У последње време били смо сведоци неких чудних ствари, које су се догађале у српском правосуђу, почевши од сумњивог реизбора судија, до противречног поступања у појединим случајевима из области кривичног права.
Пођимо од реизбора судија из 2009., који је био прилично контроверзан. Да је било неправилности, могли смо да се уверимо, како из реакција људи из српске правничке струке, тако и из реакција из Савета Европе и ЕУ. Стекао се утисак да је политика озбиљно умешала прсте у реизбор судија, што не би смело да се дешава у једној држави која жели да успостави државни и друштвени поредак заснован на демократским принципима. Још једном смо се уверили да српска власт суштински не поштује оно за шта се декларативно залаже. Ако је реизбор судија био сумњив, свакоме ко имало познаје право то ће бити индикатор за сумњу у стручност реизабраних судија, јер судије нису биране према критеријумима стручности, већ у складу са дневнополитичким потребама доминантних политичких снага у држави у датом тренутку. Следећа претпоставка је да нестручне судије не могу успешно да обављају свој посао. Тешко је очекивати од оних који су на та места постављени према критеријумима политичке подобности да касније у свом раду буду истински независни од политичких утицаја, што све скупа доводи у сумњу (не)пристрасност тако изабраних судија.
У периоду који следи након реизбора судија из 2009., претпоставке из првог пасуса су у приличној мери потврђене. Велику улогу у, мало је рећи, лошем раду нашег правосуђа има и тужилаштво. Поменимо само неке најкрупније и медијски најпропраћеније случајеве: суђење за убиство француског држављанина Бриса Татона, суђење „гњиланској групи”, одустанак од гоњења хрватског држављанина Тихомира Пурде због недостатка доказа. Не треба заборавити ни понашање и медијске иступе у јавности људи из Министарства правде у вези са нередима поводом београдске „Параде поноса”.
Уколико се упореде пресуда убицама Француза Татона и пресуда ратним злочинцима из „гњиланске групе” долази се до, најблаже речено, чудних закључака. За брутално убиство једног човека дванаест људи осуђено је на укупно 231 годину затвора. С друге стране, за ратни злочин над више десетина цивила у Гњилану од јуна до септембра 1999. године, деветорица људи су осуђени на укупно 101 годину затвора. Човек не може, а да се не запита, како? Иако је убиство Бриса Татона било заиста брутално и како за законску, тако и друштвену осуду, ипак је у питању један човек, жртва групе хулигана. У случају „Гњиланска група”, у питању је више десетина цивила, жртава терориста, у питању је ратни злочин над цивилним становништвом, радње више кривичних дела које су супсумиране под радњу извршења ратног злочина (над цивилним становништвом). Те радње су се састојале у отмицама, физичком мучењу, убиствима, силовањима, уништавању имовине отетих, итд... На који начин и у каквом систему хулиганско насиље може да буде друштвено опасније од чињења ратних злочина, познато је вероватно само „стручњацима” запосленим у српском правосуђу!У случају одустанка Тужилаштва за ратне злочине од кривичног гоњења хрватских држављана Тихомира Пурде, Данка Маслова и Петра Јањића Тромблона, осумњичених за ратне злочине у Вуковару 1991., ствар је сасвим нејасна. Како то тужилаштво ради, ако било кога потражује, а не поседује доказе за кривично дело за које га сумњичи?! Овај случај, иако суштински представља прворазредни правосудни скандал због кога би требало да у надлежном тужилаштву „лете главе”, прошао је што без адекватне санкције за надлежне, што медијски слабо пропраћен. Такође, овакав траљав рад српског Тужилаштва за ратне злочине изазива озбиљну сумњу у стручност надлежних у овом државном органу. Грађани Србије могу себи да поставе једно озбиљно питање: Ако се држава овако немарно и аљкаво понаша када су у питању тако озбиљне ствари као што су ратни злочини, како ће се понашати у можда мање друштвено опасним, али свакако битним случајевима из других области права?!
Ако се сетимо јесени 2010. године и нереда поводом организовања београдске „Параде поноса”, сетићемо се и изјаве Слободана Хомена, државног секретара у Министарству правде, да ће „реакција државе бити језива”. Ова изјава такође представља један правни скандал, јер директно крши принципе независности и непристрасности судија и тужилаца. Господин Хомен се прилично неодговорно понео, јер његова изјава пре приличи некаквом политичком митингу на коме нека тоталитарна политичка партија најављује обрачун с политичким неистомишљеницима, него изјави коју би смео да даје један државни службеник у вези са стварима које се тичу права. Реакција државе у таквим случајевима би смела да буде једино и искључиво законита. „Језива” реакција је нешто што би могло да значи ангажовање апарата силе, увођење ванредног стања, сужавање обима грађанских права. Док, са једне стране, држава (оличена у високом функционеру свог управног апарата) најављује језиву реакцију против оних који су учествовали у нередима поводом геј параде и ту језиву реакцију спроводи у дело држањем осумњичених у вишемесечном притвору, с друге стране, баш тих дана пушта на слободу Илију Јуришића, оптуженог за ратни злочин у Тузли 1992. „Наша” држава нам је још једном показала да је у Србији горе бити хулиган него ратни злочинац. Вођа организације „Образ”, Младен Обрадовић, оптужен је да је организовао нереде који су се догодили на „Паради поноса”, а његовој оптужници је придодат позив на линч учесника неодржане геј параде 2009., иако је Републички јавни тужилац то тада назвао „полемичким тоновима”. Како једна иста чињеница у року од годину дана може да пређе пут од квалификације полемичког тона до основа за кривично гоњење?! Остаје отворено питање... У најбољем случају, јавност ће добити неко немушто саопштење, као у случају одустанка од гоњења Тихомира Пурде.
