УДРУЖЕЊЕ НОМОКАНОН УЧЕСТВОВАЛО У ОБЕЛЕЖАВАЊУ ДВАНАЕСТЕ ГОДИШЊИЦЕ АГРЕСИЈЕ НАТО НА СР ЈУГОСЛАВИЈУ 1999. ГОДИНЕ

Уз помоћ Удружења студената Правног факултета НОМОКАНОН, Студентски парламент Правног факултета је 24. марта 2011. године, на дан када је пре 12 година почела НАТО агресија на СРЈ, организовао трибину у знак сећања на оне који су страдали током 78 дана безобзирног убијања цивила, разарања градова, мостова, путева, пруга и других добара широм тадашње нам државе од стране оних који су се тим чином показали као неки од највећих злотвора у модерној историји.

Конференцијска сала Правног факултета била је претесна да прими све оне који су желели  да одају пошту невино страдалим и да чују шта о зверствима која су учињена током агресије на нашу земљу 1999. године имају свима нама да кажу:

- генерал Божидар Делић, командант 549. механизоване бригаде ВЈ током 1999. године.

- г. Милован Дрецун, војно–политички аналитичар,

- др Радомир Ковачевић, директор Радиолошког института у Београду

- проф. др Александар Јакшић, професор на Правном факултету у Београду и

- проф. др Бранко Ракић, професор на Правном факултету у Београду.

проф. др Бранко Ракић

После уводне речи продекана за наставу проф. Жике Бујуклића, проф. Ракић је указао на све бесмислене правне конструкције којима су се служили поједини страни аутори, не би ли оправдали недела оних који су бацањем бомби сејали смрт по нашој земљи. Навешћемо само један пример: Тумачећи Повељу УН неки интелектуалци који су стали у одбрану агресора кажу да је НАТО у ствари разарајући СРЈ вршио самоодбрану! Они тумаче Повељу УН тако што, иако и сами признају да КиМ, није било држава, сматрају да се правило о предузимању силе тј. војне интервенције може екстензивно тумачити и то тако што се и неким облицима аутономије може пружити заштита. Професор таквим ауторима даје једноставан одговор: у међународном праву је правило да је употреба силе забрањена, а од тог правила постоје само два изузетка – један је употреба силе уз дозволу СБ УН, који је у нашем случају искључен јер није постојала никаква одлука СБ УН, а други је право државе на самоодбрану. Пошто је употреба силе изузетак од правила о забрани употребе силе у међународним односима а од памтивека у праву важи правило да се изузеци обавезно уско тумаче онда је сасвим јасно колико је то озбиљно оправдање агресије на једну суверену земљу.

Наредни говорник, генерал Делић, истакао је како су у његовој јединици били углавном млади војници који су показали изузетну храброст у одбрани отаџбине од агресора и да му се чини да је и данас једини спас за Србију њена младост – неискварена, поштена и храбра омладина која ни по коју цену неће продати државу саграђену на костима својих предака, а даће све, чак и живот, да би сачувала слободу. Присутни су са одушевљењем слушали генералово излагање о војним подвизима наше војске и врло једноставним надмудривањем технички хиљаде пута супериорнијег непријатеља да би се на крају излагања проломио громогласан аплауз који је трајао неколико минута.

   Божидар Делић    Милован Дрецун

На излагање генерала Делића надовезао се господин Дрецун који је истакао како је наша војска пружила херојски отпор агресору , да су се наши војници борили и гинули са речима „за Србију“. Када им је било најтеже, када се чинило да спаса нема, та мисао да све што раде раде за Србију давала им је додатну снагу да истрају у пружању отпора непријатељу. На крају, г. Дрецун је закључио – нисмо изгубили рат, рат је завршен обостраним компромисом. Да је то тако, потврђује касније понашање моћних западних сила које су, незадовољне исходом рата, само промениле средства – уместо војних удара имамо медијске бомбе по свему што се противи окупацији наше државе, уместо авиона који сеју смрт, имамо сијасет тзв. невладиних организација које, за новац, сеју мржњу према сопственом народу. Порука Милована Дрецуна је: „Агресија није завршена, завршен је само војни део агресије, али она и даље непрекидно и несмањеном жестином траје, само се сада манифестује у другим облицима али, као што су за време рата млади војници са највише жара пружали отпор, у сваком погледу, надмоћнијем непријатељу тако сада у миру млади људи – студенти имају храбрости да кажу агресорима да су агресори, злотворима да су злотвори, убицама да су убице и гледајући младе студенте Правног факултета, знам да Србија има будућност“,закључио је господин Дрецун.

Велику пажњу присутних је, својим излагањем, привукао др Ковачевић. Уз одличну презентацију на којој су биле слике, мапе и статистички подаци о томе колико је тона муниције и отровног материјала падало по српским земљама, др Ковачевић је као најважнију ствар истакао да се разарање наше земље мора квалификовати као ратни злочин и да се мора тражити накнада штете настале непотребним разарањем и уништавањем наше земље, а још важније од тога јесте учинити све што је у нашој моћи да би се спречило даље обољевање становништва од различитих малигних болести, узимајући у обзир чињеницу  да се честице уранијума и других отрова којима су нас наши „пријатељи“ засипали током тих несрећних 78 дана још увек налазе око нас – у ваздуху, земљу, води...

Част да има завршно излагање припала је професору Александру Јакшићу. Он је указао да су као оправдање за агресију на СРЈ стране силе, а пре свих САД, користиле један новозмишљени институт међународног права који се назива „хуманитарна интервенција“. Закључак професора Јакшића јесте да хуматинитарна интервенција, у ствари, служи великим и моћним земљама да би оправдале своју болесну жељу да утичу на живот у свим државама света, па ако се нека држава супротстави њиховим жељама онда се, позивајући се на кршење људских права и са изговором спречавања хуманитарне катастрофе, предузимају војни напади на ту државу како би се она и физички уништила. Што се тиче материјалне и нематеријалне штете настале током агресије, проф. Јакшић се сложио са осталим говорницима да је она неспорно настала и да се њена накнада може тражити.

Трибина је, после више од два сата излагања говорника, завршена питањима која су присутни постављали учесницима.

На крају остаје жал што ниједна званична установа ове земље, није нашла за сходно да се на било који други начин, осим полагањем цвећа на неколико гробова, обележи дванаест година од почетка разарања тадашње државе него се, ето, само група студената окупила како би, заједно са неким од актера, разговарали о тужним догађајима из наше ближе прошлости. Нека им је свима на част...

  

Информативна служба

Удружења студената Правног факултета НОМОКАНОН