Господе и Владико живота мога, дух лености, мрзовоље, властољубља и празнословља, не дај ми. Дух целомудрености, смиреноумља, трпљења и љубави даруј ми, слуги Своме. О, Господе Царе, даруј ми да сагледам грехе своје и да не осуђујем брата свога, јер си благословен у векове векова. Амин.

понедељак, 30. јануар 2012.

ИЗБОРИ 2012. У СРБИЈИ И КРШЕЊЕ УСТАВА СРБИЈЕ

Не број него сој!” Д.В.Љотић
Прва половина 2012. несумњиво ће бити обележена предизборном, изборном и постизборном еуфоријом с обзиром на то да ће у првој половини ове године бити одржани редовни избори на свим нивоима власти у Србији. Изборна кампања почела је нешто раније иако формално избори нису расписани. Према неким најавама избори би требало да се одрже на Ђурђевдан(!?!), 6. маја по новом календару, и то би уједно био и крајњи уставни односно законски рок.[1]

У једном уређеном и национално одговорном друштву о формално правним питањима одржавања избора не би било много речи осим пуке констатације да се прописано у уставу и закону има спроводити. У Србији изгледа то није тако те је то и разлог писања овог текста.

Наиме, пре неколико дана председник Народне скупштине дао је изјаву[2] за поједине домаће медије како је расписивање избора на територији АП Косова и Метохије, на свим нивоима власти, неизвесно (!?!) и како ће то бити „политичка” одлука. Оваквом изјавом по ко зна који пут представник режима у форми председника Народне скупштине грубо је прекришио целокупни позитивно-правни поредак Србије.

Расписивање избора подразумева расписивање избора на читавој територији државе, дакле и на територији АП Војводине, као и на територији АП КиМ што је увек до сада и био случај осим покрајинских избора на АП КиМ, од стављања АП КиМ под надзор и контролу УН и доласка КФОР-а 1999. године. Без обзира на то Резолуција 1244[3] гарантује суверенитет и територијални интегритет СРЈ, односно данас Србије. Ништа од тога није „политичко питање” већ stricto sensu правно питање предвиђено и прописано Резолуцијом 1244, Уставом Србије, као и српским законима.

Оно што је релевантно јесте да у овом случају постоје заиста два аспекта овог питања, само што је онај правни обавезујући и немогуће га је заобићи, а да се тиме не прекрши позитивно право Србије. Онај политички аспект јесте нешто друго, а то је режимска трговина са западним силама које настоје да својим притисцима владајући режим усмере у правцу много пута до сада помињаног „повлачења тзв. паралелних институција” са АП КиМ, а како би заузврат Србија добила кандидатуру за чланство у ЕУ. Овај флагрантни облик трговине државном територијом и националним интересима најбоље објашњава због чега режим наговештава овакву могућност.

Пристајање на такав облик безобзирног кршења Устава Србије коначно би запечатио питање признања независности тзв. државе Косово, јер би тиме био постигнут у потпуности циљ оних светских центара којима је независно Косово све време био и једини циљ.

Са уставноправног аспекта тешко је рећи како би уопште и било могуће да се избори не распишу на целој територији Србије. Устав такву могућност не познаје. Као што се не може донети одлука да се избори не одрже на нпр. једном делу АП Војводине или нпр. источне Србије, исто тако је немогуће не расписати изборе и на територији АП КиМ или једном делу АП КиМ без обзира да ли је реч о републичким, покрајинским или локалним изборима. Сама најава такве могућности је смешна и неозбиљна, али исто тако представља материјал за Републичко јавно тужилаштво, Заштитника грађана, као и Уставни суд.

Устав Србије, први и последњи чувар КиМ у саставу Србије
Последице које би проистекле из тих нерегуларних избора биле би несагледиве, како на пољу у међународним односима Србије и права на одбрану државног интегритета и суверенитета, а тако и на унутрашњем плану. У том случају би постојећи састав локалних представника у локалним органима власти са територије АП КиМ био противуставан и противзаконит из разлога што би им мандати у том случају били нелегитимни, а њихово трајање истекло, јер нови органи не би били конституисани, па би самим тим било нелегитимно вршење њихове функције. Такође треба напоменути, да чак и одлагање расписивања и одржавања избора на територији АП КиМ или било ком другом делу територије Србије не би било правно могуће, јер Устав такође не познаје ни такву могућност. Избори на свим нивоима власти се расписују на целој територији Србије и ту нема никакве сумње. Све супротно томе представља најгрубље кршење уставом загарантованих права као и подривање уставом предвиђених органа вршења власти на територији међународно признате државе Србије.

Овакавим поступком, који највљује председник Народне скупштине, би била прекршена преамбула[4] Устава Србије, као и његове одребе, а посебно чланови 8, 12, 52, 176, 182, 187, 193 те би тиме било учињено прећутно, али у очима западних заговорника косовске независности, довољно јако признање тзв. државе Косово од стране режима у Србији што би било награђено „кандидатуром за чланство у ЕУ”.

Уколико би до оваквог следа догађаја око овогодишњих избора дошло то би значило напуштање свих уставних начела на којима почива правни поредак у нас, али и сигуран увод у потпно безвлашће и узурпацију власти од стране владајућег режима за своје труле и неприхватљиве погодбе са промотерима и заговорницима противправног признања независности дела државне територије Србије. Ако би режим и посегао у том правцу сви друштвени и национални чиниоци у том случају би имали апсолутно право да се оглуше о нелегитимне поступке режима у циљу заштите правног поретка и Устава као гаранта и првог и последњег чувара АП КиМ у саставу Србије и најјачег аргумента у међународним преговорима о решавању кризе на територији српске јужне покрајине и успостављању пуног суверенитета на целој територији државе Србије.

дипл. правник Стефан Д. Стојков
__________________
Упутнице:




[4] „Полазећи од државне традиције српског народа и равноправности свих грађана и етничких заједница у Србији, полазећи и од тога да је Покрајина Косово и Метохија саставни део територије Србије, да има положај суштинске аутономије у оквиру суверене државе Србије и да из таквог положаја Покрајине Косово и Метохија следе уставне обавезе свих државних органа да заступају и штите државне интересе Србије на Косову и Метохији у свим унутрашњим и спољним политичким односима[...]”

РЕВОЛУЦИОНАРНА ДИВИНИЗАЦИЈА ВЕЛИКОГ ВАВИЛОНА (ЧЕТВРТИ ДЕО)

 7.

Одлука да се 1. мај слави као међународни празник рада донета је 1889. године, на Првом конгресу Друге Интернационале, три године након крвавих догађаја на тргу Хејмаркет. Римокатоличка црква је, пак, 4. мај унела у свој календар као дан Светог Јосипа радника. Упућени у езотеричне науке, међутим, повезали су и обележавање 1. маја са једним догађајем, који на први поглед нема никакве везе ни са борбом за радничка права, ни са бољшевичком доктрином.

Који је то догађај и за чије име се он веже?