Како овакве појаве утичу на систем друштвених вредности у Србији и на установе судства и тужилаштва?! Пођимо од односа права и морала. Јавни морал је нешто према чему се обликују правне норме и ствара правни поредак у целости. Правни поредак те моралне норме штити, а својим деловањем употпуњава и даље разрађује систем вредности, иницијално успостављен на основу моралних норми. Јавни морал и право се међусобно употпуњују, у непрестаном су односу интеракције. Ако право не штити морал, већ се руководи неким другим циљевима и интересима, тада се и систем вредности распада, јер морал нема механизме да принуди на одређено понашање, што је одлика права. Ако се право ствара према било којим другим интересима и схватањима, осим оних примерених датом друштву, односно релевантној већини, у одређеном временском периоду, оно није право тог друштва, већ право неких ширих или ужих, домаћих или страних интересних група. Тако и долазимо до апсурдне ситуације да се, с једне стране, „језиво” реагује и правно и медијски, на насилне хулигане, а да ратни злочини и то, да ствар буде гора, учињени над онима који су представљали нашу страну у протеклим ратовима, остају некажњени, а и кад су и кажњени, медијски се много мање третирају него хулиганско насиље. Ни у једном усаглашеном друштвеном поретку хулиганско насиље не може да буде друштвено опасније од ратних злочина. Треба такође и поменути да је тај хулиганизам у ствари пораз државе, која катастрофалном социјалном политиком коју води у последњих десетак година није успела да те девијантне групе склони с улице и уклопи их у друштво. Још један апсурд је да се, упркос убедљивом противљењу већине (према готово свим истраживањима) и члану 54, ставу 4 Устава Републике Србије („Слобода окупљања може се законом ограничити само ако је то неопходно ради заштите јавног здравља, морала, права других или безбедности Републике Србије.”), организује манифестација попут „Параде поноса”. То је била и својеврсна парадигма политичког и правног поретка Србије, који штити мањину у друштву, не водећи рачуна о већини (осим у предизборним кампањама).
Како се овакви потези државног апарата одражавају на ауторитет судијске и тужилачке функције? Наиме, у свакој држави, то су функције (нарочито судијска) на којима се налазе изузетно угледни и поштовани људи. Углед и поштовање људи са судијском или тужилачком функцијом се повратно обезбеђују њиховом независношћу, што им омогућава непристрасност у раду. Правосудни систем има озбиљан задатак да заштити правни поредак, али се његови задаци не исцрпљују у томе. Правосуђе треба да штити, првенствено кроз образложења својих одлука, и моралне норме, јавни поредак и да успоставља смернице његовог даљег развитка. Због тога судије, али и тужиоци, морају да буду особе изузетних моралних квалитета. Како да ми у Србији верујемо да реизабране судије заиста овакве квалитете и поседују, ако не знамо који су били критеријуми за њихов реизбор, ако су тај реизбор оспорили и страни и домаћи релевантни фактори?! Ако у једној држави правосудни систем не функционише, значи да у тој држави суштински влада безакоње, другим речима, закон јачега. Уподобљено српским приликама, то отприлике овако изгледа: политички изабране судије ће примењивати законе тумачећи их према датим политичким околностима, уместо да се руководе искључиво правним принципима и законитостима. Суштински, ово значи да правосуђе није независно, а независно правосуђе је један од првих захтева на путу ка успостављању истинске демократије (оног облика које дато друштво жели да развија). Ако нема независног правосуђа, нема ни приближног остварења идеала правде. Како ће грађани да прихватају одлуке правосудних органа, ако имају у виду све претходно изнето?! Какав ће бити њихов однос према таквом „праву”?! Какве последице на друштво може да има поступање правосудних органа где се хулиганизам третира као друштвено опаснији него ратни злочин?! Како ће све ово утицати на неопходни ауторитет који морају да поседују судије и тужиоци по самој функцији коју обављају?! Како ће изгледати друштво у коме у дужем временском периоду не постоје стална и непроменљива правила, већ буквално све зависи од тренутног односа политичких снага?! Ово су само нека од питања око којих би одговорни друштвени фактори требало озбиљно да се замисле, осим ако не желе враћање Србије у предцивилизацијски период.Каже се да правда држи земљу и градове. Ако ову максиму покушамо да применимо на Србију данас, схватићемо да смо у озбиљном проблему.
Никола Цветановић
Нема коментара:
Постави коментар