Господе и Владико живота мога, дух лености, мрзовоље, властољубља и празнословља, не дај ми. Дух целомудрености, смиреноумља, трпљења и љубави даруј ми, слуги Своме. О, Господе Царе, даруј ми да сагледам грехе своје и да не осуђујем брата свога, јер си благословен у векове векова. Амин.

среда, 8. фебруар 2012.

ПРАВО И ДУЖНОСТ РОДИТЕЉА НА ВАСПИТАЊЕ И ОБРАЗОВАЊЕ ДЕТЕТА – Прилог очувању породичних вредности кроз један осврт на српско породично законодавство

Бог, Отачаство, Породица!
Постављање проблема

Универзална карактеристика модерног Породичног права јесте изузетна сложеност и разноврсност његовог предмета, односно проблема којима се бави и односа које регулише. Једно од питања за чије решавање је нужно поседовање широког знања које обједињује резултате и достигнућа различитих научних дисциплина, и правних и ванправних, јесте питање права и дужности родитеља на васпитање и образовање детета које је регулисано чл. 70. и чл. 71. Породичног закона Србије.[1] Уз употребу превасходно упоредноправног метода, односно, упоређујући савремена решења европских породичних права и међународних конвенција у овој области са решењима српског породичног права, користећи се систематским тумачењем Породичног закона и анализом садржаја (животном и судском праксом), покушаћемо да дамо одговор на следећа питања: каква је правна природа права и дужности родитеља на васпитање и образовање детета, да ли је оно доследно спроведено у Породичном закону Србије и на коме је обавеза његове реализације и какве су последице у случају невршења овог права/дужности. У том циљу, у даљем тексту ћемо анализирати поједине институте Породичног закона и стање у културној и јавној сфери у Србији.

Правна природа права и дужности родитеља на васпитање и образовање детета

„Родитељи имају право и дужност да са дететом развијају однос заснован на љубави, поверењу и узајамном поштовању, те да дете усмеравају ка усвајању и поштовању вредности емоционалног, етичког и националног идентитета своје породице и друштва“,[2] односно „родитељи имају право да детету обезбеде образовање које је у складу са њиховим верским и етичким уверењима.“[3] Идентичне норме у чл. 88. који се бави Породичним односима предвиђа и Нацрт Грађанског законика Републике Србије.[4] Одредбе Породичног закона представљају конкретизацију права која гарантује и Устав Републике Србије из 2006. године (чл. 43. ст. 5.), али и значајни међународни документи које је ратификовала наша земља, као што су Универзална декларација о људским правима (чл. 26. ст. 2. и ст. 3.), Конвенција о правима детета (чл. 29. ст 1. тач. Ц  и тач. Д ) и Међународни пакт о грађанским и политичким правима (чл. 18. ст. 4.), али и Повеља о основним правима у Европској Унији (чл. 14. ст. 3.), из чега произлази да оне имају универзалну вредност.
Усвојена формулација у коначном тексту закона је истина, битно другачија од оне коју је садржао Предлог Породичног закона Србије, усвојен на седници Владе 9.12.2004. године, а којим је било предвиђено да ће „родитељи имати право и дужност да дете васпитавају и усмеравају с циљем да оно прихвати и усвоји вредности које имају универзални карактер“.[5] У породичноправној науци су стога изражена схватања да је српски законодавац приликом формулисања права и обавезе родитеља на васпитање и образовање у коначном тексту закона „изразио одређене идеолошке вредности“[6], односно  да усвојена формулација „не само што је бесмислена, него је и супротна Конвенцији о правима детета.“[7] По нашем мишљењу, усвојено решење јесте комплексније али и прецизније, богатије и потпуније у могућностима јер не развија само једну страну личности детета, не посматра га као апстрактно, већ конкретно људско биће са свим његовим особеностима и различитостима. Речју професора Панова, „универзално је почетно, подразумевајуће и недовољно. Универзалне вредности и теорије изражавају човека као универзално биће, изражавају генусну суштину човека. Индивидуалистичке и националне вредности изражавају конкретног човека као спецификума: емотивни, етички и национални идентитет човека и његове породице и друштва“.[8] Следствено томе, сматрамо да етичке, емоционалне и националне вредности породице и друштва нису у супротности, већ у потпуном сагласју за вредностима које прокламује Конвенција о правима детета, да их оне конкретизују кроз посебности порекла, културе, обичаја и средине којој дете припада. Спознајући кроз васпитање и образовање и оспособљавање за самосталан живот националне вредности своје породице и свог друштва у поређењу са истим таквим вредностима других друштава, дете се учи постојању и поштовању различитости и схвата да ни универзалне вредности нису апстрактно дате или наметнуте, већ да представљају заједнички допринос и достигнуће у развитку духовних и материјалних вредности свих појединих народа на одређеном степену цивилизацијског развоја.
Породица је закон
Право и дужност родитеља на васпитање и образовање детета чини саставни део садржине родитељског права „које је изведено из дужности родитеља и постоји само у мери која је потребна за заштиту личности, права и интереса детета.“[9] Другим речима, ова одредба Породичног закона је императивног карактера (субјекти на које се односи не могу својим договором отклонити њену примену). Тиме уједно долазимо и до круга субјеката на које се односе ово право и обавеза родитеља, а то су она лица над којима постоји родитељско право, односно која нису навршила 18. годину живота или која су стекла потпуну пословну способност навршеном 16. годином живота ступањем у брак уз дозволу суда, или остваривањем родитељске улоге.[10]
Истина, савремено Породично право је много више прожето начелом аутономије воље и тенденција је да се држава неупоредиво мање меша у породичне односе него што је то некада био случај. Али, њега карактерише и „функционализација родитељског односа (родитељска права као социјалне функције)“,[11] што ће рећи да родитељи права и обавезе које имају према деци врше имајући у виду и друштвену одговорност и водећи рачуна о друштвеном интересу који се свакако може изједначити са најбољим интересом сваког појединог детета. У том смислу, право и обавеза родитеља на васпитање и образовање детета се схвата као саставни део најзначајније одговорности родитеља, одговорности за живот детета и његовог права на развој, као једног од темељних права предвиђених Конвенцијом о правима детета.[12] Отуда, и у законом предвиђеним случајевима у којима један родитељ може самостално да врши родитељско право, други родитељ који не врши родитељско право бива овлашћен да споразумно одлучује са оним првим о питањима која битно утичу на живот детета, а у која Породични закон сврстава и образовање детета, што подразумева и избор, промену школе и престанак школовања.[13]
Због природе односа родитеља и деце држава не може и не треба да утиче на начин на који ће родитељи васпитавати и образовати дете (осим кроз надзор над вршењем родитељског права), тако што би им преко својих органа давала свакодневна упутства, препоруке или примедбе. Али, она мора и може да делује превентивно, да кроз најширу законодавну активност која се не би ограничила само на Породично право и предузимањем мера и обезбеђивањим културних, економских, медијских и образовних инструмената створи амбијент у коме би родитељи могли успешно да обављају ово своје право, тј. дужност. Ова обавеза за Републику Србију проистиче и из Конвенције о правима детета која нема за свој главни циљ гарантовање појединих права родитеља према деци као таквих, „већ се и државама чланицама и родитељима даје право и ставља обавеза да детету, у ствари, помогну у остваривању права из Конвенције“.[14] Другим речима, један од принципа на којима треба да се заснивају односи родитеља и деце јесте и тај да „држава има основну одговорност у обезбеђивању услова родитељима за успешно остваривање њихове улоге у породици“.[15]
У оним ситуацијама када се превенција покаже као недовољна или неодговарајућа, држава кроз институт лишења родитељског права делује поствентивно и остварује зацртани општи интерес, заокружујући императивну природу норми којима је регулисано родитељско право. Она дакле, у савременим правима није изопштена из учешћа у породичним односима само онда када у њима треба да оствари заштитну функцију.[16]

