Господе и Владико живота мога, дух лености, мрзовоље, властољубља и празнословља, не дај ми. Дух целомудрености, смиреноумља, трпљења и љубави даруј ми, слуги Своме. О, Господе Царе, даруј ми да сагледам грехе своје и да не осуђујем брата свога, јер си благословен у векове векова. Амин.

уторак, 29. март 2011.

На наше прошлонедељно питање „Које ће бити последице рада тзв. реконструисане Владе Србије?“, 75% испитаника одговорило је да ће последице бити још дубља пропаст друштва и државе, 25% испитаника одговорило је да ће све остати као и до сада, а нико од испитаника не сматра да ће реконструкција подразумевати политичку стабилизацију друштва и државе!

Хвала на учешћу у анкети.


СМРТ ФАШИЗМУ – СЛОБОДА НАРОДУ

У кући мојих родитеља се читала „политика“ од времена у која сеже моје памћење. Читао сам је и ја, све ређе и нередовније, али сам је читао. Нажалост можда је дошло време да се са том традицијом престане. Политика је изгледа постала немачки лист писан ћирилицом. О томе не сведочи само власничка структура капитала већ изгледа и уређивачка политика.

Господин Бошко Јакшић, представљен као уредник спољнополитичке рубрике у овом листу, огласио се чланком „Командант Стане и ђенерал Дража“. И као да се од октобра 1944.године ништа није променило, распалио по „четницима“ окривљујући их за „повампирење фашизма“ у Србији.

Проблем са „јакшићима“ је што ревизију историје најављују као општу катаклизму која ће уништити савремену цивилизацију горе од цунамија. Као да ревизија историје, засноване на новим истраживањима и документима није уобичајена и корисна ствар. Сами су комунисти својим искривљивањем историје, скривањем и фалсификовањем докумената допринели да им се више не може веровати и да је српску историју потребно писати из почетка.

Неко је шездесетогодишњом пропагандом покушао да убеди „народ“ да је постојао само један антифашистички покрет и да су само комунисти били антифашисти. Сви остали били су издајници и квислинзи. Победнику је на крају све опроштено, и масовни злочини током „левих скретања“ у Црној Гори и Херцеговини, и „мартовски преговори“, и масовна стрељања политичких неистомишљеника после „ослобођења“. Поражени су стављени под лупу а сваки њихов поступак сециран и стављен у контекст сарадње са окупатором.

Да већ једном разјаснимо, припадници покрета генерала Михаиловића су у огромној већини били антифашисти. Мрзели су окупатора и против њега се борили. Уздали су се у искрцавање западних савезника и радили су по њиховим плановима и у договору са њима. И припадници партизанског покрета су у огромној већини били антифашисти и борили су се против окупатора и уздали су се у долазак Црвене армије. Овим другима се посрећило, црвеноармејци су стигли први и решили судбину рата, уосталом као што су решили и судбину целог Другог светског рата.

Све остало је политика. Победник је из својих идеолошких и политичких разлога поражени антифашистички покрет прогласио квислинзима. Изједначавање павелићевог злочиначког режима (који је под немачким покровитељством столовао у Загребу, формирао војску, логоре за уништење Срба и Јевреја,...) и покрета генерала Михаиловића (који је столаовао у „планинама“ чије су породице слате у логоре а присталице на губилишта) је увреда за логику.

Али да се оканемо празних препуцавања. Пред нама је седамдесетогодишњица почетка антифашистичке борбе у Србији. Видећемо ко ће 31.августа бити у Лозници да положи венце на месту где је потпуковник Мисита, предводећи устанике, ослободио овај градић и за то положио живот. Да видимо да ли је убиство два српска жандарма у Белој Цркви прави почетак устанка или је то колона од 93 немачка заробљеника какву дуго нису видели ни много већи градови Европе.

Нашиим „комунистима“ се све срушило, распала им се Југославија, пропао је комунистички и самоуправни систем, економски разорена земља, деца разбегла по расејању. Док седе у јефтино откупљеним становима сами и стари још им само остаје да као чангризави старци нападају своје рођаке и комшије који су некада давно када су се опредељивали за један од покрета отпора пришли оном са краљевом уместо Стаљиновом сликом.

Равногорци не траже победу, траже само истину. А много тога треба да се разјасни. Почнимо од онога што је и сам Јакшић написао: „Зато је сасвим друга ствар шта су појединци направили у име антифашизма“. Кад злочине направи друга страна то је систематски злочин, а кад почине наши то је „појединац“.

Господине Јакшићу, читајте мало више. На пример, најновија истраживања, која подразумевају личну идентификацију жртава показују да су припадници Југословенске војске у отачбини (ви би рекли четници) криви за смрт само око 1% лица на територији данашње Републике Хрватске. Да су на том простору, одговорне за смрт 1,7% жртава међу цивилима Хрватима док су усташе одговорне за смрт 49% хрватских цивила. Сви су чинили злочине али се зна и ко је чинио систематски и организовано а ко насумично и из освете.

Фашизам је огромно зло и највећи непријатељ свету каквог ми познајемо и коме тежимо. Нашалост ни други тоталитарни режими нису далеко одмакли. Само је Стаљин побио више комуниста него сви капиталистички властодршци заједно. Партизанима капа доле, добро су се борили и победили. Али дошло је време да се дају одговори и на неугодна питања. Прво истина па помирење, иначе ће Србија и надаље уместо у будућност бити загледана у прошлост.

Александар Недић

недеља, 27. март 2011.

УДРУЖЕЊЕ НОМОКАНОН УЧЕСТВОВАЛО У ОБЕЛЕЖАВАЊУ ДВАНАЕСТЕ ГОДИШЊИЦЕ АГРЕСИЈЕ НАТО НА СР ЈУГОСЛАВИЈУ 1999. ГОДИНЕ

Уз помоћ Удружења студената Правног факултета НОМОКАНОН, Студентски парламент Правног факултета је 24. марта 2011. године, на дан када је пре 12 година почела НАТО агресија на СРЈ, организовао трибину у знак сећања на оне који су страдали током 78 дана безобзирног убијања цивила, разарања градова, мостова, путева, пруга и других добара широм тадашње нам државе од стране оних који су се тим чином показали као неки од највећих злотвора у модерној историји.

Конференцијска сала Правног факултета била је претесна да прими све оне који су желели  да одају пошту невино страдалим и да чују шта о зверствима која су учињена током агресије на нашу земљу 1999. године имају свима нама да кажу:
- генерал Божидар Делић, командант 549. механизоване бригаде ВЈ током 1999. године.
- г. Милован Дрецун, војно–политички аналитичар,
- др Радомир Ковачевић, директор Радиолошког института у Београду
- проф. др Александар Јакшић, професор на Правном факултету у Београду и
- проф. др Бранко Ракић, професор на Правном факултету у Београду.

проф. др Бранко Ракић

После уводне речи продекана за наставу проф. Жике Бујуклића, проф. Ракић је указао на све бесмислене правне конструкције којима су се служили поједини страни аутори, не би ли оправдали недела оних који су бацањем бомби сејали смрт по нашој земљи. Навешћемо само један пример: Тумачећи Повељу УН неки интелектуалци који су стали у одбрану агресора кажу да је НАТО у ствари разарајући СРЈ вршио самоодбрану! Они тумаче Повељу УН тако што, иако и сами признају да КиМ, није било држава, сматрају да се правило о предузимању силе тј. војне интервенције може екстензивно тумачити и то тако што се и неким облицима аутономије може пружити заштита. Професор таквим ауторима даје једноставан одговор: у међународном праву је правило да је употреба силе забрањена, а од тог правила постоје само два изузетка – један је употреба силе уз дозволу СБ УН, који је у нашем случају искључен јер није постојала никаква одлука СБ УН, а други је право државе на самоодбрану. Пошто је употреба силе изузетак од правила о забрани употребе силе у међународним односима а од памтивека у праву важи правило да се изузеци обавезно уско тумаче онда је сасвим јасно колико је то озбиљно оправдање агресије на једну суверену земљу.

Наредни говорник, генерал Делић, истакао је како су у његовој јединици били углавном млади војници који су показали изузетну храброст у одбрани отаџбине од агресора и да му се чини да је и данас једини спас за Србију њена младост – неискварена, поштена и храбра омладина која ни по коју цену неће продати државу саграђену на костима својих предака, а даће све, чак и живот, да би сачувала слободу. Присутни су са одушевљењем слушали генералово излагање о војним подвизима наше војске и врло једноставним надмудривањем технички хиљаде пута супериорнијег непријатеља да би се на крају излагања проломио громогласан аплауз који је трајао неколико минута.

   Божидар Делић    Милован Дрецун
На излагање генерала Делића надовезао се господин Дрецун који је истакао како је наша војска пружила херојски отпор агресору , да су се наши војници борили и гинули са речима „за Србију“. Када им је било најтеже, када се чинило да спаса нема, та мисао да све што раде раде за Србију давала им је додатну снагу да истрају у пружању отпора непријатељу. На крају, г. Дрецун је закључио – нисмо изгубили рат, рат је завршен обостраним компромисом. Да је то тако, потврђује касније понашање моћних западних сила које су, незадовољне исходом рата, само промениле средства – уместо војних удара имамо медијске бомбе по свему што се противи окупацији наше државе, уместо авиона који сеју смрт, имамо сијасет тзв. невладиних организација које, за новац, сеју мржњу према сопственом народу. Порука Милована Дрецуна је: „Агресија није завршена, завршен је само војни део агресије, али она и даље непрекидно и несмањеном жестином траје, само се сада манифестује у другим облицима али, као што су за време рата млади војници са највише жара пружали отпор, у сваком погледу, надмоћнијем непријатељу тако сада у миру млади људи – студенти имају храбрости да кажу агресорима да су агресори, злотворима да су злотвори, убицама да су убице и гледајући младе студенте Правног факултета, знам да Србија има будућност“,закључио је господин Дрецун.