Адам Вајсхаупт
Познаваоци окултних тајни и ритуала подсећају на 1. мај 1776. године, датум када је објављено оснивање реда Илумината. На челу ове секте налазио се Адам Вајсхаупт, с конспиративним именом Спартак. Он је још један бивши свештеник, који се латио месијанског позива да преуреди свет и учини га бољим и праведнијим. Иако рођен у мојсијевој вери, Вајсхаупт се покрстио у католика и неко време провео као професор канонског права на језуитском Универзитету у Инголштату, да би се на крају окренуо магији и спиртуализму. После открића баварске полиције и забране делатности Илумината, његово учење означено је као позив за вођење најстрашнијег рата против хришћанства, монархије, приватне својине, породицe, а све у служби Сотоне, или Луцифера. Вајсхауптови списи ипак стижу до јакобинских клубова у Паризу, у којима се под вођством Максимилијана Робеспјера помно изучавају и користе као најдрагоценија упутства за извођење Француске револуције. [16] 

Јакобински клубови су у законе своје нове владе унели одредбу по којој је хришћански Бог из Светог писма – лажни бог. Уместо Њега уздигли су нову богињу, којој су и на Острву слободе у њујоршкој луци подигли споменик. Унутрашњу конструкцију овог споменика израдио је пројектант надалеко познате куле у Паризу, инжењер Гистав Ајфел. Кип слободе у Њујорку представљао је поклон Француске Сједињеним Америчким Државама. Он је подигнут 1886. године, као гест трајног пријатељства између две земље. Тако је и револуционарни пламен слободе из Париза симболично пренет преко Атлантика, у главни град САД. Ред Илумината основан је 1. маја 1776. године, у Баварској. Исте године 14. јула проглашена је америчка Декларација о независности. На исти датум, 14. јула 1789. године пала је Бастиља и званично је отпочела Француска револуција. Истог датума, 14. јула 1889. године, тачно на стогодишњицу пада Бастиље, основана је у Паризу Друга интернационала. На њеном Првом Конгресу одлучено је да се 1. мај слави у свим земљама као међународни празник рада. Берлински зид је пао 1989. године, на стогодишњицу оснивања Друге интернационале и двестоту годишњицу од избијања Француске револуције. Тада је извршено поновно уједињење две Немачке. Симболично је означен крај тзв. Хладног рата и почетак новог уједињења Европе у наднационалну заједницу под именом Европска унија. Највеће проширење у историји Европске уније уприличено је 1. маја 2004. године. Тог 1. маја у њено чланство је примљено десет нових држава: Литванија, Летонија, Естонија, Пољска, Чешка Република, Словачка, Мађарска, Словенија, Кипар и Малта. Из преамбуле Устава ЕУ, упркос бројним предлозима, изостала је она одредба по којој ова наднационална заједница почива на темељима хришћанске традиције.

Пре него што је одлучно запловио у политичке воде и постао британски премијер, Винстон Черчил је, као новинар и дописник, дао следећу завршну оцену Октобарске револуције у Русији:
„Још од времена Спартака, (Адама) Вајсхаупта, до Карла Маркса и доба Троцког, Беле Куна, Розе Луксембург и Еме Голдман, ова светска завера се стално ширила. Она је одиграла јасно препознатљиву улогу у Француској револуцији. Она је била извор сваког субверзивног покрета током XIX века ; и сада је најзад ова дружина изузетних личности из подземља европских и америчких градова ухватила руски народ за гушу и практично постала неоспорни господар ове огромне империје.“ [17]

8.

Стручна истраживања привредног и индустријског раста, пре избијања Октобарске револуције, доносила су једнодушне прогнозе да ће царска Русија већ средином XX века „ …ако ствари наставе ићи током којим су ишле од 1900. до 1912. (…) доминирати у Европи, како на политичком, тако и на финансијском и на економском плану“. [18]

28. председник САД, Вудро Вилсон
Оваква експертска предвиђања на Западу су примљена као најозбиљније упозорење и реална претња његовој супремацији у свету. Зато су предузете хитне мере да се тај тренд руског свеукупног уздизања успори и омете, а у најбољем случају – нагло прекине. Како се стратегија освајања Русије споља и оружаним путем показала као крајње ризична и неделотворна, прешло се на реализацију плана њене унутрашње дестабилизације. У метежу Првог светског рата указала се и најбоља прилика за радикално осујећивање Русије. Незадовољство у појединим слојевима руског душтва послужило је као најпогоднији хумус за револуционарну сетву. Након очекиване жетве од Русије је требало да остане само „чист лист хартије“. Један необелодањени програм америчког председника Вудро Вилсона у тачки 5. дословно гласи: „Русија је велика и једнородна: њу треба свести на средњоруску висораван и (…) пред нама ће бити чисти лист хартије, на којем ћемо скицирати судбину руских народа.“ [19] Није ли тај „чисти лист хартије“ из овог америчког програма само друго име за „руску пустињу“, како је на једној енглеској карти из 1888. године означен простор руске империје?

Овај документ откривен је у приватној архиви тајанственог пуковника Едвард Мендел Хауза, опуномоћеника највећих њујоршких банкара који су Вилсона кандидовали и испели на сам врх пирамиде власти у САД. Под Вилсоновим председниковањем Конгрес и Сенат су изгласали, уочи Божићних празника 1913. године, Закон о Федералним резервама (FED) чиме је стварна власт у овој држави пренета у руке моћних банкарских породица. Уједно, датум оснивања Федералних резерви многи амерички историчари поистовећују са датумом губљења државног и националног суверенитета САД, а пуковника Хауза са правим господарем Беле куће.

Две групе професионалних револуционара-емиграната крећу у априлу 1917. године према Русији. Њихово крајње одредиште је Петроград. Једну групу предводи Леон Давидович Бронштајн, с конспиративним именом Троцки. На челу друге је Владимир Иљич Уљанов, звани Лењин. Троцки и његови пратиоци испловљавају из њујоршке луке паробродом Кристијанијафјор.

Радован Калабић

Насатавиће се...
__________________
Упутнице:

[16] Вилијам Џ. Сатон : „Илуминати – покрет новог доба“, Плави круг, Београд, 2000.

[17] Исто, стр. 186.

[18] Едмонд Тери, директор листа „Европски економиста“, у студији из 1913.

[19] Драгољуб Живојиновић : „Дуга историја англо-саксонског разбијања Србије и Русије“, w.w.w.vaseljenska.com/ / duga-istorija-anglo-saksonskog … Опширније у Драгољуб Живојиновић : „Невољни ратници : велике силе и Солунски фронт : 1914-1918“, Завод за уџбенике, Београд, 2008.

IN MEMORIAM: ПРЕДРАГ Р. ДРАГИЋ КИЈУК


Предраг Р. Драгић Кијук (1945 - 2012)



29. јануара 2012. године у својој 67. години преминуо је Предраг Драгић Кијук, хуманиста, књижевник и ликовни критичар, есејиста, антологичар, лексикограф, медиевалиста, историчар, персоналиста, достојевиста и православни мислилац. Био је један од оснивача Фонда истине (Београд), Светског сабора Срба (Хајделберг), Црквено-народног сабора (Призрен), Центра за хришћанске студије (Београд), удружења интелектуалаца Српска национална свест (Ниш) и издавачке куће Evro Epistel (Ашафенбруг). Био је члан је Српског националног одбора свесрпског конгреса (Чикаго), Управе Удружења књижевника Србије, Управног одбора Српске књижевне задруге, био је оперативни уредник часописа Serbian Literary Magazine (1993-2001) и главни и одговорни уредник Књижевних новина (од 2001). Био је члан Савета Универзитета Републике Српске Крајине и један од покретача нове серије часописа Хришћанска мисао (1993). Био је такође, иницијатор и један од аутора декларације на пет језика (Слово о српском језику, 1998) као и покретач и уредник библиотека Српска дијаспора и Српска породична библиотека.
Овим губитком србска уметност, књижевност, наука и васцело Србство остали су без једног од својих највећих умова, који је кроз цео свој живот, рад и дело проносио светосавски барјак мудрости, поштења и борбе за Слободу, Истину и Правду.

