20. септембра 2010. године почео је пријемни испит за прву генерацију полазника сталне обуке у Правосудној академији. Не стављајући у први план чињеницу да је већ тиме прекршен чл. 31. ст. 1. Закона о правосудној академији којим је прописано да се пријемни испит за почетну обуку организује једном годишње, а најкасније до 1. септембра, чини се оправданим да се овом приликом, тренутно остављајући по страни све квалитете и “квалитете” извршене “реформе правосуђа”, чији је нус продукт и Правосудна академија, осврнемо на начин избора кандидата из чијих редова ћемо за две године највероватније стећи нове судије и тужиоце, како то предвиђа господин Бруно Векарић (Политика, 26. јун, 2010. године), иначе председник Управног одбора Правосудне академије.
Пријемни испит за полазнике, који се оспособљавају за будуће носиоце правосудних функција, се састоји из писменог и усменог дела и теста личности (в. чл. 31. ст. 2. Закона о правосудној академији). Оцене на усменом и писменом делу испита могу бити од 1 до 10, док су оцене на тесту личности “задовољава” или “не задовољава”, при чему се сматра да онај кандидат који добије оцену 1 или 2 на усменом или писменом делу испита, односно оцену “не задовољава” на тесту личности, није положио пријемни испит (в. чл. 33. ст. 1., ст.2. и ст. 3. Закона о правосудној академији). Из овога недвосмислено следи да кандидат може својим знањем да заслужи највише оцене на писменом и усменом делу испита који за предмет имају материјално и процесно грађанско, кривично и прекршајно право и општу културу (чл. 30. ст. 1. Закона о правосудној академији), али да ипак не положи пријемни испит ако структура његове личности “не задовољава”!
Обзиром да закон ни exempli causa не наводи разлоге због којих ће се сматрати да неко лице “задовољава” или “не задовољава” на тесту личности, остаје дискреционо право Испитној комисији, да донесе такву процену. Тиме се јасно потенцијалним кандидатима ставља до знања да они немају право на упис на Правосудну академију, јер тамо где једној страни стоји на располагању дискреционо овлашћење, другој страни никада не припада право! (в. Лазар Марковић, Грађанско право – општи део и стварно право, Београд 1912, 148). Оно што кандидатима стоји на располагању није ништа друго до правна нада, која као таква не ужива никакву правну заштиту, што explicite потврђује и сам Закон о правосудној академији када у чл. 33. ст. 2. каже да “кандидат који није задовољан оценом на усменом делу испита има право да у року од 24 часа од пријема обавештења о оцени поднесе захтев Програмском савету за полагање усменог дела пријемног испита пред посебном комисијом.” Дакле, кандидату који није задовољан оценом Испитне комисије да његова личност “не задовољава”, не стоји на располагању ниједно законом признато средство којим би затражио преиспитивање такве оцене, јер Закон о правосудној академији то право гарантује само оним кандидатима “који нису задовољни оценом на усменом делу испита”.
Поставља се на крају питање, ко ће донети дискрециону оцену да ли личност кандидата “задовољава” или “не задовољава”. Када је законодавац већ употребио тако неадекватан израз који својом полисемичношћу указује на различите врсте задовољстава (да не следимо законску терминологију до краја, па да кажемо “задовољавања”) које могу (а по правилу не би требало) да буду релевантне за оцену способности (подобности) једног кандидата да буде примљен на сталну обуку, и када је законодавац већ пропустио да прецизира и објективизује критеријуме који би то задовољство (тј. “задовољавање”) учинили објективним, а не субјективним критеријумом, за очекивати је било да законодавац онда ваљано одреди чланове Испитне комисије који би својом одлуком отклонили недостатке у његовој правној техници. Међутим, Закон о правосудној академији у чл. 32. наводи да се пријемни испит полаже пред испитном комисијом која се састоји од 5 чланова од којих су три члана судије, а два члана тужиоци, док се у ставу 3. истог члана наводи да за спровођење теста личности Испитна комисија ангажује “стручна лица”. Како законодавац поново пропушта да прецизира из које области та лица морају поседовати стручност, чисто језичким тумачењем норме се може помислити и да то могу бити композитори, фудбалски тренери или професори књижевности, а систематским тумачењем те норме са поменутим чл. 30. могуће је захваљујући законодавчевом стилу извући и такав закључак да један кандидат може доћи у ситуацију да не положи пријемни испит јер спортски аспект његове личности “не задовољава” “стручно лице” у Испитној комисији оличено у стручњаку за сточарство!?
Најзад, поставља се питање шта је законодавац уопште желео остављајући кандидатима правну наду за упис уместо да им гарантује право под унапред утврђеним условима, те користећи тако непрецизне и двосмислене формулације? Бојимо се да има основа за зебњу да дискреционо право “стручних лица” да оценом да ли личност канидата “задовољава”, на велика врата уводи у наш друштвени и правни поредак морално политичку подобност, односно иницијално елиминисање свих оних личности које “не задовољавају” захтеве које пред будуће тужиоце и судије постављају идеали реформисаног правосуђа, па и доминантног стила размишљања и промишљања у контексту “европских вредности”. Пошто је Закон о Правосудној академији урађен по узору на, за српско право у последње време веома референтно хрватско право, то овим путем нећемо да му одузмемо и оне позитивне стране које свакако са собом носи. Ипак, због оних који ће данас после пријемног испита можда са већом зебњом размишљати о одговорима на тесту личности, него о одговорима из кривичног и грађанског права, а очекујући разјашњење наших дилема, постављамо питање: да ли се Законом о правосудној академији у Србију на велика врата поново уводи морално политичка подобност?
Милош Станковић
Нема коментара:
Постави коментар