Господе и Владико живота мога, дух лености, мрзовоље, властољубља и празнословља, не дај ми. Дух целомудрености, смиреноумља, трпљења и љубави даруј ми, слуги Своме. О, Господе Царе, даруј ми да сагледам грехе своје и да не осуђујем брата свога, јер си благословен у векове векова. Амин.

среда, 09. новембар 2011.

ПРЕЋУТАНИ ЕКСТРЕМИЗАМ-ГАЈЕЊЕ ЦРВЕНЕ ЗМИЈЕ У НЕДРИМА


Тема екстремизма поред своје заступљености у научним круговима који о њој расправљају заступљена је и у лаичким круговима. Наравно приступ је другачији. Оно што им је заједничко јесте то да и на један и на други круг оних који о екстремизму у друштву полемишу у доброј мери утиче политика. Како и у (псеудо)интелектуалним круговима има оних који су острашћени баш као и међу лаицима, сасвим је разумљиво због чега ова тема у одређено време добија на значају. Разлика између ова два круга оних који о овој појави полемушу треба да буде у томе што интелектуална елита или она елита која томе тежи треба да пренебрегне политички утицај како јој припадност или тежња припадности елитном научном сталежу не би била укаљана.

Реч је о недавном актуелизовању питања екстремних организација које са аспекта заступања националистичких позиција представљају трн у оку постојећег система и режима у Србији. Екстремизам као одавно употребљавани појам и за политичку дискредитацију и овога пута је био искоришћен како би се обрачунавало и то институционално са онима који и изван тих уско одређених оквира конкретних организација представљају управо поменути трн у оку данашњег система и режима у Србији. Тачније сви они који имају или теже да у некоме аспекту имају префикс националистички морају се санкционисати јер таква Србија није по мери оних који Србију желе да искроје у складу са својим потребама. Они су наручиоци одела и креатори димензија тог истог одела, а они који наруџбину извршавају само су пуки извршиоци наруџбине.

Од самог почетка ствари су наопако постављене. Наиме читаво тежиште тзв.екстремизма постављено је тако да се њима имају обихватати само десничарске и националистичке организације. Иако они који тежиште у том правцу постављају не желе да схвате да бити политички десно (шта год то значило) или националистички оријентисан није нешто што прети поретку државе и друштва. Али систем и режим врло добро схватају да им поменуте категорије у друштву свакако могу да угрозе климаву столицу и фотељу власти без којих ни систем ни режим не могу да опстану! Баш то и јесте разлог што систем и режим који своје корене вуку још из комунистичког времена, имају за циљ обрачунавања са десним и националним корпусом, па самим тим и схватања својих неистомишљеника пројектују кроз апсолутну одбрану власти и привилегија које су стекли узурпацијом власти 1944. и стварањем једног вирус-система погодног да преживи све новонастале околности, али уз сталну бојазан да им национални корпус такву позицију може да угрози.

Након овога, ваља указати и на једну наизглед споредну последицу коју узрокује управо овај комунистички вирус-система, а то је неговање „опаке левичарске гује у недрима српског друштва” која полако нараста и чека повољан тренутак да смртоносно уједе. Конкретно реч је о деловању анархистичких и комунистичких организација по београдском универзитету најпре, па и шире. Ове организације користе врло радикалне методе за студентске организације у циљу постизања својих политичких циљева. Често се у јавности позива на аутономију универзитета, па и ове организације то радо и често чине, али заобилазе чињеницу да та аутономија подразумева и активно спречавање политичког деловања на универзитету. Анархистима и комунистима лицемерје је основна особина. Најбољи пример тог лицемерја је када се позивају на аутономију универзитета. На њу се позивају само када им се припрети, а када они политички делују ширећи своје штеточинске идеје, онда о повреди и угрожавању аутономије ћуте. Сетимо се само да су они исти који данас блокирају факултете били оптужени пред судом за међународни тероризам, за изазивање опште опасности јер су покушали да „у знак солидарности” запале амбасаду Грчке у Београду, да је та „братија” носила пароле „Смрт држави!” на режимској тзв. Паради поноса, да отворено раде на позивању на рушењу уставног поретка државе истичући и исписујући разне револуционарне пароле по српским градовима и још много тога.

