Господе и Владико живота мога, дух лености, мрзовоље, властољубља и празнословља, не дај ми. Дух целомудрености, смиреноумља, трпљења и љубави даруј ми, слуги Своме. О, Господе Царе, даруј ми да сагледам грехе своје и да не осуђујем брата свога, јер си благословен у векове векова. Амин.

недеља, 09. децембар 2012.

САОПШТЕЊЕ УДРУЖЕЊА НОМОКАНОН ПОВОДОМ НАЈАВЕ УСПОСТАВЉАЊА ГРАНИЦЕ ИЗМЕЂУ ЦЕНТРАЛНЕ СРБИЈЕ И КОСОВА И МЕТОХИЈЕ

Удружење правника ,,НОМОКАНОН“ као струковно удружење које окупља правнике и студенте права најгрубље се противи државној политици која води у правцу ампутације једног дела територије Србије. Након низа отоврених показатеља где је тзв. хашка правда пала пред политичким и антисрпским интересима, Србији се намећу већ у напред договрени принципи на којима ће Србија као независна држава функционисати са Косовом као независном државом и то под изговором спровођења раније договореног између представника Србије у то време и шиптарских сепаратиста! Као правници не можемо да прихватимо оно што се коси са уставом као највишим и најјачим правним актом, а прихватањем ових споразума о успостављању граница између Србије и јужног дела Србије, тј. Косова и Метохије, управо се иде грубим корацима у гажење устава и признавање Косова као независне државе. Иако се Србија суочава са тешким тренуцима у својој историји, саучешће режима у издаји српског народа на Косову и Метохији основ је да целокупна влада поднесе оставку и на тај начин затражи од народа мишљење на референдуму о питању успостављања границе са Косовом и Метохијом. Супротним понашањем директно се крше устав и урушавају интегритет и суверенитет државе Србије који је гарантован и Повељом УН, Хелсиншким заршним актом, Уставом Србије и другим међународним уговорима.

Удружење „Номоканон” поставља питање режиму и саучесницима режима у отимачини Косова и Метохија да ли су на мајским изборима за то добили мандат? Да ли је скупштинска већина коју режим има довољна да се погази Устав Србије? Да ли је режим објаснио Србима на Косову и Метохији да индиректно признаје лажну шиптарску државу успостављену на територији Србије? Да ли је политика председника Николића, председника владе Дачића и подпредседника владе Вучића ,,Европа нема алтернативу"она политика против које су се наводно борили током изборне кампање? Како је могуће да премијер кога устав и сви закони ове земље обавезују на поштовање целовитости државе Србије својевољно изјашњава о судбини Косова и Метохије унутар Србије? Да ли режим Николић-Дачић-Вучић-Динкић зна да је српски народ изгласао важећи устав Србије 2006. године и тиме одбацио дезинтеграцију Косова и Метохије од Србије? Да ли је режиму познат став СПЦ о најави примене предметног споразума са привременим властима у јужној покрајини и да ли за њега има слуха?

Ово су само нека питања која ми као Срби, правници и студенти права постављамо државном руководству које је започело издају Србије прихватањем примене срамних споразума које је постигао са шиптарским сецесионистима режим Бориса Тадића, а о којима су се режимлије другачије односиле током изборне кампање и на тај начин обмануле народ који их је изгласо. Удружење „Номоканон” сматра да је недопустиво прихватање граница било каквих са својим јужним делом територије, јер поред права и правних аката које јавну власт и државу обавезују на поштовање истих, Косово и Метохије представљају колевку српске духовности и државности без које Србија не постоји. Нема и не сме бити нити једног важнијег интереса сваком Србину од Косова и Метохије и наших браће и сестара који су животно и материјално угрожени тамо, посебно након пуштања осведочених злочинаца из тзв. суда правде у Хагу! Свесни смо чињеница да се над Србима и Србијом спрема систематска чистка преосталог српског становништва на Косову и Метохији баш попут оних у НДХ 1941. и 1995, те у том смислу позивамо власт да своје становништво и своју територију заштити на сваки начин и тиме испуни своје уставне и моралне обавезе према Србији! Сваки супротан акт представљао би саучешће у правном насиљу над Србијом и Косовом и Метохијом започетим још агресијом 1999. године, потом настављеним погромима 2004. године као и противрпавним и једностраним проглашавањем тзв. косовске независности 2008. године. 

Савером у Бога! 
Косово је Србија! 
Живела Србија! 

Информативна служба 
Удружења НОМОКАНОН

У Београду, 26.11./09.12.2012. л.Г.

уторак, 27. новембар 2012.

ПОЛИТИЧКО ДЕЛОВАЊЕ У СЛУЖБИ СЕПАРАТИЗМА И РАЗБИЈАЊА СРБИЈЕ

Застава и грб Српске Војводине из 1848. године


Држава настала на новим темељима тзв. народноослободилачке револуције добила је и адекватно уставно-правно уобличење. Након преузимања власти од стране комуниста 1944/1945. године у претежним деловима Југославије отпочео је процес ,,парцелисања територија које су 1918. године ушле у новонасталу државу чија је окосница била Краљевина Србија. Велике разлике како у погледу етничких прилика, језичких и верских разлика, затим различит стпен економске и привредне развијености ових подручја новонасталу државу учинили су једном мешавином коју је било тешко ефикасно уредити и контролисати за кратко време између два светска рата, али се са тиме ипак покушало. Но, те и такве разлике само у другачијем геополитичком аспекту остају сложено питање и након свршетка Другог светског рата. Нов устав донет 1946. федерализовао је државу и учинио је једном вишечланом федерацијом која је почивала на основама социјалистичке уставности наспрам уставно-правног образца који јој је претходио почев од 1918/1921. па до 1946. године. Овоме је претходило устројавање Покрајинског народноослободилачког одбора 1943. у новембру месецу, а да би након преузимања власти од стране комуниста 31. јула 1945. године Скупштина изасланика народа Војводине у Новом Саду одлучила да АП Војводина буде део тадашње НР Србије – као да до тада делови простора који потпадају под покрајину Војводину то већ нису одлучили 24. и 25. новембра 1918. године!? Са обзиром на то да је једна од основних пропагандних крилатица комунистичке револуције била и борба против ,,великосрпског хегемнозима'' у предратној Југославији у том смислу од свих република социјалистичке Југославије само је Србија поред тога што је била чланица федерације имала и две аутономне покрајине, Војводину на северу и Косово и Метохију на југу, те су овакве накнадне одлуке о приступању Србији (тј. њеном ужем делу) биле практично преиспитивање ранијих основа на којима су донете одлуке о јединству са другим деловима Србије. 

Плодови ,,уставно-правног тероризма"
Првим послератним уставом у чл. 2. ставу 1. уставотворац је дефинисао све чланице федерације, да би у ст. 2. истог члана српској федералној јединици установио АП Војводину, као и Аутномну косовскометохијску област. Након уопштеног уставног нормирања АП и АО уставотворац је у глави 9. устава у чл. 103. предвидео да се сва права и делокруг аутономије аутонмних покрајина и аутономних области одређује Уставом републике на чијој територији су и основане. Из историјског контекста јасно је да је у овом погледу Србија као чланица федерације била дискриминисана на неки начин у односу на друге федералне јединице комунистичке Југославије. Ако се пође од претпоставке да је уставотворац био убеђења да се у Србији успостављање АП тј. АО чини оправданим из разлога што су ти делови српске федералне јединице имали мешовит етнички састав онда се тај критеријум махом могао применити и на остале делове Југославије тј. неких федералних јединица које су биле далеко од етнички хомогених простора унутар федералне државе Југославије. Такво оправдање била је само фасада иза које се крила жеља комунистичке елите за сакаћењем српског етничког, историјског, културног и духовног простора. Током даљег периода уставно-правне историје Југославије и Србије као њене саставне федералне јединице право стечено уставом из 1946., право на аутономију унутар Србије, постаје нераскидиви норамтивни део свих устава Југославије и Србије све до данашњих дана. 

