Господе и Владико живота мога, дух лености, мрзовоље, властољубља и празнословља, не дај ми. Дух целомудрености, смиреноумља, трпљења и љубави даруј ми, слуги Своме. О, Господе Царе, даруј ми да сагледам грехе своје и да не осуђујем брата свога, јер си благословен у векове векова. Амин.

уторак, 05. април 2011.

МЕЂУНАРОДНА И УНУТАРПОЛИТИЧКА ПОЗАДИНА ПРЕВРАТА ОД 27. МАРТА 1941. И ЊЕНЕ РЕФЛЕКСИЈЕ У САВРЕМЕНОЈ СРБИЈИ ДРУГИ ДЕО

Опште усвојено мишљење у широким народним масама да се војно или политичко-економско партнерство између две државе базира на историјском пријатељству, традиционално добрим односима као и етничкој или верској сродности између два народа, се од стране најутицајнијих медија, политичких структура врло често напада кроз истицање постојања сурове борбе за себичну одбрану свог интереса, коју свака држава води за себе. Политика, поготово спољна, нема у себи ничега ирационалног, емотивног или нематеријалног, кажу они. Ипак, то истим поборницима суровог реализма не смета да интересе своје државе, аутохтоне, себичне и само нама својствене подреде туђим интересима заснованим на тзв. заједничким цивилизацијским вредностима и историјском савезништву. Лицемерни однос српских политичких и псеудополитичких елита по овом питању заједнички је именилац људи који су одлучивали о судбини нашег народа и земље већ дуже време, и оних који, на жалост, још увек одлучују. 
Ни рат, ни пакт: Кнез Павле и Адолф Хитлер
Било какав покушај раскринкавања лажних историјских пријатељстава и бесмислености позивања у помоћ оних због којих нам је помоћ напослетку и потребна, код нас се карактерише као одступање од наметнутог обрасца понашања у јавном животу, и својеврсна јерес, која нас одваја од припадности неким апстрактним вредностима, преузетих са нама драгог и никада доступног Запада. 
Једна од највећих заблуда, коју наше политичке елите морају оставити за собом је традиционално пријатељство између Велике Британије, односно Енглеске и Србије и српског народа. 27. март је засигурно један од највећих, ако не и највећи пример бескрупулозног, себичног и нимало пријатељског односа Енглеске према Србима. 
Немала улога британских обавештајних служби у спровођењу плана отварања балканског фронта Немачке, указује да одлука донета 27. марта ипак није у потпуности дело српског народа, тј. да српска политичка елита није реаговала без спољних притисака и “добронамерних” савета, које и сада прима од истих оних који су пакао Пољске и Француске желели да пренесу на балканско тле, те трагичне 1941. године.
О улози британских обавештајних служби у организовању пуча од 27. марта 1941. године говори писмо сер Сесила Перота, васпитача краља Петра II, који је 12. јануара 1977. године одржао предавање на тему “Залазак једне династије“, где је казао:
Крајем марта 1941. навратио сам до мог старог Универзитета на Кембриџу. Ту, у друштву мојих ранијих професора и колега, повео се разговор о државном удару у Београду. Неколико од присутних наставника изјавило је “Нису Југословени извели пуч, већ ми” Упитао сам: Који ми? “Ми, СОЕ, или британска тајна служба под управом министарства за психолошко ратовање. Краљ Петар уопште није имао никаквог учешћа у пучу, нити је био консултован. Прокламација коју је наводно читао краљ на радију потпуно је лажна. Краљ исту није видео, нити потписао, нити одобрио”.[1] 
Даље, 28. марта 1941. године, Винстoну Черчилу се јавља и шеф операција СОЕ у Југославији Хју Далтон: “Јануара ове године, одлушио сам да пошаљем мајора Џона Тејлора на Балкан који веома добро познаје. Ево његових инструкција по реду важности:
1. Преврнути небо и земљу да наши пријатељи у југословенском генералштабу спроводе у дело план о блокади Дунава.”
2. Довршити припреме око побуне у Румунији.
3. Организовати групе за саботажу у Бугарској, Југославији, Грчкој и Албанији, које би биле спремне да ступе у дејство у случају да њихова зе,ља буде окупирана.
4. Наставити већ добро уходани рад у Југославији на подстицању у корист наше земље.
Од свих горњих инструкција она 4. је за нас најинтересантнија. Од како сам преузео СОЕ у Југославији потрошили смо најмање 100 000 фунти стерлинга, које су углавном отишле на подмићивање Земљорадничке странке и остале видове подмићивања, укључујући и награде за повремене мање саботаже. Успели смо да образујемо и резервни фонд од шеснаест милиона динара који би се користио у случају да упутнице из Лондона не могу да буду достављене. Мислим да смо добили добру противвредност за уложени новац.”[2]
