Још је Карл фон Клаузевиц закључио да је „рат наставак политике другим средствима“. Кроз историју заиста је било тако. Рат је сам по себи представљао један вид политике, додуше најконтраверзнији или боље речено најекстремнији њен вид. Државе су дуго кроз историју сматрале да имају право да воде рат, односно да сва спорна питања са другим државама решавају путем рата. Тај систем политике би се слободно могао назвати „систем политике силе“, у коме рат представља алтернативу мирном решавању спорова. Дуго је човечанство тежило реорганизацији система на глобалном нивоу, у смислу односа међу државама и проналажењу алтернативе „систему политике силе“. Можемо слободно рећи да врхунац тог трагања представља повеља Уједињених нација, која као основна начела свог постојања истиче одсуство рата као специфичног појма мира, развијање пријатељских односа међу нацијама засновану на поштовању начела равноправности и самоопредељења те постизање међународне сарадње решавањем међународних проблема. У постојећем тренутку иако веома далеко од савршеног, Повеља Уједињених нација представљала је најбоље могуће решење. Управо та њена несавршена димензија рефлектовала се ових дана на случају Либије.
Либија је суверена и независна држава, чланица Уједињених нација. Скоро пуне 43 године на њеном челу налази се пуковник Моамер Гадафи, додуше без икакве формалне функције, већ како то сам наводи као вођа Либијске револуције. Геополитички гледано Либија је земља која заузима велико пространство Северне Африке, веома богата нафтом која у себи садржи малу концентрацију сумпора, чија је прерада односно рафинисање знатно јефтинија и еколошки чистија од црне, сирове нафте која се производи Саудијској Арабији. Укупне резерве нафте у Африци чине 10% укупних светских резерви, што представља треће резерве у свету иза Блиског истока и Евроазије. Од тих 10%, 5,7 милијарди тона отпада на Либију која је четврти извозник нафте у свету, стим да се 85% тог извоза односи на Европску унију, од чега 1/3 на Италију. Главни погони за експлоатацију нафте налазе се на северу земље у близини Триполија. Са друге стране седишта Бритиш петролеума и Шела налазе се на истоку земље. Само је Бритиш петролеум у Либији уложио преко 20 милијарди долара у експлоатацију нафте и гаса. Гледајући по регионима 14 активних нафтних компанија је из Европе, 11 из Азијско-Пацифичког региона, укључујући и Кинеску националну компанију, шест из Северне Америке, две из Русије, једна из Северне Африке и једна из Јужне Америке, што говори о широкој присутности инвестиција у Либији, па самим тим и о политичким интересима. Ових дана према уговорима који су закључени крајем 60-тих година Либијска нафтна компанија треба да постане власник већине нафтних поља на којима се експлоатише нафта у Либији. Неистражена пространства богата нафтом у Либији су велика. С тим у вези треба рећи и то да се 7.9% светских резерви гаса такође се налазе у Африци. 17. марта 2011. Године Савет безбедности Уједињених нација усвојио је резолуцију којом се уводи зона забрањеног лета над Либијом и одобрава употреба свих неопходних мера да би се заштитили цивили од напада трупа пуковника Моамера Гадафија. У истој резолуцији најпре се изражава „озбиљна забринутост због погоршања стања, ескалације насиља и цивилних жртава“ те се указује на „одговорност либијских власти да заштити становништво“ и истовремено истиче да се „системски напади који се одвијају у Либији против цивилног становништва, могу окарактерисати као злочин против човечности“. Савет безбедности је истовремено поменутом резолуцијом „осудио систематску употребу плаћеника од стране либијске власти“ и навео да „поступајући у складу са поглављем 7 Повеље УН-а захтева да се сместа успостави прекид ватре и окончају сви напади на цивиле“, док од либијске власти „захтева да поштује своје обавезе према међународном праву укључујући и међународно хуманитарно право“. Резолуција успоставља „зону забрањеног лета у циљу заштите цивила и констатује да се та забрана неће односити на летове чији је једини циљ хуманитарни“. У поглављу резолуције које се односи на заштиту цивила, „Савет безбедности УН овлашћује земље чланице да предузму све неопходне мере за заштиту становништва и насељених подручја од напада, укључујући и Бенгази“. Такође иста у себи садржи и одлуку о „замрзавању свих средстава,фондове и економске ресурсе који су под директном или индиректном контролом либијске власти.