На уштрб Србије и српског народа, а у корист дезинтегративних елемената доношење уставних амандмана почетком седамдесетих година прошлог века и коначно доношење устава СФРЈ 1974. достигло је врхунац у центрифугалном процесу разбијања Југославије у форми уставно-правних промена. У то време Србија је постала федерација у федерацији, са јасним тежњама САП Војводине и Косова да у неком наредном уставном прекомпоновању добију и формално-правни статус република чланица унатар федерације што су суштински и биле. Устав Југославије из 1974. несумњиво је био тачка усијања у дугогодишњем процесу осујећивања српских националних интереса током двадесетог века. И данас јаке сепаратистичке тежње у АП Војводини коју познаје и устав из 2006. своје упориште и легитимност траже управо у оним правима које је АП Војводини и Косову било признато ранијим уставним нормама. 

 Етничке прилике ипак нису толико негативне по српски народ у српској Војводини као што је то случај са Косовом и Метохијом годинама у назад, али оно што се покушава јесте грађења лажног „војвођанског идентитета” као већ опробаног средства за дезинтеграцију српског етноса, државног, историјског и духовног простора. Истини за вољу, треба приметити да је у данашње време уједињених и добрим делом територијално заокружених националних граница у Европи обједињавање оспорено једино српском народу. Такав однос према Србији одраз је политике „елита” данашње Европе потпалих под идеологију неолиберализма и уске бриселске интересе. Српски етнички простор разбијен је и испарцелисан различитим границама, а све у циљу спречавања српског уједињења као реалне претње интересима које на Балкану имају антисрпска политика експанизионистички настројеног вашингтонског неолиберализма и бриселског бирократизма, који је већ дуже време под сенком овог првог посебно на економском и финансијском плану. 

Отварање једног по једног питања почев од 1991. на простору који је обједињавао српски живаљ данас се наставља у преосталом делу Србије „авнојевских граница”. Бесомучно отимање Косова и Метохије на делу је већ тринаест година са све израженијим ставом оних који су шиптарске сецесионисте у томе охрабривали и у сваком погледу помагали. Данас ни САД ни већина западноевропских држава не крију да је за њих тзв. држава Косово независна територија о чијем се статусу никада више неће моћи преговарати!? Упркос што је такав вид сецесије и отимања територија сувереним и међународно признатим државама чланицама УН строго забрањен и њихов територијални интегритет и суверенитет потврђен Повељом УН-а као и многим конвенцијама, правно насиље покушава се на све начине представити као легитимно и исправно. 

Ако би се од Косова и Метохије чак и у овако тешким околностима одустало од стране централне власти у Србији и тиме добио некакав пролазни и краткорочни материјални уступак, попут чланства у ЕУ, то би врло брзо отворило и питања других територија унутар Србије где су етничке тензије традиционално узавреле. 

У северној покрајини Војводини се већ дуже време покушава од стране сепаратистичких и антидржавних елемената питање војвођанске аутономије интернационализовати и тако скренути пажња истим оним факторима који су учествовали у разбијању (противправном) Југославије и у насилном и противправном признавању независности јужне српске покрајине Косова и Метохије. Питање Рашке области такође јесте својеврсно буре барута које се врло лако и на миг оних сила којима Србија ни у овим границама није довољно мала и безопасна, може активирати и тиме потпуно збрисати као икакав ентитет способан да се о својој суверености и интегритету самостално стара. 

 Не тако давно УСС је донео одлуке којима је практично преиспитан обим аутономије који је сепаратистичка и аутономашка политичка струја насилно усвојила у време своје власти 2008-2012. године. Иако УСС треба да буде гарант поштовања Устава и закона политички утицај на рад овог органа не може се занемарити, те у томе треба тражити разлоге зашто је уставном суду требало четири године да донесе одлуку?! И тако донету одлуку УСС треба сматрати основом за коначно решавање питања дезинтегративних аутномашко-сецесионистичких процеса који су на делу у данашњем остатку Србије. Уз то неопходна је и стратегија друштвене елите како превазићи проблем који је одавно изашао из оквира аутономије као уставно-правног појма али и као историјско-нормативног анахронизма који је Србији наметнут комунистичком владавином. 

Један од могућих праваца деловања који би свој основ имао у неприкосновеној одлуци уставног суда јесте форсирање на посебностима између Баната, Срема и Бачке као територијално-економских целина које данас улазе у састав АП Војводине. Агресивност новосадске бирократије и бизнис-аутономаштва ваљан је разлог да се локалне средине удаље од Новог Сада као потенцијалног административно-управљачког центра некакве ,,аутномашке републике''. И историјски Срем се присајединио Краљевини Србији одвојено од Баната и Бачке. Срем је нашој краљевини пришао 24.11.1918. након одлуке на својој скупштини у Руми, а Банат, Бачка и Барања на Новосадској скупштини 25.11.1918. године. Насиље аутномашке клике које долази из тзв. покрајинске владе уперено је против све три области јер их на силу везују за Нови Сад иако су некима од њих Београд и други делови Србије много ближи у сваком погледу, као што је нпр. случај са јужним и средњим Банатом или пак Сремом који су што у погледу близине или боље саобраћајне инфраструктуре повезанији са Београдом. Историјска доминација Новог Сада над остатком Војводине је такође неутемељена на историјским чињеницама и само је последица аутномашког насиља којим се покушава направити баласт у борби са централним властима у Београду и уопште свим оним деловима Србије јужно од Саве и Дунава. Развлашћивање Новог Сада и укидање АП Војводине на бази скорашње одлуке УСС прави је смер делања за очување делова Срема, Баната и Бачке који данас припадају АП Војводини, у границама садашње Србије. Мера у којој би лојалне мањине етнички шаролике северне српске покрајине остваривале своја загарантована права била би уређена посебним законима чак сигурно темељније и боље него што је то до скоро чинио статут који их конфронтира са матичним српским народом и оним делом популације за коју нису надлежни покрајински органи! 

Тзв. грб АП Војводине
Јасно је да је суштина овог вештачког проблема у намерама и настојањима оних који покушавају да на политичком пољу покупе по неку симпатију у Војводини као и њихова намера да током стварања тензија капитализују своје учешће у том „пројекту”. Претње формирањем ,,аутномистичког фронта'' и интернационализација проблема су озбиљне и тако их треба схватити и у том смислу применити одређене одредбе КЗ како би се показала озбиљност државног вршења власти у погледу заштите грађана, имовине и државног интегритета и суверенитета што су и уставне обавезе свих државних чинилаца. Ако се политичке елити определе за ревизију устава, мада сада за то свакако није време, онда ту ревизију треба усмерити у правцу обрачуна са сепаратистичким ћелијама у Војводини и осталим крајевима Србије како се ревизија утава не би окренула против Србије саме и државног интегритета. И 2006. године као ни данас није било нити једног разлога да се у уставу очувају АП јер су оне продукт једног другог времена и једне прохујале идеологије која ипак кроз неке појединце и групације и данас у Србији живи и активно дела. Проблем јужне покрајине није био разлог који је оправдавао задржавање АП у новом уставу Србије 2006. јер је то свакако питање будућег ,,замрзнутог конфликта'' који се у овом тренутку не може повољно по Србију разрешити, а то се види и из тога што се по Уставу Србије из 2006. године АП Војводина разликује од АП Косова и Метохије и у нормативном смислу тј. ради се о асиметричном обиму надлежности у корист АП Косова и Метохије која по члану 182. ст.2. има суштинску аутономију која није предвиђена за АП Војводину. Косовскометохијски чвор не може у скорије време бити разрешен у корист Србије, али га је као што смо закључили могуће замрзнути вођењем одговорне националне политике, док проблем АП Војводине треба решавати одвојено и то сада када се још може нешто урадити, тј. док ,,аутномистички фронт'' у најави не ојача и док се питање Војводине не интернационализује на тај начин да и страни фактор крене то питање да решава. Из искуства смо видели да је то погрешан пут који ће Србију на средњи или краћи рок лишити још једног дела своје територије. 

 Као закључак треба истаћи став да је у нападу најбоља одбрана! Тачније, да би Србија са својим садашњим политичким капацитетима очувала своје територијално јединство, и на југу и на северу, њена покретачка снага мора бита национално свесна и национално одговорна елита, која није спремна да одступи ни „милиметар” када је у питању њена међународно призната територија, али исто тако мора бити далековида да она спорна питања решава у време које је за конкретно питање најповољније. Војвођанско питање мора се решити одмах док је сепаратистичка неман на коленима, не сме се чекати. Косовско питање важно је замрзнути јер прилике сада Србији сигурно не иду на руку, а свака трговина ма и са једним делом јужне покрајине може бити ваљан основ да отимачи Косова то протумаче и као формалан акт саглашавања српске стране са насилном сецесијом. Између тога друге области потенцијално угрожене сецесионизмом могу почети своје издвајање и тако Србију угрозити са свих страна. Одлучност, чврстина и јако присуство централних власти у очувању територијалног јединства државе сигуран је начин да се национални интереси заштите и обезбеди сигурност на унутрашњем плану, а на спољашњем покаже да Србија брине и брани своје државно и историјско достојанство те да свој народ, своје наслеђе и своју целокупну баштину неће предати без борбе и реакције. Такав став сигурно ће учинити да бар један колебљиви број држава у Србији поново види и препозна несаломивост воље за опстанак и самоодржање! 

