Господе и Владико живота мога, дух лености, мрзовоље, властољубља и празнословља, не дај ми. Дух целомудрености, смиреноумља, трпљења и љубави даруј ми, слуги Своме. О, Господе Царе, даруј ми да сагледам грехе своје и да не осуђујем брата свога, јер си благословен у векове векова. Амин.

среда, 09. март 2011.

РЕКОНСТРУКЦИЈА И ДЕКОНСТРУКЦИЈА

Реконструкција Владе Србије је медијски најпокривенији политички догађај последњих недеља. Ипак многи обични грађани не показују нарочито интересовање за то ко излази а ко улази у нову рециклирану владу. Просечни српски бирач је прилично сазрео од тренутка поновног увођења парламентарне демократије у Србији до данас. Он схвата да није довољно побољшати једну владу да би дошло до стварног побољшања услова у којима живи без обзира на то колико ова влада може бити заиста успешна. 

На самом примеру реконструкције владе у коме поједине странке монополишу одређене ресоре показује се права природа политичког система у Србији. Овај систем бисмо могли назвати демократским феудализмом. Парламентарни избори су нека врста окршаја, сличног средњовековним борбама у Европи и Јапану, на којима се, истина без капи крви, одмеравају снаге појединих странака. Као што је победа у средњем веку доносила нове земљишне феуде, тако се на парламентарним изборима долази до ресора, јавних предузећа и могућности за разне повољне пословне аранжмане са државом. Док је у Европи држава институција, традиционални облик политичког организовања, међународни политички и правни субјекат и тако даље, у Србији је држава, пре свега тога, партијски плен. Чињеница да у Србији ниједна странка нема довољну снагу да извојује апсолутну победу па је принуђена да формира владу чинећи уступке мањим странкама, које повремено мењају стране, још више наликује на средњовековне војнополитичке коалиције које су настајале на основу тренутних интереса владарских кућа и племићких породица а не на основу неке идеологије. Као и у средњевековној Европи у данашњој Србији може свако са сваким, а од већег значаја су лични анимозитети и финансијске рачунице од неке идеолошке неприхватљивости. Тешка смењивост партијских лидера који у неким странкама имају доживотни лидерски стаж још једна је паралела са средњевековним велможама. Додатна сличност је и лојалност партијских кадрова који странку и лични интерес стављају далеко испред некаквог државног и народног интереса. Одговорност не почива на резултатима оствареним у побољшању државних прилика већ на успешности медијске промоције у циљу привлачења нових гласова. При томе се бирач, односно грађанин, третира као средство у долажењу на власт а не сврха према којој цео политички систем треба да буде постављен..

Све ове особине политичког система у Србији чине обичне грађане пасивним и све мање расположеним да излазе на изборе јер заправо немају шта да бирају. Вероватно ће следећи избори бити карактеристични по рекордно ниској излазности бирача. Ниједна појединачна странка не може демонтирати овај по Србију деструктиван политички систем. Деконструкција демократског феудализма је заправо кључни унутарполитички проблем у Србији. Поставља се питање ко је у стању да реши овај проблем? Налази ли се решење уопште унутар странака? Да ли је решење у двопартијском систему или у већинском изборном систему који би натерао политичаре да буду одговорнији? Може ли решење да донесе улица? Свакако да би ово последње било најгоре решење.

Реконструкција владе је одговор на неоспорну чињеницу да се у Србији живи све теже. Грађани се налазе у маказицама раста цена и стагнације, па чак и пада јадњикавих прихода. Овакву ситуацију природно жели да искористи опозиција предвођена напредњацима која није стварна алтернатива из простог разлога што баштини исте оне феудалне особине које поседује и позиција. Томислав Николић и Александар Вучић су политичке велможе већ двадесетак година. Да ли можемо замислити да у странци попут напредњака исплива неко ко ће их заменити на унутарстраначким изборима? Највећи проблем за успостављање стварне демократије је немогућност провере финасијских токова ни у једној странци, укључујући ту и напредњаке. Бити опозиција је велико финасијско искушење и да би дошли до новца ко зна каква све обећања се дају непознатим финансијерима.

Јачање привреде, запостављене и разаране последњих двадесет година, једино је стварно решење за економске проблеме, које највише тиште просечног грађанина, и побољшање спољнополитичке позиције земље. Партијски феудализам, спрегнут са економским, јер шта су монополи него тржишни феуди, није у стању да ојача привреду због саме своје природе. Стварно решење за садашњу заиста тешку ситуацију не лежи ни у реконструкцији владе, нити у превременим изборима већ у деконструкцији демократског феудализма.

Наравно остаје питање, не како ће се то извршити, јер није тешко следити успешне земље које су напустиле феудалну економију још пре више векова, већ ко то може да учини? У процесу реконструкције и смањивања владе у којем су неки министри морали да отпадну можемо да видимо ко је ко у појединим странкама сходно тренутној позицији. Остаје нам да се надамо да ће неко од њих ко је добио нову шансу пружити држави и грађанину наду да ће бити третирани као сврха а не више као средство.

Божидар Маслаћ

Нема коментара:

Постави коментар