“ Одмах након доношења резолуције, тачније неколико сати након тога, почели су ваздушни удари дела чланица НАТО пакта по Либији. Већ на самом почетку, операције под називом „Одисејева зора“. којима кординишу Сједињене Америчке Државе из своје команде за Европу која је стационирана у Штутгарту, испаљено је око 120 крстарећих ракета, односно бачено је близу 40 бомби од стране америчких стратешких бомбардера Б-2. Мета тих удара били су цивилни и војни циљеви у Мисрати, источно од Триполија, као и у Заури на западу, Сирти, родном граду Гадафија на истоку, као и у Бенгазију, упоришту побуњеника. Управо основ такве једне интервенције која у себи садржи све карактеристике агресије била је горе поменута резолуција Савета безбедности.
Појам злочина против мира односно агресије први пут је одређен чланом 6 Статута Међународног војног трибунала у Нирнбергу као „планирање, започињање или вођење агресорског рата или рата којим се крше међународни уговори, споразуми или гарантије, или учествовање у неком заједничком плану, завери за извршење ма ког од горе наведених дела“. Неки теоретичари агресију дефинишу и као „насилна акција, једне или више држава, против територијалног интегритета или политичке независности друге државе, предузета са намером да оспори право на опстанак државе, измени њен друштвени и економски систем, и томе слично.“ Након завршетка суђена пред Нирнбершким и Токијским трибуналом није било више суђења за кривично дело злочин против мира. Начин на које је ово кривично дело укључено у статут Међународног кривичног суда преставља компромис са потребом да се за једно тако кривично дело суди и да не постоји оправдање да оно буде изостављено из надлежности овог суда и тежње великих сила да по сваку цену избегну одговорност њихових држављана за ово кривично дело. Стим у вези ово кривично дело представља саставни део статута али је предвиђено „условно“ тј. потребно је одредити и додатне услове на основу којих ће овај суд бити надлежан. За дефинисање појма агресије веома је битна и Резолуција Генералне скупштине УН-а бр. 3314 из 1974. године која веома прецизно одређује појам агресије. Према њој „првоотпочињање употребе оружане силе од стране државе противно Повељи УН-а представља доказ извршења акта агресије“. Такође детаљно је наведено шта све представља акт агресије без обзира да ли је рат објављен или не. Ту спадају:• Инвазија или напад оружаних снага једне државе на територију друге државе, или свака војна окупација, макар и привремена, која произађе из такве инвазије или напада, или анексија територије или дела територије друге државе употребом силе;
• Бомбардовање територије једне државе од стране оружаних снага друге државе или употреба ма ког оружија од стране једне државе против територије друге државе; блокада лука или обала једне државе од стране оружаних снага друге државе;
• Напад оружаних снага једне државе на копнене, поморске или ваздухопловне снаге, поморску или ваздушну флоту друге државе;
• Употреба оружаних снага једне државе, која се с пристанком земље пријема налазе на територији ове последње, противно условима предвиђеним у споразуму, односно остајање тих снага на територији земље пријема и после истека споразума;
• Радња једне државе која своју територију стави на располагање другој држави да би је ова искористила за извршење акта агресије против треће државе;
• Упућивање од стране, у име, једне државе оружаних банди, група, нерегуларних војника или најамника, који против друге државе врше акте оружане силе толико озбиљно да се изједначавају са горе побројаним актима, односно значајно учешће једне државе у томе.