Велику пажњу присутних је, својим излагањем, привукао др Ковачевић. Уз одличну презентацију на којој су биле слике, мапе и статистички подаци о томе колико је тона муниције и отровног материјала падало по српским земљама, др Ковачевић је као најважнију ствар истакао да се разарање наше земље мора квалификовати као ратни злочин и да се мора тражити накнада штете настале непотребним разарањем и уништавањем наше земље, а још важније од тога јесте учинити све што је у нашој моћи да би се спречило даље обољевање становништва од различитих малигних болести, узимајући у обзир чињеницу  да се честице уранијума и других отрова којима су нас наши „пријатељи“ засипали током тих несрећних 78 дана још увек налазе око нас – у ваздуху, земљу, води...
Част да има завршно излагање припала је професору Александру Јакшићу. Он је указао да су као оправдање за агресију на СРЈ стране силе, а пре свих САД, користиле један новозмишљени институт међународног права који се назива „хуманитарна интервенција“. Закључак професора Јакшића јесте да хуматинитарна интервенција, у ствари, служи великим и моћним земљама да би оправдале своју болесну жељу да утичу на живот у свим државама света, па ако се нека држава супротстави њиховим жељама онда се, позивајући се на кршење људских права и са изговором спречавања хуманитарне катастрофе, предузимају војни напади на ту државу како би се она и физички уништила. Што се тиче материјалне и нематеријалне штете настале током агресије, проф. Јакшић се сложио са осталим говорницима да је она неспорно настала и да се њена накнада може тражити.
Трибина је, после више од два сата излагања говорника, завршена питањима која су присутни постављали учесницима.
На крају остаје жал што ниједна званична установа ове земље, није нашла за сходно да се на било који други начин, осим полагањем цвећа на неколико гробова, обележи дванаест година од почетка разарања тадашње државе него се, ето, само група студената окупила како би, заједно са неким од актера, разговарали о тужним догађајима из наше ближе прошлости. Нека им је свима на част...

  
Информативна служба
Удружења студената Правног факултета НОМОКАНОН

УДРУЖЕЊЕ НОМОКАНОН УЧЕСТВОВАЛО У ОБЕЛЕЖАВАЊУ СЕДМЕ ГОДИШЊИЦЕ МАРТОВСКОГ НАСИЉА НАД СРБИМА НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ 2004. ГОДИНЕ

Удружење студената Правног факултета НОМОКАНОН у сарадњи са Студентским Парламентом Правног факултета обележило је годишњицу погрома над Србима и другим неалбанцима који су шиптарски терористи спровели 17. марта 2004. године постављањем изложбе слика под називом ,,Опростити, али не и заборавити”, на којој се могу видети сцене насиља учињеног на територији Косова и Метохије током дивљања арнаутских банди 17. марта 2004. године и приказ уништених манастира, цркава и других објеката.
Сама изложба фотографија, које се налазе постављене у холу факултета, отворена је научном конференцијом ,,Мартовска насиља“, 17. марта у 18 часова у конференцијској сали, на којој су учешће узели:

- епископ јегарски др Порфирије (Перић),
- др Ђорђе Вукадиновић, главни уредник часописа Нова српска политичка мисао,
- др Сима Аврамовић, професор Правног факултета Универзитета у Београду,
- др Мирко Васиљевић, декан Правног факултета Универзитета у Београду.

проф. др Мирко Васиљевић
Након почетног излагања уводничара и декана г-дина Мирка Васиљевића, присутним студентима се обратио др Ђорђе Вукадиновић, главни уредник часописа Нова српска политичка мисао, који је у свом двадесетоминутном излагању изнео кратку анализу генезе косовског проблема, његове реперкусије на данашњи унутрашњи политички живот наше државе и нашег народа, у исто време, истичући незрелост, неодговорност, кукавичлук и неспособност наших владајућих политички елита, поготово оних који су 2000. године дошли на власт, да се озбиљно укључе у решавање проблема КиМ, и да медијски много боље искористе погрoм који су Албанци учинили 2004. године.
др Ђорђе Вукадиновић
“И поред страховитог медијског притиска којима смо запљуснути константно последњих неколико година, и поред веома негативног става по питању српских интереса на КиМ од стране наших тзв. пријатеља, представника запаноевропских држава и САД, сва истраживања говоре да су две трећине грађана Србије против признања тзв. државе Косово у замену за лакши и убрзани пут ка ЕУ, што само по себи говори да наје наш народ очувао својеврсни осећај за правду и национални дигнитет и поред веома тешког социјалног и материјалног стања у којем се налази”, нагласио је Вукадиновић. 
проф. др Сима Аврамовић
   Професор Сима Аврамовић је у свом излагању посветио доста пажње могућности обнове разрушених српских светиња на Ким и могућности успостављања специфичног правног положаја наше Цркве на КиМ, путем сарадње са неким међународним академским круговима са којим би требало покренути кампању за имплементирање одређених soft law одредби у правни систем на КиМ, а које би територије на којима су наши манастири и цркве добили статус светих места тзв. holy places, попут Јерусалима и Ватикана. 
епископ јегарски др Порфирије




Владика Порфирије је као последњи предавач своје излагање базирао на истицању неопходности васпостављања националног и духовног идентитета као предуслова било каквог државног и народног препорода. 17. март 2004., по епископу јегарском представља велики злочин, али представља и велико буђење у националној свести успаваног српског народа.


Информативна служба
Удружења студената Правног факултета НОМОКАНОН

среда, 23. март 2011.

ГЕОПОЛИТИЧКИ И МЕЂУНАРОДНОПРАВНИ АСПЕКТИ АГРЕСИЈЕ НА ЛИБИЈУ

Још је Карл фон Клаузевиц закључио да је „рат наставак политике другим средствима“. Кроз историју заиста је било тако. Рат је сам по себи представљао један вид политике, додуше најконтраверзнији или боље речено најекстремнији њен вид. Државе су дуго кроз историју сматрале да имају право да воде рат, односно да сва спорна питања са другим државама решавају путем рата. Тај систем политике би се слободно могао назвати „систем политике силе“, у коме рат представља алтернативу мирном решавању спорова. Дуго је човечанство тежило реорганизацији система на глобалном нивоу, у смислу односа међу државама и проналажењу алтернативе „систему политике силе“. Можемо слободно рећи да врхунац тог трагања представља повеља Уједињених нација, која као основна начела свог постојања истиче одсуство рата као специфичног појма мира, развијање пријатељских односа међу нацијама засновану на поштовању начела равноправности и самоопредељења те постизање међународне сарадње решавањем међународних проблема. У постојећем тренутку иако веома далеко од савршеног, Повеља Уједињених нација представљала је најбоље могуће решење. Управо та њена несавршена димензија рефлектовала се ових дана на случају Либије.

Либија је суверена и независна држава, чланица Уједињених нација. Скоро пуне 43 године на њеном челу налази се пуковник Моамер Гадафи, додуше без икакве формалне функције, већ како то сам наводи као вођа Либијске револуције. Геополитички гледано Либија је земља која заузима велико пространство Северне Африке, веома богата нафтом која у себи садржи малу концентрацију сумпора, чија је прерада односно рафинисање знатно јефтинија и еколошки чистија од црне, сирове нафте која се производи Саудијској Арабији. Укупне резерве нафте у Африци чине 10% укупних светских резерви, што представља треће резерве у свету иза Блиског истока и Евроазије. Од тих 10%, 5,7 милијарди тона отпада на Либију која је четврти извозник нафте у свету, стим да се 85% тог извоза односи на Европску унију, од чега 1/3 на Италију. Главни погони за експлоатацију нафте налазе се на северу земље у близини Триполија. Са друге стране седишта Бритиш петролеума и Шела налазе се на истоку земље. Само је Бритиш петролеум у Либији уложио преко 20 милијарди долара у експлоатацију нафте и гаса. Гледајући по регионима 14 активних нафтних компанија је из Европе, 11 из Азијско-Пацифичког региона, укључујући и Кинеску националну компанију, шест из Северне Америке, две из Русије, једна из Северне Африке и једна из Јужне Америке, што говори о широкој присутности инвестиција у Либији, па самим тим и о политичким интересима. Ових дана према уговорима који су закључени крајем 60-тих година Либијска нафтна компанија треба да постане власник већине нафтних поља на којима се експлоатише нафта у Либији. Неистражена пространства богата нафтом у Либији су велика. С тим у вези треба рећи и то да се 7.9% светских резерви гаса такође се налазе у Африци. 17. марта 2011. Године Савет безбедности Уједињених нација усвојио је резолуцију којом се уводи зона забрањеног лета над Либијом и одобрава употреба свих неопходних мера да би се заштитили цивили од напада трупа пуковника Моамера Гадафија. У истој резолуцији најпре се изражава „озбиљна забринутост због погоршања стања, ескалације насиља и цивилних жртава“ те се указује на „одговорност либијских власти да заштити становништво“ и истовремено истиче да се „системски напади који се одвијају у Либији против цивилног становништва, могу окарактерисати као злочин против човечности“. Савет безбедности је истовремено поменутом резолуцијом „осудио систематску употребу плаћеника од стране либијске власти“ и навео да „поступајући у складу са поглављем 7 Повеље УН-а захтева да се сместа успостави прекид ватре и окончају сви напади на цивиле“, док од либијске власти „захтева да поштује своје обавезе према међународном праву укључујући и међународно хуманитарно право“. Резолуција успоставља „зону забрањеног лета у циљу заштите цивила и констатује да се та забрана неће односити на летове чији је једини циљ хуманитарни“. У поглављу резолуције које се односи на заштиту цивила, „Савет безбедности УН овлашћује земље чланице да предузму све неопходне мере за заштиту становништва и насељених подручја од напада, укључујући и Бенгази“. Такође иста у себи садржи и одлуку о „замрзавању свих средстава,фондове и економске ресурсе који су под директном или индиректном контролом либијске власти.“ Одмах након доношења резолуције, тачније неколико сати након тога, почели су ваздушни удари дела чланица НАТО пакта по Либији. Већ на самом почетку, операције под називом „Одисејева зора“. којима кординишу Сједињене Америчке Државе из своје команде за Европу која је стационирана у Штутгарту, испаљено је око 120 крстарећих ракета, односно бачено је близу 40 бомби од стране америчких стратешких бомбардера Б-2. Мета тих удара били су цивилни и војни циљеви у Мисрати, источно од Триполија, као и у Заури на западу, Сирти, родном граду Гадафија на истоку, као и у Бенгазију, упоришту побуњеника. Управо основ такве једне интервенције која у себи садржи све карактеристике агресије била је горе поменута резолуција Савета безбедности. 

