ИНТЕРВЈУ СА МАРИЈОМ ЛИНОМ ВЕКОМ - СРБИ СУ НА КОСОВУ ПРОГОЊЕНИ ДО ГЕНОЦИДА

МАРИЈА ЛИНА ВЕКА

Марија Лина Века (позната као Марилина Века), репортер и новински коментатор са дипломом римског Универзитета Ла Сапиенза (студије историје) и специјализацијом у Ватиканском тајном архиву из палеографије, стицала је искуство бавећи се преводилачким радом, пословима у press-службама, и организовањем међународних сусрета и конференција.

Од 1993, њена пажња је усредсређена на војне акције и етничке сукобе. Пратила је мисију "Ибис" у Сомалији. Од 1999. бави се "балканским сценаријем", при чему нарочиту пажњу поклања трагедији неалбанских заједница на Косову и Метохији. Века писала десетак других

италијанских публикација. Аутор је књига "Скандал Сомалија - Анатомија лажи" (Милано, 2001) и "Изгубљено Косово" (Рим, 2003), "Kosovo e Metohija il ritorno impossibile" (Филип Вишњић', Београд, 2004), "Вучје срце/Cuore di lupo" (Београд 2009). Бави се и хуманитарним радом, сарађује у пројекту "Rinascere onlus" у корист српских енклава на Косову и Метохији.

Госпођо Века, шта Вас је подстакло да напишете ову књигу, и да ли је
за Вас Косово изгубљено?

- Пре свега, хтела бих да се представим: ја сам новинарка из Рима, дакле, никакво србофилско осећање није ми било подстицај за писање ове књиге. Једноставно, подстакла ме је професионална, али и она људска, лична етика. Сведочити не оно што одговара српској страни

истине, већ оно што је истина коју сам видела, истина која је потпуно различита, штавише супротна од онога што су нам о Косову презентовали велики информативни медији. Дакле, хтела бих да говорим о патњи, али о оној страни патње која се односи на Србе.

Зашто "Изгубљено Косово?"

- "Изгубљено" је била прва реч коју сам научила на Косову. Питала сам Србе у енклавама: "Како видите будућност?", а они су одговарали: "Изгубљено, изгубљено". Та прва српска реч коју сам научила, "изгубљено", говори да живот у енклавама, тим затворима под отвореним небом, заправо и није живот.

Ваша књига сведочи о српским патњама на Косову. Да ли би се за њу
могло рећи да је просрпска?

- Не верујем да постоји само српска страна истине. Постоји самo истина, и то је довољно. То што је, због економских, политичких и финансијских мотива, ова истина годинама била изопачена, још више ме подстиче да сведочим о њој. Приликом разних дискусија после изласка

моје књиге на италијанском, растужили су ме коментари да сам просрпски настројена, јер постоји потражња за информацијама којима се људи квалификују према стереотипима. Али, ја не верујем у стереотипе. Не износим ниједну тврдњу националистичког типа, нити показујем

склоност ка реваншизму српске стране. Једноставно, сведочим да постоји мањина која живи на својој земљи, која има право да живи тамо где је одвајкада живела, а која је данас прогоњена, прогоњена све до геноцида.

СМРТ СРБИМА, ЈАСНА ПОРУКА

Можете ли нам нешто рећи о "кући смрти" која је на Вас оставила снажан утисак?

- Постоји једна група кућа на путу према Шилову, на десној страни пута, тако да ако неко не обрати пажњу, не види их уопште, јер су већ зарасле у траву. У њима су живели Срби. Једног дана су ми двојица карабињера (један од њих је капетан) рекли да ће ме повести да видим нешто, под условом да сам довољно јака да то издржим. Зауставили смо џип и ходали пешице између тих запаљених кућа, све до једне која се налазила на узвишици. Тамо су живеле српске породице. Неке су отишле пре доласка ОВК у јуну 1999, када су дошли и војници КФОР-а, а неке су остале. Нису хтели да оду, нису хтели да оставе своје домове, иако су знали да ће умрети. Остали су да чекају, и чекали су са достојанством које се, у одређеним моментима, граничи са лудошћу, а што сам често сретала по српским енклавама. Остали су тамо знајући да их терористи неће само побити, него ће се постарати и да им тела нестану, као што су то већ чинили са стотинама српских тела. И тако, чекајући смрт, почели су да пишу: 24. априла

1999. на зидовима куће исписали су своја имена, обележили висину, записали колико су килограма имала деца. Начинили су затим и један списак имена, исписујући датуме покрај њих. Бележење је прекинуто 10. јуна 1999. Зидови су изрешетани рафалима калашњикова. Карабињери су ми рекли да је било испаљено седам шаржера. При уласку у кућу посебно пада у очи траг рафала који води према крову: највероватније је да су на тавану била сакривена деца, што значи да су она прво била побијена. Ова кућа је потпуно опљачкана и срушена, како то увек бива када терористи дођу, пљачкајући и односећи све што се у кући затекне. Тела нису пронађена, остала су само њихова имена на зидовима. Када сам изашла из куће, заплакала сам се. Плакали смо све троје. Тежини утиска доприносило је пролеће које је било у јеку, около је све цветало, бујна вегетација је прекрила све, па и ову кућу. Осећала се статичност смрти.

