У последње време били смо сведоци неких чудних ствари, које су се догађале у српском правосуђу, почевши од сумњивог реизбора судија, до противречног поступања у појединим случајевима из области кривичног права.
Пођимо од реизбора судија из 2009., који је био прилично контроверзан. Да је било неправилности, могли смо да се уверимо, како из реакција људи из српске правничке струке, тако и из реакција из Савета Европе и ЕУ. Стекао се утисак да је политика озбиљно умешала прсте у реизбор судија, што не би смело да се дешава у једној држави која жели да успостави државни и друштвени поредак заснован на демократским принципима. Још једном смо се уверили да српска власт суштински не поштује оно за шта се декларативно залаже. Ако је реизбор судија био сумњив, свакоме ко имало познаје право то ће бити индикатор за сумњу у стручност реизабраних судија, јер судије нису биране према критеријумима стручности, већ у складу са дневнополитичким потребама доминантних политичких снага у држави у датом тренутку. Следећа претпоставка је да нестручне судије не могу успешно да обављају свој посао. Тешко је очекивати од оних који су на та места постављени према критеријумима политичке подобности да касније у свом раду буду истински независни од политичких утицаја, што све скупа доводи у сумњу (не)пристрасност тако изабраних судија.
У периоду који следи након реизбора судија из 2009., претпоставке из првог пасуса су у приличној мери потврђене. Велику улогу у, мало је рећи, лошем раду нашег правосуђа има и тужилаштво. Поменимо само неке најкрупније и медијски најпропраћеније случајеве: суђење за убиство француског држављанина Бриса Татона, суђење „гњиланској групи”, одустанак од гоњења хрватског држављанина Тихомира Пурде због недостатка доказа. Не треба заборавити ни понашање и медијске иступе у јавности људи из Министарства правде у вези са нередима поводом београдске „Параде поноса”.

У случају одустанка Тужилаштва за ратне злочине од кривичног гоњења хрватских држављана Тихомира Пурде, Данка Маслова и Петра Јањића Тромблона, осумњичених за ратне злочине у Вуковару 1991., ствар је сасвим нејасна. Како то тужилаштво ради, ако било кога потражује, а не поседује доказе за кривично дело за које га сумњичи?! Овај случај, иако суштински представља прворазредни правосудни скандал због кога би требало да у надлежном тужилаштву „лете главе”, прошао је што без адекватне санкције за надлежне, што медијски слабо пропраћен. Такође, овакав траљав рад српског Тужилаштва за ратне злочине изазива озбиљну сумњу у стручност надлежних у овом државном органу. Грађани Србије могу себи да поставе једно озбиљно питање: Ако се држава овако немарно и аљкаво понаша када су у питању тако озбиљне ствари као што су ратни злочини, како ће се понашати у можда мање друштвено опасним, али свакако битним случајевима из других области права?!

Вођа организације „Образ”, Младен Обрадовић, оптужен је да је организовао нереде који су се догодили на „Паради поноса”, а његовој оптужници је придодат позив на линч учесника неодржане геј параде 2009., иако је Републички јавни тужилац то тада назвао „полемичким тоновима”. Како једна иста чињеница у року од годину дана може да пређе пут од квалификације полемичког тона до основа за кривично гоњење?! Остаје отворено питање... У најбољем случају, јавност ће добити неко немушто саопштење, као у случају одустанка од гоњења Тихомира Пурде.
Како овакве појаве утичу на систем друштвених вредности у Србији и на установе судства и тужилаштва?! Пођимо од односа права и морала. Јавни морал је нешто према чему се обликују правне норме и ствара правни поредак у целости. Правни поредак те моралне норме штити, а својим деловањем употпуњава и даље разрађује систем вредности, иницијално успостављен на основу моралних норми. Јавни морал и право се међусобно употпуњују, у непрестаном су односу интеракције. Ако право не штити морал, већ се руководи неким другим циљевима и интересима, тада се и систем вредности распада, јер морал нема механизме да принуди на одређено понашање, што је одлика права. Ако се право ствара према било којим другим интересима и схватањима, осим оних примерених датом друштву, односно релевантној већини, у одређеном временском периоду, оно није право тог друштва, већ право неких ширих или ужих, домаћих или страних интересних група. Тако и долазимо до апсурдне ситуације да се, с једне стране, „језиво” реагује и правно и медијски, на насилне хулигане, а да ратни злочини и то, да ствар буде гора, учињени над онима који су представљали нашу страну у протеклим ратовима, остају некажњени, а и кад су и кажњени, медијски се много мање третирају него хулиганско насиље. Ни у једном усаглашеном друштвеном поретку хулиганско насиље не може да буде друштвено опасније од ратних злочина. Треба такође и поменути да је тај хулиганизам у ствари пораз државе, која катастрофалном социјалном политиком коју води у последњих десетак година није успела да те девијантне групе склони с улице и уклопи их у друштво. Још један апсурд је да се, упркос убедљивом противљењу већине (према готово свим истраживањима) и члану 54, ставу 4 Устава Републике Србије („Слобода окупљања може се законом ограничити само ако је то неопходно ради заштите јавног здравља, морала, права других или безбедности Републике Србије.”), организује манифестација попут „Параде поноса”. То је била и својеврсна парадигма политичког и правног поретка Србије, који штити мањину у друштву, не водећи рачуна о већини (осим у предизборним кампањама).

Каже се да правда држи земљу и градове. Ако ову максиму покушамо да применимо на Србију данас, схватићемо да смо у озбиљном проблему.
Никола Цветановић
Нема коментара:
Постави коментар