Господе и Владико живота мога, дух лености, мрзовоље, властољубља и празнословља, не дај ми. Дух целомудрености, смиреноумља, трпљења и љубави даруј ми, слуги Своме. О, Господе Царе, даруј ми да сагледам грехе своје и да не осуђујем брата свога, јер си благословен у векове векова. Амин.

среда, 29. јун 2011.

ПРЕДСТАВНИЦИ УДРУЖЕЊА СТУДЕНАТА ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА НОМОКАНОН НА ОДАВАЊУ ПОЧАСТИ ЖРТВАМА УСТАШКОГ ЛОГОРА ЈАДОВНО

Откривени споменик жртвама
Потомци и поштоваоци жртава логора Јадовно, уставновили су 26. јун као Дан сећања на Јадовно 1941. године и након 70 година, други пут у претходне две године њихово Удружење организовало је посету и превоз из Београда у најзападнији део Српске Крајине. 

Логор смрти се налази на планини Велебиту 22 км северозападно од Госпића на пропланку Чачић Долац. Дубоко у шуми под ведрим небом, било је једно од најокрутнијих губилишта Срба током Другог светског рата. У овом логору који се састоји од 33 јаме у 132 дана његовог постојања (11. априла до 21. априла 1941. године) за Србе и остале становнике тадашње тзв. НДХ није било ни суда ни судских пресуда, довођени су са целог подручија тзв. НДХ и то свакодневно како би ту били погубљени. Треба напоменути и да је овде ликвидирано 73 православна свештеника. О броју погинулих може се говорити само на бази претпоставки користећи податке које се износе у сачуваним изворима, али никада до сада није достављен званичан списак убијених у овом логору. Што се тиче самих бројева они доста варирају од 41 000 па до 79 000 убијених. Иначе сам логор је затворила италијанска војска крајем августа 1941. године, након што су увидели какве су намере усташког режима и на који начин се желело остваривање етнички чисти тзв. НДХ.

Представници УСПФ Номоканон
Са поласком из Београда и Новог Сада кренули су појединци и представници националних удружења како би одали пошту страдалима. Прешавши пут од око 500 км кроз скоро целу Српску Крајину и дивне пределе српске Лике, аутобуси из Београда и Новог Сада уз касније придружене аутобусе из Ријеке, Бања Луке, Карловца и Загреба ушли су у сам логорски комплекс, уз полицијску пратњу, око 12 часова. Одмах након доласка одржана је служба погинулим жртвама код Шаранове јаме (једна од 33 укупно) до које се једино могло приступити, јер организатори нису омогућили прилаз осталим многобројним јамама по планини Велебит. Иначе према изворима „Војне енциклопедије ” само у Шарановој јами налази се око 35 000 убијених жртава усташког режима. Та јама је дубока 45 метара, и у њу су усташе убацивале своје жртве полу живе, након њиховог претходног бруталног мучења. После завршетка службе и комеморације жртвама требало је да почне и обраћање званичника двеју земаља и откривање споменика жртвама Јадовна, а венце су положили званичници Србије и Хрватске. Говоре су између осталих одржали и представници јавног и политичког живота, Душан Басташић председник „Удружења Јадовно 1941“, председник Српског народног вијећа Милорад Пуповац (уједно и организатори самог догађаја), као и Италијански сенатор Ајмоне Финестра који је био и очевидац самог догађаја у Јадовну 1941. године. Након трочасовног одавања почасти и пружања подршке преосталим крајишким Србима уз топао и братски разговор са браћом, представници Удружења студената Правног факултета „Номоканон” кренули су назад пут Београда.

Шаранова јама
Извештај бисмо завршили речима епископа Атанасија Јефтића: „Јадовно је тих летњих месеци крваве 1941. можда највише крварило, али се крв његових жртава није дала видети, као што је и данас његов мученички мир и покој тако тих и смеран, тако невидљив, а опопљиво жив, живо и присутно у нама. Свете кости Јадовничких мученика запретане су дубоко у утробу Велебита, а њихов небоземни мир и спомен дубоко је присутан у нашим душама,срцима и савестима.“

Такође овим путем се захваљујемо испред Удружења студената Правног факултета „Номоканон”, Удружењу ,,Јадовно 1941“, Милораду и Ђорђу Шекуларцу који су беспрекорно организовали одлазак и одавање почасти страдалим жртвама Јадовна. 

Марко Минић
За информативну службу
Удружења студената Правног факултета
НОМОКАНОН

уторак, 28. јун 2011.

СРБИЈА У ОЧИМА ЗАПАДА

Током прошле недеље дигла се прашина у вези изјаве „познате америчке комичарке” Челзи Хендлер која је на начин својствен једном необразованом америчком грађанину омаловажила и Србију и Српски народ. Ово није ни прва у низу тако увредљивих изјава неких западних јавних личности, али свакако јесте увредљива и заиста говори о односу тамошње „демократске јавности” према једном староевропском хришћанском народу.

Челзи Хендлер
Током емисије Челзи Хендлер, америчке комичарке, у више наврата омаловажавана је Србија као и њен народ. Иако су се у емисији сви присутни томе смејали и такав смисао за хумор на тај начин одобравали, овај поступак изазвао је и логичне реакције званичника наше државе. Упркос томе што је, реакција државе Србије била сасвим логичан и исправан потез емитеру емисије у којој је спорно изречено, оно што у томе не ваља јесте бледа и више формална реакција државе Србије!