 Стефан Д. Стојков

петак, 16. новембар 2012.

САОПШТЕЊЕ УСПФ НОМОКАНОН ПОВОДОМ ОДЛУКЕ О ОСЛОБАЂАЊУ ГЕНEРАЛА ГОТОВИНЕ И МАРКАЧА

УСПФ НОМОКАНОН најоштрије осуђује крајње пристрасну пресуду донету од стране Апелационог већа Хашког трибунала у процесу против хрватских генерала Готовине и Маркача. Иако је било и за очекивати да ће тзв. трибунла у Хагу донети одлуку која иде у прилог злочинцима и крвницима над српским народом у Српској Крајини, попут ранијих одлука у случају Насера Орића и Рамуша Харадинаја, ова одлука Апелационог већа показала је да од свог оснивања ова квази-институција правде никада није ни имала легитимитет, а још мање осећај за правду и правичност. Убијање и протеривање српског народа, пљачкање и уништавање српске имовине на подручју Српске Крајине полсужили су очигледно као ,,чињенични темељ” за доношење овакве одлуке која је све само не одлука базирана на праву и правди! Потреба о скидању моралне и историсјке прљавштине са ,,хрватског имена'' била је главна идеја водиља оних који су допринели доношењу овакве одлуке за крвнике српског народа. ,,Цивилизована и напредна Европа'' благонкалоно гледа на своју нову чланицу која оваквом одлуком скида са себе љагу геноцидне творевине. Очиигледно је сада, иако је то и раније било јасно, да до ,,хашког отрежњења'' у српском народу мора доћи јер сада је последњи час за то, баш као што нас и небројене жртве нашег народа на то опомињу и обавезују! Српски народ мора устати и бити сложан у исказивању јединственог национланог протеста за последњу у низу неправид које су Србији и српском народу нанете од стране тзв. Хашког трибунала! УСПФ НОМОКАНОН се придружује васцелом народном револту и незадовољству које је настало саопштавањем оваквих срамних одлука уперених у правцу потпуног брисања злочина који су нанети српскоме народу и чишћење црне прошлости озлоглашене тзв. државе Хрватске у којој је ова срамота прерасла у опште народно славље и тиме још једном показала да су сви они који у овом слављу учествују саучесници и помагачи у стравичним злочинима баш као што су исти чињени у време Анте Павелића и његових усташа. 

Информативна служба
УСПФ НОМОКАНОН

У Београду на
Ђурђиц 2012.л.Г.

уторак, 13. новембар 2012.

САОПШТЕЊЕ ПОВОДОМ НАПАДА НАРОДНОГ ПОСЛАНИКА ЛДП БОЈАНА ЂУРИЋА НА УДРУЖЕЊЕ НОМОКАНОН

             Говор народног посланика Либерално демократске партије Бојана Ђурића у Народној Скупштини Републике Србије од 22.10. 2012. године у коме покушава да дисквалификује Удружење студената Правног факултета Номоканон оптужујући нас за моралну подршку коју смо добили од стране др Радована Караџића, и то путем поздрава упућеног нашој организацији на јубилеју поводом десетогодишњице рада УСПФ Номоканон, велика је похвала нашем раду и снажан подстрек да и убудуће будемо носиоци бакље светосавског национализма на Универзитету у Београду, још јачи, још бројнији и још делотворнији у циљу раскринкавања међу студентском омладином штеточинске идеологије евроатлантизма и антисрпства коју странка посланика Ђурића ЛДП од свог оснивања промовише.
Господин Ђурић је у критици изнесеној министру правде и државне управе Републике Србије г-дину Николи Селаковићу замерио на томе што је на истом скупу прочитана поздравна порука поменутог министра и честитка првог председника Републике Српске др Радована Караџића, заточеног у Хашком казамату, правнополитичком Франкештајну, који су идеолошки господари посланика Ђурића и његових партијских компањона основали ради утамничења Срба, који нису прихватили правила Новог светског поретка у коме за Србе нема места, правила, која ЛДП од свог оснивања 2005. године отворено промовише позивајући на кршење Устава Србије по коме је Косово и Метохија саставни и нераздвојни део Републике Србије. Оно што посланик Ђурић ставља у негативни контекст саме прославе јесте и присуство представника амбасада Руске федерације и Белорусије, као и професора Правног факултета и судија Уставног суда на прослави на којој се читало поздравно писмо ,,лица која је оптужено за најтежа кривична дела, Радована Караџића” заборављајући при томе једно од основних начела права, за које је морао да чује с обзиром на своју диплому истог тог Правног факултета, о чијим професорима са гађењем говори, начелo презумпције невиности, по коме је свако невин, док се не докаже да је крив, начелo које је чак и макар у формалном смислу прихватио Хашки трибунал, квазиправна институција, неизмерно драга Бојану Ђурићу. Узимајући у обзир срамотно непознавање основних начела на којима сви сви савремени правни пореци у свету функционишу, те усуђујемо се рећи, потпуну правничку неписменост овог несрећног свршеног студента права, сматрамо неозбиљном и беспредметном било какву даљу расправу са истим, при чему се надамо да ће у слободно време, пошто то није учинио у време својих студентских обавеза, посланик Ђурић прочитати књигу проф. др Косте Чавошког и проф. др Радмиле Васић Увод у право и тиме макар мало побољшати свој очајни ниво познавања права, што му ми као студенти Правног факултета у Београду најискреније желимо.


Информативна служба
Удружења студената Правног факултета
Номоканон 






уторак, 16. октобар 2012.