Зло не спава!
Главно питање које се овде поставља јесте да ли су то анархистичке, комунистичке и левичарске организације изузете од важења и примене српских закона?! Друго питање које се намеће, јесте да ли систем заражен комунистичким вирусом систематски помаже и организује овакве структуре које служе како за скретање пажње са важних националних питања, као и за узгајање нових анархо-комунистичких нараштаја?! Симптоматично је да припадници једне анархистичке организације који су били оптужени за учињено дело међународног тероризма остану некажњени за то дело. Иако је било евидентно да иза њих стоји једна анархо-комунистичка организација питање забране исте нико није поставио у јавности, а ни пред Уставним судом! Штавише, тим догађајем данас се нико више не бави. Уставни суд разматра како „десничарске и националистичке организације” забранити и подвргнути закону. Државни тужилац дискреционо процењује ко систему и режиму није по вољи, али ту нигде не сврстава анархистичке терористе. Штавише, на овогодишњем сајму књига у Београду анархисти су имали и свој штанд на коме је јасно било истакнуто да се ради о њиховом штанду, на коме се могло купити разнолико штиво као и литература попут рецапата за заузимање универзитета! И то нико није нигде ниједном речју поменуо, а камо ли поставио као питање на које надлежни треба да дају одговор!

Ствари су више него јасне, те левичарске организације прећутно су подржане од стране система и режима, и зато су заштићене, а свака њихова (терористичка) активност је прећутана или медијски разблажена како се не би дизала велика прашина! А онда под паролом борбе државе са „екстремизмом” прогоне се искључиво српске националне организације.

Јасно је сада зашто се то ради, тј. јасно је да је реч о спреги система и из система изнедрених левичарских организација. Оно што је много важније то је што систем и режим узгајају једну опасну отровницу која, као што већ рекосмо, чека само погодну прилику када довољно нарасте да смртно уједе! Блага или готово никаква реакција државе на активности анархо-комуниста у случају бацања молотовљевог коктела на грчку амбасаду у Београду, затим позив на „смрт држави”, наметнуло је једно питања које и овом приликом постављамо, а то је да ли то што је неко од њих бацио запаљиву флашу на фасаду амбасаде и тако је само угаравио, ослобађа од одговорности, тј. да ли сутра ако би неко припуцао на државне званичнике па их том приликом не погоди и притом нанесе незнатну штету неком околном објекту, није кривично дело, тј. да ли такав један акт учиниоца ослобађа од одговорности?! Да ли ће само бити оштро санкционисани они који успеју до краја у својој терористичкој намери, односно они који успеју скроз да запале амбасаду или они који убију неког од државних званичника?! Из онога што је држава предузела према анархо-комунистичким терористима закључујемо да би државна реакција била блага или никаква, а да би се читав инцидент или потенцијални инцидент заташкао.

Да ова констатација није само апстракна теоретска констатација најбоље сведочи пример Грчке. Како предратна, затим ратна, па тако и поратна превирања, учиниле су Грчку врло погодном државом за анархо-комунистички тероризам. Са обзиром на то да је та појава толерисана све време, а посебно од рушења војне хунте седемдесетих година прошлог века и инцидента на Политихничком универзитету у Атини, данашња Грчка суочава се са масовним и организованим тероризмом анархиста који предводе све велике и масовне нереде у Грчкој укључујући и оне који се данас дешавају по улицама грчких градова. Узгајање ове опаке отровнице враћа се као бумеранг и кад-тад они који их толеришу губе могућност да је контролишу, а баш у том тренутку програм револуционарног терора почиње да се остварује, а тада је касно за сваку мирну институционалну реакцију.

Наводећи овај пример који није тако просторно удаљен од Србије, а узмемо ли и у обзир то да се социјалне и политичке околности много не разликују данас у Србији и Грчкој, постављамо питање да ли је ово почетак много већих и неконтролисанијих немира који Србију у будућности очекују у режији „домаћих” анархо-комуниста?! Да ли ће то бити коначно и дуго планирани циљ комуновирус-система који и после толиких година треба да изазове колапс и страдање српске државе и народа?! Да ли је неадекватно реаговање правосуђа на постојање и деловање анархо-комунистичких и левичарских организација злоупотреба правног поретка Србије?!


Уколико имамо у виду изнето то онда представља већ више него довољан разлог да се ова спрега што пре мора развргнути, као и то да институције предвиђене уставом и законима ове државе морају радити свој посао, а никако да буду у служби појединих интереса, јер тако, осим што служе за обрачунавање са „националном Србијом”, доприносе нечињењем да се у једном тренутку у будућности ситуација отргне контроли, а исход црвеног терора српскоме народу добро је познат. Стога, вук у јарећој кожи већ сада показује своје зубе и канџе, а кроз наизглед безазлено „студентско протестовање” и свој агресиван наступ у политичком и друштвеном простору.

дипл. правник Стефан Д. Стојков

Нема коментара:

Постави коментар