Љага која се на наш народ и државу баца већ дуги низ година сасвим сигурно је много већа него овај испад Хендлерове, али свако иоле национално трезвен поставио би питање где је граница када се мора подвући црта и испоставити рачун!? Но, овакава реакција званичне државе и не треба да чуди, када се узму у обзир благе или никакве реакције високох државних органа у много озбиљнијим случајевима. Навешћемо само неколико у скорије време датих несмотрених изјава министра унутрашњих послова Дачића о одрицању од устава поводом заштитет интегритета и суверенитета Србије на подручју наше јужне покрајине, затим изјаве председника Тадића о могућем саживоту са „Великом Албанијом”, а у вези решавања косовско-метохијског проблема и многе друге.

Након неколико дана комешања и полемисања по разноразним медијима о овом испаду Хендлерове уследила је и званична писана реакција амбасадора наше државе у Вашинготну, емитерској кући НБЦ. Иако је уследио, са закашњењем и у прилично благој форми, протест додатно обесмишљава саму реакцију наше државе и баца љагу на наш народ садржајем којим се амбасада определила да представи Србију! Истакавши да је Србија демократска држава, да народ ужива велике слободе, али и да је „Београд познат широм Европе као град са најживљим ноћним животом на целом континенту”, амабасадор Петровић је овако покушао да приближи злонамерној комичарки Хендлер уједно и великој незналици, каква Србија заиста јесте.

Амасадор Србије у Вашингтону Владимир Петровић
Поставља се питање, да ли је битно и умесно у оваквим ситуацијама истицати да је Београд познат као град са „најживљим ноћним животом”?! У тренутку када је Хендлерова свесно и намерно и то на приземан начин рекла оно што званичници запада редовно мисле и говоре о Србији, истаћи Београд као својеврсну „лумперај тачку” на карти, како то западни непријатељи често воле да кажу, „западног Балкана” у најмању руку неодговорно је и неозбиљно и осликава какав однос амбасадор Петровић и режимлије имају према Београду и Србији! Зашто није напоменуто нешто из богате историје Србије, Београда и наших славних времена?! Није поменуто, јер поменута комичарка Хендлер и не зна ништа из историје, вероватно ни САД, а камо ли Србије. Ни амбасадор Петровић нажалост не зна много тога о историји Србије и Београда па као важну и битну карактеристику види представљање Београда и Србије као „лумперај тачке” на карти „западног Балкана”! Овим путем протест је исказала и цела влада, придружујући се овом приземном протесту, који само осликава колико је формалним званичницима битна наша Отаџбина, када је блате и омаловажавају белосветски маргиналци, који су део медијске забаве за милионе! 

У овој сулудој ситуацији, не би чудило ни неко ванредно извињење тзв. председника Тадића, САД као и Хендлеровој, како је она тобоже била у праву у вези изнетог става о Србији?!

На овај начин режим је показао још једном какав однос има према нашој држави, колико му ни Србија ни српски народ не значе, како увлакачки клечи пред САД и креатурама медијских магната САД које у убеђењу да су духовите опстају и згрћу велики новац!

Нас много и не чуди овакав став, посебно након јаке антисрпске медијске кампање током 90-их година прошлог века, али свакако овакви поступци вређају осећања сваког Србина! Комичарка Хендлер није ништа друго до продукт 250 година једва дуге историје САД и кич-културе тзв. цивилизације из које потиче! Недостојност оних који представљају Србију додатно је бреме које оптерећује овакав однос према нашем народу и држави и овај инцидент чини још већим, јер Србија није само „богат ноћни живот и провод”, већ богата историја, славна прошлост, као и стари православни европски народ, који је дао много значајних људи како Србији тако и свету!


Стефан Д. Стојков

понедељак, 20. јун 2011.