Уредништво Интернет портала правничког сталежа Законик и Удружење студената Правног факултета Номоканон изражава жалост због одласка једног од највећих српских интелектуалаца друге половине 20. века и у исто време захваљује овом великом човеку на свакој речи и делу, којим је дао путоказ млађим генерацијама како се треба борити за свој народ и своју државу. Слава Му!

недеља, 29. јануар 2012.

МИЛАН НЕДИЋ И СРПСКА ПОЛИТИЧКА „ЕЛИТА“ ДАНАС


Не наводећи да је та мисао потекла из старе Атине и да је изворно припадала Грчким филозофима, некадашњи амерички председник Џон Ф. Кенеди рекао је да „не треба да питамо шта наша земља треба да учини за нас него шта ми треба да учинимо за нашу земљу“. Смисао ненавођења извора овакве једне идеје која је сажета у једној реченици од стране особе која је ову реченицу по ко зна који пут изговорила можемо назрети управо у невредности земље коју је том приликом представаљао, али о томе и о лику и делу Џона Кенедија говорићемо другом приликом. Ова реченица није упућена свима. Упућена је онима који владају како би схватили смисао позиција на којима се налазе. Упућена је и онима над којима се влада како би и они били део нечега великог а што се назива једном малом речју-држава. Једино није упућена онима који служе. Њима она није била потребна јер служити својој земљи значи не питати шта наша земља треба да учини за нас, али истовремено не постављати питање шта ми можемо да учинимо за нашу земљо, него управо радити само једну ствар-служити отаџбини.
            Велике су речи пролетале Србијом у претходних двадесетак година. Пролетала је и она горе, Кенедијева. Међутим нико од оних који су их изговарали није покушао да те исте речи преточи у дело. Да не би овај текст почињао неделима српске политичке „елите“ данас, почеће делима некадашњег српског политичара и војника Милана Недића. Дело је када дате живот сина јединца за своју отаџбину. То је Милан Недић учинио. Дело је када се ставите на чело своје отаџбине у најтежем тренутку у њеној историји, када вам је држава у расулу, када влада безвлашће, а истовремено вам се већи део народа који је у то време живео са друге обале Дрине налази пред истребљењем. И то је Милан Недић учинио. Истовремено се у дело може убројати и спашавање преко 300 000 душа од сигурне смрти, борба против тада забрањене Комунистичке партије Југославије која је устала против окупатора на туђ миг, а не на вапај свога народа. Такође је и то Милан Недић учинио. А недело? То је када судите без права на одбрану, човеку који има горе наведена дела иза себе. То је када не дозвољавате да се чује истина, да се чује „треће звоно“ и одговор на питање-да ли би неко у датим историјским околностима био бољи? Ко зна и сме да пружи потврдан одговор на то питање, а да га истовремено разложно, рационално образложи? Већи део српске „интелектуалне елите“ је толико добре одговоре давао у последњих 20 година да је одавно остао без права да се уопште пита о било чему. О њиховима „делима“ овде је већ било речи.
Са друге стране у српској политичкој „елити“ данашњице не постоји онај који би имао моралан разлог да се пита о делима Милана Недића, а камоли да даје одговор на горе наведена питања. Неко би чак рекао да је бесмислено поредити Милана Недића и квази политичку елиту Србије. У прилог томе говори и чињеница што ови други немају ни државу ни Бога ни народ, а Милан Недић је све то имао и за све се то борио. „Савремени“ српски политичари моле свој народ да не дају референдумске одговоре на питање да ли подржавате српску државност, а да истовремено нису способни да тај исти народ нахране. За време Милана Недића Срби нису били гладни и нису одустајали од своје државности. У то време Срби су се наоружавали. Данас Срби и да хоће немају кога да наоружају, а цивилно служење војног рока постало је чак и политички адут. У тој „квислиншкој Недићевој Србији“ како је страствено називају деконтаминирани борци за људска права црна берза је била строго кажњавана. Данас је способност намештања тендера спада у врлину која је савременим политичарима добродошла као адут за сопствено богаћење.
И због свега тога једини успешан и моралан потез такве једне скупине данас би био управо онај којим би доказали своме народу, за који ништа корисно нису урадили, да звање које су сами себи прикачили не припада њима, већ напротив припада онима који том народу са становишта политике служе. Јер управо служити значи и повиновати се не толико вољи народа колико ономе што тај исти народ носи у себи, повиновати се његовој врлини и служити јој. А то је опет Милан Недић учинио. Служио је вољи за животом јер да није не би толике животе спасао. Служио је правди, јер је стао на чело народа чији историјски пут представља синоним за правду. Служио је истини и молио за опрост својих грехова, једном речју служио је свом народу и превелик терет на својим леђима понео за тај исти народ, који му баш због тога дугује ако ништа друго него то да се и о његовом имену чују „три звона“.