Појам злочина против мира односно агресије први пут је одређен чланом 6 Статута Међународног војног трибунала у Нирнбергу као „планирање, започињање или вођење агресорског рата или рата којим се крше међународни уговори, споразуми или гарантије, или учествовање у неком заједничком плану, завери за извршење ма ког од горе наведених дела“. Неки теоретичари агресију дефинишу и као „насилна акција, једне или више држава, против територијалног интегритета или политичке независности друге државе, предузета са намером да оспори право на опстанак државе, измени њен друштвени и економски систем, и томе слично.“ Након завршетка суђена пред Нирнбершким и Токијским трибуналом није било више суђења за кривично дело злочин против мира. Начин на које је ово кривично дело укључено у статут Међународног кривичног суда преставља компромис са потребом да се за једно тако кривично дело суди и да не постоји оправдање да оно буде изостављено из надлежности овог суда и тежње великих сила да по сваку цену избегну одговорност њихових држављана за ово кривично дело. Стим у вези ово кривично дело представља саставни део статута али је предвиђено „условно“ тј. потребно је одредити и додатне услове на основу којих ће овај суд бити надлежан. За дефинисање појма агресије веома је битна и Резолуција Генералне скупштине УН-а бр. 3314 из 1974. године која веома прецизно одређује појам агресије. Према њој „првоотпочињање употребе оружане силе од стране државе противно Повељи УН-а представља доказ извршења акта агресије“. Такође детаљно је наведено шта све представља акт агресије без обзира да ли је рат објављен или не. Ту спадају:

• Инвазија или напад оружаних снага једне државе на територију друге државе, или свака војна окупација, макар и привремена, која произађе из такве инвазије или напада, или анексија територије или дела територије друге државе употребом силе;

• Бомбардовање територије једне државе од стране оружаних снага друге државе или употреба ма ког оружија од стране једне државе против територије друге државе; блокада лука или обала једне државе од стране оружаних снага друге државе;

• Напад оружаних снага једне државе на копнене, поморске или ваздухопловне снаге, поморску или ваздушну флоту друге државе;

• Употреба оружаних снага једне државе, која се с пристанком земље пријема налазе на територији ове последње, противно условима предвиђеним у споразуму, односно остајање тих снага на територији земље пријема и после истека споразума;

• Радња једне државе која своју територију стави на располагање другој држави да би је ова искористила за извршење акта агресије против треће државе;

• Упућивање од стране, у име, једне државе оружаних банди, група, нерегуларних војника или најамника, који против друге државе врше акте оружане силе толико озбиљно да се изједначавају са горе побројаним актима, односно значајно учешће једне државе у томе. 

Сумирајући све оно што је изнад наведено први закључак који се може извести је тај да је дошло до велике злоупотребе повеље Уједињених нација, од стране дела западних земаља, које су предвођене Сједињеним Америчким Државама из сенке, а Француском на терену, још једном у низу на најгрубљи начин прекршиле одредбе повеље, на коју су се овом приликом позвале. Без перфидности која је постојала 1999. године приликом агресије на Југославију, део западних земаља је на најотворенији начин, пред очима читавог света извршио агресију на једну суверену земљу. Ако погледамо управо горе наведене елементе који чине бит бића агресије, можемо закључити да је велики део тих елемената и остварен. До употребе оружане сила противно повељи Уједињених нација је несумњиво дошло, управо из разлога што циљ поменуте резолуције нису били ваздушни удари у којима је према најновијим проценама страдало близу 150 цивила, већ управо успостављање зону забрањеног лета у циљу заштите цивила, што се не може никако прихватити имајући у виду број цивила који су страдали. Истовремено забрана уведена поменутом резолуцијом се не односи на летове чији је једини циљ хуманитарни, што је апсурдно у поменутој ситуацији, имајући у виду страдање цивила који су самим тим постали директни циљ летова авиона који учествују у ударима. Са друге стране ако бисмо као обележје бића агресије узели бомбардовање територије једне државе од стране оружаних снага друге државе, то би представљало кључно обележје акције „Одисејева зора“. Дакле са становишта међународног права без икаквих оклевања можемо да закључимо да је једним оваквим актом погажена не само повеља Уједињених нација која забрањује сваки вид рата, већ и статут Међународног кривичног суда, те друге резолуције Савета безбедности чији основни циљ био управо конкретизовање злочина агресије, па на крају крајева управо и резолуција која је донета овом приликом од стране Савета безбедности.

Други закључак који се може извести је управо геополитичка позадина целог догађаја. Агресији на Либију претходиле су „наранџасте револуције“, односно „контролисана жаришта“ у Египту и Тунису, чији је управо циљ био да се од народа „украде револуција“, што треба довести до глобалног преуређења света и смену у оним државама које су од стратешког интереса за Сједињене Америчке Државе. Дакле на делу је „принудна демократизација по Америчком моделу“, који је у прошлости успешно тестиран у многим земљама укључујући и Србију, који опет има за циљ представљање Америке као најбоље пријатеља земаља на Афричком континенту. Са становишта геополитике Либија је требала да представља још једну у низу срушених карата, па се самим тим може рећи да је пуковник Гадафи спасао неке лидере који су се жаргонски речено налазили на „листи чекања“. Премијер Русије Владимир Путин је резолуцију која је претходила оваквој акцији назвао управо оним називом који она заслужује да носи, а то је „позив на средњовековни крсташки рат, која омогућава успешно интервенисање у унутрашње питање суверених држава, што постаје да буде стабилни тренд Америчке политике.“ У сваком случају како год да се заврши криза у Либији она неће више бити иста држава као и пре избијања сукоба. Оно што треба истаћи је управо чињеница да незадовољни народи нису добили, нити ће добити ишта ново или суштински боље након ових догађаја. Социјална правда, демократија, људска права су и даље остали недостижни појмови за њих. Међународно право је по ко зна који пут погажено, а механизми које оно у себи носи показали су се као неефикасни, што такође представља проблем. Можда темељна реконструкција свих механизама на међународном плану није ни могућа, те би лакше било изградити нове. Свет у сваком случају треба да почива на другачијим основама од оних који су то данас.

Владимир Штрбац


Упутнице:
[1.]С.Аврамов и М.Крећа-Међународно јавно право, Савремена администрација, Београд, 2003, стр. 645.
[2.]З.Стојановић-Међународно кривично право, ИП ЈУСТИНИЈАН Београд 2004 стр. 150

уторак, 22. март 2011.

ТРИБИНА СРПСКОГ ДРУШТВА ЗАДУЖБИНА: „КОСОВСКА ВИТИНА У ЉУБЉАНИ"

У четвртак 17. марта 2011. године, у Љубљани је у организацији Српског друштва Задужбина одржана трибина под називом „Косовска Витина у Љубљани” са гостом оцем Звонком Костићем, парохом витинским.
отац Звонко Костић

Отац Звонко Костић је у Љубљану дошао са благословом Његовог преосвештенства Епископа Рашко – призренског и Косовско – метохијског Г. Теодосија да посведочи о нељудским условима у којима живи наш народ у косовском поморављу, о њиховој свакодневној борби да остану и опстану своји на своме док им је живот стално у опасности, без елементарних услова за живот и без помоћи српских државних институција које им у много случајева са својом корумпираном бирократијом још додатно отежавају борбу за опстанак.
Отац Звонко је испоставио конкретне проблеме са којима се наш народ свакодневно сусреће од несташице струје, намирница, непријатељског окружења у којем живе, ограничености слободе кретања, немогућности зараде новца за основне животне потребе, регистарских таблица, докумената, о узурпираним имањима и кућама од стране Албанаца. Посебно је истакао пријатељске везе које су се током три године рада Хуманитарне фондације За српски Космет створиле између донатора, активиста и људи из косовског поморавља и посведочио о доброј пракси личне и директне испоруке донација коју смо сви заједно спроводили у овом периоду и која се показала као веома ефикасна.
Присутни су имали могућност да нашем госту постављају питања везана тему трибине, а која су одражавала заинтересованост и забринутост нашег народа у Словенији за ситуацију на Косову и Метохији и наш народ који живи тамо.
Сви присутни у сали су се сложили да борба за Космет још предстоји и обавезали су се да ће и даље помагати наш напаћени народ на Косову и Метохији и са веома јасном поруком: Косово је Србија!



