Датум 10.10.2010. године биће упамћен као још један црни дан у историји српске државе. Не улазећи у његову природу, народни бунт који је тог датума преплавио београдске улице, по енергији je личио на онај „петооктобарски“ и „отпорашки“ виђен деценију раније ( у коме моја маленкост није учествовала, што са поносом истичем), али по идеји са садашње тачке историјског гледишта дефинитивно није, с обзиром да је оводанашњи искренији и чистији и нема баш неке везе са „страним капиталом“. Захваљујући „великој мањини људи“која је тог дана „са поносом“ парадирала и побеђивала слободно можемо рећи да је Београд бар на неколико сати подсетио на Белфаст или Бејрут.
Оно што је у првим реаговањима истицано осим наравно „победе људских права“ која је прослављена прекинутом журком у СКЦ-у, је материјална штета коју је главни град Србије том приликом претрпео. Како је данашње време, време материјализма, о духовном и психичком болу који је нанет већинској Србији покушајем организовања те скарадне манифестације биће речи у неком од наредних текстова. Овде ће бити речи о неколико правних норми које се баве управо јавним скуповима какав је био онај од 10.10.2010. године те одговорношћу за материјалну штету која је тога дана начињена српској престоници. Да бисмо уопште могли да говоримо о овом питању потребно је прво дефинисати основне правне појмове који се на то питање односе. Дакле чланом 154 Закона о облигационим односима прописано је да „ ко другоме проузрокује штету дужан је накнадити је, уколико не докаже да је штета настала без њихове кривице“. Под материјалном штетом конкретни закон подразумева „умањење нечије имовине као и спречавање њеног увећања“(члан 155 истог закона). Исти закон под накнадом материјалне штете подразумева успостављање ранијег стања, које је постојале пре наступања штетног догађаја, односно ако није могуће успоставити то стање потребно је исплатити одговарајућу надокнаду у новцу, и тиме анулирату штетну последицу. Са друге стране према члану 2 став 2 Закона о окупљању грађана „простором примереним за јавни скуп сматра се простор који је приступачан за окупљање лица чији број и идентитет нису унапред одређени и на коме окупљање грађана не доводи до ометања јавног саобраћаја, угрожавања здравља, јавног морала или безбедности људи или имовине“. Одмах видимо да је организацијом параде срама ова императивна норма погажена. До ометања јавног саобраћаја је дошло, с обзиром да ни мува није могла да прелети полицијске кордоне који су били распоређени у ширем центру града. Дан пред одржавање јавног скупа, било је забрањено пролазити и паркирати возила и мотоцикле трасом којом ће се поменута парада срама кретати. Такође како је поменута парада прошла поред неколико државних институција а такође и поред Вознесењске цркве, јасно је да је дошло до угрожавања јавног морала. Следећа норма истог закона која може бити занимљива за ову тему садржана је у члану 4 ставу 3 који каже да „као место одржавања јавног скупа може бити пријављен простор из члана 2 став 3 овог закона, ако организатор прихвати да сноси трошкове настале привременом изменом режима саобраћаја и друге трошкове настале ванредним обављањем комуналних услуга“. Како се као званични организатори овог срамног скупа јављају Удружење грађана „Геј стрејт алијанса“ и Независна невладина организација Квирија-центар за промоцију културе ненасиља и равноправности, трошкови настали привременом изменом режима саобраћаја падају на њихов терет. То такође важи и за трошкове настале ванредним обављањем комуналних услуга, јер управо је током параде срама дошло до изражавања народног незадовољства на начин који је подразумевао и страдање имовине, који су опет за собом повукли и предузимање ванредних комуналних делатности. Самим тим неистина је да трошкове који су настали уочи, током и након „параде поноса“ треба да сносе грађани Србије. То поткрепљују и наводи из члана 172 став 1 Закона о облигационим односима који истиче да „правно лице одговара за штету коју његови органи проузрокују трећем лицу у вршењу или у вези са вршењем својих функција“. Напротив, сви ти трошкови по слову закона падају на терет организатора и требају се наплатити са њиховог текућег рачуна. Уколико на рачуну нема довољно средстава, просторије у којима се поменуте организације налазе, све покретне свари треба продати након спровођења поступка који је предвиђен по закону и из тако добијене суме обештетити све оне који су организовањем поменутог јавног скупа материјално оштећени. То важи и за јавна добра и институције града. Све ово поткрепљује и правна норма садржана у члану 5 Закона о окупљању грађана која каже да „ за одржавање реда на јавном скупу одговоран је сазивач“.
Овде треба такође истаћи следећу ствар. Организатори „параде поноса“ не би требали сами да одговарају за штету која је причињена јавним окупљањем грађана који су они организовали. Извори њиховог финансирања су веома стабилне институције, те не би смело да се доведе у питање материјално богатство којим би се штета надокнадила, а којим горе наведена удружења грађана располажу. Међутим како по члану 5 ставу 2 Закона о окупљању грађана „послове заштите личне и имовинске сигурности јавног скупа и других грађана, одржавање јавног реда и мира, безбедност саобраћаја и друге послове који се односе на обезбеђивање јавног скупа обавља министарство унутрашњих послова“, самим тим постоји њихова солидарна одговорност за материјалну штету која је причињена приликом организовања спорног јавног скупа. Само питање надлежне полицијске управе је мање важно с обзиром да је извор финансирања свих полицијских управа исти тј. буџет Републике Србије. Надаље основ одговорности Министарства унутрашњих послова је још чвршћи када се има у виду и захтев за забрану јавног који је поднет од стране „Удружења грађана Двери Српске“, и чињеницу да је поменути јавни скуп у супротности са чланом 11 Европске конвенције о заштити људских права и основних слобода, чланом 54 Устава Републике Србије, чланом 11 Закона о окупљању грађана и ставу судске праксе која се односи на схватање морала. Дакле Министарство унутрашњих послова је имало захтев за забрану на столу, који је био у потпуности у складу са законом и надасве нормом која овлашћује Министарство унутрашњих послова да забрани јавни скуп а то је члан 11 став 1 Закона о окупљању грађана која каже да „Надлежни орган може да забрани одржавање јавног скупа ради спречавање ометања саобраћаја, угрожавања здравља, јавног морала или безбедности људи и имовине“ и ништа није предузело по том питању. Чак иако нису хтели да реагују по поменутом захтеву Српског сабора Двери и забране скуп услед угрожавања јавног морала, могли су бар на основу оперативних података којима располажу да предвиде могућност народног бунта против једне овакве скарадне манифестације и да онда на основу тога забране исту. Чак штавише у току самог скупа на основу члана 12 могуће је реаговати на горе поменути начин што се опет није десило. Наравно све ово подразумева и одговорност непосредних извршиоца, лица која су директно учествовала у предузимању неких незаконитих радњи, стим да ту постоји објективан проблем њиховог проналажења.
Овако на безакоње које је тог дана владало Београдом остаје да нас подсећа снимак на коме тобоже један полицајац брани град од „рушитеља из унутрашњости“. Само ми није јасно у ком Закону о полицији, Правилник о условима и начину употребе средстава принуде, или Упутство о поступању полицијских службеника према малолетним и млађим пунолетним лицима, је пронашао норму која му дозвољава да се било коме у овој земљи обраћа на начин који је приказан на снимку, а да не говоримо о несумњивој дискриминацији, која је том приликом испољена од стране представника државе према припаднику свог народа, као да тобоже рођени Београђанин има више права у Београду него било који други грађанин Србије.
Владимир Штрбац
Нема коментара:
Постави коментар