ХАШКИ ТРИБУНАЛ И КРИВИЧНО ДЕЛО ЗЛОЧИНА ПРОТИВ МИРА - ТРЕЋИ ДЕО

Хашки трибунал као средство јачања сецесије у федерацији

Распад и рат у СФРЈ


Хашки трибунал се својим настанком у јеку грађанског рата у Југославији и суђењем целокупном српском руководству дефинитивно наметнуо као инструмент јачања сецесије у федерацији која је по међународном праву недозвољена. У ту сврху Статутом Трибунала злочин против мира није предвиђен и не улази у надлежност овог суда. Трибунал, и поред тога што је формиран на основу главе VII Повеље ОУН, није надлежан за злочине против мира, што припремање, планирање и спровођење рата у бившој Југославији и њено разбијање свакако јесте. Ово изостављање је управо и учињено како би се амнестирали истински кривци за распад СФРЈ и пружио легитимитет сецесији у оквиру федерације. 
Да би држава била међународноправни субјект она мора поседовати три кључна елемента: постојано становништво, утврђену територију и суверену власт. Признање неке нове државе је дискреционо право оне државе која признање даје, али та држава мора да поштује међународно право и сходно томе признање може дати само оној политичко-територијалној заједници која поседује горе наведена три елемента државности. У случају Југославије та правила су грубо прекршена. Републике које су извршиле сецесију нису имале у тренутку свог признања све атрибуте своје државности. Своју независност и суверенитет оне су прогласиле путем сецесије која је извршена оружаним и насилним путем. Тиме је наравно грубо прекршено не само међународно, него и унутрашње право СФРЈ. Сецесионистичке републике у време када им је признање дато нису поседовале ефективну власт. На територији данашње Хрватске и Босне и Херцеговине ниједна страна није имала ефективну власт из простог разлога што је беснео грађански рат и оружани сукоб је био у току. Суштински проблем везан за домашај права на самоопредељење, које је као универзално правно правило данас неспорно, своди се на питање да ли оно обухвата и право на отцепљење, сецесију. Модерна правна наука, без готово икаквог спора, одречно одговара на то питање. Према дефиницији проф. др Смиље Аврамов ''под појмом отцепљења или сецесије подразумева се акт једног дела становништва одређене државе да се, заједно са територијом издвоји из састава те државе и ослободи њеног правног и политичког ауторитета кроз стварање сопствене државе.''[1]  
Међународно право и поред одређених покушаја није успело да пронађе критеријуме који би одредили ситуације у којима би се сецесија могла узети као легитимна. Што се тиче доктрине унутрашњег, уставног права, федералне јединице ван сваке сумње немају суверену власт, па сходно томе ни право на сецесију. ''Право федералних јединица на иступање из федерације било би неспојиво са природом федерације и уопште државе.''[2] Дати право на сецесију федералним јединицама би било у потпуној супротности са смислом и суштином федерације као облика државе. Неспорно је притом да ниједна озбиљна држава не може дозволити сопствено разбијање и распарчавање. Устав СФРЈ од 1974. је признао право на сецесију, али је за остварење оваквог чина била неопходна сагласност свих чланица федерације, укључујући и аутономних покрајина. Сецесионистичке републике у Југославији су, међутим, признате од стране УН без испуњења ових услова, чиме су грубо прекршена правила међународног права и основна начела Повеље УН. Ово кршење права је још драстичније када је реч о Босни и Херцеговини, с обзиром да се она уопште није изјаснила као држава. ЕЗ, пре свих Немачка, и САД су покушале да оправдају признање сецесионистичких република путем два документа: Декларације о смерницама за признање нових држава у Источној Европи и СССР-y и Декларације о Југославији. Ове декларације су служиле искључиво за једнократну употребу, а Декларација о Југославији у потпуности прелази преко начела ефективне власти. Кључну улогу у оправдању овог признања од стране ЕЗ и САД представља мишљење Бадинтерове комисије која је изнела став да се СФРЈ налази у фази распадања. Овај потпуно лажан и нетачан став је оспорен самим тим што је СРЈ остала да постоји у државотворном смислу као правни наследник СФРЈ. Као што исправно примећује проф. др Смиља Аврамов: ''Приликом пријема нових држава у УН маја 1992. посебно је наглашено да ће ова организација гарантовати неповредивост њихових граница прелазећи ћутке преко повреде суверенитета Југославије, државе оснивача УН.''[3] Путем резолуције 713 УН су следиле пут ЕЗ и САД и почеле су да примењују принудне мере у смислу главе VII Повеље. Отада па надаље Савет безбедности ће само гарантовати сувереност тих сецесионистичких република, а не сувереност Југославије којој је по правилима међународног права морао да притекне у помоћ. Савет безбедности је том резолуцијом и наредном, број 721, представио ситуацију у Југославији као претњу међународном миру и безбедности. ''Изостала је квалификација дела, па чак и помињање оружане сецесије које су извеле илегално наоружане паравојне снаге и плаћеници убачени из иностранства, а из чега је произашао грађански рат. Сецесија је третирана као ослободилачки чин, а очување државе као акт агресије, што ће у историји остати забележено као својеврсни парадокс.'' [4]
колоне српских избеглица из РСК , август 1995.
Трагично је и то што мировне снаге које су упућене у Југославију нису заиста служиле успостављању мира, већ су од самог почетка своје мисије помагале оружану сецесију. На оне територије које су требале да буду под њиховом заштитом у данашњој Хрватској извршена је агресија од стране хрватских снага. Реч је о нападу на Западну Славонију 1. маја 1995. и Републику Српску крајину 4. августа исте године уз подршку снага Северноатлантске алијансе. Све до тих напада, на тим подручјима Хрватска није имала ефективну власт, а тамошње становништво се референдумом изјаснило за останак у оквиру Југославије, али је међународна заједница још једном показала своје двоструке стандарде и ускратила Србима право на самоопредељење. Дакле, ЕЗ и САД признале су право на самоопредељење свим нацијама, осим српској која је чинила већину становништва СФРЈ. Право на самоопредељење је тиме третирано потпуно погрешно, на потпуно непримерен начин, као територијални принцип, а не као право, и то субјективно право једне етничке скупине, односно народа, што оно по својој суштини и јесте.
Тиме што није установио своју надлежност и за злочин против мира (агресију), Хашки трибунал је озаконио подржавање, планирање, припремање и учествовање међународне заједнице, пре свега САД и Немачке у оружаној сецесији, што заправо представља акт агресије према нашој земљи и народу.