По завршетку трибине су прикупљани добротворни прилози за фондацију „За српски Космет" Прикупљањем добротворних прилога и продајом часописа, књига и промотивног материјала је прикупљено 895 € који ће бити испоручени нашем народу на Косову и Метохији у оквиру испоруке 10. донације.


Извор:
http://www.sd-zaduzbina.com/vesti/kosovska-vitina-u-ub-ani.html






РИЈАЛИТИ СРБИЈА


Када је негде почетком прошлог века, у предворју великог сукоба који ће задесити Европу, група еминентних глумаца тога доба у Србији затражила пријем код тадашњег председника владе Краљевине Србије Николе Пашића, како би од њега издејствовала одређену суму новца у циљу афирмације позоришта и културе, прошла је онако како би њихове данашње колеге прошле да Срби имају своју државу. Баја им је објаснио да ће пре купити један добар митраљез који је у том периоду био неопходан српској војсци, него дати толике паре глумцима и напомену да чак и да он пристане на то, Лаза Пачу би у сваком случају на такву једну помисао добио фрас.                                                                                             Суноврат, пад са литице, локомотива без машиновође или брод без кормилара. Речи које дефинишу српску државу данас. У преводу, породица без главе породице, село без ратара, привреда без домаћина, војска без генерала, жандари са пендреком, глумци без улога у својим животима, а све то без националне одговорности. „Ријалити Србија“. Готово је немогуће дати потврдан одговор на питање да ли је то исти онај народ чијој војсци је Никола Пашић куповао митраљез, а ако већ дамо одричан одговор, како одговорити на питање шта се десило са тим народом? Са друге стране ако поверујемо у сан да је то исти народ који је царевине сламао, отвара се пандорина кутија питања, која сва могу да се сведу на једно једино које гласи, како је „Ријалити Србија“ успела да порази Србију? Поразила, јер да није не би данас српски математички геније морао да напусти ову земљу како би наставио своје школовање, а истовремено мушкарац преобучен у жену или жена преобучена у мушкарца ( веома је тешко тачно заправо утврдити ко се у кога ту преобукао) тежине око 150 килограма има своју „шоу“ на телевизији националне фреквенције. Неизмерна дубина тог пораза огледа се и у томе што су особе који воде јавна предузећа у „Ријалити Србији“ дозволиле себи тај луксуз да прете ускраћивањем спонзорства Партизану и Звезди, јер тобоже њихови навијачи величају ратне злочинце. Само им нико није рекао да су јавна предузећа власништво свих грађана Србије, да их народ Србије финансира и да они баш и нису у позицији да о томе одлучују. Да не говоримо да Партизан и Звезда нису баш толико мизерне институције да би им претио неки државни чиновничић и да су постојале много пре него што су они испред своје странке дошли на то место, у име те исте странке. Са друге стране појам претпоставке невиности би могли да разумеју евентуално после неког скраћеног курса на Правном факултету у Београду. Тада би знали да не постоји величање ратних злочинаца, нити та лица могу тако да се називају ако им пре тога кривица није утврђена правоснажном судском одлуком. Што је најбитније треба напоменути судском одлуком, а не одлуком Међународног трибунала за гоњење лица одговорних за озбиљне повреде међународног хуманитарног права извршене на територији бивше Југославије, од милошти прозван Хашки трибунал, која је справом оквалификована као политичка институција од стране Мичела Шарфа, творца њеног статута. Чак се може поставити питање да ли постоји ишта институционално у целој тој творевини. С тим да би било добро да им тај скраћени курс не држе представници појединих државних институција. Поред толиког незнања није им потребно још и то да науче да је могуће забранити нешто што није регистровано, дакле што не постоји. Покренуо човек поступак пред уставним судом Србије за забрану „навијачких група“. „Криминогена структура, приватне армије које служе за убиства, стицање добити кривичним делима, спречавање приватизације клубова, деловање које је усмерено на насилно рушење уставног поретка, кршење зајемчених људских и мањинских права, изазивање расне, националне и верске мржње“, само су неки од помпезних правних појмова који су коришћени том приликом. Једино је погрешио надлежност суда, па уместо да поднесе кривичне пријаве ако већ има доказа за горе изнете тврдње, он у вршењу своје функције покрене забрану нечег што не постоји. Можда вршиоци функција не морају да читају Кривични закон. Још једна нереална ствар у „Ријалити Србији“.                                                              Иво Андрић је једном рекао да дођу тако понекад времена, када памет заћути, будала проговори, а фукара се обогати. Ако бисмо пажљивије читали речи нобеловца, прво што би требало да закључимо јесте да таква времена кад тад прођу. Дакле има наде. Тако ће и ова времена „Ријалити Србије“ проћи, само је питање како их проживети. Памет у Србији дефинитивно још није заћутала, јер да јесте ни би ономад било преко 20 000 људи на „Породичној шетњи“. Истовремено је потребно да се међу овим будалама које су ових дана проговориле и са поносом на својим грудима истакле лик ратног злочинца нађе и који паметан човек, који ће опет рећи нешто паметно, јер паметног човека у овој нашој Србији увек има ко да послуша. Исто тако, требамо се понадати да се у времену које су за нама нису обогатиле само фукаре, већ и они који би пре дали новац избеглим породицама са Косова и Метохије него дебитантским режисерима, који у жалости пате због одсутности битних гостију са премијере њиховог филма, а након тога опет у жалости лижу оно што су пљунули. Само тако ћемо дочекати време када ће Председник владе Србије уместо глумцима са споредним глумачким улогама али без икаквим животних улога, давати новац српској војсци за митраљез. Митраљез је почетком 20. века био најава великих победа српске државе. Српски народ чега да се такве победе поново најаве...                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                               Владимир Штрбац                                                                                                                                                                                                                                                                                                                        

понедељак, 21. март 2011.

ПРОТЕСТНО ПИСМО ВЛАСТИМА КАНАДЕ ПОВОДОМ СЛУЧАЈА ПРОФ. ДР СРЂЕ ТРИФКОВИЋА

Удружење студената Правног факултета „Номоканон ” упутило је протестно писмо амбасади Канаде у Србији поводом недавне забране путовања у Канаду проф. др Срђи Трифковићу. Удружење сматра да је овај акт недопустив и да представља најфлагрантнији вид дискриминације по националној основи. Уверени да се у будућности овакви и слични акти неће понављати овом приликом шаљемо своје писмо поротеста властима Канаде као и подршку уваженом професору Трифковићу!


проф. др Срђа Трифковић

Преносимо садржај писма:

Your Excellency,

Belgrade University Law School Student organization ”Nomokanon” wishes to lodge the strongest protest after the shameful act of Canadian Border Police in Vancouver to prohibit Mr. Srdza Trifkovic, Serbian-American political analyst, publicist and historian from Chicago, entry to Canada, where he was expected to give lecture at the British Columbia University. We feel that this kind of behavior of Canadian authorities is, in fact, the result of pressure of the Bosniak Islamic extremist structures who in Mr. Trifkovic see the man who, for many years now, exposes their lies, deceits and deceptions served for the last 20 years to international experts and media, regarding the events in ex-Yu territories after it’s disintegration. We deeply regret the fact that Immigration Officers in Vancouver thought it’s right to act upon advice or, which would be even worse, instructions of those who deviously use false victim aureole, the aureole given to them by large section of the most influential political structures in Western world, to perfidiously deceive competent public persons in Canada and United States and present renowned expert for International affairs, former Director of Center for International Affairs at the Rockford Institute, as a person who promotes genocide and religious and national intolerance.

It is pure hypocrisy that Islamist extremists gathered in so-called Institute for the Research of Genocide Canada think they have a right to talk about genocide when it is well known that the same people negate the genocide committed in the World War II. Former Canadian Ambassador in Belgrade, Mr. James Bissett, addressed the issue in article “Institute for the Research of Genocide: those who deny genocide, hypocrites and personality killers”, published last week on the “Lord Byron Foundation” website, and described in detail manipulative and pseudo-competent nature of the said organization which, at the same time, attempts to besmirch reputation of one of the most prominent Canadian officers General Lewis MacKenzie.

In the written statement presented to Mr. Trifkovic it is said that he is an unacceptable guest on Canadian territory because of the “violation of human or international rights, because he is banned person working for the government that, in Minister’s opinion, is or was involved in terrorism, systematic or flagrant violation of human rights or genocide, war crimes or crimes against humanity under the suborder 6 (3) to (5) of the Crimes against humanity and war crimes Act”.

As students of Law, we want to know is this an official position of the State of Canada regarding the policy of the former Federal Republic of Yugoslavia, and her successor today the Republic of Serbia (in view of the fact that at one point Mr. Trifkovic was the advisor of Mr. Vojislav Kostunica, former President of FRY, which is his only connection with FRY authorities)? Or is it maybe the official position of the Canadian State regarding Serbian people’s right of self-determination, achieved upon the establishment of the Republic of Srpska (as Mr. Trifkovic was political representative of the Republic of Srpska in London)? If it is, we would like to hear that from certain Canadian Government authorities, higher authorities than the Vancouver Border Police. If it is not, we want Canada to make a stand against Bosniak Islamic lobby and to make the right decision choosing between lies, deceit, manipulation and dirty petty politics on one side, and preservation of the integrity and dignity, and respect of the human rights institution that are, in the case of Mr. Trifkovic, brutally violated, on the other.

We want to believe that Canada will make the right choice.