НАШ ПРВИ ЈУБИЛЕЈ - 10 ГОДИНА РАДА УСПФ НОМОКАНОН

УСПФ НОМОКАНОН је 11.10.2012. године на Правном факултету у Београду обележило свој десетогодишњи јубилеј. Симболично централна свечаност одржана је у амфитеатру V Правног факултета у коме је највећи број трибина и одржано у овом периоду.
Неколико стотина гостију дошло је да са нама подели овај свечани дан у деценијском постојању и раду удружења.
Уз пригодан и свечарски хорски програм на свечаности скупу су се обратили декан Правног факултета, г. проф. др Сима Аврамовић, први председник удружења и један од оснивача адвокат г. Марко Пекић, г. проф. др Бранко Ракић, саветник абасадора РФ у Србији г. Александар Николаевич Конанихин, саветник амбасаде Белорусије у Србији г. Андреј Метелица, адвокат г. Горан Петронијевић, а испред Удружења председник Управног већа адв. приправник г. Стефан Стојков.
Поздравно писмо поводом прославе десетогодишњице од оснивања УСПФ Номоканон послала је и проф. др Мила Алечковић, пријатељ Удружења и један од истакнутих српских интелектуалаца. Говорећи о удружењу и његовом раду, декан је истакао да је најважније да Удружење представља здрав национализам којим је током свог постојања оплеменило и учинило Правни факултет богатијим.
Хвалећи активности и залагање за вредности за које се Удружење залаже, уједно је то представило и велику потврду свега онога што је за десетогодишњи период постојања удружење постигло. Проф. др Аврамовић је напоменуо да је овим јубилејом Удружење Номоканон показало да је већ одавно превазишло своју студентску форму окупљања чланова пошто већ велики број чланова чине и, сада већ одавно, дипл. правници који су део правничке струке у нас, као и то да је Номоканон постао треће удружење на факултету по дужини свог постојања. Уз жеље удружењу као и чланству да успешно настави своју мисију која је зацртана пре десет година, он је јубилеј честитао, како у име факултета тако и у своје лично име.
Декан Правног факултета је искористио прилику да у име министра правде и државне управе Републике Србије г. Николе Селаковића честита јубилеј Удружења Номоканон и пожели напредак у даљем раду, изражавајући у исто време жаљење г-дина Селаковића због неприсуства овој свечаности услед неодложних обавеза.
Адвокат Марко Пекић као први председник и оснивач удружења осврнуо се на оне ране године постојања и рада удружења и пробијања за своју позицију међу студентима у време када се темама националног освешћивања Србије није могло олако говорити без различитих непримерених епитета оних који су Србији желели да се одене у „мондијалистичко рухо”. Споменувши активности и људе који су својим деловањем и жртвовање развијали и унапређивали рад Удружења г. Пекић подсетио је и осликао млађим генерацијама како је то било на почетку када се погледа из перспектива где се Удружење налази данас! Посебно се захвалио свим колегама и саборцима који су дали свој допринос развоју и опстанку удружења до данашњих дана.
Као искрени пријатељ Удружења и учесник више трибина проф. др Бранко Ракић изнео је своје искуство са радом и постојањем овог студентског удружења рекавши да је десетогодишњица тако брзо дошла са обзиром да се сећао раних почетака рада удружења као и онга кроз шта је за све време свог досадашњег постојања удружење прошло, често бивајући и на мети оних којима циљеви удружења нису били прихватљиви, али да се и томе одолело. Испред земаља које представљају искрене и традиционлани пријатеље Србије и српског народа на јубилеју су се обратили и саветник у амбасади РФ у Србији г. Александар Николајевич Конанихин, као и саветник амбасаде Белорусије у Србији г. Андреј Метелица, истакавши да је у Србији данас јако тешко наћи искрена и патриотски настројена удружења студентске националне омладине и да контитнуитет од десет година представља један леп и светао пример како се са искреном вером и љубављу према отачаству може направити лепа слика о Србији која повезује пријатељеске народе и државе. Уз честитке Удружењу пријатељи удружења из иностранства по ко зна који пут пружили су руку пријатељства и отворености за даљу сарадњу на предстојећим активностима и пројектима.
Адвокат г. Горан Петронијевић као један од сарадника Удружења почев од оснивања Номоканона говорио је о заједничкој сарадњи и подршци који је несебично све ове године пружао делећи своје искуство у сарадњи са неколико генерација Номоканона. Искористио је прилику да пренесе у име г. др Радована Караџића честитке Удружењу на јубилеју као и жељу да након победе у одбрани пред антисрпским трибуналом у Хагу лично дође и гостује на некој од будућих трибина, што је аудиторијум пропратио снажним аплаузом.
Г. Стефан Стојков, пред. Управног већа Удружења је присутнима представио својеврстан програм Удружења сакупљен у протеклим годинама рада и деловања Удружења подсетивши на све оно што је у протеклих неколико година Удружење урадило и постигло истичући да су непоколебљива вера у светог Саву, српство и национални и културни идентитет непроменљиви путокази и у будућем периоду у коме ће Удружење делати, као и то да Удружење никада неће пасти ни под чији утицај, а посебно не партијашки који је уједно и најштетнији за Србију и српски народ. 
Свечаности прославе јубилеја између осталих присуствовали су и: отац Жарко Гавриловић, судија Уставног суда Србије проф. др Оливера Вучић, проф. др Драгутин Шошкић, проф. др Стеван Ђорђевић, проф. др Слободан Панов, проф. др Владан Јончић, проф. др Данило Баста, проф. др Сава Живанов, асс. др Милош Јовановић, доц. др Игор Вуковић, асс. мс Милош Станковић, асс. мс. Нина Кршљанин, судија Гојко Лазарев, адвокат Тома Фила, бивши народни посланик Зоран Красић, мр Драгомир Анђелковић, мр Стевица Деђански, бивши министар спољних послова СРЈ Владислав Јовановић, г-дин Владимир Кршљанин, адвокат Душан Братић, г. Душан Ковачев, г. Слободан Ерић, г. Борис Малагурски, г. Џон Боснић, г. Владимир Шавија, представници студентских организација и то: Српског политичког форума и Српског културног кола ,,Деспот Стефан Лазаревић” и многи други.
Организатори свечаности посебно захваљују на сарадњи хору ,,Прво српско певачко друштво'' који је наступао и извео химну и пригодну песму, Богдану Динићу и Бранку Тодоровићу на одличним фотографијама, којима су овековечили ову свечаност, као и свима онима који су материјално помогли Удружењу да реализује прославу – члановима Удружења адвокату Драгославу Љубичановићу, адвокату Владимиру Штрбцу, Мијодрагу Иванићу, затим привреднику Алану Томанићу, као и свима осталима који су били и јесу уз нас и који нам дају најбољу потврду да је наш рад и постојање исправан.


У Београду, 16.10.2012. године

Информативна служба УСПФ НОМОКАНОН  









петак, 12. октобар 2012.

ПОЗДРАВНО ПИСМО ПРОФ. ДР МИЛЕ АЛЕЧКОВИЋ ПОВОДОМ 10 ГОДИНА РАДА УСПФ НОМОКАНОН

Драги Пријатељи и саборци,

Иако данас нисам у могућности да присуствујем вашем скупу и прослави, будући да нисам у Београду, обраћам вам се овим скромним речима , придружујући се вашој и нашој заједничкој саборности.

Нисам заборавила дане када сте као храбри млади људи своју духовну и моралну мисију крстили сабирним именом свих наших векова српске духовности.
Нисам заборавила дане када су ваше трибине биле прави подвиг и када сте у свету без идеја, без вере, без пријатеља и без љубави, у надолазећој култури смрти и глобалном поравњању, у бахатом безакоњу без ума и без разума, свима јавно показали шта треба да нам буде узор.
У поплави лажних модерности и модерних лажи, ви сте се архетипски вратили снази Светосавља и тако свим посусталим духовима храбро поручили да не гамижу , већ да се високо усправе.

У сурови трговачки, и утилитарни свет, вратили сте моралну вертикалу и доказали да сте зрелији од многих старијих колега професора који су се продали идеологији шизофреног нестајања. Док су они хрлили да зграбе златно теле Џорџа Шороша, ви сте достојанствено проповедали и учили их правди, гледајући вечним очима Светосавља које је , далеко пре Емануела Канта, спојило звездано небо над нама и морални закон у нама.
Ваше трибине биле су челични окршаји и отпори кукавичлуку, али и савез душа који је људима у најгора времена дао снагу да живе и боре се. И данас, када у Србији нема поштеног правосуђа, када се корупција увукла у сваки џеп, када је школство постало јевтина пијаца, када је боље бити богат и крив, него невин и сиромашан, када се сви ваљају у хоризонталном блату неолибералне трговине, потребни сте више него икад да поново дигнете вертикалу духа.

Потребни сте да подучавате друге младе људе који тек стижу, а бачени су у "свет права" без правде, и да, као четрдесет праведника, не дозволите нечасним политичарима да погазе људску савест. Сами ви, вашом енергијом и искреношћу чините данашњи српски живи Законик и докле год ви будете постојали, дотле Србија неће смети да гласа за своје уништење.

Ваша улога у данима који долазе биће све већа и све тежа. Мораћете да спречите много безумља која ће нам се наметати. Многе ваше старије колеге ће поклекнути, али ви ћете остати. Док сте ви ту да узбуркавате таласе побуне, не смеју бити "изгласани" закони којима се кажњава живот, а награђују перверзија и смрт. Не сме да буде озакоњена заштита лопова и олигарха. Не сме да постане могуће да се сутра штите "права" некрофила, зоофила и педофила, а да за децу на Косову нема оброка.

Не дозволите да од вас направе бирократе и чиновнике. Не дозволите да вас успавају "људским слободама" из америчке џунгле дивљих звери. Не дајте да из тих лажних права избаце право свих нас на древне речи Светосавља.
Не дозволите да младе људе убеде како све почиње са њиховим личним животом у 21.веку. Чувајте сећање, јер ће оно сутра чувати вас. Ви ћете остати.

Ја верујем у вас.

Проф. др Мила Алечковић 






субота, 06. октобар 2012.

НАШИХ ДЕСЕТ ГОДИНА...

Браћо и сестре,

Дана 11. октобра 2012. године са почетком у 18 часова у амфитеатру V Правног факултета одржаће се свечаност обележавања десете годишњице од оснивања Удружења студената Правног факултета Номоканон. Самој свечаности ће претходити отварање изложбе фотографија посвећене десетогодишњем постојању и раду Удружења, а која ће бити постављена испред амфитеатра V. По отварању изложбе, уследиће поздравна беседа домаћина и представљање досадашњег рада Удружења, уз пригодан хорски програм.

