Господе и Владико живота мога, дух лености, мрзовоље, властољубља и празнословља, не дај ми. Дух целомудрености, смиреноумља, трпљења и љубави даруј ми, слуги Своме. О, Господе Царе, даруј ми да сагледам грехе своје и да не осуђујем брата свога, јер си благословен у векове векова. Амин.

понедељак, 01. новембар 2010.

Ретроспектива тихе капитулације Србије и како се са њом изборити

           Живимо у времену када је веома лако описати стање у коме се српска држава налазе. Потребно је само сагледати неколико догађаја из различитих друштвених сфера, како бисмо дошли до назива који овај чланак носи.
Култни „Утисак недеље“ и гости у њему. Не треба их ни слушати. Емисија је слободно могла да се прикаже и без тона, а бар две особе те вечери биле су на истом задатку, националном, културном, понижавању и разбијању идентитета, самопоштовања, вере, и свега онога доброг што чини душу човека који живи у Србији. Што би рекли „еуропејци“ бавили су се „деконтаминацијом“ Србије, али не оном правом, која је неопходна Србији, због осиромашеног уранијума бачен на нас током акције милосрдни анђео, него оном лажном, „културном“. Ни саме нису свесне да су се разоткриле. Тако је „најурбанија“ политичка странка у Србији те вечери добила нову обожаватељку, списатељицу. Сад Србија има све као и серија Секс и град. Колумнисте, гејеве, гламур, новац, културне водитељке, модне ревије, политичаре са прљавим рукама и мирном савешћу. То што је у међувремено од војске добила ловачко друштво, од државника са грешком грешке од државника, од пропалих државних фирми грађевинско земљиште за станове тајкуна, то је неопходна цена за такав један вредносни систем, коме Србија тежи. Дакле све у једној емисији. Секс и град, колумниста, први скенер културне радијације у Србији, политичар шмекер и водитељка емисије са директним укључењем гледалаца у програм без права да кажу било шта. Уједињени али и разоткривени на свом задатку, скенирани.
Шта се дешава ако погледамо информативни програм те исте телевизијске станице са националном фреквенцијом и „антинационалном уредничком политиком“? Једино што тамо можемо чути је хвалоспев о српској полицији јер није радила свој посао. Дакле пожелимо добро српској држави и искажимо љубав према њој тако што ћемо то тражити од њене полиције, да не ради свој посао, да не хапси криминалце и лопове, да не спроводи судске одлуке. Србија је земља у којој 1000 људи може да изађе на улице заједно са својим вођом који неколико дана након тога тражи аутономију за један део српске државе ( дакле управо оно на шта су неки људи упозоравали пре 10 или више година) и спречи власт државе да спроводи своју одлуку. У исто време у маниру великог стручњака за безбедност вођа је чак и похвалио српску полицију што не спроводи одлуке суда, истакао да се тиме полиција у Србији поправила, а да целокупно понашање њега и његових присталица спада у домен „финоће“. Ништа то није чудно, с обзиром ко је овако нешто изговорио. У информативном програму не треба нам ни тон да бисмо знало шта он мисли о Србији. Тај тон би нам евентуално добро дошао да се огласи онај јунак што је пре 20-так дана бранио његов Београд од лица са „акцентом са југа“. Чисто да каже да ли планира да тако исто ватрено брани Србију, па ако планира да нам каже што већ није тамо где се Србија брани. 
Да би слика о капитулацији била што потпунија побринули су се писани медији. Тако су једне дневне новине пренеле вест да је уједињење свих територија где живе Албанци природно, те да је то процес који има подршку Европске уније и САД-а. У суштини никаква ово новост није. Албанци томе теже још од Призренске лиге. Србија им то може али и не мора замерити, а то опет зависи од тога да ли се по том питању огласио вођа београдских тргова, савесни политичар прљавих руку или неко трећи.
Да овај текст не би био у духу паметовања „српске интелектуалне елите“ која чак није способна да одузме докторат човеку који је подржао агресију на Србију потребно је рећи шта нам ваља чинити. Прво и основно треба променити канал, или чак угасити телевизор, пронаћи алтернативни начин прикупљања информација о стању у друштву. Вулгарност, неукус, некомпетентност, треба обележити, рећи где је, па макар она била и на „националним фреквенцијама“. То је основ. Након тога треба бити храбар и рећи о свему шта мисли,а после тога делати, поправити себе, своју кућу и своју породицу. Дакле својим примером показивати како се Србија брани, и како се свако ко живи у Србији воли. Јер не можете говорити о српској војсци а да сте при томе најблискији контакт са истом имали кроз цивилно служење војног рока. Не можете говорити о беди у Србији а да се при томе не спомене 40% младих људи у Новом Пазару који немају посао, нити велики број Албанаца који траже азил у земљама Западне Европе, који самим тим постају лак плен за манипулацију. Након тога треба поправити српску државу. Рећи јасно да сваки припадник друге националности мора да има сва права и слободе у држави Србији до оног тренутка док српску полицију не назове кољачима. Ако то изговори изврће руглу Србију која је и његова земља. Тиме не поштује ни своју кућу нити своју породицу која живи у тој земљи. Такође треба рећи да нема комадања Србије, као што нема комадања Француске, Немачке или Кине. Тако ћемо бити со у овој чорби од српског друштва. Успећемо да поставимо темељ српској држави у којој су некада војници муслиманске вероисповести полагали заклетву пред хоџом, а православне вероисповести пред православним свештеником, али су се заклињали једној отаџбини, Србији.

Владимир Штрбац
 

Нема коментара:

Постави коментар