Закључак
 
Из самог противправног начина оснивања Трибунала произилази да су мотиви, разлози стварања оваквог суда били чисто политички, да ''се ради о политичком решењу политичких проблема који су се пред Савет безбедности у одређеном моменту поставили. Оснивање Трибунала представља принудну меру ради успостављања и очувања међународног мира, дакле ради се о остваривању једног политичког циља par exellence''.[5] Политички мотиви никако не могу бити ваљани правни основ за оснивање, рад и правично и правно утемељено функционисање суда, а нарочито кривичног суда. Сасвим оправдано се може бранити став да је прави, истински циљ оснивања Трибунала био продужетак рата против наше земље другим средствима и суђење комплетном руководству Србије ради наметања колективне одговорности и кривице целокупном српском народу. На тај начин, делатност Хашког трибунала представља грубу повреду једног од темељних начела међународног права, забране дискриминације. 70% лица оптужених од стране тужилаштва јесу српске националности. Оно што представља посебну безочност и непринципијелност овог суда јесте чињеница да је он узео себи право да прекраја целу историју српскога народа. У том циљу трибунал је поверио једном назови историчару да испита и истражи историју српског народа од 14. века па до данашњих дана. ''Тај наводни историчар био је Џемс Гау (James Gow), британски публициста, који се годинама бавио нашом савременом историјом а да није био у стању да чита архивску и другу грађу на српском или хрватском језику. Он је на почетку самог суђења подастро преглед збивања на овим просторима, почев од Косовске битке до 1992. године, не би ли тако разјаснио историјски контекст у којем је отпочео етнички и верски рат у бившој Југославији.''[6] Тако прикупљене податке, суд је узео као доказане чињенице које се од тада примењују у свим поступцима Трибунала. Најпознатија од ових наводних чињеница је свакако тај чувени злогласни пројекат стварања Велике Србије који према судијама овог суда постоји већ више од 6 векова. У образложењу пресуде Душку Тадићу, првом Србину осуђеном у поступку пред Хашким трибуналом стоји следеће: ''За Србе, њихова борба из четрнаестог века против турског непријатеља, без помоћи других балканских народа, представља ратни поклич за Велику Србију.''[7] Ова реченица је свакако лажна и безочна и представља Видовдан, свети дан и историјски пораз Срба од Турака као почетак борбе за стварање Велике Србије. Ово образложење вређа и унижава целу српску историју и најстрадалнији дан у историји српског народа. Како би замисао судија Хашког трибунала била што јаснија навешћу још један цитат из образложења пресуде Тадићу: ''Замисао Велике Србије има дугу историју. Она се појавила у првом плану политичке свести у облику сличном садашњем још пре 150 година, а добила је замах између два светска рата. У сваком садашњем облику та замисао је укључивала два јасна аспекта: прво, укључивање две аутономне покрајине, Војводине и Косова, у Србију и друго, проширење повећане Србије, заједно са Црном Гором и оним деловима Хрватске и Босне и Херцеговине у којима живи бројно српско становништво.''[8]
Србија по мери хашког трибунала
Злонамерно је и лажно тврдити да идеја уједињења српског народа у једну државу представља замисао Велике Србије. Многи други народи, пре свих Италијани и Немци су тежили да се уједине, како у националном, тако и у државном смислу, па ниједном озбиљном научнику није пало на памет да то представља као некакву злочиначку идеју стварања Велике Италије или Велике Немачке. Надаље, према судијама Трибунала, још један неспоран доказ великосрпске идеје је, како они кажу, укључивање Војводине и Косова у састав Србије. Хашке судије су на овај начин свакако намерно и свесно превиделе то да су како Војводина, тако и Косово и Метохија већ биле у саставу Србије, почев од завршетка Првог светског рата 1918. године, па сходно томе нису никада могле да поново буду укључене у састав Србије. Скандалозно је то што према судијама овог суда Србија која у свом саставу садржи Војводину и Косово и Метохију представља Велику Србију, јер обухвата ове две покрајине, што значи да је и данашња Србија у ствари такође Велика Србија, из простог разлога што се у њеном саставу још увек налазе ове две покрајине. ''Стога би по слову хашких пресуда окупирање Космета и проблематизовање статуса Војводине био племенит покушај да се Велика Србија сведе на нормалну, свету и суседима прихватљивију Србију. Но, како се већ проблематизује и статус Рашке, то јест српског дела негдашњег Новопазарског санџака, изгледа да би нормална, ни велика ни мала Србија била прекумановска Србија коју, по мишљењу садашњих господара света и њихових судија у Хагу, Срби као народ једино заслужују.''[9] 

крај
                                                                                                Сибин Вукадиновић
                                                                                                             Срђан Ного

Упутнице:


[1] Смиља Аврамов и Миленко Крећа: Међународно јавно право, ''Савремена администрација'', Београд, 2003, стр. 82.
[2] Ратко Марковић: Уставно право и политичке институције, ''Службени гласник'', Београд, 2000, стр. 464.
[3] Смиља Аврамов и Миленко Крећа: Међународно јавно право, ''Савремена администрација'', Београд, 2003, стр. 88.
[4] Смиља Аврамов и Миленко Крећа: Међународно јавно право, ''Савремена администрација'', Београд, 2003, стр. 231.
[5] Зоран Стојановић: Међународно кривично право, ''Досије'', Београд, 2003, стр. 96.
[6] Коста Чавошки: Зборник радова са Међународног научног скупа одржаног у Српској академији наука и уметности у Београду од 24-26. октобра 2002. Велика Србија-истине, заблуде, злоупотребе, ''Српска књижевна задруга, Београд, 2003, стр. 479.
[7] Из пресуде Душку Тадићу, цитирано по Коста Чавошки: Зборник радова са Међународног научног скупа одржаног у Српској академији наука и уметности у Београду од 24-26. октобра 2002. Велика Србија-истине, заблуде, злоупотребе, ''Српска књижевна задруга, Београд, 2003, стр. 480.
[8] Из пресуде Душку Тадићу, цитирано по Коста Чавошки: Зборник радова са Међународног научног скупа одржаног у Српској академији наука и уметности у Београду од 24-26. октобра 2002. Велика Србија-истине, заблуде, злоупотребе, ''Српска књижевна задруга, Београд, 2003, стр. 480.
[9] Коста Чавошки: Зборник радова са Међународног научног скупа одржаног у Српској академији наука и уметности у Београду од 24-26. октобра 2002. Велика Србија-истине, заблуде, злоупотребе, ''Српска књижевна задруга, Београд, 2003, стр. 485.




понедељак, 13. јун 2011.