ДОБРО ДОШЛИ!





С поштовањем,
Организациони одбор
прославе десетогодишњицце рада
УСПФ Номоканон






понедељак, 01. октобар 2012.

САОПШТЕЊЕ УДРУЖЕЊА СТУДЕНАТА ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА „НОМОКАНОН” ПОВОДОМ НАЈАВЕ ОДРЖАВАЊА ТЗВ. ПАРАДЕ ПОНОСА У БЕОГРАДУ

УСПФ Номоканон се и ове године придружује ,,фронту” против одржавања параде мужеложника! Иако су притисци како спољни тако и унутрашњи јаки да се у рањивом тренутку по српску Отаџбину одржи безбожни карневал перверзњака, искрено се надамо да ће надлежни имати и трунку разума да не дозволе, тј. забране одржавање ове манифестације неморала. Иако је ове године најављено да ће читава ,,шарена манифестација” бити у доста ширем контексту, УСПФ Номоканон сматра да је вређање традиционалног православног морала недопустиво у земљи светих Немањића! Последња изложба слика која директно и на најгнуснији начин провоцира осећања верника најјасније показује каква је намера заговорника промовисања нехришћанских и нетрадиционалних вредности у Србији. Организатори параде мужеложника свесни су чињенице да је незадовољство том манифестацијом у Србији изразито и добро им је познато да својим перверзним изазивањем могу учинити да се у суботу 6.10. на улицама Београда начини огромна штета како припадницима полиције који би их обезбеђивали, тако и грађанству које би се у суботу нашло на београдским улицама обављајући своје дневне обавезе и активности. Такав терор мањине над већином није допустив и зато у име Бога и свете небеске Правде, УСПФ Номоканон позива власт, свеопшту јавност као и организаторе најављеног догађаја да од истог одустану, ослободе Београд да дише пуним плућима, не излажу државну касу неразумним трошковима и све снаге упере на одбрану српске Отаџбине од насртаја шиптарских сепаратиста на српском Косову и Метохији.

Са вером у Христа!                                                                                          
Информативна службa
УСПФ Номоканон

У Београду,
О светом Евменију Гортинском
и светој мученици Ариадни
1.10./18.09.2012.л.Г.






четвртак, 16. август 2012.

ЈАВНИ ПОЗИВ СРПСКОМ САБОРУ ДВЕРИ И ПОКРЕТУ ЗА ЖИВОТ СРБИЈЕ ДВЕРИ НА САБОРНОСТ И БРАТСКУ СЛОГУ

„Како је лепо, и како је дивно, кад сва браћа живе заједно! (Пс. 132, 1).“

Браћо и сестре помаже Бог!

Данас, када српском народу као никада до сада прети не само државна дезинтеграција него и биолошко нестајање, уместо да се српске снаге окупе под један стег и један барјак, ми настављамо да се делимо!
Данас, када српски непријатељи најављују даљу дезинтеграцију српске државе и окупљање својих редова ради бољег остваривања својих поганих циљева, и то баш у српској Атини, Срби се баш ту где нам тренутно највише прете, растурају! И то не да се растурају већ се међусобно и завађају! О зар је мало тога међу нама Србима! „Великаши проклете им душе, на комате раздробише царство“.
Зар данас када сепаратисти чије је деловање и до сада било са елементима за кривичну одговорност због нарушавања уставног поретка и покушаја нарушавања територијалног интегритета српске државе, најављују да неће поштовати одлуке Уставног суда, и да ће створити „аутономистички фронт“, ви се браћо делите из нама непознатих разлога!

Не само што се делите него својом поделом доводите у питање напоре да се штеточинска коалиција ДС-ЛСВ обори у Новом Саду. Сада када је овај штеточински блок изгубио републичку власт, када падају њихова упоришта у локалним самоуправама, када су покрајини одузете неуставне надлежности и суштински обесмишљена њихова власт у покрајини, ви својим поделама помажете одржавање на власти једне такве коалиције! Нови Сад за њих представља само још један ресурс за наставак њихове прљаве кампање за остварење њиховог крајњег циља – одвајања српске Војводине од остатка Србије! Не дозволите да српска Атина, која је увек носила пламен националне борбе, буде упориште антисрпског деловања!

Сви ми којима национално добро лежи на срцу апелујемо на вашу националну одговорност да под хитно престанете са поделама и саборно превазиђите своје унутрашње проблеме. Позивамо Старешинство вашег покрета да покрене решавање насталог проблема на саборан начин и поврати братско јединство и слогу са Повереништвом Новог Сада и других градова српског војводства.

Информативна служба УСПФ Номоканон

У престоном граду Београду,
дана 02./15.08.2012. године

Мајска скупштина у Сремским Карловцима 1848., на којој је проглашена
независност Војводства Српског од Беча и Пеште



среда, 04. јул 2012.

ЧЛАНОВИ УДРУЖЕЊА СТУДЕНАТА ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА НОМОКАНОН У ПОСЕТИ ЈАДОВНУ

„Убијани су само зато што су били Срби“

У недељу 24.6.2012. године, чланови Удружења студената Правног факултета Номоканон, адвокат Владимир Штрбац и студент Никола Цимбаљевић присуствовали су парастосу јадовничким мученицима који су пострадали током Другог светског рата од стране усташких крвника. Управо је тај дан 24. јуна узет као дан када се одаје помен пострадалим српским мученицима у Лици и то из разлога што су наведеног датума логори у Јадовну, ували Слана и острву Паг добили своје коначне контуре из којих се никада неће вратити десетине хиљада Срба и Јевреја.
Логор смрти „Јадовно“ заснован је у првој половини маја 1941. године на Велебиту 22 км северозападно од Госпића, на пропланку Чачић долац на надморској висини од 1200 метара. Површина логора износила је 180x90 метара и била је осигурана са 4 метара високом двоструком бодљикавом жицом. До 21. августа 1941. године током 132 дана постојања логора Јадовно у њега је доведено са подручија целе НДХ 42 246 мушкараца, жена и деце Срба и Јевреја. од њих 42 246 у логору Јадовно на најокрутнији начин је убијено 40 123. Осталих 2 123 лица усташе су транспортовале у Јастребарско и Јасеновац где су у највећим мукама изгубиле своје животе.
И после 69 година од овог страшног злочина и геноцида који је од стране тадашње државе Хрватске учињен над Србима однос данашње државе Хрватске будуће чланице ЕУ према невиним Србима и Јеврејима најбоље се може илустровати чињеницом да је ове године по први пут на месту логора постављен крст и то од стране Срба потомака и поштовалаца жртава без подршке будуће чланице ЕУ, односно чињеницом да до самог места логора не постоји пут већ се до истог долази кроз густе шуме Велебита. Индикативно је и то да на самом улазу у Јадовно стоји натпис „добродошли у Јадовно“. Било би сулудо помислити шта би се догодило нпр. да на улазу у Аушвиц или Дахау стоји натпис „Добродошли“. Било је забрањено носити било какава званична обележја Српске државе ( грб, заставу) иако таква забрана није предвиђена савременим међународним и унутрашњим правним нормама. Нејасно је и због чега је било потребно проверавати идентитет лица која одлазе у Јадновно на парастот по неколико пута након што је исти био проверен приликом уласка у државу Хрватску. О сличности између понашања полиције државе Хрватске према Србима 24.6.2012 године и квазидржавних формација тзв. државе Косово 28.6.2012. године не треба трошити речи. Као да 70 година дуго „савезништво“ између истих није ни престајало, а да дисконтинуитета нема.
Ако нешто у целој овој причи буди наду, то је чињеница да се све више из године у годину повећава број Срба који присуствују парастосу и одавању почасти убијеним српским мученицима. Имамо обавезу да таква зверства никада не заборавимо, јер једино тако можемо да спречимо да се иста понове. Јер ми смо Срби, а мученици Јадовна су убијани само због тога јер су били исто што и ми, Срби....

                                                                                  За Информативну службу УСПФ НОМОКАНОН
                                                                                                              адвокат Владимир Штрбац

петак, 22. јун 2012.