адвокат Владимир Штрбац

НИ ЛEВО НИ ДЕСНО - ДРУГИ ДЕО

Шарл Морас
Да не би изгубили контролу над акумулираном снагом, која је добијена давањем илузије слободе јединки, а стварним окупљањем око осовине и креирањем глобалног мишљења и делања, фашисти се окрећу држави као апсолутној вредности. У фашизму све постаје подређено држави.
Фашизам као идеологија поставио је државу на пиједестал божанства, што се коси са основним идеалом светосавског национализма а то је Христоцентричност. У светосавском национализму држава има теодулску мисију, а она сама није предмет никаквог обожавања, она је плод делања колективног организма једног народа.
Фашисти између осталог тврде да државом, која је за њих изнад свих вредности, не може да управља већина само из простог разлога што је већина, што је апсолутна истина, коју морају и демократе признати, јер на крају крајева и фашисти и нацисти су на власт дошли одлуком демократске већине. Фашисти онда продужују даље и нападају либерално уређење и то истим аргументима, којима данашњи либерали нападају фашисте, што указује на њихово заједничко порекло. Фашисти тврде да либерали стварају глобални поредак, који појединцу или мањој групи не оставља простор за лично изражавање, док даље оптужују исте те либерале за недовољно колективизирање друштва и материјалних, односно духовних вредности у том друштву. Сами себе хватају у контрадикторности па се, да би избегли сувишна питања, поново враћају на апсолутну вредност државе и колективно добро и иду чак дотле да своју имагинарну државу називају и ''етичком државом''.
У то време је (квази)црквена власт на Западу, који је и породио фашизам, била максимално ограничена тако да антихришћани нису имали више оправдања за борбу против хришћанских вредности. У самом хришћанству су и фашисти видели свог непријатеља па улажу напоре да што је могуће више искомпромитују хришћаство у целини и да га коначно забране и истребе.
Из империјалитичких тенденција најприродније су се у фашизму развијали шовинизам и расизам, који су били подстрекивани и распиривани од стране државног руководства, како би створили услове за рат који им је требао. Иако су фашисти у своје редове агитовали неке од ватрених римокатолика и такозваних хришћана, и њима самима су сервирали своју идеологију мржње према различитости, коју су ови изненађујуће лако прихватили. Истина је додуше и то да фашизам оригинално није био наглашено расистички покрет, већ је расизам касније наметнут из нацизма.
Расизам је, у основи, једна од творевина демократије, дакле левице. Данашња медицина доказује да не постоје биолошке расе. Један Кореанац и један Италијан могу генетски бити сличнији један другом него два Кореанца. Ово прихватају и најватренији расисти попут америчког Кју Клукс Клана, који сада свој расизам поставља на културолошке, а не на биолошке темеље. Ако погледамо друштвена уређења кроз историју, примећујемо да је у хеленском или пак римском друштву у робље могао отићи белац једнако као и црнац, те је из робља једнако могао изаћи и црнац колико и белац. Било је битније имати титулу грађанина него одређену боју коже. Касније, кроз средњи век, такође нема расизма све до робовласничке демократије у САД. Један светосавски националиста као што је Краљевић Марко назива «братом» једног Циганина: «Богом брате Суљо Циганине» давно пре демократских теорија о расној супериорности и инфериорности.
Примајући расизам, из нацизма, дојучерашњи хришћани су мрзели на Бога и називали Га погрдним именима због боје Његове коже, и његовог Јеврејског порекла (по мајци). Њихов нови «бог» била је држава а највећи пророци Адолф Хитлер и Бенито Мусолини - Дуче.
Фашизам је коначно сломљен од стране комуниста 1945. године. Иако се и дан данас поједини режими називају фашистичким, а појединци или групе, које размишљају другачије од прописаног либерално-демократско-глобалистичког става најчешће етикетирају управо као фашисти, то нема везе са фашизмом већ само са дневно политичком борбом за власт.
,,Ни фашизам, ни хитлеризам, него ЗБОР."
Димитрије В. Љотић
Када некога, било у високој политици било на улици, назовете фашистом оцрнили сте га у очима народа и он је приморан да се брани и оправдава што га онемогућује да се активно политички бори и супротставља.
Фашизам је једна од најмлађих идеологија и као такав има елементе и комунизма, и демократије, и социјализма, и национализма, тако да га је изузетно лако пришити било којој политичкој опцији. Народ, уплашен од слике фашизма коју је видео у филмовима о Другом Светском рату не жели да има посла са било чим што га подсећа на такву страхоту, тако да се политиканти често могу чути како своје противнике називају фашистима и тиме их елиминишу без већег напора.
Правог фашизма данас нема у организованом облику, постоје усамљени појединци, који верују да је фашизам «будућност која долази», али су онемогућени да се организују. Нови Светски Поредак донео је страховиту диктатуру у двадесетом веку, па је сада у могућности да савршено контролише све своје продукте као што су фашизам, нацизам, демократија итд. без бојазни да би искрени поборници тих ставова могли да се удруже и нешто промене.
Национал-социјализам или краће нацизам је идеологија настала у Немачкој почетком двадесетог века. Национал-социјализам је још једна у низу идеологија коју су осмислили креатори Француске револуције и Новог Светског Поретка а шминкан је и представљан као покрет «трећег пута» и органског схватања друштва. Пропао је због, овој идеји страних, елемената, који су инкорпорирани у нацизам.
Нацизам је пропао због своје преоптерећености расизмом и анти-семитизмом и, што је још битније, скривеном, али великом моћи крупног капитала, који је и створио овај покрет, довео га на власт и на крају уништио. Вођен овим капиталом, своју основну мисију, исправљања социјалних неправди, нацизам је заменио другом, увођењем, поред постојећих економских, још и социјалне неправде.
Нацизам је прокламовао супериорност беле аријевске расе над осталима, а у суштини у те остале спадали су сви народи негерманског порекла. Хитлер је, по сопственом признању, водио спољну политику САД-а из деветнаестог века, видећи свој спас у примени тзв. Монроове доктрине (немешање Европских сила у послове САД-а и обрнуто), сматарјући да ће му она омогућити истребљење свих мањих европских народа без значајног отпора. Резултат је био Други светски рат.
У овом великом сукобу у коме су ратовале земље под политичком левицом (комунизам, демократија, нацизам) и десницом (фашизам) идеологија «трећег пута» је остављена по страни. У годинама које су уследиле, она је и даље била заборављана или плански заташкавана, све до конца двадесетог века и другог чина «велике драме човечанства», која се играла у тих стотињак година. Наиме, након Другог Светског рата, десница више није постојала као политичка опција, па су привид политичког плурализма, односно поларитета, као фактора стабилности, играла два крила левице. Почетком деведесетих година двадесетога века дошло је до колапса комунизма и као политичка опција остала је само либерална демократија, односно капиталистичка плутократија. Ова хегемонија једне идеологије је свакако била неприродно стање друштва и закони природе налагали су да нешто мора попунити празан простор, који се појавио пропашћу свих њених противника.
Свети Владика Николај Велимировић
За демократе неочекивано, тај простор попунила је идеологија «трећег пута», која је почела да се враћа у свест европских народа, тако да је већ почела борба Европе нација и Европе корпорација. Сулудо је очекивати да било која идеологија своју власт преда без борбе, па је тако не предаје ни демократија. У тој политичкој борби она покушава дисквалификовати свог противника представљајући га као «десницу», која је већ поражена, мада он то очигледно није. Мешање ове надполитичке идеологије са политичком десницом долази управо од те пропаганде и «навике» простог света да се на супротној страни левице налази десница.
Ако то прикажемо сликовито на примеру људског тела, где су политичка левица и десница уствари лева и десна рука неког човека, «трећи пут» би био глава тог човека. Ако би сте том човеку одсекли десну руку, то не значи да је његова глава сада узела улогу десне руке, она је и даље глава као што је и била.
Колико је светосавски национализам (борба за поновно успостављање духовно, морално и биолошки здравог друштва) идеологија супротна и различита како левим тако и десним снагама најочигледније је данас у времену глобалних комуникација и интернета. Довољно је погледати сајтове фашиста и видети колико су негативни њихови ставови према «трећем путу» и светосавском национализму, па их онда упоредити са идентичним изливима мржње на сајтовима левичара, односно нациста, демократа и социјал-демократа.
Док се левица и (некада) десница боре за успостављање глобалног, униформисаног, светског поретка по њиховој мери, светосавски национализам се бори за успостављање више поредака, односно за самопрофилисање сваког народа појединачно, одлуком само тог народа, без икаквог наметања било чије воље било коме. Као што видимо на примеру србског «светосавског» и руског «световладимирског» уређења. Како је ово првенствено хришћанска идеологија, сасвим је природна њена тежња ка слободној вољи народа, као колективног теодулског организма, која се манифестује у сталешком уређењу државе.

крај

преузето са сајта Центра за истраживање православног монархизма
http://www.czipm.org/levo-desno.html


Немања С. Мрђеновић

петак, 27. јануар 2012.

САВИНДАН 2012. л.Г.

 

Драга браћо и сестре!
Удружење студената ПРавног факултета Номоканон Вам жели срећан Савиндан, дан када прослављамо оца наше Нације, наше Цркве и наше Државе, Светога Саву!
Нек нам Бог да мудрости, снаге и воље да истрајемо на путу љубави и вере у Господа, који је својим животом и делом посведочио Растко Немањић, син жупана Стефана Немање, чије име је уткано у сваки део српске националне идеје.

Свети Сава Србе воли и за њих се Богу моли!

Београд,
на Савиндан 2012.л.Г.

среда, 25. јануар 2012.