СПОРОВИ ОКО РЕХАБИЛИТАЦИЈЕ И РЕСТИТУЦИЈЕ, ПОВОДОМ СУДСКЕ РЕХАБИЛИТАЦИЈЕ ДР МИЛАНА МЛАДЕНОВИЋА


Удружење студената Правног факултета НОМОКАНОН 
Вас позива да присуствујете трибини:

СПОРОВИ ОКО РЕХАБИЛИТАЦИЈЕ И РЕСТИТУЦИЈЕ, поводом судске рехабилитације др Милана Младеновића

Учествују:
- проф. др Јовица Тркуља,
- проф. др Милан Брдар,
- мр Срђан Цветковић,
- проф. др Милан Младеновић
- судија Гојко Лазарев


Трибина ће се одржати 15. јуна, са почетком у 19 часова у
амфитеатру II Правног факултета.

Добродошли!

http://zakonik.blogspot.com/
uspfnomokanon@gmail.com

недеља, 12. јун 2011.

НАЈАВЉЕНИ ДОГАЂАЈИ ПОВОДОМ ОДРЖАВАЊА НАТО КОНФЕРЕНЦИЈЕ У БЕОГРАДУ



Протест против доласка НАТО-а у престони град који организује Демократска странка Србије ће се одржати у недељу 12 . јуна у 16.00 часова на платоу испред Философског факултета под називом – НИКАД У НАТО!
На протесту ће говорити: Mила Алечковић, Матија Бећковић, Бора Ђорђевић, Борис Малагурски, Драгомир Анђелковић, Милутин Шошкић, Добрица Ерић…

Српска радикална странка организује протест такође због одржавања НАТО скупа у Београду.
Протест се организује у понедељак, 13. јуна, у 12 часова, испред зграде Председништва Републике Србије.

Двери – Покрет за живот Србије организују у понедељак протестну вожњу улицама Београда против НАТО конференције која се од 13. до 15. јуна одржава у нашем главном граду.

Интернет гласило правничког сталежа ЗАКОНИК и Удружење студената Правног факултета НОМОКАНОН се придружују протестима и овом приликом Вас позивамо да се придружите општем протесту против приближавања Србије НАТО као и најављеног НАТО скупа који ће се одржати у Београду 13.-15. јуна и присуствујете назначеним догађајима.


СРБИЈА НЕ У НАТО!

петак, 10. јун 2011.

ХАШКИ ТРИБУНАЛ И КРИВИЧНО ДЕЛО ЗЛОЧИНА ПРОТИВ МИРА - ДРУГИ ДЕО

Агресија као међународно кривично дело

тзв. колатералнa штета НАТО агресије
Агресија представља међународно кривично дело. ''То је насилна акција, једне или више држава, против територијалног интегритета или политичке независности друге државе, предузета са намером да оспори право на опстанак државе, измени њен друштвени и економски систем, и томе слично.''[1]  
Агресија је сложена појава. Осим оружане постоји и економска, политичка, пропагандна (облици индиректне агресије). ''Агресивни ратови су стална појава у развоју човечанства. Њихова инкриминација, односно дефинисање као посебног деликта (злочин против мира) ипак нема дугу историју.''[2] 
За санкционисање агресије значајни су Версајски уговор из 1919. и његове одредбе о кривици немачког цара Вилхема II, затим Брајан-Келогов пакт из 1928. и документи нирбешког и токијског суда, којима је агресија, која је по Брајан–Келоговом пакту државни деликт, ''овим de facto постала кривично дело које може да учини и појединац.''[3]  

