Господе и Владико живота мога, дух лености, мрзовоље, властољубља и празнословља, не дај ми. Дух целомудрености, смиреноумља, трпљења и љубави даруј ми, слуги Своме. О, Господе Царе, даруј ми да сагледам грехе своје и да не осуђујем брата свога, јер си благословен у векове векова. Амин.

субота, 07. април 2012.

СРБИЈА У ЕВРОПСКОЈ УНИЈИ, САН ИЛИ КОШМАР?

    Узалудно куцање, тј. гребање по вратима ЕУ у време када та организација почиње да пуца по шавовима (Случај Португалије и Грчке), и која чини све да нашем народу одузме и последњу нит суверености, заиста мора бити сваком здраворазумно-мислећем човеку чудно. У домаћој јавности се, пак, не поставља питање неопходности придруживања Европској унији. Референдума није било, а све прилике указују да га неће ни бити. Даље, не поставља се питање легитимности потписивања Споразума о стабилизацији и придруживању (ССП) између Србије и Европске уније, коју је потписао председник српске техничке Владе, 29. априла 2008. у Бриселу, коју је мало ко критиковао, осим појединих опозиционих странака.. Међутим, стручно мишљење је највећма изостављено. Увек треба сагледати обе стране медаље.
Већ на почетку, поставља се питање у којим ће се границама Србија евентуално прикључити организацији коју чини већина европских земаља. Проблем са којим смо сви упознати јесте тај што се велика, готово апсолутна већина држава чланица Европске уније залаже за ампутацију дела територије наше отаџбине, кршећи уз то како међународно право, тако и људска права која су нашој браћи на Светој српској земљи, Косову и Метохији данас на жалост претворена у сан. Такође, у задње време слушамо изјаве европских званичника о томе како се противе расписивању предстојећих избора на југу наше државе показујући на тај начин колико поштују нашу државу и Устав. Да подсетимо, Европски парламент кога чине непосредно изабрани представници држава чланица, недавно је позвао државе Европске уније које нису признале једнострано проглашену независност Косова и Метохије да то учине. Тело којем је основна функција законодавна и буџетска, јасно крши своја овлашћења таквом императивном изјавом [1]. Дакле, не би се могло рећи да Европска унија води пријатељску политику према нашој држави.
Начела Европске уније, као што су: демократија, правна држава, забрана дискриминације и сличне звуче веома примамљиво за човека који размишља рационално. На жалост, од истих се веома често одступа, мора се приметити много чешће када је у питању примена истих на нашу државу и народ:

1. Пример кршења начела забране дискриминације по верској основи јесте одлука француске Владе у забрани ношења бурки на јавним местима. То је више него очигледан пример дискриминације исламске заједнице у тој земљи [2].

2. Пример кршења начела о суверености држава јесу изјаве званичника Европске уније који чак прете различитим врстама санкција поводом одлуке Владе Републике Српске о одржавању референдума о издвајању из БиХ[3].


3. Пример кршења међународног права Европске уније заједно са Сједињеним Америчким Државама јесте агресија на СР Југославију 1999. године, без одобрења Савета безбедности. Ничим изазвано бомбардовање СР Југославије је однело многе цивилне животе и било је праћено огромним разарањима, у честим случајевима објеката који нису војне намене. Страховит и неосуђен злочин, о коме се данас мало говори.

Занимљива је и критика глобализације и ''Нове Европе'' француског социолога Пјера Бурдијеа, који се сматра једним од најважнијих социолога друге половине XX века. Он Европску унију види подељену на ''Европу радника'' и ''Европу банкара'', услед неолибералне стратегије на тржишту. Свакако да би Србија спадала у експлоатисану државу, односно у ''Европу радника'', због чињенице да је радна снага код нас далеко јефтинија од оне у Немачкој. Бурдије такође критикује губитак суверености држава уласком у Евроску унију. У том смислу он представља ''Еурократију'' као врсту плутократије, посебну коалицију финансијске олигархије, политичке бирократије и имућних људи на челу војне индустрије и медија.
На крају, свакако да би Срби морали да уче из сопствених горких, али и из искустава других европских народа, баш као и од великог броја европских независних интелектуалаца, пре него што донесу било коју одлуку битну за осптанак и напредак државе Србије, а камоли овако битну као што је улазак у ЕУ.

Никола Цимбаљевић

[1] Будимир П. Кошутић, Основи права Eвропске Уније, Београд 2010 (152, 153. Стр.)
[2] Универзална декларација о људским правима Уједињених нација, http://www.un.org/en/documents/udhr/
[3] http://www.rts.rs/page/stories/sr/story/11/Region/883806/Incko+preti+sankcijama.html

Нема коментара:

Постави коментар