Тачно 19 година од потписивања Дејтонског споразума којим је на просторима Балкана рекли бисмо тада стављена тачка на крвави вишегодишњи суком на територији СФР Југославије, слике са улица градова дела БиХ ових дана дали су одговор на питање због чега су многи политичари Босну и Херцеговину назвали буретом барута. У тренутку када би свако реалан помислио да је могућност избијања било каквих немира, а камоли сукоба у Босни и Херцеговини равна нули одређене структуре друштва покренули су масовне протесте који већ у свом старту показују тенденцију ширења и прерастања у нешто више од тога. Читајући манифест Нове Босне и Херцеговине који као такав представља идеолошки основ и покретач свега онога што се ових дана дешавало на делу територије Босне и Херцеговине у склопу социјано економских проблема који заиста муче људе који живе у њој рекли бисмо да је овакав бунт реалан и очекиван. Политичка елита својим одвајањем од народа и огрезлошћу у корупцији сама је себе издвојила из реланог света у коме би требало да се налази. Из тих разлога иста нема одговор ни на једно битно питање које тај исти народ тишти.
Дакле, на први поглед праведан бунт гладних и обесправљених. Једино што је индикативно јесте чињеница да тим гладним људима придруживање Босне и Херцеговине Европској унији представља главни пут, иако су управо на том путу постали гладни. Такође те гладне људе воде људи који нису гладни у савезништво са НАТО пактом. Истовремено уједињење Босне и Херцеговине као целине поставили су себи као циљ. Дошли смо и до оног кључног-уједињења. Због чега гладнима смета разједињеност целовите државе, дакле управо онакве каквом је и сопствени устав сматра? Због чега би се било која земља која је уједињена и целовита уједињавала и од када то гладни уједињују? Нема потребе пуно трагати за одговорима на ова питања. Дао их је последни председник председништва СФР Југославије Стјепан Месић коментаришући недавне догађаје у Босни и Херцеговини. Онај који је како је сам то рекао испунио свој задатака да Југославијa више не постоји наводи да је проблем у ентитетима, посебно једном. [1.] Бићу толико наиван да помислим да је бивши председник Хрватске под тим подразумевао Републику Српску. Ако није он онда јесу они који немире у делу Босне и Херцеговине изазивају. Помислили су на њу када су говорили о уједињењу само што се иза речи уједињење крије реч укидање. То је права реч која доликује правом циљу протеста укидању Републике Српске. Исти они који су пре 24 године започели један сукоб, сада покушавају да изазову други у коме би нестала тековина борбе српског народа за слободу са друге стране Дрине. Још тада пре 24 године циљ Алије Изедбеговића био је унитарна Босна и Херцеговина, дакле управо Босна и Херцеговина у којој Срби као народ не би постојали или би се њихово постојање свело на ниво статистичке грешке. Не чуди чињеница што део оних који подржавају наведене немире управо представају људе који су били саставни део војних формација Алије Изедбеговића којима је једини циљ био уништење свега што је српско на простору Босне и Херцеговине.
Из свега овога што се тренутно дешава у Босни и Херцеговини може се јасно закључити да је из целе приче о глади у протестима и немирима, остала само глад коловођа протеста и њихових налогодаваца за укидањем Републике Српске. У првим данима немири нису успели да се прелију у најмлађу српску државу. Српски народ вођен искуством које је проистекло из вишедеценијског страдања Срба на тим просторима успео је да прозре праве намере организатора немира и њихових налогодаваца. Из тих разлога подршка од стране Срба за немире није добијена. Неуспех организовања протеста у Бјељини то доказује. Што се тиче Бања Луке и Приједору на протесте су позивале невладине организације Хелсиншки одбор и Оштра нула. За те две организације карактеристично је то што деле исте вредности са Алијом Изедбеговићем по питању унитаризације Босне и Херцеговине. Велика победа српског народа јесте чињеница да се на наведени позив практично нико од Срба у Републици Срској није одазвао. Оно што сада плаши јесте да су сви они који су током немира ухапшени пуштени на слободу.[2.] Да ли то можда значи да ће исти бити поново усмерени на изазивање немира само ка Српској Републици управо из разлога што се немири као такви у својим првим данима у њој нису „примили“? Такође постоји индиција да су документи из свих кантоналних влада у Федерацији БиХ изнети скоро 10 дана пре него што су немири и почели. Стим у вези поставља се питање чији је заправо био план да до немира дође?
Са друге стране веома је битно видети на који начин ће реаговати политичка елита у Србији за коју ово питање не сме проћи као периферно управо из разлога што је Србија потписник и гарант Дејтонског споразума. Уколико стане раме уз раме са Србима са оне стране Дрине, Република Српска ће свакако успешно преобродити још једну историјску недаћу којај јој долази у сусрет.
Адв. Владимир Ј. Штрбац
__________________
[1.] http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2014&mm=02&dd=09&nav_category=167&nav_id=810051
[2.] http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2014&mm=02&dd=09&nav_category=167&nav_id=810221
Нема коментара:
Постави коментар