Вратимо се на најновији напад Албанаца. Како се, по Вашем мишљењу,
понела међународна заједница?

- Међународна заједница је показала претворно чуђење пред нечим што је комотно могло да се предвиди. Осим тога, збиља не верујем ни у какав "неочекивани напад", све се то осећало у ваздуху. Ја сам о томе говорила у септембру, било је јасно да ће се нешто догодити. Већ је постојао сценарио, практично ратни план, који се истовремено реализовао у различитим деловима Косова, са јасним циљем: да убеди Србе да треба да оду или да умру. То је прво. Други циљ је био проширење територије принуђавањем људи да напусте куће. То се и догодило током ова три дана рата (јер ово је било ратно стање),територијални утицај је упадљиво ојачан. И трећа ствар: показати свету чврсту решеност да се, макар и силом, издејствује независност. И све то онда када је свет полако почео да заборавља Косово, после тзв. мира објављеног у јуну 1999, мира кога тамо заправо никада није ни било. И међународна заједница то врло добро зна, јер се пред њеним очима непрекидно спроводи етничко чишћење. Шта се под тим појмом подразумева? Етничко чишћење није само убијање, као што се ових дана догодило у вашој земљи. Етничко чишћење је и кад не можеш да стигнеш до угла улице да би купио хлеб. Не можеш да пређеш улицу, јер око тебе су невидљиви зидови, јачи од било којег стварног зида. Значи, ако си Србин, ти немаш права да уђеш ни у једну продавницу. Е, то је геноцид, али не само физички, него и културни геноцид једног народа.

италијански војници из састава КФОР-а, чувари манастира Високи Дечани

Колико сте пута већ били на Косову?

- Обишла сам све помало. Кренула сам од базе карабињера према Витини, Клокоту, Гњилану, Церници, Врбовцу, боравила сам у Чаглавици. Моје велико интересовање побудила је личност оца Драгана, па сам одлучила да му, сходно својим скромним могућностима, сваких пет-шест месеци донесем нешто мало помоћи. Та незнатна помоћ истовремено је и мој протест против рада невладиних организација, које помажу само једном делу становништва. Нисам видела никога ко помаже Србима, осим италијанских карабињера који су, о свом трошку, куповали намирнице и носили их по кућама, како би људи имали шта да једу. Пратили су људе  до гробља, до лекара, са одговорношћу и осећањем обавезе који само могу да ми импонују. Међутим, ово не оправдава невладине хуманитарне организације, а ни Високи комесаријат за избеглице, који има велику одговорност, а не делује ми да код њих има свести нити жеље да се

упознају са ситуацијом у енклавама и стањем тамошњих људских права. Да би се схватио став Високог комесаријата, довољно је отићи на њихов сајт на коме су имена градоваисписана на албанском. То је, чини ми се, сасвим прецизан показатељ праваца њиховог деловања.

Можете ли да нам кажете нешто о хуманитарној помоћи Католичке цркве на
Косову? Има ли је, и ако постоји ко је организује и дистрибуира?

- Католичка црква је, нажалост, једна институција, истовремено и политички ентитет. Није неутрална. Ватикан је био прва држава која је признала хрватску независност и Словенију, и то је сасвим довољан показатељ њиховог става. Нажалост, велике католичке организације, које имају средстава и могућности, биле су врло активне када је Србији објављен рат, пласирале су искривљене информације. На сајтовима ових тзв. "миротворачких" католичких организација, на челу са организацијом под именом Мајке Терезе из Калкуте, Светог Еђидија итд, налазимо срцепарајуће приче о јадним албанским избеглицама, о масакрима и слично, што је велика лаж која је допринела да дође до каснијих догађаја, до прогона српске мањине. Све се то, нажалост, наставља, помоћ се и даље додељује само једном делу становништва, осим оног што по мало стигне од италијаснког Каритаса и италијанског Црвеног крста, организација које су, ипак, више лаичког типа. Од стране Католичке цркве нисам видела заиста никакву помоћ упућену Србима.

Преузето са сајта © Православље:

http://pravoslavlje.spc.rs/broj/901/tekst/srbi-su-na-kosovu-progonjeni-do-genocida/