно или непожељно; као лош и непожељан. Пежоративне етикете попут „патријархалног морала“ и „конзервативних вредности“, указују да геј активисти желе да мењају комплетан систем вредности већинског друштва, наметајући свој као једини исправан, проглашавајући то за своје право. Сматрајући традиционалан морал неморалним, они самим тим пресуђују њему путем сопственог схватања морала, истовремено одричући право традиционалном моралу на постојање.
Оно што је смешно овде је чињеница да уколико неко има традиционалан систем вредности, тај неко нема ниједан разлог да прихвати онај систем вредности, на који се позивају геј активисти. Наиме, уколико геј активисти себи узимају за право да оспоравају традиционални морал, исто тако следбеници традиционалног морала могу да дају себи за право да оспоравају систем вредности геј активиста. Сваки дијалог или компромис око моралних питања и схватања права је овде немогућ, јер дијалози око вредности морају да се воде унутар неког система вредности. Проблем је што се овде оспоравају сами системи вредности, као оквири унутар којих се суди.
Наставиће се....
Петар АнђелковићУпутнице:
_______________
Нема коментара:
Постави коментар