НАСТАВИЋЕ СЕ...

Милош Станковић, мастер права, асистент Правног факултета Универзитета у Београду

Напомена: опширнију верзију рада можете наћи у Аналима Правног факултета бр.2/2011
на интернет адреси http://www.ius.bg.ac.rs/Anali/A2011-2/Anali%202011-2%20str.%20235-262.pdf


[1] Породични закон Србије („Сл. Гласник РС“, бр. 18/2005), у даљем тексту ПЗ.
[2] В. чл. 70. Породичног закона in fine.
[3] В. чл. 71. ст. 2. Породичног закона.
[4] Влада Републике Србије – Комисија за израду Грађанског законика, Преднацрт – Грађански законик Републике Србије, трећа књига – Породични односи, Београд 2011, 37.
[5] С. Панов, Породично право, Београд 2010, 201-202, фн. 503.
[6] Г. Ковачек-Станић, Породично право, Нови Сад 2005, 284.
[7] М. Драшкић, Породично право, Београд 2009, 283, фн. 815.
[8] С. Панов (2010а), 201-202, фн. 503.
[9] В. чл. 67. и чл. 68. ст. 2. ПЗ; Решење Окружног суда у Ваљеву, Гж. Бр. 109/06, од 26.1.2006., Интермекс судска пракса.
[10] В. чл. 84. ст. 1. тач. 1. и 2. ПЗ и чл. 11. ст. 2. и ст. 3. ПЗ. Закон не предвиђа основ нити уводи могућност едукативних програма који би родитељима олакшали вршење ових својих обавеза, што је свакако недостатак. Н. Вучковић Шаховић, Права детета и породично законодавство, Ново породично законодавство, ур. З. Поњавић, Крагујевац 2006, 260.
[11] М. Јањић-Комар Реформа породичног права – проблеми модернизације, Правни живот 9/2004, 891.
[12] М. Јањић Комар, Родитељска одговорност, Ново породично законодавство, ур. З. Поњавић, Крагујевац 2006, 250. Темељна права детета утврђена овом Конвенцијом су право на недискриминацију, право на живот, опстанак и развој, право на учешће/уважавање мишљења детета и остваривање најбољег интереса детета. Н. Вучковић Шаховић , 267; Љ. Милутиновић, Породични закон кроз судску праксу, Врховни суд Србије, Билтен судске праксе 2/2008, 267.
[13]В. чл. 78. ст. 3. и ст. 4. ПЗ. Више код С. Панов (2010а), 225; H. Hausmaninger, The Austrian Legal System, Wien 2003, 250; О. Цвејић-Јанчић, Заједничко вршење родитељског права, Правни живот 9/1997, 678; Г. Ковачек Станић, Вршење родитељског права према Породичном закону Србије из 2005. године, Ново породично законодавство,ур. З. Поњавић, Крагујевац 2006, 275.Суд није овлашћен да доноси одлуке које би замениле заједничке одлуке родитеља о битним питањима вршења родитељског права, у које се убраја и питање образовања детета, пресуда Врховног суда Србије Рев. 2557/06, Љ. Милутиновић, Односи родитеља и деце - најчешћи спорови, одлике поступка, Врховни суд Србије, Билтен судске праксе, 3/2009, 233.
[14] Н. Вучковић Шаховић, 255.
[15] Н. Вучковић Шаховић, 267.
[16] В. Влашковић, Породични односи између права на поштовање породичног живота и права на заштиту од насиља у породици, Правни систем Србије и стандарди Европске Уније и Савета Европе, ур. Станко Бејатовић, Крагујевац 2007, 197.

Нема коментара:

Постави коментар