Хуманитарна интервенција као вид агресије

Концепт хуманитарне интервенције представља акт насилног мешања једне државе у ствари друге државе, да би се тако остварили сопствени интереси. Страна која интервенише најчешће налази оправдање у ''хуманитарним'' разлозима. Управо путем наводне заштите људских права, отвара се могућност да се ''заобиђе'' забрана употребе силе у међународним односима, ''јер ако се слободно допусти било којој држави или организацији да процењује када се у некој другој држави масовно крше људска права и тиме угрожава светски мир и сл, онда је сасвим лако могуће да одређена држава такву процену направи, не на темељу реалног стања, већ на основу сопствених интереса, које ће остварити таквом оружаном хуманитарном интервенцијом преобученом у легално рухо.''[4] 
симулација преговора у Рамбујеу
Уколико стање у некој држави представља претњу миру и безбедности, постоји прописана процедура у оквиру УН, те нема потребе прибегавати никаквим конструкцијама каква је ''хуманитарна'' интервенција. Може се констатовати да је ''цео концепт хуманитарне интервенције у основи погрешан и омогућава да моћне државе спроводе агресију ради остваривања сопствених интереса, а онда, то правдају хуманитарним разлозима... Из овога произлази да право на хуманитарну интервенцију не постоји, а свака агресија која се именује као хуманитарна интервенција није чак ни злоупотреба права, јер такво право не постоји, већ представља најобичније противправно понашање, односно злочин против мира'' [5]  
Из наведеног је јасно да је НАТО починио агресију на СРЈ 1999. године, и при томе, између осталог прекршио: општа правна начела као што је начело bona fides путем намештених преговора у Рамбујеу, затим pacta sunt servanda ултиматумом у Рамбујеу, nemo iudex in sua causus које постоји још од античког доба, а предвиђа га и сама повеља УН, члан 27. став 3, као и да се причињена штета мора надокнадити, нарочито ако је учињена противправним актима. Прекршена су и општа начела међународног права, на пример начело суверене једнакости држава, начело забране претње силoм и начело забране употребе силе. Прекршена је и Повеља Уједињених нација, повређени су основни циљеви и основна начела УН, начело одржања међународног мира и безбедности, обавезе мирног решавања спорова, забране мешања у унутрашње послове држава, повређена је обавеза да се спор изнесе пред Савет безбедности УН,као и забрана предузимања принудних акција без одобрења Савета безбедности УН. Повређене су и бројне мултилатералне и билатералне конвенције (Хашке конвенције из 1899. и 1907, Женевске конвенције о заштити жртава рата 1949. и Допунски протокол I уз њих из 1977, и многе друге).[6]  
Део те агресије био је и Хашки ad hoc трибунал. У току бомбардовања он је подигао оптужницу по налогу НАТО пакта против тадашњег председника СРЈ Слободана Милошевића, о чему сведочи у својој књизи Марти Ахтисари: ''Добили смо телефонске позиве из Немачке, УН и са других места све тајанственији један од другог. На крају је Анан телефонирао тајном везом преко финске амбасаде у Стокхолму и рекао ми да је у Хагу подигнута оптужница против Милошевића. Пре тога се у телефонским разговорима помињало да је госпођа из Хага заузела стварно тврду линију и што мање говорите, то боље. Информација је требало да буде објављена два дана касније у 14:00 часова. Чули смо такође да је председник Србије добио исти третман. То је поткопало наш резервни план да разговарамо са њим уместо са Милошевићем. 26.05. смо одлетели у Москву…Пре званичног сусрета састао сам се са Талботом на ручку у финској амбасади. У тој фази бавили смо се и таквом мишљу да следећег јутра на брзину свратим до Београда и да оданде одем пре четрнаест часова, када је требало да буде објављена оптужница против Милошевића”[7]  
Још један доказ о овоме пружа у својој књизи Весли Кларк: “У уторак, 25. маја (1999.) до нас су стигле гласине да ће међународни кривични суд у Хагу подићи оптужницу против Милошевића. Био сам један од неколицине с којима је главни тужилац Луиз Арбур разговарала када је покренула правни поступак против Милошевића... У среду увече позвали су ме из Стејт Департмента. Тачно је, рекли су. Милошевић ће сутра бити оптужен.''[8] 
Варварински мост, варварски чин агресије НАТО-а
Може се поставити оправдано питање како све ове дипломате и официри знају за оптужницу и какве везе они имају са тим. Иначе оптужница је подигнута без икаквих доказа, јер истрага је почела да се спроводи после јуна 1999. и окупације Косова и Метохије (а оптужница је подигнута у мају када није физички било могуће за истражитеље из Хага да обављају истражне радње. Али Хаг у свом маниру прво подигне оптужницу, па онда скупља ''доказе'') 
Да је Хашки трибунал политичка творевина доказао је и својим одбијањем да суди одговорним у НАТО алијанси за бројне злочине почињене током агресије на СРЈ, правдајући то својом ''ненадлежношћу''. Овакав став је у супротности са чланом 1. Статута ad hoc трибунала који предвиђа надлежност овог суда за сва лица која су осумњичена за кривична дела из његове надлежности (чланови од 2 до 5).

Хашки трибунал као средство индиректне агресије

Хашки трибунал је средство индиректне агресије на српски народ. У то не може, нити сме бити сумње међу теоретичарима међународног права. Довољно је илустровати ову тврдњу са само пар примера (а заиста има их много).
Некадашњи председник трибунала Антонио Касезе поводом подизања оптужнице против др Радована Караџића, тада председника Републике Српске каже: ''Одлука представља фундаменталан корак, па да видимо ко ће сада сести за преговарачки сто са неким ко је оптужен за геноцид.''[9] 
Поводом Хага у хрватској штампи су се могли срести и овакви натписи: ''да је Међународни трибунал створен управо да Београду ствара невоље и да буде механизам за обнављање притисака против Срба у другој фази југо кризе.''[10] 
Као потврду ових речи можемо навести и став Ремзија Кларка, према чијем мишљењу ''основни инструменти америчке политике према Србима су Трибунал, ОСЦ и стални избори, да тим изборима одузму земљу од народа.''[11] 
У овом кратком излагању осврнули бисмо се још само на један (а заиста их има много) интересантан случај. Ради се о донедавном председнику Хашког трибунала Теодору Мерону. Овај, иначе познати професор међународног права из САД, пре него што ће постати председник тог ''суда'' истицао се публицистичким чланцима пуним мржње против српског народа и државе током 1998/99. године.[12]  
Хашка инквизиција: Суђење истини
И пракса суда потврђује све претходно изнете наводе. Оптужено је руководство, и војно и цивилно, Срба, и у Србији, и у Републици Српској крајини и Републици Српској. Злочини који им се стављају на терет су по својој природи колективни, и на оптуженичкој клупи је у ствари цео српски народ. Са друге стране систематски се игноришу и прикривају бројни и страшни злочини учињени над Србима, који су и били највеће жртве ратова на овим просторима. Докле сеже лицимерје Хага илустроваћемо само једним примером. У Статуту трибунала, члан 10, став 1, предвиђено је начело ne bis in idem (само половично јер у ставу 2 се наводи да пресуде националних судова не обавезују Трибунал, и да он може судити поново за већ пресуђену ствар!?), односно да се ниједном лицу не може судити пред домаћим судом за дела за која му је већ суђено пред Хашким трибуналом. Међутим кад су Срби у питању ни ово правило не важи. ''О томе сведочи случај пуковника ВРС Алексе Крсмановића, коме је после ослобађања од стране ad hoc трибунала, суђено за та кривична дела пред Вишим судом у Сарајеву. Хашки трибунал, иако је знао за то, није нашао за сходно да упозори национални суд.'' [13]
Последњи удар идеолошке инквизиције Хага биће усмерен на Србску Цркву, као ''ратнохушкачку установу'' коју треба ''денацификовати''.[14] Много пута је наша Црква нападана да крије оне које Хаг прогони. Чак су и свештеници и њихове породице били физички нападани (Старовлах). Можда о овоме најбоље сведочи исповест Милована Бјелице, који је више од 2 месеца држан у војној бази у Тузли, где је био, уз примену тортуре, без контаката са породицом и адвокатом, ислеђиван од агената ЦИА –е, који су га између осталог испитивали и о томе зашто Срби подижу гробља и цркве широм Босне, сумњајући да се то ради због помагања у скривању оптужених Срба!?[15] Заиста, какав коментар дати на ово.

