Господе и Владико живота мога, дух лености, мрзовоље, властољубља и празнословља, не дај ми. Дух целомудрености, смиреноумља, трпљења и љубави даруј ми, слуги Своме. О, Господе Царе, даруј ми да сагледам грехе своје и да не осуђујем брата свога, јер си благословен у векове векова. Амин.

среда, 06. јун 2012.

ПУЦАЊ У СРПСКО ПРАВОСУЂЕ


„Блажени гладни и жедни правде, јер ће се наситити“ ( Матеј 5.6.)
            Живећи у медијском мраку „постоктобарске“ Србије у чије темеље је између осталог златним словима уклесано паљење српских институција, народ Србије изгубио је представу за оним што чини бит његовог бића. Србин је изгубио осећај за правду. Народ који је мачем и животом другима правду доносио, данас је кукавичлуком и ћутањем правду отерао од себе. Неспорно је да ако нека владавина почне паљењем скупштине, иста се не може састојати од подизања исте. Такође је неспорно да, ако иста та владавина почне лажима, не може се састојати од борбе за истину. Да ствар буде још гора, у Србији претходних година нису паљене само зграде, нити је лаж била та која је најоштрије ударала по народу српском. Систематско уништавање институција у Србији почело је од оне коју нису сломиле стотине хиљада војника НАТО-а, али јесте један човек - министар војни. Дакле прво је пала војска. Након тога је на ред дошла економија. То је бар било лако. Под плаштом крилатице која звучи тако европски, хиљаде људи се нашло на улици. Свима позната реч - приватизација. Наравно да је било потребно опрати криминални новац финансијера оних који су ту приватизацију спроводили. Томе је и служила. Да се давањем лажне наде напаћеном народи направи плашт кроз који тај исти народ неће моћи да види шта се заиста ради. И тако редом, корак по корак, на ред је дошло правосуђе.
Правосуђе Србије дочекало је да га воде „сајбер министарке“. Формирани су судови који „добијају уместо да доносе пресуду.“ Усвојен је још један институт у правном систему - иницијатива за разрешење судије оснивањем групе на фејсбуку. Правни лек који је предвиђен Уставом као највишим правним актом вољом аматера срозан је у приговор на одлуку, а суд пред којим се тај исти правни лек користи је ту правну акробацију без поговора прихватио. И на крају као завршни чин „реформе“, као акт који је недостајао, а био је у складу са петооктобарским тековинама које су чиниле темељ свега наведеног дочекало је да се у то исто правосуђе пуца.[1] Већина људи је рекла да се радило о самоубиству судије Слободана Францикића из Неготина. Сви медији су тако пренели. Међутим, мало њих је покушало да направи разлику између онога ко је држао пиштољ и онога ко је иницирао пуцањ, хипотетички речено „повукао“ ороз. Од саме струке овакве каква јесте сада, није се ни могло очекивати да ову разлику прави. Корумпирана, уплашена, исполитизована, није била у стању да да одговор и на многа друга лакша питања, те осим ретких изјава оних који су током читавог периода који је иза нас, били мали џепови отпора оваквој „реформи“ правосуђа, ниједан други глас се није чуо. Невероватно колико несолидарности на једном месту, а ради се о онима који би желели да деле правду. Жалим господо, ако вам је овај пуцањ прошао некажњено, ако за тај пуцањ нисте донели и објавили пресуду онда нисте дорасли доношењу истих. И џаба хиљаде подељених међа када за један живот нисте утврдили одговорност. А ко би рекао да је цела ваша снага стала у једну реченицу која почиње са џаба... 
Са друге стране, политичари се никада оваквим озбиљним питањима нису ни бавили те се од њих такође није могло ништа ни очекивати по томе. Можда је и боље тако. Док је овакве политике у Србији једно од највећих убистава у новијој српској историји остаће неразјашњено. По Черчиловом систему - ако желиш да се истина не сазна оснуј анкетни одбор. Најгоре у свему је управо то што је заћутао народ. Као да је заборавио да „ићи судији значи ићи правди“ те да је самим тим овај пуцањ допринео и томе да тај исти народ изгуби правду пред коју треба да иде. Као да је желео да иде пред неправду или су можда неки такву жељу у њему „усадили“, учинили да управо правду заборави. Медијски мрак, рекли би они који су се борили за петооктобарске промене, је, слободно можемо рећи, њихова омиљена крилатица. Само је проблем што сада ти исти нису ту кад треба, кад народ од њих тражи да му мрак осветле. Можда никада и нису били ту. У времену до наступања њиховог петооктобарског доба овакав мрак је био непознат. Након тога су га они створили, логично до тада није постојао а од тада није имао ко други да га створи. Циљ? Сломити дух народа чији је историјски ход и дух саткан од правде и истине. Након тога је лакше управљати њиме.
Толико тога би још могло да се каже о српском народу, држави и српском правосуђу. Хиљаде неурађених пресуда у року, стотине застарелих предмета без икаквих последица, читав спектар повреда права на правично суђење, све губи смисао, јер је недостојно једног изгубљеног живота. Поента текста и није у томе да сада судије почну боље да суде, тужиоци да јуре лопове, а адвокати да поштују свој кодекс и закон, већ је на самом његовом почетку. „Блажени гладни и жедни правде јер ће се наситити“. Не постоји судија, адвокат или тужилац који ту глад није осетио. Постоје само они који ту глад треба у себи да пробуде јер је из разних разлога утихнула. Србија чека буђење те глади....

Адвокат Владимир Ј. Штрбац



[1]http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2012&mm=05&dd=17&nav_category=16&nav_id=610081

Нема коментара:

Постави коментар