РЕВОЛУЦИОНАРНА ДИВИНИЗАЦИЈА ВЕЛИКОГ ВАВИЛОНА (ТРЕЋИ ДЕО)

5.

Пропагандни отров сипан у душе нарочито млађих људи прво се излио на улице и тргове руских градова, али је уз пламтећу мржњу доспео чак и до најудаљенијих забити и беспућа. Угашени су сви манастири. Њихови монаси и монахиње су побијени, а претекли су послати у конц-логоре. Затворено је две трећине православних храмова, од чега је једна трећина потпуно уништена. Четиристо хиљада звона скинуто је са завоника и испод купола православних цркава и претопљено. На ломачи су спаљени милиони икона и вредних рукописних књига. „Идеолошка бригада Јарославског-Губељмана није нашла боље средство за ругање хришћанству, претворивши у недавној прошлости храмове у позоришта, клубове и јавне тоалете…“[10]

обновљен Храм Христа Спаситеља,
који су совјети оскрнавили и порушили 1931. године
Антирелигиозна пропагандна хистерија у СССР-у достигла је свој врхунац 1931. године. Тираж Губељманових новина Безбожник попео се те године на пола милона, а часопис истог назива достигао је цифру од 200 000 штампаних примерака. Исте 1931. године у Москви је, по наређењу Лазара Мојсејевича Кагановича, експлозивом разорен Храм Христа Спаситеља, једна од најлепших богомоља у читавом православном свету. Храм је подигнут у част победе руског народа над Наполеоном, а на његовим зидовима била су исписана имене руских официра који су погинули за Крст часни и Слободу златну. У присуству целе царске породице и малобројних преживелих ратних ветерана, Храм је освештан на Васкрс 1883. године. Тада је први пут изведена увертира „1812“ Петра Иљича Чајковског, посебно компонована за тај свечани тренутак. Грађевински радови су трајали 44 године, а на минирање Храма, које је овековечено и на филмској траци, утрошено је само неколико часова.

Милитантни безбожници дошли су на идеју да на истој локацији, због близине Кремља, подигну ново знамење. Било је предвиђено да споменик социјализму понесе име Палата совјета, те да се на његовом вишеспратном врху нађе џиновска Лењинова статуа. Но, пошто човек снује, а Бог одлучује, градитељима никако није полазило за руком да реализују ту првобитну замисао. Река Москва, на чијој се левој обали налазило ново-старо градилиште, стално се изливала и одлагала и почетак и одмицање радова. Зато је тек 1958. године, на темељима некадашњег саборног храма Руске православне цркве, изграђен комплекс базена намењен рекреацији класно свесних пролетера. Богоборна и изнуђена конверзија намене овог простора изведена је као у пустој жељи за једном новом канонизацијом. Оном која би поколењима требало да посведочи како линија између добра и зла никада није ни пролазила кроз свако људско срце понаособ, већ се одувек протезала између класа и идеологија.

Храм Христа Спаситеља у Москви поново је подигнут на месту на коме се налазио пре свих ових безбожничких и рушилачко-градитељских подухвата. После десет година градње, освештан је на Преображење 2000. године.

6.

Револуционарна и прекретничка амбиција милитантних безбожника није се зауставила на уништењу материјалних симбола хришћанства. Иза ударничког рушења видљивих знамења православне вере остали су, ипак, дубоко укорењена морална начела и хришћанско осећање живота у најширим масама совјетског друштва. Ваљало је, дакле, дубоко засећи у архетипске обрасце понашања, како би се спровео револуционарни и васпитно-етички преображај, нарочито најмлађих. Зато Губељман у Пионирској правди за 1934. годину овако подучава : „Дајте часну реч („пионирске“ и друге) својим непријатељима и кршите је.“ [11]

В.И.Лењин, зло не спава
Руку на срце, он је у овом апелу предвидео и једно једино ограничење. Наиме, Губељман је сугерисао пионирима да лажу до миле воље, само ако је потребно за победу радничке класе и комунизма. Међутим, програмираним и систематским усађивањем лажи, обмане и кривоклетства у свести и савести дечака и девојчица отворило се најшире поље за некажњиво преступничко деловање. А нарочито за лажно сведочење и потказивање. Горки плодови новог образовног система и васпитног програма брзо су сазрели. Пракса совјетског друштва потврдила је на бројним примерима да су денунцирање најближих сродника и претпостављених, као и одрицање од родитеља, послужили као сигурна и најбоља препорука најбескарактернијим људима за њихов каријеристички узлет. С друге стране Колима и бројни гулази издашно су попуњавани жртвама и лешевима преко којих су газили људи Нове вере. [12] Душе испражњене од порука Светог писма Губељман пуни Новим јеванђељем. Он пише Библију за вернике и невернике и биографију Владимира Иљича Лењина (1870-1924). [13] Увођење Новог календара имало је за циљ да употпуни и коначно заокружи Нову веру. Као адепт нове бољшевичке вере Губељман се бацио и на спровођење тог крајње сложеног задатка да на највишем, државном нивоу „…замијени славу бесмртнога Бога у обличје смртнога човјека и птица и четвороножних животиња и гмизаваца“. [14] „Започети рачунање времена с првом годином пролетерске револуције – врло је сложено, и ја се бојим да се не понови експеримент Велике француске револуције, изјављује Јарославски и одмах прецизира (…) Ми смо већ сада у свим совјетским актима и у литератури дужни да означавамо наше рачунање времена. 1929. годину означавамо као 12. годину нове ере, наше ере. Ја употребљавам израз `наше ере`, како се не би говорило о хришћанској ери.“ [15] – прецизира Јарославски.

Његов нови календар се, ипак, није примио у народу, а указом од 26. јуна 1940. године поново је враћена недеља (на руском воскресение) као дан у седмици. До тада је у употреби била шестодневница, као да је седмица имала шест дана.

„Методолошки приступ“ у покушајима израде новог календара представљао је својеврсну комбинацију антропоцентричне дивинизације и тривијалне негације Црквеног календара. Тако је након победе Октобарске револуције на место потиснутог Васкрса, као највећег хришћанског празника, уведено државно празновање 1. маја. На тај дан, према службеном тумачењу, манифестовани су јединство и класна солидарност радника широм света.

Демонстрације и сукоби радника и синдикалиста са полицијом у Чикагу отпочели су 1. маја 1886. године. До оружаног обрачуна је дошло 3. и 4. маја. Тада су пале прве жртве и на једној и на другој страни. Убијена су четри члана радничког синдиката, а на десетине њих је рањено. Након тог крвопролића, Август Спајс и Алберт Парсонс, анархисти међу демонстрантима, позивају раднике да се наоружају. После њиховог позива полиција је 4. маја избројала у својим редовима седам погинулих и 67 рањених. Због позива на оружану борбу и заговарања насилних и револуционарних метода у преотимању власти, Спајс и Парсонс су изведени пред суд. Са још двојицом демонстраната они су следеће године осуђени на смрт.

Радован Калабић

Насатавиће се...
__________________
Упутнице:

[10] Архимандрит Рафаил Карелин : „О покушајима сценских експеримената са Јеванђељем“, из књиге „Умеће умирања или уметност живљења“, П.М.Ш. Свети Александар Невски, Београд, 2004.

[11] Протојереј Глеб Каледа : „Брак и породица – домаћа црква“, „Светигора“, Цетиње, 1998.