наставиће се... 

                                                                                                     Сибин Вукадиновић
                                                                                                     Срђан Ного


Упутнице:


[1] Смиља Аврамов и Миленко Крећа: Међународно јавно право, ''Савремена администрација'', Београд, 2003, стр. 645.
[2] Милан Шкулић: Међународни кривични суд, ''Досије'', Београд, 2005, стр. 282.
[3] Исто, стр. 282.
[4] Милан Шкулић: Међународни кривични суд, '''Досије'', Београд, 2005, стр. 284-285.
[5] Исто, стр. 285.
[6] Борис Кривокапић: НАТО агресија на Југославију –сила изнад права, ''Чигоја штампа'', Београд 1999, стр. 43 -88.
[7] Марти Ахтисари: Мисија у Београду, ''Филип Вишњић'', Београд 2001, стр.150.
[8] Весли К. Кларк: Модерно ратовање (Босна, Косово и будућност оружане борбе, ''Самиздат Б 92'', Београд 2003, стр. 361.
[9] Наша борба, 27. 7. 1995. године, цитирано по Коста Чавошки: Хаг против правде, ИКП ''Никола Пашић'', Београд, 1998, стр. 47
[10] Мароје Миховиловић: Нирнберг у Хагу, Нови  лист, Ријека, 16.10. 1994., цитирано по Митар Кокољ: Међународни кривични суд за претходну Југославију, ''Центар маркетинг'', Београд, 1995, стр. 56.
[11] Из експозеа тадашњег заменика министра правде БиХ Драгана Божанића на округлом столу у организацији Југословенског удружења за кривично право и криминологију на тему ''Стални међународни суд, реалност или не'', одржаном 31. 10. 1998. године у Београду. Цитирано по Драго Радуловић: Међународно кривично право, ''Културно –просвјетна заједница'', Подгорица 1999, стр. 149.
[12] О Теодору Мерону више видети: Војислав Шешељ: Геноцидни израелски дипломата Теодор Мерон, ''Српска радикална странка'', Београд, 2004.
[13] Срето Ного оп. цит. стр. 115
[14] Владимир Димитријевић: Велики мајстор историје и његови шегрти, ''Двери српске'', број 24, Београд 4/2004. стр. 8
[15] Милован Бјелица, ''Недељни телеграф'', 30. 6. 2004.

четвртак, 09. јун 2011.

На наше  питање „Шта Ратко Младић представља за вас?“, 85% одговорило је да представља „Српског хероја и симбол српске борбе за слободу“, 5% сматра да представља „Српског генерала који је имао своје славне и неславне тренутке“, такође 5% сматра да он представља „Веома способног и праведаног војника који је своју част умрљао тако што је допустио „Сребреницу““, док 5% сматра да Ратко Младић представља „Ратног злочинца .

Хвала на учешћу у анкети.


недеља, 05. јун 2011.

Хуманитарна акција "Док је Срба, и Крајине биће..." Српског друштва "Задужбина" и хуманитарне организације "Срби за Србе"

Српска омладина још једном је на делу показала своју саборност и слогу. Окупљени у неколико организација, вођени узвишеним циљевима у борби за бољи положај српског народа, заједничким снагама спровели су у дело нову акцију помоћи угроженим српским породицима на подручју Српске Крајине. У другој заједничкој акцији (петој по реду за нашу организацију) чланови Хуманитарне организације „Срби за Србе“ из Србије и Српског Друштва „Задужбина“ из Словеније, својим присуством на терену, а истовремено финансијски потпомогнути Хуманитарном организацијом „Немањићи-Тићино“ из Швајцарске и „Српском Православном Омладином Инсбрук“ из Аустрије, протеклог викенда 20-23.05. завршили су дуго планирану акцију на подручју Лике у српској Крајини. Заједничким радом, а пре свега братском слогом, посећено је и помогнуто десет породица са укупно 25 деце.Прикупљена средства за помоћ у износу од 4.600 € утрошена су на лицу места на већ раније утврђене потребе наших породица, док је та изузетна сума употпуњена са неколико комада беле технике, пакетима одеће, обуће, постељине, посуђа, играчака и књига које су као посебан вид помоћи допремили представници Српског Друштва „Задужбина“.
Положај Срба у Лици и даље остаје тежак и пун неизвесности. Нажалост ништа ново када се ради о српском народу као националној мањини на територијама ван матице. Тешко се долази до било каквог запослења, а не могу се баш ни подичити поштовањем основних грађанских права, која можда постоје на папиру али далеко од праксе. Наша организација ће и даље у сарадњи са братским удружењима и сходно нашим могућностима обилазити најугроженију браћу и сестре широм Крајине, како би им нашим скромним доприносом и посетом првенствено дали снаге да истрају на својим вековним огњиштима, а затим им и делимично унапредили њихов социо-економски статус. Ово је уједно и позив свим удружењима, организацијама, појединцима па и државним установама да не забораве многострадални и напаћени народ Српски на територији Крајине, и да свако на свој начин одигра своју улогу у побољшању њиховог положаја.

