Младост Србије

Свака епоха има своју реч, реч која је покреће. Тако и данас у овом сивилу кроз које пролази српски народ и држава, Србија, гладна, издана, погнута, са милион незапослених људи, 30 000 становника мање сваке године, са највећим бројем младих у последњих 20 година који желе да је напусте и будућност потраже у другој земљи, у окупираном медијском простору можемо често чути „да Европа нема алтернативу“, „ да морамо ово или оно да урадимо због те исте Европе“, „да се Србија залаже и за Косово и Метохију и за Европу“. Некако најупечатљивије звучи она „да нема компромиса око суштинских питања“. Србија је можда заборавила човека који је то изговорио. Његова дела већ сада на суду историје често добијају „мршаву двојку“, више због старих времена и бранилаца његовог лика и дела, него њихових вредности. То није била његова мисао. Била је само изговорена са његове стране.

Младост Србије данас живи ту мисао. Не прави компромис са ултиматумима жене која ће ових дана посетити Србију и која је већ одавно направила компромис са самом собом, „прогутала“ што се прогутати може, зарад своје и мужевљеве политичке каријере, и повећања тиража књиге Монике Левински. Тобоже као да постоје друге и битније вредности у овом свету. Не прави компромис са разноразним злочинцима доказаним у србомржњи, који осим дугогодишње робије не заслужују ништа више од овог народа. Њој не треба тужилац да би знала ко се о земаљску и небеску правду огрешио, није лицемерна и не издаје своје пријатеље у свету, не сагиње се због шенген листе, не тргује са својим Јерусалимом, не подвлачи чак ни административне линије и сваки пут када тој младој Србији неко каже да Косово није српско, млада Србија памти, учи и чека. Може бити ухапшена, остати без посла због својих политичких убећења, зато што воли може бити названа фашистом и хулиганом, зато што верује секташом, њене шетње могу да броје неколико стотина људи, против ње нека се покрећу поступци за забрану, подносе кривичне пријаве, пооштравају закони. Младост Србије, памти, учи и чека. Младост Србије се бори. У средњој школи и на факултету кроз боље оцене, на конгресима и научним скуповима кроз своје научне радове, на утакмицама своје земље трошећи своје грло певајући српску химну, у својој кући ширећи љубав и заснивајући своју породицу, на улици противећи се паради срама. Младост Србије прави компромис али само због себе, када није битно да ли си делија, радовац или гробар. Она јасно прави разлику између пацифисте и миротворца, између своје земље и „штапа и канапа“. Она нема новца, посла, путовања јој нису најбитнија ствар у животу, а секс и град омиљена серија. Зна да је слобода једна ма како да буде изговорена. Зна да јој слободу нико неће поклонити и да се тешком муком и жртвама за њу треба изборити. Није дете планете, еуропејац. Она нема другу земљу осим Србије. Има своју историју, дичи се својим прецима, труди се да не изневери своје потомке. Не прави разлику између српског паора,сељака и Београда. Подједнако јој је битан тај град, исто као што су јој битни Ниш, Нови Сад, Пожаревац, Косовска Митровица, Бања Лука, Грачаница, Пећ, Книн, Херцег Нови, Требиње, Вуковар, Суботица, Нови Пазар. Има своју цркву, своје светиње, монахе и монахиње, има своје православље.

Младост Србије зна да је далеко боље усудити се на велика дела него поредити се са бојажљивим душама које не знају ни за победу ни за пораз. Младост Србије данас живи време великих ишчекивања. Сваки данашњи пораз даје чврстину темељу од којег почиње да се зида победа. Младост Србије побеђује...

Владимир Штрбац