[12] Варлам Шаламов : „приче са Колиме“, БИГЗ, Београд,1985 ; Александар Солжењицин : „Архипелаг Гулаг I-III“, Рад Београд, 1988.

[13] Издавачка кућа „Свјетлост“ из Сарајева превела је и издала 1962, у две књиге, Губељманову „Библију за вјернике и невјернике“.

[14] Римљанима посланица, 1 : 23,24

[15] Сергеј Фирсов : „Да ли је било безбожничке петољетке ?“, Независимаја газета, 30. 10. 2002.

Преузето са: http://www.slobodanjovanovic.org/2011/12/15/r-kalabic-revolucionarna-divinizacija-velikog-vavilona/

понедељак, 23. јануар 2012.

НИ ЛEВО НИ ДЕСНО - ПРВИ ДЕО

 Лева десница, десна левица и обрнуто
Данас многи мешају светосавски национализам са екстремним идеологијама, попут нацизма, фашизма, комунизма или либерализма, и сврставају га у исти кош са горепоменутима, произвољно му одређујући место на десници или левици, зависно од тога како ком тумачу одговара. Да бисмо разликовали ове идеологије морамо указати на неке сличности и различитости, који понајвише наводе на овакве грешке. У даљем тексту наводићемо неке главне одлике појединих десничарских и левичарских идеологија упоређујући их са светосавским национализмом и тиме доказати њихову суштинску различитост.
Фашизам је дошао као одговор на пропадање државе иницирано просветитељством и ренесансом у западној Европи. Као идеологија, фашизам је далеко млађи и апсолутно супротан светосавском национализму, који још називамо и јеванђељским или органским национализмом. То што некоме на левој страни политичког спектра ове две идеологије изгледају слично, или чак исто, последица је њиховог искривљеног погледа на политику и друштво. Искривљеног јер се комплетна слика не може видети ни само са леве ни само са десне стране. Друштво и друштвене творевине морају се посматрати објективно.
Неко ко све политичке идеологије и процесе посматра као левичарске и десничарске има озбиљан проблем са објективношћу и способношћу да не гледа ствари шкиљећи само на лево или само на десно око, већ широм отворених очију, онако какве оне заиста и јесу.
Ако је фашизам био екстремни израз политичке деснице, а комунизам и либерални демократизам изрази левице, онда светосавски национализам треба посматрати као нешто сасвим треће, ни лево ни десно. Левица и десница су деца исте мајке, Француске револуције, док је светосавски, или органски, национализам неколико векова старији, те од револуције и свих њених продуката, и нуспродуката, потпуно одвојен.
Многи данашњи политичари, а нарочито политиканти, уверења су да док нешто не постоји у западној Европи, никако не може постојати ни у источној, или било ком другом делу света. То је велика грешка и основни камен спотицања у одређивању позиције светосавског национализма на политичком спектру.
Свети Сава
Наиме, опште је раширено мишљење да национализам, као концепт, није постојао пре Тридесетогодишњег рата и Француске револуције у Европи, те да је касније донео велика зла људском роду. Како се светосавски националисти сами називају националистима, сви су ради ставити их у овај генерални стереотип без већег размишљања о самом имену, а камоли о идеологији која иза њега стоји. Прва грешка је у самој дефиницији. Под оваквим појмом национализма и не говори се о њему самом, већ о дегенерацији национализма, која се углавном јављала у западној Европи, мада се ни Исток није показао као имун, а коју називамо шовинизам. Национализам је постојао далеко пре ових промена у западној Европи. Једина разлика је била што се тај национализам називао родољубљем, и био исказиван као љубав према свом народу а не мржња према било коме и било чему. Овакво, природно, уређење друштва присутно је у свести свих народа, па његове трагове или аутентичне представнике налазимо на свим меридијанима, од народа у Пацифику, Азији, Африци, Блиском Истоку, Европи све до јужно и северно-америчких аутохтоних народа. Светосавски национализам, као србски израз родољубља, датира из, како му и име каже, времена Светога Саве. Наш отац нације поставио је темеље србског родољубља на јеванђелској науци. Родољубље је грађено као први степен ка човекољубљу, и било је нераскидиво везано са Богољубљем. Знајући да је Бог пре свега Љубав, и да су сви народи деца Божија, са концептом родољубља неспојива је било каква врста мржње, искључивости, дискриминације, или било какве друге негативне емоције.
Како је Запад у све поре друштва увео своју терминологију, која се нарочито учврстила развојем глобалних средстава комуникације, сви облици родољубља прихватили су термин национализам, подразумевајући под њим искључиво родољубље, односно љубав према роду. Такво значење имао је оригинални појам и на самом Западу, иначе не би ни било потребе за термином «шовинизам» који представља идеологију различиту од национализма.
Национализам је већ у XIX веку био потиснут и његови највећи домети осећали су се у литератури и уметности а не у политици, где је владао либерализам и просветитељство. Након индустријске револуције никао је и чист облик капитализма, који се заснивао на плутократији- владавини новца, која се представља као демократија или социјал-демократија.
Иако је либерализам званично прокламовао своје идеале као «слободу, братство и једнакост», они су брутално гажени и презирани. Како су право на човека полагали капиталисти, приморавајући људе на практично робовласничке услове рада и самог живота, о никаквој слободи није могло бити речи. Како је та либерална демократија изнад свега славила индивидуализам, који се постизао свим могућим средствима (макијавелизам) и заснивао на обезличавању човека, свођењу на просту обезличену јединку, а не на боголику непоновљиву личност, ни о братсву није могло бити речи. На крају крајева, како се једнакост појединаца мерила финансијском моћи дотичних, у капиталистичком друштву није било места ни привидној једнакости.
Као одговор на овакво стање појављују се фашизам и национал-социјализам, а овде треба и даље имати у виду да је светосавски национализам старији од свих ових проблема. Да би објаснили став светосавског национализма у овој ситуацији, морамо направити малу дигресију.
Дакле, у времену овог превирања светосавски национализам лежи закопан и делимично заборављен. Он је настао у периоду у коме није било оваквих превирања, у једном далеко мирнијем и социјално праведнијем друштву. Наравно, тај префикс «светосавски» односи се на један његов огранак, онај који је гајио србски народ, али то је у суштини био један широки покрет, који су осетили сви државотворно потентни народи тог доба. У свету се тај систем данас назива «трећи пут».
Фјодор Михаилович Достојевски
У време овог силног превирања један од најпознатијих представника оваквог, органског, уређења државе, тог «трећег пута» како га данас називамо, био је и Фјодор Михаилович Достојевски. Као што се манифестација «трећег пута» код Срба назива светосавским национализмом тако би и Достојевског било прикладно назвати световладимирским националистом. Дакле у добу тих великих превирања и смењивања на власти оних идеологија које су директно произашле из богоборне Француске револуције, овај «трећи пут» снева о поновном успостављању не само пред-револуцијског друштва, него пред-кризног друштва, оног социјално праведног друштва у коме је и настао. Ову тежњу ка поновном успостављању органског уређења многи данашњи теоретичари називају и «конзервативном револуцијом», мада би у нашем случају био прикладнији термин «народно преображење».
Враћајући се на историјски ток који пратимо, долазимо до појаве фашизма као десничарског одговора на кризу левице. Иако се елементи фашизма могу пронаћи и у делима неких великих мислиоца с краја деветнаестог века, зачетником фашизма сматра се Француз, Шарл Морас. Морас је био један од највећих критичара плодова Француске револуције, окупљајући своје следбенике кроз новине и публикације које је штампао, стварајући тако «Француску акцију», први зачетак фашизма. Морас је у коренима Француске револуције пронашао толико трагова енглеских и немачких Јевреја да је одбијао да револуцију уопште зове «Француском револуцијом».
Касније се фашизам одомаћио и у Шпанији, мада не у свом изворном облику; али је највећи утисак ипак оставио италијански фашизам. Први «корисник» фашизма био је Италијан, Бенито Мусолини (1883.-1945.), који је у фашизму, као свежој идеологији, видео излаз из кризе у којој се почетком двадесетог века налазила италијанска нација. За саму кризу Мусолини је највише кривио социјализам, демократију и либерализам који су обележили деветнаести век.
Бенито Мусолини
Фашизам је замишљен као акција која ће очувати виталност једне нације у општем сивилу пацифизма, који су пропагирали либерали. Виталност нације, односно народа, јесте битна за његов опстанак, али је метод који су фашисти изабрали тотално погрешан. Фашисти су државу видели као светињу над светињама, тој светињи је требало да буде подређено све од човека до Бога. Као најефикасније средство у овом подјармљивању видели су рат. Сматрали су да ће деификација државе и империјалне тежње сваког народа понаособ очувати људскост у сваком појединцу и држави као целини.
Тај империјализам апсолутно је стран светосавском национализму у којем нема чак ни оне циничке комунистичке флоскуле «туђе нећемо - своје не дамо»! Не, светосавски национализам охрабрује људе да што боље упознају сопствену културу, да свим срцем воле свој народ, како се не би осећали угрожено пред другима и различитима. Да познавање сопствене вере и културе научи сваког појединца, као непоновљиву боголику личност, да то што је неко различит не значи да је тај уједно и бољи или гори од нас. Чврстина вере светосавског националисте чувала га је од комплекса мање или више вредности, те се његово друштво градило на идеалима јунаштва, које се објашњава као чување себе од другога, и чојства које представља чување другога од себе.