Сумирајући све оно што је изнад наведено први закључак који се може извести је тај да је дошло до велике злоупотребе повеље Уједињених нација, од стране дела западних земаља, које су предвођене Сједињеним Америчким Државама из сенке, а Француском на терену, још једном у низу на најгрубљи начин прекршиле одредбе повеље, на коју су се овом приликом позвале. Без перфидности која је постојала 1999. године приликом агресије на Југославију, део западних земаља је на најотворенији начин, пред очима читавог света извршио агресију на једну суверену земљу. Ако погледамо управо горе наведене елементе који чине бит бића агресије, можемо закључити да је велики део тих елемената и остварен. До употребе оружане сила противно повељи Уједињених нација је несумњиво дошло, управо из разлога што циљ поменуте резолуције нису били ваздушни удари у којима је према најновијим проценама страдало близу 150 цивила, већ управо успостављање зону забрањеног лета у циљу заштите цивила, што се не може никако прихватити имајући у виду број цивила који су страдали. Истовремено забрана уведена поменутом резолуцијом се не односи на летове чији је једини циљ хуманитарни, што је апсурдно у поменутој ситуацији, имајући у виду страдање цивила који су самим тим постали директни циљ летова авиона који учествују у ударима. Са друге стране ако бисмо као обележје бића агресије узели бомбардовање територије једне државе од стране оружаних снага друге државе, то би представљало кључно обележје акције „Одисејева зора“. Дакле са становишта међународног права без икаквих оклевања можемо да закључимо да је једним оваквим актом погажена не само повеља Уједињених нација која забрањује сваки вид рата, већ и статут Међународног кривичног суда, те друге резолуције Савета безбедности чији основни циљ био управо конкретизовање злочина агресије, па на крају крајева управо и резолуција која је донета овом приликом од стране Савета безбедности.
Други закључак који се може извести је управо геополитичка позадина целог догађаја. Агресији на Либију претходиле су „наранџасте револуције“, односно „контролисана жаришта“ у Египту и Тунису, чији је управо циљ био да се од народа „украде револуција“, што треба довести до глобалног преуређења света и смену у оним државама које су од стратешког интереса за Сједињене Америчке Државе. Дакле на делу је „принудна демократизација по Америчком моделу“, који је у прошлости успешно тестиран у многим земљама укључујући и Србију, који опет има за циљ представљање Америке као најбоље пријатеља земаља на Афричком континенту. Са становишта геополитике Либија је требала да представља још једну у низу срушених карата, па се самим тим може рећи да је пуковник Гадафи спасао неке лидере који су се жаргонски речено налазили на „листи чекања“. Премијер Русије Владимир Путин је резолуцију која је претходила оваквој акцији назвао управо оним називом који она заслужује да носи, а то је „позив на средњовековни крсташки рат, која омогућава успешно интервенисање у унутрашње питање суверених држава, што постаје да буде стабилни тренд Америчке политике.“ У сваком случају како год да се заврши криза у Либији она неће више бити иста држава као и пре избијања сукоба. Оно што треба истаћи је управо чињеница да незадовољни народи нису добили, нити ће добити ишта ново или суштински боље након ових догађаја. Социјална правда, демократија, људска права су и даље остали недостижни појмови за њих. Међународно право је по ко зна који пут погажено, а механизми које оно у себи носи показали су се као неефикасни, што такође представља проблем. Можда темељна реконструкција свих механизама на међународном плану није ни могућа, те би лакше било изградити нове. Свет у сваком случају треба да почива на другачијим основама од оних који су то данас.Владимир Штрбац
Упутнице:
[1.]С.Аврамов и М.Крећа-Међународно јавно право, Савремена администрација, Београд, 2003, стр. 645.
[2.]З.Стојановић-Међународно кривично право, ИП ЈУСТИНИЈАН Београд 2004 стр. 150
Нема коментара:
Постави коментар