In Belgrade,
2.3.2011.                                                                                 Belgrade University Law School Student Organization ”Nomokanon”
                                                                                                                       


Ваша Eкселенцијо,

Удружење студената Правног факултета „Номоканон” упућује најоштрији протест због срамотног чина пограничне канадске полиције у Ванкуверу, којим је забрањен улазак у земљу српско-америчком политичком аналитичару из Чикага, публицисти и историчару др Срђи Трифковићу, који је требало да одржи предавање на Универзитету Британска Колумбија. Сматрамо да је овакво понашање канадских органа власти, заправо, плод притиска бошњачко-исламских екстремистичких структура, које у професору Трифковићу виде особу која већ дуги низ година раскринкава њихове лажи, обмане и преваре, које сервирају међународној стручној и медијској јавности у периоду од последњих 20 година, а тичу се дешавања на територији бивше Југославије по њеном распаду. Изражавамо велико жаљење што су имиграциони чиновници у Ванкуверу дали себи за право да поступају по саветима или, још горе, налозима оних који вешто користе лажни ореол жртве, подарен им од великог дела наjутицајнијих политичких структура у западном свету, како би на што перфиднији начин обманули стручну јавност у Канади и Сједињеним Америчким Државама, и уваженог стручњака за проучавање међународних односа, бившег директора Центра за међународне студије Рокфор Института (Center for International Affairs at the Rockford Institute), представили као особу која пропагира геноцид и верску и националну нетрпељивост.

Лицемерно је да исламистички екстремисти оличени у тзв. Институту за истраживање геноцида Канада, себи дају за право да уопште говоре о геноциду, ако се зна да исти негирају учињени геноцид у Другом светском рату, о чему говори и бивши амбасадор Канаде у Београду, Џемс Бисет који је, прошле седмице, у ауторском тексту „Институт за истраживање геноцида: они који негирају геноцид, лицемере и убице личности”, који је објављен на сајту Фондације „Лорд Бајрон”, на детаљан начин описао манипулативни и псеудо-стручни карактер, који поседује поменута организација, која, у исто време, покушава да укаља репутацију једног од најистакнутијих канадских официра генерала Луиса Мекензија.

У образложењу које је достављено г-дину Трифковићу, наводи се да је неприхватљив гост на територији Канаде због „кршења људских или међународних права, јер је забрањена личност у служби владе која је, по мишљењу министра, умешана или била умешана у тероризам, систематско или грубо кршење људских права, или геноцид, ратни злочин или злочин против хуманости у оквиру пододредби 6 (3) до (5) Закона о злочинима против човечности и ратним злочинима”.

Оно што нас, као студенте Правног факултета занима, да ли је овде у питању и званични став државе Канаде по питању политике бивше Савезне Републике Југославије, а данас њеног сукцесора Републике Србије (с обзиром да је г-дин Трифковић у извесном периоду био саветник некадашњег председника СРЈ Војислава Коштунице, што представља његову једину везу са властима СРЈ)? Или можда, да ли је у питању званични став државе Канаде по питању права српског народа на самоопредељење које је остварио формирањем Републике Српске (обзиром да је г-дин Трифковић био политички представник Републике Српске у Лондону)? Ако јесте, волели бисмо да то чујемо од неких канадских државних органа, на знатно вишој инстанци, него што је то погранична полиција у Ванкуверу? Ако није, волели бисмо да се Канада одупре притисцима бошњачког екстремистичког лобија и између лажи, преваре, манипулација и прљавих политикантских игри на једној страни, и очувања угледа и достојанства, као и поштовања институције људских права, која су, у овом случају, брутално повређена г-дину Трифковићу, на другој страни, учини прави избор.

Желимо да верујемо да ће држава Канада учинити прави избор.




У Београду,
2.3.2011.л.Г.                                                                         Удружење студената       Правног факултета  „Номоканон”     


недеља, 20. март 2011.

(ЕУ)ФОРИЗАЦИЈА ВРЕДНОСТИ

ЕУтаназија Европе
Историја може много тога да нас научи. Народи и државе Европе су своје историјске грешке исправљали током историје, свака грешка великих нација бивала је запамћена у националном колективу и никада више поновљена.
Сем наравно у нашој Србији.
Наиме, никада нисмо учили од наших грешака. Увек смо држали до тога да морамо да заборавимо прошлост ради будућности. Увек смо држали до тога да смо ми они који мора да се повучемо ради сарадње и напретка. Упоредно гледајући ми смо Срби, у мноштво ствари пионири овога света.
Израел никада није заборавио своје мртве, никада није заборавио свој холокауст.
Хрвати никада нису заборавили свој ”домовински рат”.
Американци никада нису заборавили свој Аламо, свој Банкер Хил.
Руси никада нису заборавили свој ”Отаџбински рат”.
Једино је српска влада данас заборавила наше Косово и Метохију, наше вредности, нашу историју.
Кроз целокупну историју Србије XX века разне власти су манипулисале нашим вредностима, нашим историјским идејама. Тако за време комунизма, марксистичка власт је покушала, и делимично, успела да изманипулише народ наказним идеалима социјализма, колективизма и атеизма. Црква, приватно власништво, грађанство и српство су делимично избрисани из свести нашег народа. Није ни чудо што је за време Милошевића све је одједном пукло и појаве као мржња и ксенофобија појавиле су се, у мањој мери, у нашем народу.
А данас? Народ, изморен од разних обеђања и порука. Бомбардован је свакодневно са паролама ”Европа”, ”Европске вредности”, ”Европа нема алтернативу”, ”Бићемо и ми део Европе”, ”На корак од Европе”. С обзиром на то да географија неким људима није била јача страна и да је Европа давно већ у Европи, неки истакнути политичари заборављају да нагласе да Европа није само ЕУ. Европа је нешто дубље од тога. Европа није Брисел нити администрација у њој. Европа је Аристотел, Бах, српске епске песме, Високи Дечани. Европа није бирократизација нација и држава, Европа је слобода и сарадња, узајамно поштовање. Европа је колектив једнаких нација пред историјом.
Од келтског крста до признања тзв. Косова дуг је пут 
Данас личности и политичари који се ”боре” за те нове европске вредности су некада били истакнути преставници оних вредности против којих се европа борила 50 година: од комунистичких до фашистичких током 90-их година (од јахања попова до мајица са келтским крстом и ампутацијама турских рука). 
А сада шта су то праве европске вредности. Да ли су оне нормативно прописане? Наравно да нису, али можемо да наслутимо.


- Право на живот:
Високи Дечани

Најзначајније право природноправне школе. Право од којег све почиње. Да ли је оно поштовано у Србији? Да али не свугде. Наша деца на Косову немају право на дечији живот без брига и пун наде за лепшу будућност. Наша деца на нашем Косову и Метохији немају право на живот као што имају њихови вршњаци на Западу. Зар су то Европске вредности за које су се бориле ”западне силе” током бомбардовања 1999. ?

- Право на слободу кретања и путовања

Србија је славила кад је добила право да њени грађани путују без виза. Иако данас имају право да путују по западу са или без могућности да себи то приуште, Србија је заборавила на своје суграђане на Косову и Метохији. Данас је на територији наше колевке привилегија кретати се слободно и безбедно. Зашто та ЕУ није у могућности да обезбеди грађену српске националности на Косову слободу кретања? Чиме је он заслужио ускраћивање те европске вредности? Питајте просечног српског ”радикалног европејца”: он ће вероватно да окриви своју земљу за такву ситуацију.

-Економске слободе

Србија је данас таоц страних фирми. Држава не штити своја предузећа као што стите европске државе. Не постоји тржишна конкуренција и држава прикривено штити монополисте.
Срби нису схватили да су праве Европске вредности оне вредности који су увек биле српске традиционалне вредности. Вредност патриотизма, заједничког друштва, породице и поштовања су оне праве вредности које се и дан данас негују у Европи. 

Уједињено Краљевство данас штити своју економију од Евра. Грчка и БЈРМ воде спор око имена. Словенија је блокирала Хрватску у њеном приступу у ЕУ. Све те државе су без резерве штитиле своје интересе. И то и јесте једна од Европских вредности, заштита својих интереса.

Надајмо се да ће Србија да се сети свега овога. Надајмо се да ће Србија да се сети саме себе. Европа нема алтернатива. ЕУ има алтернативу. Али за све нас, само наша отаџбина нема алтернативу. Отаџбина је ово Србинова!

Живела Србија!

Стефан Драгојевић 


субота, 19. март 2011.

АПСУРДНОСТ РЕАНИМАЦИЈЕ МОНДИЈАЛИСТИЧКОГ СТАВА Д. МИЋУНОВИЋА

Људска права или смрт, Драгољуб Мићуновић
Г. Драгољуб Мићуновић (председник Одбора за иностране послове Народне скупштине и Политичког савета Демократске странке) објавио је пре неколико дана ауторски текст са следећим насловом: „Апсурдност реанимације једне старе заблуде“ (Политика, 7. март), који се односи на одржавање министарског састанка поводом прославе пола века од одржавања Конференције несврстаних земаља у Београду 1961. Текст одсликава некритички став аутора према овом значајном догађају.
Критици могу бити подвргнути многи ставови и гледишта аутора. Неке од тих ставова је подвргао критици г. Душан Симеоновић у тексту који је Политика објавила 14. марта. Ја ћу се пак ограничити само на неколико најупечатљивијих.

Издвојићу два става г. Мићуновића:
„Сматрам да је понижавајуће да славимо јубилеје једне организације која нас је избацила из својих редова...