преузето са сајта Центра за истраживање православног монархизма
http://www.czipm.org/levo-desno.html

НАСТАВИЋЕ СЕ...

Немања Мрђеновић

недеља, 22. јануар 2012.

САОПШТЕЊЕ ЗА ЈАВНОСТ СРПСКОГ АДВОКАТСКОГ ДРУШТВА ПОВОДОМ ДОСАДАШЊЕ "РЕФОРМЕ" ПРАВОСУЂА

Српско адвокатско друштво: Неславни подухват реформе обрукао правнички свет Србије

Поводом такозване реформе правосуђа и начина поступања Високог савета судства, и пре полетања Минервине сове,  јер већ смо довољно видели,  Српско адвокатско друштво је слободно, а сматрамо и дужно, оценити:
1.Уместо ренесансе правног система добили смо његову агонију. Добили смо једну маскараду система правне заштите која је грађанима и правним лицима сада теже доступнија, а по квалитету уназађенија, до те мере да у својим виталним тачкама систем судске заштите права  више скоро и не функционише.
2. Тај неславни подухват реформе правнички свет Србије је грдно обрукао, бројне судије силно застрашио, а поверење грађана и страних инвеститора у независност и самосталност судија скоро потпуно урушио.
3. Правда је основ владавине и мајка Права, па,  увођењем у правни поредак тзв. сета нових правосудних закона, особито малоправничког Законика о кривичном поступку који негира начело материјалне истине и окривљенима ускраћује право да сами и слободно бирају браниоца, а адвокатима ускраћује егзистенцију, Србија  клизи ка земљи владавине неправа и судске неправде, а судска неправда је смртни грех Права.
4. Начин устројства и поступања Високог савета судства, као врховног органа заштите независности и самосталности судова и судија претворио га је у његову супротност, што у држави заснованој на владавини права, начелима грађанске демократије, људским и мањинским правима и слободама и припадности европским принципима и вредностима, изазива несношљиву правну нелагоду.
Како је све до сада виђено sapienti sat, то је за почетак  нужно да реформатори  народу упуте извињење и поднесу оставке.
Потом би ваљало одмах поништити све одлуке тзв. реформе и све вратити у пређашње стање, укључујући и мрежу и организацију судова и тужилаштава, па на бази струке, науке и искуства, целу процедуру спровести изнова.
Јер, како беседи знаменити нам Валтазар Богишић, наш учитељ „ Што се грбо роди, вријеме не исправи“.

четвртак, 19. јануар 2012.

Снимци са трибине - СРПСКА ПОКРАЈИНА КОСОВО И МЕТОХИЈА У СВЕТЛУ МЕЂУНАРОДНОГ ПРАВА

Овде можете погледати снимљене исечке са последње трибине УСПФ Номоканон, СРПСКА ПОКРАЈИНА КОСОВО И МЕТОХИЈА У СВЕТЛУ МЕЂУНАРОДНОГ ПРАВА одржане 3./16. децембра 2011. л.Г. на Правном факултету у Београду.




Уводно излагање г. Николе Цимбаљевића испред УСПФ Номоканон:

 

Излагање г. проф. др Слободана Самарџића, народног посланика и бившег министра за Косово и Метохију у Влади Србије:


 Излагање г. Бранка Радуна, историчара и уредника сајта Видовдан:


 Излагање г. Бориса Малагурског, младог режисера, сценаристе и продуцента:


понедељак, 16. јануар 2012.

РЕВОЛУЦИОНАРНА ДИВИНИЗАЦИЈА ВЕЛИКОГ ВАВИЛОНА (ДРУГИ ДЕО)

3.

„Има у историји фрапантних аналогија. Јакобинац из 1793. године је постао данашњи комунист.“
Карл Маркс

Карл Маркс, идеолог зла
Пенза је први град на планети у коме је Карлу Марксу 1918. године подигнут споменик. Знамење у част „оснивача научног социјализма“ постављено је тачно на месту на коме се налазио олтар Храма Христа Спаситеља, који је грађен од 1800. до 1824. године. Први споменик Марксу у овом руском граду, који се налази на неких 700 километара југоисточно од Москве, пропао је због уградње непостојаног материјала. Зато су градски оци Пензе 1960. године одлучили да на истом месту подигну шест метара високо гранитно постоље на које су осовили Марксово бронзано попрсје високо два метра. У лето ове 2011. године градске власти Пензе донеле су одлуку да се и тај споменик уклони, те да се на темељима на којима је и раније био обнови Храм Христа Спаситеља. На фотографијама које су овековичиле почетак спровођења ове одлуке доминира челично уже затегнуто око Марксовог бронзаног врата. То уже уједно симболизује и повратак на ону тачку са које је историјско клатно насилнички зањихано „у светлу будућност“. [8]

Историчари радничког покрета и светске револуције упорно прескачу одштампане и још доступне странице „Упутства“ („Instrukction“) које су заједнички потписали Коло д`Ербоа и Жозеф Фуше.

Зашто?

Зато што би се историјски примат у састављању једног чисто комунистичког манифеста модерног доба морао признати овој двојици лионских крвопилаца, а не Марксу, или „Хесенском земаљском веснику“ Георга Бихнера.

Сва је прилика, међутим, да је ово Упутство из 1793. године још раније скицирано у јакобинским клубовима, који су добили име по јакобинском доминиканском манастиру. Иза његових зидина кована је завера, и у том манастиру су детаљно разрађивани планови за збацивање Луја XVI.