Европа 1941. године, опкољена Југославија
Овај допис добија на снази, ако се зна да су главну подршку у организацији пуча, када говоримо о тадашњој опозицији дала управо Српска земљорадничка странка!
Оваквих и сличних докумената који говоре о директној умешаности енглеских обавештајних и безбедносних структура у збивања од 27. марта сигурно има знатно више него што је наша историографија и забележила, а камоли и уврстила у своје публикације, али владајући јавни дискурс ипак 27. март представља као врхунску победу српског, врло често и југословенског слободарског духа и непокорности. Треба поставити питање: Да ли су главни протагонисти ових дешавања донели српском народу слободу и независност?
Да ли су бомбе наших “западних савезника” на Ускрс 1944. године Србима донели слободу?
Никола Томић у књизи „Пакт, пуч и рат“ такође тврди да је да др Милош Тупањанин од Inteligence service-а примио пола милиона фунти ради подмићивања пучиста, и да је Мирковићу била обећана, а касније и додељена пензија британског генерала.
Драгослав Ђорђевић, истoричар и бивши официр Југословенске краљевске војске је о британском ставу написао следеће: “Британска влада је активно учествовала у припреми пуча у Београду. Она је дала свом амбасадору потпуно овлашћење да учини што је потребно за промену владе у Београду, чак и по цену немачког напада. За ову сврху су британске агенције у Београду потрошиле знатме суме новца. Новац је дат и водећим члановима једне српске политичке странке. Тако су Британци и наводно створили расположење за пуч и обарање владе.”[3] 
Ко је за то да се српски народ жртвује, а Југославија распадне у крви?
Чак је и сам Винстон Черчил у своји мемоарима отворено признао улогу своје државе у организацији преврата 27. марта: „Британска влада је знала да је Југославија војнички слаба, али је ипак настојала да је свим силама увуче у рат. За Британију је била главна ствар одстранити Хитлера од британског острва, смањити његове ваздушне нападе и отклонити опасност немачке инвазије Енглеске.”[4] 
Своју доследност у третирању Срба као потрошног материјала за једнократну употребу, британски премијер је показао само 3 и по године касније када је истог тог краља Петра, који је мартовским превратом скинуо немачку кобру са врата енглеског народа или бар ослабио њен смртоносни загрљај, практично приморао да изда Дражу Михаиловића и Југославију дао у руке комунистима.
Оно што мора да пробуди Србе из дубоког сна о наводном српско-енглеском традиционалном истoријском савезништву јесте перфидност у лажима и манипулацијама које је британски политички врх, ширио у дезинформисању јавности о идеолошким и политичким опредељима кнеза Павла Карађорђевића, који је представљан као фашиста, симпатизер немачког Рајха и поборник потписивања Тројног пакта.
Британски и амерички "савезници" честитају Ускрс Београду 1944.
Човек који је своје студије завршио на Оксфорду, где му је касније додељена диплома почасног доктора, човек који је добио највише британско одликовање витешког реда, орден подвезице и то из руку краља Џорџа VI, човек који је био добар пријатељ истог тог Џорџа, војвоткиње од Јорка, потом краљице Елизабете, човек чији је најбољи пријатељ био војвода од Кента, иначе пашеног, човек за кога британски амбасадор у Београду Кембел јуна 1940. године говори да је “свим срцем за победу Британије у рату са силама Осовине” је преко ноћи постао немачки шпијун, нациста и непријатељ енглеског народа и Круне? Од Енглеза се ништа боље и не очекује, али зар је грех и ненормално очекивати од Срба да коначно престану да траже пријатеља у крвницима, и рационално и беспристрасно сагледају прошлост, како у будућности не би правили грешке које ће их довести скоро до биолошког истребљења?

Наставиће се...

                                                                                                Владан Т. Михаиловић 

Упутнице:

[1] Архив кнеза Павла са Колумбија универзитета (САД), микрофилмови похрањени у Архиву Србије, Београд
[2] Архив кнеза Павла са Колумбија универзитета (САД), микрофилмови похрањени у Архиву Србије, Београд
[3] Драгослав Ђорђевић: “На раскрсници – прилози за српску историју Другог светског рата” Дечје новине, Горњи Милановац, 1991.
[4] Винстон Черчил, Мемоари: “Били смо главом једва изнад воде”, Просвета, Београд.






Нема коментара:

Постави коментар