Овом приликом се захваљујемо свим братским удружењима, нашим донаторима као и појединцима који су својим учешћем, гостопримством и залагањем омогућили да се акција у Крајини спроведе онако како је и планирана.

 Са вером у Васкрслога Бога,
Предраг Маринковић
Хуманитарна Организација „Срби за Србе“

цео извештај на сајту Српског друштва Задужбина
http://www.sd-zaduzbina.com/dok-e-srba-i-kra-ine-bi-e.html


четвртак, 02. јун 2011.

НОВА - СТАРА КРИВОТВОРЕЊА ИСТОРИЈЕ

Инсистирање лидера Социјалдемократске странке и председника црногорског парламента Ранка Кривокапића на усвојању закона у којем ће писати да је Србија 1918. године насилно анектирала Црну Гору представља нов и груби покушај фалсификовања историје. Овај покушај у бити није нов него је последњих година поново актуелизован. Очекивало се да ће представници историјске и правне струке бити јединствени у оцени и реакцији оваквих покушаја али одговора бар јавно ових дана нисмо били у прилици да чујемо.

Цетиње, 28. 8. 1910. проглашење Црне Горе за краљевину
Тврдња да је династија Петровић детронизована насилним актом не само да не одговара историјским чињеницама него ствара погрешну слику односа Србије и Црне Горе. Историјски догађаји се тумаче аршинима времена у којем су настали а не касније, јер у том случају разлике између фалсификовања и ,,новог читања историје,, скоро да и нема.

У законски текст, односно у владином предлогу закона уврштена је норма по којој је династија Петровић детронизована насилним актом.

Ради историјске истине и појашњења прилика у Црној Гору 1918. предлагачи оваквог закона морали би консултовати историјску и архивску грађу и тамо пронаћи све одговоре.

Црну Гору 1918. године ослободили су црногорски устаници и комите. Они су преузели команду од окупатора у свим црногорском градовима и створили услове за успостављање привремене цивилне власти. Било је преко 30 000 устаника и комита. У време заседања Подгоричке скупштине у Црној Гори се налазило само 700 војника Другог Југословенског добровољачког пука. То су били бивши војници аустругарске војске, Срби из Босне, Херцеговине, Војводине, Хрватске и Боке, затим Хрвати и Словенци а било је и Италијана и Чеха. Ова јединица је била, додуше под командом српске војске. У пуку није био ни један војник из Србије!!

Треба напоменути и други важан податак, пук је био стациониран у Боки која тада није била у саставу Црне Горе. Простом рачуницом отклања се свака претпоствка да је 700 војника окупирало Црну Гору у којој је тада било 30 000 наоружаних људи.

Последња црногорска скупштина је изабрана јануара 1914. и после четворогодишњег мандата њен рад по сили сопствених закона је истекао у јануару 1918. године. За време мандата ове последње црногорске скупштине, због ратних прилика имала је само један сазив, крајем 1915. Дакле после јануара 1918. године истеком мандата скупштина је стављена ван снаге и нема говора о неком њеном прекинутом континуитету.

Друго, Подгоричку скупштину су сазвали искључиво и само народни прваци из Црне Горе без и једног држављанина Србије, па тако одлуке Подгоричке скупштине се по логици ствари морају сматрати као унутрашња ствар црногорског народа.

Дворска застава Црне Горе у доба династије Петровић
Референдум о присаједињењу Црне Горе и Србије је урађен исто тако без учешћа држављана Србије. Овај референдум је запамћен и по боји гласачких листића. Да би се отклонила било каква злоупотреба гласачких листића код неписмених гласача штампани су у две боје. Зелени листић је био предвиђен за самосталну Црну Гору а бели за уједињење са Србијом. Од тада у народу постоји назив за присталице једне или друге опције и вечита подела на ,,бјелаше,, и ,,зеленаше,, Референдумом народ Црне Горе је своју будућу судбину везао у заједништво са Србијом и новонасталом краљевином СХС. Дакле све одлуке, скупштинске и референдумске биле су донесене вољом народа Црне Горе.

Са друге стране народ у Србији је одвајкада Црну Гору доживљавао као спасиоце српства, пијемонт и српску Спарту. Најсрпскији део свеколиког српства. Црна Гора је била земља предака већине становника Србије, и саме династије Карађођевић па су емотивне и националне везе биле нераскидиве. Заједништво Црне Горе са Србијом доживљаван је као природни след историјских догађаја и никако као резултат некаквог ,,великосрпског,, пројекта како се данас тумачи.

Од тада је прошло, безмало цео један век и много тога се променило. Распадом Југославије настале су нове државе и то су можда природни процеси у развоју друштва. Референдумском одлуком Црна Гора је постала самостална и суверена држава и ту већинску народну одлуку треба поштовати.

Међутим фалсификовањем историје, непотребним и ничим изазваним непријатељским ставом према дојучерашњој браћи и саплеменицима прави се велика и непроцењива штета. Имао је српски народ у својој дугој историји бројне непријатеље и са свима, уз огромне жртве излазио је на крај. Од својих традиционалних непријатеља научио је како треба да се постави, одбрани и сачува.Генерацијама васпитаван у једном, слободарском и братском духу српски народ једино на шта није спреман и нема одбране је антисрпско деловање сопствене браће.

Бранко М. Јевтић