Сматрам да ничему (нисам рекао никоме) не доприноси наша улога сервисера, или туристичке агенције у међународним дешавањима.“

С обзиром да је г. Мићуновић, имајући у виду његове функције, упознат са одржавањем форума Северноатлантског пакта (НАТО) у Београду ускоро, поставља се питање моралности његовог политичког става у ова два поменута случаја. У једном случају реч је о обележавању једног догађаја важног за тадашње хладноратовске међународне односе. У другом случају пак је реч, о одржавању састанка форума Организације чији ми чланови никада нисмо ни били. Ваљда у складу са горе изнетим ставом г. Мићуновића ми не треба да будемо ни „сервисери“ једној војној организацији.
Смрћу хиљадама недужних до остварења људских права

Текст г. Мићуновића пун је мондијалистичког набоја. То је у потпуној супротности са прокламованим ставовима већине земаља Трећег света, некада, а и сада. Људска права, омиљени аргумент глобалиста и мондијалиста, не треба узимати као изговор за наметање доминације једне групе земаља над другима. 

На крају, изненађујуће је да један професор Универзитета изједначује Европу са Европском унијом, имајући у виду географске, политичке, економске и све друге разлике и сличности између европских земаља у Европској унији и европских земаља ван ње. Подсетимо, у другој групи се налази и Русија.

Милош Столић 

Упутнице:
http://www.politika.rs/rubrike/Politika/Apsurdnost-reanimacije-jedne-stare-zablude.sr.html


среда, 16. март 2011.

ЗАКОН О РЕХАБИЛИТАЦИЈИ

У Христу је спасење
У Службеном гласнику Републике Србије бр. 33 од 17.априла 2006. године објављен је текст Закона о рехабилитацији чиме је отпочела и његова примена.

Српски либерални савет (као програмски наследник Српске либералне странке) још тада је упозоравао на све мањкавости овог, на брзину донетог, законског акта. Данас, пет година касније, још је очитије да поменути Закон не даје задовољавајући оквир за свеобухватну и потпуну рехабилитацију лицима која су „из политичких и идеолошких разлога“ биле жртве комунистичког режима у току и након Другог светског рата.

Како иначе објаснити образложења: присталица организације Д.М., борио се против партизана, грдила народну власт, јатак и сл. .

Да би се окончало „замајавање јавности“ и садашњи, надамо се демократски, режим јасно одредио према „негативном наслеђу комунистичке владавине“ (део грађана сматра да постоји и „позитивно наслеђе“) сматрамо неопходним да се:

- Одговарајућим прописом објави моментална и општа рехабилитација свих лица која су ван борбених дејстава у Другом светском рату погубљена без права на суђење;

- Одговарајућим прописом објави моментална и општа рехабилитација свих лица која су кажњена ван судског поступка или им у судском поступку није дата могућност на одбрану;

- Одговарајућим прописом објави моментална и општа рехабилитација свим лицима која су кажњена за одређену врсту кривичних дела (нпр. дезертери, лица кажњена само због припадништва покрету Драже Михаиловића, јатаковање чланова породице, привредна сарадња са окупатором, вербални деликт, деликти у вези откупа пољопривредних производа...)

- Учинити одговорним правосудне институције да прегледају донете пресуде и одреде које испуњавају услове да буду третиране „као оправдане“ те пружити лицима или њиховим правним наследницима право да у прописаној процедури оспоре овако донете пресуде.

Последице једног накарадног правног система морају се уклонити темељно јер је у суштини био помоћни орган тоталитарне власти. Његове козметичке поправке какве су учињене законом из 2004. године нису довољне и не могу допринети исправљању учињених неправди. Посебно јер садашњи Закон не прати поништење незаконите конфискације имовине нити одштета жртвама.

На крају крајева, и елементарна правичност мора бити задовољена. И кривица правих зликоваца изгледа доста умањена када се помешају са невиним жртвама једног наопаког режима.
Српски либерални савет
На наше прошлонедељно питање „Да ли су власти Србије истрајне у захтевима за изручење лица која потражују због ратних злочина над Србима?“, 100% испитаника одговорило је одричним одговором.

Хвала на учешћу у анкети.


петак, 11. март 2011.

ДА ЛИ ДА СЛАВИМО ОСМИ МАРТ?

У религиологији и културологији постоји такав рад: митолошка реконструкција. Као што археолог на основу одломка неког стуба покушава да реконструише изглед храма, као што палеозоолог по кичми покушава да представи изглед диносауруса, тако историчар религије по гесту, по одломку, по мутном спомену покушава да реконструише оно веровање које је некад било живо и одређивало судбине људи, а затим „изветрило“ и нестало. Ево некакве химне, имена неког чудног духа или божанства. Али какво је то божанство, зашто се управо у тој ситуацији њему обратио такав и такав човек? Шта је њему значила та молитва? Какав је морао бити његов космос, да би у њему те чудне речи биле испуњене смислом?

Такав одломак, таква диносаурусова кичма за нас је празновање 8. марта. Шта се крије иза те традиције? Зашто је она тако жива, без обзира што потиче из времена које сад сви грде? Каква су се веровања, асоцијације, мисли и наде повезивале са тим датумом оних дана када празновање 8. марта није било традиција, него нечувена новост?

Много година сам, кад се тај датум ближио, почињао да питам све које бих срео, између осталог историчаре и новинаре, који су писали празничне чланке: „Зашто славимо управо тај дан?“ Пролеће би природно било срести 1. марта. Логично би било поштовати 22. март – дан пролећне равнодневице. Дан жена могао би се празновати у било који недељни дан пролећа. Али зашто 8. март? Не, не, нисам против тога да се празнује неки дан жена, нисам против тога да на почетку пролећа буде неки световни, а не само црквени празник. Али зашто је за тај празник изабран 8. март? Зашто се празнује 7. новембар (дан почетка бољшевичке револуције, нап. прир.) – јасно ми је. Зашто је дан радничке класне солидарности – 1. мај – свима је такође познато (званична верзија гласи да је то спомен на радничке демонстрације у Чикагу; по незваничној, али врло вероватној, верзији, то је просветитељски еквивалент Валпургијине ноћи). Али избор 8. марта није објашњен ни на који начин. Ни званична историографија, ни народна предања, нису сачували ништа о било каквом догађају који се збио 8. марта, и који је био тако значајан и достојан памћења ватрених револуционара да су они заувек решили да чувају спомен на тај догађај.

Али ако људи празнују дан о чијим мотивима празновања њима самима ништа није познато – зар то није чудно? Не чини ли то могућом ситуацију у којој извесни људи (статисти, позвани на празник) обележавају једно, а други (организатори) нешто сасвим друго? Можда су организатори решили да не објављују тајну своје радости? Тобож, радост наша је велика, и нисмо против тога да нам цео свет честита тај дан. Али ми имамо свој, лични и не сасвим схвативи повод за празновање, а желимо празник светског нивоа, и ради тога да би се сав свет искрено веселио и да би нам искрено честитао – даћемо му друго профано-егзотерично тумачење празника.

Може ли се онда реконструисати тајни, езотерички садржај тог празника?
Да ли је истина да је 8. март – Дан жена? Свима је већ познато да је 8. март – „МЕЂУНАРОДНИ Дан жена“. Такође, свима је познато да жене живе у свим земљама. Уз ово, скоро свима је последњих година постало јасно да је 8. март обележаван само у СССР-у (и земљама у којима је победио комунизам, нап. прев.) Зашто га жене осталих земаља нису обележавале? Значи, то није био дан жене као жене. Тог дана је требало славити жене са одређеним особинама. И те особине се због неких разлога нису нарочито уважавале у другим земљама.

Узрок те необичности је очит: 8. март није дан жене, него жене – револуционарке (у освит револуције „Правда“ га је називала „Даном женске радничке Интернационале“, и клицала: „Слава жени! Слава Интернационали!“ (Велики дан.// Правда, 7. март 1917. год.) и зато у земљама у којима је револуционарни талас с почетка XX века спласнуо, празновање Револуционарке није почело да живи.

Јасна је потреба револуционарног покрета да има своје празнике уместо традиционално – народних, црквених и државних. Јасна је жеља да се сопствени другови и саборци ободре и почаствују, и да се нађе повод за то. Веома је умна и ефикасна била идеја да у револуционарну борбу треба увући не само мушкарце – раднике, него и жене, дајући им њихов покрет, њихове пароле и њихов празник.

Али зашто је дан, када су револуционарке морале да излазе на улицу и декларишу се о угрожености својих права, као и својој неуништивој уверености о будућој еманципацији, морао да буде баш 8. март? Кога су отпустили са посла тог дана? Кога су стрпали у затвор? Ко се од вођа демократског покрета родио тог дана? Одговора нема.

Значи, мотиви за такву одлуку нису били социјални, историјско-јавни. Творци тог празника су са њим у вези асоцирали нешто лично, али – шта? Зашто је тај дан био драг вођама европског револуционарног покрета на размеђи столећа?

Ако су мотиви били лични, треба погледати личности. А тај низ портрета нам је познат од младости. Тек недавно смо себи дозволили да приметимо да ове корифеје и хероје није зближавала само припадност партији револуције и преданост идејама Интернационале. Они су били и етнички сродни. Испоставило се да је Интернационала била невероватно једнонационална. Шта је – ту је, сада је то чињеница без које је немогућ озбиљан разговор о историји револуционарног покрета у Европи краја XIX и почетка XX века. Управо су припадници јеврејског народа подигли свет у борбу против „света насиља“ и позвали га на рушење истог до темеља.