ПРОТЕСТНО ПИСМО РТС-у

Генералном директору Радио-телевизије Србије  Г. Александру Тијанићу

Поштовани,

Крилатица којом нас државна телевизија бесомучно бомбардује већ неколико година, а која гласи: ,,Ваше право да знате све!”, се или очигледно не односи на све нас, грађане Србије, или Ви и ваши сарадници под појмом право подразумевате нешто што правна теорија, Устав и Закон не подразумевају. Друга страна сваког права је и обавеза, у овом случају Ваша, да нам то право омогућите. И сваки пут када се оглушите о захтев НАС, грађана Србије да на националној телевизији, коју финансирамо МИ, прикажете нешто, ШТО МИ, ГРАЂАНИ СРБИЈЕ желимо, ви ову државу све више гурате у медијски мрак, једноумље и тоталитаризам.
Да, погађате, реч је о документарном филму ,,ТЕЖИНА ЛАНАЦА” Бориса Малагурског. И докле год будете тзв. Јавни сервис грађана Србије сматрали својом прћијом, коју ћете користити за прљаву политикантску пропаганду појединих странака и полтронство владајућим евро-бирократским елитама, ми ћемо указивати на Ваше безобзирно и бахато злоупотребљавање државних и националних ресурса, што Радио-телевизија Србије, засигурно јесте. Србија је у последњих четврт века претрпела значајне политичке, економске и социјалне потресе, који су умногоме уназадили српску борбу за националну независност, економско-социјални просперитет и културни напредак. Оно што је најтрагичније у свему томе, јесте, да поред великог броја европских и светских држава, које су на посредан или непосредан начин допринеле разарању српских држава, целокупном процесу политичког, економског и културног поробљавања српског народа на један перфидан начин доприносе и поједине институције од државног значаја за Србију, представљајући виђење и ставове својих политичких ментора, као једине дозвољене и једине исправне. Да су у питању: приватне телевизије, културна, просветна, новинарска и удружења неких других струка, то не би било толико погубно, колико сама чињеница да у целој хајци и харанги учествује и Радио-телевизија Србије, једина државна телевизија, финансирана из џепа пореских обвезника, дакле, самих грађана Србије!
УСПФ Номоканон се придружује протесту грађана Србије, заказаном за 23. јун на Платоу РТС-а, и поставља Вам неколико питања:
Коме је у интересу да јавност Србије не буде упозната са механизмом економског и привредног пробљавања европских држава од стране ЕУ?
Коме је у интересу да јавност Србије не буде упозната са позадином ратних дешавања деведесетих, разбијања Југославије и Србије?
Коме је у интересу да јавност Србије не буде упозната са деловањем страних политичких и дипломатских фактора у домаћим политичким питањима, о којима свака суверена држава има право сама да одлучује?
Нама, садашњим и будућим браниоцима Правде, Истине и Права засигурно није.
А Вама, господине Тијанићу?

УДРУЖЕЊЕ СТУДЕНАТА ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА
,,НОМОКАНОН”


У Београду,
о Светом Кирилу Александријском,
22./9. јуна 2012.л.Г.

недеља, 17. јун 2012.

Помен Миловану Миловановићу

Позивамо родољубиву јавност да учествује у молитвеном обележавању спомена на

МИЛОВАНА МИЛОВАНОВИЋА


великог српског политичара, професора државног права, дипломате и председника Владе, једног од твораца Балканског савеза, човека који је својим дипломатским радом припремио ослобођење Старе Србије 1912.

Помен ће се одржати у Храму Вазнесења Господњег у улици Адмирала Гепрата у понедељак, на дан стогодишњице његове изненадне смрти, 18. јуна у 11 часова.

Центар за српске студије ЦСС

уторак, 12. јун 2012.

У РАЉАМА ПАРТИЈАШКЕ СРБИЈЕ

Дреничка школа гласања
Иако је можда још рано дати неки закључак о исходу избора у Србији на свим нивоима власти у садржинском смислу, оно што је могуће, а то је изнети став о ономе што је уследило одмах инепосредно након спроведених избора. Резултати недавно одржаних избора дали су нову слику српских политичких прилика. Интересантно је да неке традиционално парламентарне странке овога пута нису ушле у парламент, али и то да се у по први пут након 2000. године сумњало у регуларност истих! Самим тим ни ови резултати формално признати од стране надлежних органа немају тежину валидних избора због тога што се озбиљно сумња у њихову ваљаност, а што је поткрепљено различитим доказима који говоре у прилог томе да се гласовима манипулисло и да су гласови у одређеном проценту (не баш занемарљивом) покрадени. Зашто је уопште дошло до тога, а посебно зашто је до крађе дошло највише од стране оних који су на таласу изборне крађе Милошевићевог режима дошли на власт 2000. године? Одговор није нимало тежак, а то је - зато што је то био једини и најбољи начин да се очувају позиције учвршћиване још од 2000. године. Свака друга могућност допустила би развлашћивање „жуте клике” као и њихових сателита у чијем су се јату нашли и социјалисти Ивице Дачића, који су занат изборних махинација одавно испекли, али за разлику од „жутих” и начин успешног сакривања доказа који говоре о крађи!
Сасвим је сигурно да је велика већина народа била против целокупне антисрпске страначке клике, опште расположење је само материјализовано кроз резултате гласања, али постизборна комбинаторика као основни израз либералне демократије и уједно главна слабост исте, потпуно је по ко зна који пут, искривила народно опредељење! Дакле фингирани резултати избора и постизборна комбинаторика стављени су у службу интересних група које споља и унутра обликују власт у Србији.
Неми или никакав отпор који је покрадени народ пружио занемарљив је!? То је и најинтересантније од свега, јер ако вас неко покраде, осим у случају озбиљне претње или примене силе, ви се нећете бунити у тренутку када би то имало највише смисла. Изгледа да је баш сада и примењена озбиљна претња  као и сила, те се народ, тј. покрадени бирачи ућуткао. Они који су били најгласнији у томе, након 6. маја после десетак дана ућуткали су се или су били ућуткани. Једни, јер им је то служило као оружје у борби за исход другог круга председничких избора, други, јер су остали сами, и то највише својом кривицом због тога што су све оне који су евентуално у тим настојањима могли да им помогну претходно у кампањи одбацили и тиме створили ланац схизофреног понашања – те „хоћемо сви заједно, али под нашим условима, те нећемо, јер сте сви исти”! У очима простог и не много образованог бирачког тела, које је оправдано забринуто за сопствену егзистенцију, а то је како преживети у општој друштвеној и духовној беди Србије, свакако да је положај у коме се та већина налази била битнија чак и од крађе на изборима који су у Србији ништа друго до вишемесечна фешта на којој се може чути и видети све и свашта и која након формалног окончања сплашњава и све враћа суровој и болној животној реалности! Тако је било и овога пута. Ништа неочекивано, за расад либерално-демократског механизма устројавања државне власти која се још од 19. века слабо прима на тлу које са тим обликом политичке идеје нема никакву историјску везу!

Договор кућу гради, а Србију разграђује:
К.Мантер и Б.Тадић при формирању Владе Србије 2008. године

Карте су поделили спољни фактори, који ће као и до сада, а на начин перфидинији од онога 2008. године поставити нову владу и нову скупштинску већину које треба државу да воде наредне четири године. Од могућих комбинација ниједна није добра! Постоји само једна комбинација која је за спољни фактор и унутрашње непријатеље апсолутно неприхватљива, чак и по цену нових избора у септембру, а  то је комбинација сачињена од странке која је изразито противна чланству у ЕУ, бившој странци режима који је Запад 2000. срушио, као и странке која је први пут наступила на изборима, а своје корене вуче из странке традиционално неомиљене Бриселу и Вашингтону! Као сигурну потврду да се то неће догодити, свакодневно се шаљу емисари у Србију, уз прикривено претеће поруке  Брисела и Вашингтона како се то не би десило и додатно закомпликовало ионако компликоване политичке прилике у Србији.
Целокупни политички чвор и неизвесност додатно затеже и претећи економски крах Србије. То је велико бреме које ће засигурно бити велика муке свакоме ко уђе у владу и сигуран механизам да постојећу подршку изражену на последњим изборима истопи када са тиме буде почео да се озбиљно бави. А како је економско решавање проблема у тесној вези са политичким проблемима тај „зачарани круг” постојећу неизвесност итекако појачава! Крах ЕУ и европског финансијског тржишта, коме Србија тежи већ скоро више од деценије улива додатну несигурност, а сваки економски трзај са запада за српску уништену привреду представља цунами који може довести до потпуног економског краха у веома кратком року. Нејасна стратегија решавања тог крупног проблема и недовољно окретање или скоро никакво окретање Русији и „источном тржишту”, шансе за ублажавање економске кризе у нас знатно умањује.
Иако су кандидоване опције у предизборној кампањи нудиле чаробне формуле за инстант излазак из политичке и економске кризе, а сада када је предизборни карневал свршен, јасно је да такве формуле нема или иако је и има, да она сигурно није једноставна и да је до ње доћи један систематски процес у коме активно морају да узму учешћа сви друштвени сталежи!
Да ли постојеће и горе наведене страначке „комбинације” могу активно да укључе све друштвене сталеже у решавање нагомиланих проблема у Србији данас? Не могу. Не могу, јер то подрзаумева потпуно другачији приступ држави и друштву који ниједна странка у нас која почива на начелима либералне демократије нема. Оне су пре свега партије, дакле затворени интересашки картели који целокупну проблематику државе и друштва сагледавају са позиција сопствених калкулација и интереса. Шира друштвена одговорност далеко је од колективне партијашке свести. Можда је ње и свестан неки појединац у странци или њен челник/вођа, али она никако не може да дође у први план баш због тога што је основно начело свих партија заснованих на либерално-демократском принципу у томе да је, свест о друштвеној одговорности и општем интересу државе и друштва, израз колективне воље партијског руководства и партијске идеологије уз подршку просте математичке већине!