јакобинци - сејачи смрти и богоборства
Једном од потписника Упутства, оном пропалом глумцу и крвавом комедијашу, због његовог застрањивања и лионског „левог скретања“, главу су одрубили исти они који су га и послали у Лион у улози стварног главосече. Од одговорности за лионски масакр извукао се, међутим, први и важнији потписник првог бољшевичког програма, коме је историја пружила јединствену прилику да своја програмска начела одмах потврди и у пракси. Фуше, некадашњи прости грађанин и љута сиротиња, а касније војвода од Отранта, вишеструки милионер, интимус највећих европских банкара и први власник потоње Ротшилдове резиденције у Феријеру, у трећем ставу Упутства прокламује и наређује:

„Радите, дакле, у великим потезима и смело; одузимајте сваком грађанину све што му није потребно, јер сваки сувишак (le superflu) јавна је повреда народних права. Јер све што појединац има поврх онога што му је потребно не може употребити друкчије осим тако да злоупотреби. Не остављајте му, стога, ништа осим оно што му је неопходно…“ [9]

Фуше је, дакле, још тада послао отворену објаву рата приватној својини и Цркви, двема најјачим силама Француске пред којима су опрезно узмицали чак и Робеспјер и Дантон. Проћи ће, до душе, још пуних пет година од лионског масакра док у Ватикан не умаршира Бертије. Овај француски генерал је 1798. године једноставно ухапсио папу Пија VI, свргнуо га с престола и протерао у изгнанство, у коме је Свети Отац и умро. Али је Фуше, већ за време свог проконзуловања у Нанту, Неверу и Мулену, наговестио на које ће стране Француска револуција одапињати убојите стреле свог фанатичног атеизма. На њеној мапи и Ватикан је заузимао место незаобилазног циља.

инструмент револуционарног егалитаризма
Истина, у својој првој проконзулској улози Фуше се још чувао да не загази у злочин у коме ће огрезнути у Лиону, претварајући Рону у пенушаву реку крви. Као бесомучни борац против хришћанства, он се у овом потчињеном подручју још задовољава укидањем целибата, одузимањем повластица свештеницима и увођењем забране да носе своју одежду изван верских објеката. Фуше на јавним трговима склапа бракове и разводи их. Са огољених и опљачканих предикаоница држи ватрене атеистичке проповеди у којима се изругује Богу и негира бесмрност душе. Он укида и хришћанске погребне церемоније, после чега прописује да се сви становници сахрањују уз једнобразан надгробни натпис који гласи : Смрт је вечни сан.

4.

С чекићем у руци Фуше јаше на челу поворке која шпарта Муленом и разбија крстове, распећа и слике свих светаца у овом граду. Свештеничке митре и олтарске покриваче баца на ломачу, док усхићена и обезбожена руља урла, кличе и игра око пламена. На јавном тргу у Неверу он – први у Француској – крштава своју кћерку на грађански начин и даје јој, дакако мимо црквеног обреда, име по месту крштења. Али, Фуше може да извести Париз да је у овој области, поред богатства искоренио и хришћанство, тек онда кад под његовим притисцима и претњама надбискуп Франсоа Лоран збаци са себе мантију и стави на главу црвену јакобинску капу. И кад се тридесет свештеника поведе за примером смртно застрашеног надбискупа, те и они на главу ставе знамење борбеног безбожништва.

У периоду од 1925. па до избијања Отаџбинског рата 1941. године, у Совјетском Савезу је активно деловала организација под називом Савез милитантних безбожника. Била је то, како јој и само име говори, једна од најгнуснијих службених формација бољшевичког репресивног система. Пуну подршку у свом програмском опредељењу и практичном деловању добијала је од самог врха КП СССР-а и злогласне НКВД. На челу совјетских милитантних безбожника стајао је Јемељан Михаилович Јарославски, чије је право име гласило Минеј Израиљевич Губељман. До тренутка гашења број чланова ове екстремистичко-светогрдне институције нарастао је на три и по милиона, распоређених у 96.000 борбених ћелија.

На свом Другом конгресу из 1929. године, совјетски борбени атеисти су донели одлуку о оснивању подмлатка и дали му име Млади милитантни безбожници. У свакој школи на територији СССР-а почели су да се оснивају кружоци младих безбожника, те је тако за само две године два милиона деце учлањено у богоборне редове.

бољшевици скрнаве и пљачкају православну цркву
Овај богохулни савез, наравно, није бирао средства у пропагандном рату против религије и Цркве. Пошто је хришћанско православље било најисповеданија религија царске Русије, логично је било да се Руска православна црква прва нађе на удару Савеза милитантних атеиста. Осим научне критике хришћанских догми, совјетски безбожници су се служили најпреснијим лажима, клеветама и скaрадним изругивањима православних Руса. Тако је на једној насловној страни Безбожника, главног гласила Савеза, у броју за 1922. годину, Исус Христ приказан на карикатури како силује изнемоглу жену. Вулгарне асоцијације и најприземније значењски слој ове карикатуре указивали су на затуцану Русију, коју завијену у црно обешчашћује нико други до Исус Христ. На једној другој карикатури из „Безбожника” нацртан је Бог који Адаму удахњује душу кроз ректум уз помоћ црева за клистирање.

Вређање верских осећања грађана СССР-а било је не само допуштено и подстицано у то доба, већ је сатанистичко изругивање Исусу Христу представљало пожељни образац друштвеног понашања. Посезање за скаредностима у тзв. уметничком изражавању повукло је, логично, и масовну забрану оних уметничких дела, за која су „инжењери људских душа“ проценили да имају хришћанско надахнуће и да носе хумане поруке. На том опскурном индексу међу првима су се нашла дела Фјодора Михаиловича Достојевског. Онога који је писао : Ако нема Бога све је дозвољено. Истог оног који је веровао да ће лепота спасити свет. Будном цензорском оку чувара бољшевичке револуције није промакао ни опус Лава Николајевича Толстоја. На списку непожељних нашли су се и наслови Платона, Канта… Губељманов Index librorum prohibitorum прослеђен је у све библиотеке најпространијег државног дома на свету, након чега су дела са тог списка одлагана у бункере, или једноставно уништавана.

На иницијативу Савеза милитантних безбожника забрањено је извођење дела духовне музике Чајковског и Рахмањина, Моцарта, Баха, Хендла…

Радован Калабић
Насатавиће се...
__________________
Упутнице:

[8] htp://radiosvetigora.wordpress.com/2011/07

[9] Као под 4, стр. 34.


петак, 06. јануар 2012.

МИР БОЖИЈИ, ХРИСТОС СЕ РОДИ

Драга браћо и сестре у Христу, саборци и пријатељи,
ХРИСТОС СЕ РОДИ!

Удружење студената Правног факултета Номоканон Вам честита најрадоснији хришћански празник у жељи да рођење Богомладенца прославите уз своје ближње,
да вера Православна буде духовни темељ и смисао Ваших животних борби,
да речи Господа нашег Исуса Христа и Светих Отаца буду Вам савест и савет,
а да дела Мученика пострадалих за Веру и Отаџбину буду Вам пример и понос.

Желимо свима Вама, а нарочито нашој мученој и пострадалој браћи и сестрама на Косову и Метохији здравља, мира, љубави, слоге и вере уз традиционални хришћански поздрав

МИР БОЖИЈИ, ХРИСТОС СЕ РОДИ!