Сетивши се ове околности, покушајмо да се уживимо у свет тих људи. Замислите себе на месту, рецимо, Кларе Цеткин. Пала вам је на памет сјајна идеја да створите женски револуционарни обред, користећи женску енергију за борбу са „експлоататорима“. И ради консолидације и пропаганде неопходан вам је символички дан, који би био дан Жене – Револуционарке. Каквом дану дати то значење?

Клара Цеткин
Револуција, како је познато, живи на основу религиозног pathos-a, она сама јесте мит, а за мит је карактеристично мишљење на основу преседана. Садашње деловање треба да понавља некакав образац, архетип, који се први пут показао свету у митолошки засићено „време оно“. Треба подражавати образац. И митотворачки нагон револуције захтева да се питање постави овако: Да ли је у историји било жена које су подизале народ у борбу и постизале успех?
Немац, Француз, Енглез би се, при тако постављеном питању, одмах сетили Јованке Орлеанке. Али Клара Цеткин је – Јеврејка. И за њу је сасвим природно да асоцира нешто из историје свог народа. И у тој историји је била таква фигура – Јестира.

Пре много стољећа она је свој народ спасила од тиранина. Сећање на тај догађај чувало се вековима. И не само на страницама Библије. Јестири је посвећен свакогодишњи и највеселији празник јеврејског народа – Пурим. Он се и празнује управо у доба преласка зиме у пролеће (код Јевреја је сачуван месечев календар, па зато се време празника Пурим помера у односу на наш сунчани календар скоро исто тако како се у односу на сунчев календар помера време рачунања православне Пасхе.) Можда је те године када је усвојено да се слави 8. март као „Међународни дан жена“ празник Пурим пао 8. марта.

Мењати сваке године датум празновања Жене – Револуционарке било би незгодно, и превише отворено; превише би се уочавало да се ту слави само Пурим. И зато је одлучено да се празновање Жене – рушитељке одвоји од празника Пурима, да се фиксира на 8. март сваке године, без обзира на лунарни циклус, и да се тада сви народи света позову да прославе Жену – Борца. Да прославе Јестиру. То јест – да честитају Пурим (без обзира на то јесу ли свесни овога.)

Та замисао би била само оштроумна кад би празник Пурим био само обичан празник типа Дана Жетве или Нове Године. Али Пурим је превише уникалан. Ниједан савремени народ нема празник посвећен сличном догађају.

То није религиозни празник. Тако о њему говори „Јеврејска енциклопедија“, подвлачећи да овај празник „није повезан ни са храмом, ни са било каквим религиозним догађајем“ (Јеврејска енциклопедија. Зборник знања о јеврејству и његовој култури у прошлости и садашњости, т. 13, Москва, Тера, 1991., одељак 123).

Завршило се вавилонско ропство Јевреја. Они који су желели могли су да се врате у Јерусалим. Истина, показало се да је оних који желе да се врате много мање него што се могло замислити по кукњави и захтевима који су претходили ослобођењу (из проклињане „тамнице народа“ – Русије – чим су отворене њене границе отишло је такође много мање Јевреја него што би хтели лидери ционистичког покрета). Код многих у престоници светске империје (што је онда био Вавилон) ствари су пошле прилично добро, и повелики број Јевреја није желео да напушта своје домове, на које су у току једног века навикли, да прекидају устаљене везе, трговачке контакте, да губе устаљену клијентелу. На хиљаде јеврејских породица остало је да живи у градовима Персијске империје, и то уопште не у ропском положају.

Ситуација која се развила временом је почела да чуди и саме Персијанце. Гледајући око себе, они су размишљали: ко је кога покорио? Јесу ли Персијанци освојили Јерусалим или су Јевреји освојили Вавилон? Као и обично, у сличним ситуацијама, последња установа власти која појми претњу националним интересима и покуша да их одбрани јесу такозвани „органи силе и принуде“. И, гле, слично Крјучкову, који је Горбачову подносио извештаје о „агентима и њиховом утицају“, персијски министар одбране, генерал Аман, одлази персијском цару Ксерксу (догађаји су из 480. год. пре Христовог рођења) и прича му о својим жалосним открићима.
Као што већ рекосмо, времена су још била далеко од еванђелских, па према томе ни обичаји нису били – хришћански. Реакција Ксеркса била је одлучно-паганска: истребити све Јевреје. Ксерксову замисао дознала је његова жена, царица Јестира. Цар не зна које је она националности. И у тренуцима заноса и обећања, Јестира од цара извлачи следећа признања и обећања: „Ти ме волиш? Значи, волиш и оне које ја волим? Значи ти волиш мој народ? Значи, ти мрзиш оне који мене мрзе? Значи ти мрзиш оне који мрзе моје пријатеље и родбину? Значи, ти мрзиш мрзитеље мог народа? Онда пусти на вољу својој мржњи! Уништи моје непријатеље које сматраш и својим непријатељима!“ И Ксеркс, који је без нарочитог размишљања рекао „да“ на сва ова питања, са запрепашћењем је открио да се сложио да уништи све непријатеље њему мрских Јевреја...

Резултат: на дан 13. адара (тај месец јеврејског календара поклапа се с крајем фебруара и почетком марта) у све градове империје стиже царско наређење у вези са погромима. Сви су се припремали за убијање Јевреја. Али су гласници донели сасвим другачији указ. Показало се да је цар дозволио Јестири и њеном сроднику и васпитачу Мардохеју да саставе указ о предстојећим погромима: „Напишите и ви о Јудејима шта желите, у име царево, и запечатите царским прстеном... И беху позвани царски писци и би све тако написано како је заповедио Мардохеј управитељима 127 области у име царево – о томе да цар дозвољава Јудејима који се налазе у сваком граду да се сакупе и да бране живот свој, да истребе, убију, погубе све силне у народу и у области, који су у непријатељству са њима, децу и жене њихове, и имања да им разграбе“ (Јестира 8, 8-11).

И у току два дана „сви кнежеви у областима, и сатрапи, и извршиоци царских послова подржаваху Јудеје. И убијаху Јудеји све непријатеље своје, и истребљиваху их, и поступаху са непријатељима по својој вољи“ (Јестира 9, 3-5). Аман је, са десетином своје деце, био обешен. ((У талмудским књигама се налази такав детаљ: Господ је питао дрвеће – које од њих жели да се удостоји части да на њему буде обешен непријатељ Јевреја. Боље од свих је одговорио трновити жбун: „Ја сам најнезгодније дрво, јер причињавам бол онима који ме додирују. Тај човек је људима такође нанео много бола; зато сам ја погоднији од свију осталих за њега.“ (Јеврејска енциклопедија, том 6, стубац 124.) Када би та повест настала у временима пре Христа, она би била само љупка бајка. Али после Еванђеља било какво помињање трња у религиозном контексту више није могло, а да се не асоцира са трновим венцем Спаситеља. Та повест је очито усмерена на изазивање асоцијацијативног низа: обешен Аман – обешени Назарећанин; трње, које је кажњавало Амана је – трње, које је мучило Назарећанина. Прво се десило по вољи Бога, који кажњава грешника, - значи, и други догађај треба исто тако појмити...)) У погрому који су спровели Јевреји било је уништено 75 000 Персијанаца. Елита земље. Сви, који су могли да буду конкуренти. Судбина Персијског царства већ је била предодређена.

Ја сада не пишем богословско истраживање, не бавим се тумачењем и апологијом Старог Завета. Нећу рећи ни реч осуде на рачун ликова Свештене Историје. Само ћу приметити да се у јеврејском тексту „Књиге о Јестири“ ниједном не помиње реч „Бог“. То је историјска повест, а не откривење Божје.

Моја недоумица је повезана са нечим другим: како се може, после више од два миленијума, празновати догађај тог дана? Постоји ли други народ на земљи који са весељем празнује дан очито некажњених масовних убистава? Ја схватам празник у част војне победе. То је био отворен, ризичан сукоб, и дан победе – мушки је и частан празник. Али како празновати дан погрома? Како празновати дан убиства на хиљаде деце? И како се може писати о „ВЕСЕЛОМ празнику Пурим“?

А то је веома весео празник. То је једини дан у који трезвени и педантни Талмуд препоручује опијање: „После подне једе се са празничне трпезе и пију се алкохолна пића, док се не престане са разликовањем између речи: „Нека је проклет Аман!“ и „Нека је благословен Мардохеј!“ (Сидур. Врата молитве. За радне дане, Суботу и празнике, Превод, коментари и објашњења за поредак молитве под редактуром Пинхаса Полонског. Јерусалим – Москва, 1993. стр.664). Празнична трпеза у себе укључује пирошке са поетичним називом „Аманове уши“. („Јеврејска енциклопедија, том 13, стубац 126). Кажу – то су свима нама познате пирошке од лиснатог теста са месом унутра. Каква ганутљива породична слика: родитељ, који „под гасом“, више не разликује име Аман од имена Мардохеј, нуди синчића: „Мило моје, хоћеш ли да узмеш још мало меса нашег непријатеља?“

И тај празник се сматра највећим од свих. Међу талмудским мудрацима „чак постоји мишљење да, кад све књиге пророка и хагиографа буду заборављене, књига о Јестири се неће нипошто заборавити, а празник Пурим ће се и даље држати“. (тамо, стубац 124).
Према томе, није ли заснована претпоставка да се у свести јеврејских вођа Интернационале женски револуционарни покрет асоцирао са именом Јестире, а 8. март су одабрали по навици празновања породичног празника Пурим који пада управо тих дана?