Удри народну бригу на партократско весеље

Да ово није једна апстрактна констатација која нема упориште у ономе што је конкретан пример, сведочи то што у протеклом периоду од завршетка избора све странке покушавају да пронађу позицију са које би несметано могле да уђу у будућу владу и заузму што је више позиција које доносе моћ и новац. Због тога странке олако прелазе преко својих „програмских начела” и реализацију вршења функције државне власти виде у чистој математичкој комбинаторици која се изражава у броју од 126 посланичких места. У том правцу иде и становиште да је сваки посланик слободан да свој мандат придода у ону „комбинацију” која му пружа сигурне позиције у наредне четири године.
Да ли је то и било оно што се хтело постићи са праксом образовања власти у Србији, посебно након 2008. године када је на делу био очит пример формирања власти једне суверене државе (?!?) од стране спољашњег фактора? Сасвим смо сигурни да јесте, јер управо поступци странака и њихових првака у протеклом месецу избора на свим нивоима власти у Србијо то и потврђују. 
Да сумирамо, фингирани резултати избора као претходна радња у поступку инсталирања контролисане власти од стране спољашњег фактора и унутрашњих лобија уз постизборну комбинаторику на основу унапред изрежираног и искалкулисаног броја „освојених мандата” у српском народном представништву (?!?), основна су одлика избора у Србији 2012. године. Најбоља потврда да је реченица коју је, наш учитељ, Димитрије Љотић изрекао много деценија уназад, осврћући се на баштину партијаштва и либерално-демократских вредности грађанског друштва пониклог на традиционалистичкој груди Србије, и данас једнако свежа и истинита, а то је „да је овдашња партијска политика брлог у коме се прасци ваљају”!

Стефан Д. Стојков


среда, 06. јун 2012.

ПУЦАЊ У СРПСКО ПРАВОСУЂЕ


„Блажени гладни и жедни правде, јер ће се наситити“ ( Матеј 5.6.)
            Живећи у медијском мраку „постоктобарске“ Србије у чије темеље је између осталог златним словима уклесано паљење српских институција, народ Србије изгубио је представу за оним што чини бит његовог бића. Србин је изгубио осећај за правду. Народ који је мачем и животом другима правду доносио, данас је кукавичлуком и ћутањем правду отерао од себе. Неспорно је да ако нека владавина почне паљењем скупштине, иста се не може састојати од подизања исте. Такође је неспорно да, ако иста та владавина почне лажима, не може се састојати од борбе за истину. Да ствар буде још гора, у Србији претходних година нису паљене само зграде, нити је лаж била та која је најоштрије ударала по народу српском. Систематско уништавање институција у Србији почело је од оне коју нису сломиле стотине хиљада војника НАТО-а, али јесте један човек - министар војни. Дакле прво је пала војска. Након тога је на ред дошла економија. То је бар било лако. Под плаштом крилатице која звучи тако европски, хиљаде људи се нашло на улици. Свима позната реч - приватизација. Наравно да је било потребно опрати криминални новац финансијера оних који су ту приватизацију спроводили. Томе је и служила. Да се давањем лажне наде напаћеном народи направи плашт кроз који тај исти народ неће моћи да види шта се заиста ради. И тако редом, корак по корак, на ред је дошло правосуђе.
Правосуђе Србије дочекало је да га воде „сајбер министарке“. Формирани су судови који „добијају уместо да доносе пресуду.“ Усвојен је још један институт у правном систему - иницијатива за разрешење судије оснивањем групе на фејсбуку. Правни лек који је предвиђен Уставом као највишим правним актом вољом аматера срозан је у приговор на одлуку, а суд пред којим се тај исти правни лек користи је ту правну акробацију без поговора прихватио. И на крају као завршни чин „реформе“, као акт који је недостајао, а био је у складу са петооктобарским тековинама које су чиниле темељ свега наведеног дочекало је да се у то исто правосуђе пуца.[1] Већина људи је рекла да се радило о самоубиству судије Слободана Францикића из Неготина. Сви медији су тако пренели. Међутим, мало њих је покушало да направи разлику између онога ко је држао пиштољ и онога ко је иницирао пуцањ, хипотетички речено „повукао“ ороз. Од саме струке овакве каква јесте сада, није се ни могло очекивати да ову разлику прави. Корумпирана, уплашена, исполитизована, није била у стању да да одговор и на многа друга лакша питања, те осим ретких изјава оних који су током читавог периода који је иза нас, били мали џепови отпора оваквој „реформи“ правосуђа, ниједан други глас се није чуо. Невероватно колико несолидарности на једном месту, а ради се о онима који би желели да деле правду. Жалим господо, ако вам је овај пуцањ прошао некажњено, ако за тај пуцањ нисте донели и објавили пресуду онда нисте дорасли доношењу истих. И џаба хиљаде подељених међа када за један живот нисте утврдили одговорност. А ко би рекао да је цела ваша снага стала у једну реченицу која почиње са џаба... 
Са друге стране, политичари се никада оваквим озбиљним питањима нису ни бавили те се од њих такође није могло ништа ни очекивати по томе. Можда је и боље тако. Док је овакве политике у Србији једно од највећих убистава у новијој српској историји остаће неразјашњено. По Черчиловом систему - ако желиш да се истина не сазна оснуј анкетни одбор. Најгоре у свему је управо то што је заћутао народ. Као да је заборавио да „ићи судији значи ићи правди“ те да је самим тим овај пуцањ допринео и томе да тај исти народ изгуби правду пред коју треба да иде. Као да је желео да иде пред неправду или су можда неки такву жељу у њему „усадили“, учинили да управо правду заборави. Медијски мрак, рекли би они који су се борили за петооктобарске промене, је, слободно можемо рећи, њихова омиљена крилатица. Само је проблем што сада ти исти нису ту кад треба, кад народ од њих тражи да му мрак осветле. Можда никада и нису били ту. У времену до наступања њиховог петооктобарског доба овакав мрак је био непознат. Након тога су га они створили, логично до тада није постојао а од тада није имао ко други да га створи. Циљ? Сломити дух народа чији је историјски ход и дух саткан од правде и истине. Након тога је лакше управљати њиме.
Толико тога би још могло да се каже о српском народу, држави и српском правосуђу. Хиљаде неурађених пресуда у року, стотине застарелих предмета без икаквих последица, читав спектар повреда права на правично суђење, све губи смисао, јер је недостојно једног изгубљеног живота. Поента текста и није у томе да сада судије почну боље да суде, тужиоци да јуре лопове, а адвокати да поштују свој кодекс и закон, већ је на самом његовом почетку. „Блажени гладни и жедни правде јер ће се наситити“. Не постоји судија, адвокат или тужилац који ту глад није осетио. Постоје само они који ту глад треба у себи да пробуде јер је из разних разлога утихнула. Србија чека буђење те глади....

Адвокат Владимир Ј. Штрбац



[1]http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2012&mm=05&dd=17&nav_category=16&nav_id=610081

четвртак, 10. мај 2012.