Интернационала је и циљеве имала интернационалне, планетарне. Они су имали да нешто поруче свим народима. Пурим је – празник истребљења непријатеља. А ко су непријатељи Јудејима? Да ли само саплеменици несрећног Амана? У средњовековном „Разговору Нахманида“ Јудеји тумаче речи псалма „Рече Господ Господу моме: седи Мени са десне стране док не положим непријатеље Твоје за подножје ногама твојим“. Јудеји се слажу да је ту реч о Месији. И објашњавају: Бог ће и помагати и месији, док не положи све народе за подножје ногама његовим, јер су сви они непријатељи његови – они га поробљавају, они поричу његов долазак и његову власт, а неки од њих су себи створили другог месију“ („Расправа Нахманида“, Јерусалим – Москва, 1992.) Према томе, у историји јеврејске мисли постоји један ток који претпоставља да су сви народи – непријатељи Јевреја. Догађаји Пурима подсећају како треба поступати са непријатељима. У томе се и састоји чудовишност тог „веселог празника“: из поколења у поколење он обнавља модел поступања са оним кога Јевреји једном прогласе својим непријатељем. Нема историје, нема прогреса. Нема пораста духовне савести и моралности. Старозаветна крвожедност није преображена. Те норме су све досад живе. Архетип није укинут. Он се и даље сматра обрасцем достојним понављања, каткад обредносимволичког, каткад – реалног (не налази ли се у вези са традицијом Пурима та околност што нацистички ратни злочинци (заиста злочинци, и заиста више него заслужили казну) нису били стрељани, него управо обешени – као Аман и његови синови?)

Сад нам је остало само да се подсетима да је долазак Интернационале на власт у Русији био повезан са променом календара, и да се упитамо: а када се празновао дан који се сада назива „8. март“ у револуционарним круговима предреволуционарне Русије? Испоставља се да је 8. март по новом календару – 23. фебруар по старом. Ето одгонетке – зашто су „мушки“ и „женски“ дан тако близу један другом. Када су европска браћа по Интернационали празновала „8. март“, у Русији је тај дан назван „23. фебруар“. Зато су у предреволуционарне године партијци и њихови симпатизери навикли да празником сматрају 23. фебруар. Затим је календар промењен, али је остао рефлекс да се нешто револуционарно празнује 23. фебруара. Датум је био ту. У начелу (рачунајући на то да је Пурим покретан празник), тај датум није ни по чему ни бољи ни гори од 8. марта. Али је и тај датум требало маскирати. После неколико година створили су одговарајући мит: Тај датум ће бити „Дан црвене Армије“. Спомен на први бој и прву победу. (Слично је било и код нас – 22. децембар, Дан Југословенске народне армије, био је дан кад је формирана Прва пролетерска бригада – Стаљинов рођендан. Касније је Стаљин „заборављен“, а остао је 22. децембар. – нап. прев.)

феминистичка пропаганда
Али то је – мит. 23. фебруар 1918. још није било ни Црвене Армије, нити је било њених победа. Новине с краја фебруара 1918. немају никаквих победничких извештаја. И фебруарске новине 1919. не ликују због прве годишњице неке „велике победе“. Тек 1922. проглашен је 23. фебруар „Даном Црвене Армије“. „Правда“ пише о томе да је 23. фебруар празнични дан: „Много пре рата пролетерска Интернационала је одредила 23. фебруар као дан међународног женског празника“ (Велики дан// „Правда“, 7.марта 1917.; више о томе у тексту М.Сидлина: „Црвени поклон за Међународни дан жена 23. фебруара“// Независне новине, 22 фебруар 1997.)

Међутим, измислити маску за празновање 23. фебруара требало је још и због тога што је управо 23. фебруара почела тзв. „Фебруарска револуција“. Пошто Бољшевици у њој нису имали водећу улогу, али су је ипак примили, поздравили и унели у своје празнике, требало је дан „обарања царизма“ (сачувавши му празничност) преименовати. Он је постао „Дан Црвене Армије“.
Тако је традиција празновања Пурима довела до успостављања дана жена 8. марта. Уз женски револуционарни дан временски су наштеловане демонстрације тобож гладних становница Петрограда 1917. год. Пад Руске Царевине се подударао са уништењем Персијске царевине. Од Пурима 1917. замирисао је погром – погром руске културе... Совјетско честитање 8. марта (као и честитање 23. фебруара) – то је честитање „избављења од царизма“.
Да православни један другом честитају тај празник – то више није смирење, него мазохизам.

И још: једини војни догађај који се десио 23. фебруара 1918. – то је одлука Централног извршног комитете Совјета народних комесара о примању услова „Брест-Литовског мира“. То је – дан капитуалције Русије у Првом светском рату. Капитулације по вољи Интернационале која је „империјалистички рат (тачније – отаџбински) претворила у грађански рат“. Тешко је наћи срамнији дан у руској војној историји (између осталог, и у војној историји совјетске Русије). И то што сад тај дан називају „Даном бранитеља отаџбине“ – још је једна ругалица.

Веома је занимљиво слушати алузије које „посвећеници“ у тајну Пурима изговарају у присуству људи које сматрају непосвећенима. Нпр. 1994. у Москви је отворена продавница кошерне хране (ритуално чисте, по јудејском обичају, нап. прев.). Главни московски „антифашиста“, делегат Московске градске думе Евгениј Прошечкин, говорећи приликом церемоније отварања продавничице, „дигао је здравицу за повећање улоге трговачких подухвата у развоју национално-политичких односа. Узгред, у своје време нарочиту и веома достојну улогу у тим односима одиграла су уља којима је трљано тело библијске хероине Јестире, жене персијског цара Артаксеркса“ (П. Ерлих, „Москва кошерна“//“Севодња“, 30.јун1994.) Какав суптилан хумор! Испада да је покољ 75 000 људи нешто што – има достојну улогу у „развоју међунационалних односа“! Подржавајући елегантну шалу делегата, новинар наставља: „Кажу да је цар нешто мало оставио за фирму „Осем“ и за вас и за мене“. Шта то значи – да газда и посетиоци продавнице кошерне хране намеравају да у Русији понове сиже књиге о Јестири? Узгред, по саопштењу тог истог новинара, у јеловнику презентације улазило је јело под називом „Аманове уши“...

Знам да је на горенаведена размишљања најлакше одмахнути руком, и ставити на њих етикету „антисемитизам“. Али то ће бити неистина. Ја нисам антисемита. И даље се не одричем свог чланка“Антисемитизам – то је грех“ („Јеврејске новине, број 1, 1992.). Грешна је било каква мржња, па и национална. Али ако Јеврејски национални конгрес и Независана тлевизија (чији је власник руски Јеврејих Гусински, нап. прев.) допуштају себи да недобронамерно посматрају наше Еванђеље (заиста – избави нас од „злих очију“), и ја сам сматрао да је допустиво да размотрим историју Пурима погледом који не умекшава опште црте. Тако да је овај мој чланак могуће сматрати одговором на „последње искушење “Независне телевизије (која је, упркос противљењу Руске Цркве, приказала богохулни филм Мартина Скорсезеа „Последње Христово искушење“., нап. прев.). То је просто опомена: не бацајт камење, живећи у кући од стакла. Али то је само ПОВОД.

А РАЗЛОГ моје нетрпељивости према 8. марту је много прозаичнији: просто од детињства не подносим 8. март. А кад сам постао православан човек – заволео сам православни „дан жена“ – „недељу жена – мироносица“, који се слави у трћу недељу по Васкрсу (Срби још имају и „материце“, другу недељу уочи Божића, нап. прев.). Према томе, нисам написао овај чланак да би се неко односио лоше према Клари Цеткин и њеном народу, него да би се обновило поштовање наших, православних тадиција. Због тога, да би у нашем, руском дому, био празник.

Пошто често морам да полемишем са окултистима, не могу а да се не користим случајем и да укажем на ону нит која спаја јудејски Пурим и окултне чекаоце „Доба Водолије“.
Христов монограм
Овде је реч о следећем: астролози нашу епоху називају „добом Риба“. Оно је почело око Рођења Христовог и завршава се на самом почетку XXI века. Риба је – ранохришћански символ (на грчком, реч „риба“ – ИХТУС – може да се дешифрује као спој првих слова израза „Исус Христос, Син Божији, Спаситељ“). Зато се „доба Риба“ тумачи као доба победе Хришћанства и, према томе, „незналаштава“, у области магије, као време непогодно за „езотеричаре“. Са наступањем „доба Водолије“ повезане су наде у процват окултно-магијских способности. Талмудска литература се слаже са тим да је знак Риба непогодан за Јудеје. Она вели да је Аман био астролог, и да је, бирајући време за прогон Јевреја, консултовао астролошке таблице. „Па ипак, сваки месец је био повољан за Јевреје – Нисан је био повољан због пасхалних жртвовања; Ијар – због мале пасхе, Сиван – због тога што је у том месецу била дарована Тора. Али када је Аман дошао до Адара, нашао је да се он налази у зодијачком знаку Риба, и рекао је: Сада ћу ја бити кадар да их прогутам, слично рибама, које гутају једна другу“ (Јеврејска енциклопедија, том 6, стубац 124). Та талмудска прича је настала већ у хришћанској епохи, и у свести својих аутора и слушалаца током столећа она се отворено асоцирала на „доба Рибе“, то јест епоху власти хришћана. Нећу да начињем питање утицаја јудаизма на европски окултизам. Али сазвучје осећања и идеја је несумњиво. И овде и тамо је асоцијација – рибе – хришћани – зло.

Према томе, не приличи хришћанима да обележавају празник Пурим, чак ни под именом 8. марта. Јер 8. март је празник за који бисмо желели да оде у прошлост.

Ђакон Андреј Курајев

Са руског: Владимир Димитријевић

Из књиге: Црква и време – Владимир Димитријевић



Богородица