ЈЕДНО РАЗМИШЉАЊЕ О СУДСКОМ СИСТЕМУ РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ И ЊЕГОВОЈ АКТУЕЛНОЈ РЕВИЗИЈИ - ТРЕЋИ ДЕО


Ревизија српског судског система и критике стручне јавности


Доношење скупа правосудних закона и то Закона о уређењу судова, Закона о судијама, Закона о Високом савету судства, Закона о јавном тужилаштву, Закона о државном већу тужилаца, Закона о седиштима и подручјима судова и јавних тужилаштава од стране Народне скупштине Републике Србије од 22. децембра 2008. године[1] почетак је дуго најављиване реформе правосуђа и основа за све оно што ће у наредне 3 године такозвана реформа изнедрити.
Неозбиљност, селективност, паушалност, непоштовање унапред утврђених критеријума који су били предвиђени као основа промена у организацији и функционисању правосудних органа, а у неким ситуацијама и њихово потпуно одсуство, карактеристике су великог броја измена које је законодавац овим законима увео у правни систем  Републике Србије.
Свој став о квалитету учињених промена у избору судија, тужилаца и чланова Високог савета судства као и промена које се односе на питања стварне надлежности судова и редукције броја судова и измена подручја судова и јавних тужилаштава, изнео је велики број посленика правничке струке, стручних организација, професора права из државе, али и из иностранства.
                     Да ли се може говорити о заштити интегритета институције суда и  одбрани независности судства, ако се сам процес избора судија спроведе тајно, и не по раније утврђеним критеријумима разрађеним у сарадњи са Венецијанском комисијом Савета Европе? Да ли се може говорити о законском постављању темеља за реформу судства ако судије и тужиоци нису имали могућност да се изјасне за време поступка нити су им достављена адекватна образложења одлука? Кандидати за први избор су били изабрани без обављеног разговора?! А поврх свега укупан број судија и тужилаца није био израчунат на поуздан начин и био је мењан неколико пута после обављеног реизбора.[2]
                     Своју критику рада судских институција дала је и адвокатска струка, међу првима и Адвокатска комора Београда, која је посебан акценат бацила на нелегалност и нелегитимност при доношењу одлука о избору судија и тужилаца, недвосмислено оптуживши власт, на првом месту Министарство правде да се меша у судске процесе у току, и да велики број судија није прошао реизбор због мишљења израженог у судским одлукама, што представља флагрантно кршење Устава и закона.[3]
На недостатке у погледу састава и независности Високог савета судства и Државног већа тужилаца указао је и комесар за проширење Европске Уније Штефан Филе, пошто је Друштво судија Србије и Удружење тужилаца и заменика јавних тужилаца Србије тражило од Европске комисије мишљење о законитости и усаглашености са европским стандардима спроведеног реизбора .[4]
                     Своје негодовање са начином реизбора судија и јавних тужилаца спроведеном 2009. године, заправо са најављеном најавом исправки путем измена и допуна правосудних закона о којима Скупштина Србије требала да се изјасни 29. децембра 2010. назвавши ту одлуку Високог савета судства самовољом супротној свакој идеји права”, изразила је и група од 25 веома угледних професора права.[5] Коначни суд о неправилностима при реизбору судија и јавних тужилаца, након веома бучних и аргументованих реакција, донео је напослетку Уставни суд, 28. маја 2010. године усвојивши први пут жалбу неизабраног судије и
наложивши ВСС да у року од 30 дана од пријема долуке поново одлучи по пријави подносиоца жалбе.[6]
Након усвајања још једне жалбе нереизабраног судије од УСС, Скупштина Србије усвојила је измене правосудних закона по којима Високи савет судства и Државно веће тужилаца преузимају од Уставног суда предмете у поступцима по жалбама неизабраних судија и тужилаца.[7] Од тог момента закључно са 26. јулом 2011. године усвојио је 36, а одбио 33 приговора неизабраних судија.[8]

Закључак

Флоскуле које доминирају јавним политичким дискурсом у последњој деценији, и које се сервирају од српских политичких елита су веома разнолике и крећу се од мрачне прошлости (реликт деведесетих, самоизолација) преко тешке садашњости, проузроковане мрачном прошлошћу (транзиционе жртве) до светле будућности (богато друштво, евроатлантске интеграције). Оно што је заједничко њиховим протагонистима јесте потпуно одсуство свести о томе да је и пре њих постојао неки систем, који је мање  или више функционисао, да су и пре њих постојали неки људи који су мање или више грешили, и да историја овог народа и ове државе не почиње сваким новим полагањем председничке или министарске заклетве. Питање континуитета, доследности и вишегодишњег плана је питање које се мора поставити у свим девастираним друштвеним сферама које захтевају опоравак, али на првом месту у сфери закона и институција који тај закон треба да спроводе. Државне институције се не граде месецима и годинама, већ деценијама, и то је оно што тренутно позиционе и тренутно опозиционе политичке структуре могу да науче од неких најразвијенијих европских држава, пре него што се окрену изградњи азила за псе у приградским општинама или финансирању и одбрани појединих маргиналних групација људи који зарад својих политичких и материјалних интереса пропагирају скарадност и нарушавају јавни морал којекаквим парадама и шетњама. И када год се у писаним и електронским медијима неко из врхушке задужене за креирање и изгласавање закона, похвали невероватно великим бројем донетих правних прописа, представљајући квантитет адекватном заменом за квалитет, нека му на памети буде Тицијанова изрека: Што је у држави више покварености, то је више закона. Corruptissima res publica, plurimae leges.
                     И да, реформа правосудног система је потребна. Потребнија него икад, о чему говори готово јединствен став целокупне правничке струке о правно-политичкој папазјанији закуваној децембра 2008. године, зачињеној две године касније. Ревизија која је потребна међутим, ревизија је права, не политике, ревизија која ће се увек и само бавити нестручношћу, корумпираношћу и непродуктивношћу, а не политичком подобношћу, страначким заслугама и непотизмом.
Без такве ревизије, Србија ће остати заувек у блату себичности и неспособности својих елита и незадовољству и немоћи својих грађана, а људи попут оних који се органима полиције представљају као Марко Краљевић и Петар Петровић Његош[9] ће напредовати до највиших судских функција у држави.

КРАЈ
дипл.правник Владан Т. Михаиловић

НАПОМЕНА: Рад је освојио четврто место на конкурсу "Европа 2020 - изазови који очекују Србију", у организацији Центра за развој међународне сарадње из Београда, децембра 2011. године.


[1] Народна скупштина РС, интернет издање на адреси www.parlament.rs/акти/донети-закони/донети-закони.45.html датум приступања сајту 22.9.2011.
[2] Весна Ракић-Водинелић: Годину дана после како реформисати реформисано правосуђе, интернет издање на адреси http://www.pescanik.net/content/blogcategory/60/90/  датум приступања сајту 22.9.2011.
[3]Документи: Адвокати бране судије”, интернет издање на адреси http://www.vreme.com/cms/view.php?id=928640
[4] Филе за ревизију реизбора судија, интернет издање на адреси http://www.blic.rs/Vesti/Politika/192296/File-za-reviziju-reizbora-sudija датум приступања сајту 22.9.2011.
[5]Документи: Апел јавности угледних правника”, интернет издање на адреси http://www.vreme.com/cms/view.php?id=971232 датум приступања сајту 22.9.2011.
[6]Уставни суд усвојио жалбу неизабраног судије, интернет издање на адреси http://www.vesti.rs/Nis/Ustavni-sud-usvojio-zalbu-neizabranog-sudije-2.html датум приступања сајту 23.9.2011.
[7]Маловић: Жалбе судија иду на ВСС, интернет издање на адреси http://www.blic.rs/Vesti/Drustvo/226539/Malovic-Zalbe-sudija-idu-na-VSS датум приступања сајту 23.9.2011.
[8] „ВСС усвојио 36 и одбио 33 приговора неизабраних судија“, интернет издање на адреси  http://www.politika.rs/rubrike/Hronika/VSS-usvojio-36-i-odbio-33-prigovora-neizabranih-sudija.sr.html , датум приступања сајту 23.9.2011.
[9] Озрен Милановић – Прегласне судијеинтернет издање на адреси
http://www.politika.rs/rubrike/uvodnik/Preglasne-sudije.lt.html , датум приступања сајту 23.9.2011.