У религиологији и културологији постоји такав рад: митолошка реконструкција. Као што археолог на основу одломка неког стуба покушава да реконструише изглед храма, као што палеозоолог по кичми покушава да представи изглед диносауруса, тако историчар религије по гесту, по одломку, по мутном спомену покушава да реконструише оно веровање које је некад било живо и одређивало судбине људи, а затим „изветрило“ и нестало. Ево некакве химне, имена неког чудног духа или божанства. Али какво је то божанство, зашто се управо у тој ситуацији њему обратио такав и такав човек? Шта је њему значила та молитва? Какав је морао бити његов космос, да би у њему те чудне речи биле испуњене смислом?
Такав одломак, таква диносаурусова кичма за нас је празновање 8. марта. Шта се крије иза те традиције? Зашто је она тако жива, без обзира што потиче из времена које сад сви грде? Каква су се веровања, асоцијације, мисли и наде повезивале са тим датумом оних дана када празновање 8. марта није било традиција, него нечувена новост?
Много година сам, кад се тај датум ближио, почињао да питам све које бих срео, између осталог историчаре и новинаре, који су писали празничне чланке: „Зашто славимо управо тај дан?“ Пролеће би природно било срести 1. марта. Логично би било поштовати 22. март – дан пролећне равнодневице. Дан жена могао би се празновати у било који недељни дан пролећа. Али зашто 8. март? Не, не, нисам против тога да се празнује неки дан жена, нисам против тога да на почетку пролећа буде неки световни, а не само црквени празник. Али зашто је за тај празник изабран 8. март? Зашто се празнује 7. новембар (дан почетка бољшевичке револуције, нап. прир.) – јасно ми је. Зашто је дан радничке класне солидарности – 1. мај – свима је такође познато (званична верзија гласи да је то спомен на радничке демонстрације у Чикагу; по незваничној, али врло вероватној, верзији, то је просветитељски еквивалент Валпургијине ноћи). Али избор 8. марта није објашњен ни на који начин. Ни званична историографија, ни народна предања, нису сачували ништа о било каквом догађају који се збио 8. марта, и који је био тако значајан и достојан памћења ватрених револуционара да су они заувек решили да чувају спомен на тај догађај.
Али ако људи празнују дан о чијим мотивима празновања њима самима ништа није познато – зар то није чудно? Не чини ли то могућом ситуацију у којој извесни људи (статисти, позвани на празник) обележавају једно, а други (организатори) нешто сасвим друго? Можда су организатори решили да не објављују тајну своје радости? Тобож, радост наша је велика, и нисмо против тога да нам цео свет честита тај дан. Али ми имамо свој, лични и не сасвим схвативи повод за празновање, а желимо празник светског нивоа, и ради тога да би се сав свет искрено веселио и да би нам искрено честитао – даћемо му друго профано-егзотерично тумачење празника. Може ли се онда реконструисати тајни, езотерички садржај тог празника?
Да ли је истина да је 8. март – Дан жена? Свима је већ познато да је 8. март – „МЕЂУНАРОДНИ Дан жена“. Такође, свима је познато да жене живе у свим земљама. Уз ово, скоро свима је последњих година постало јасно да је 8. март обележаван само у СССР-у (и земљама у којима је победио комунизам, нап. прев.) Зашто га жене осталих земаља нису обележавале? Значи, то није био дан жене као жене. Тог дана је требало славити жене са одређеним особинама. И те особине се због неких разлога нису нарочито уважавале у другим земљама.
Узрок те необичности је очит: 8. март није дан жене, него жене – револуционарке (у освит револуције „Правда“ га је називала „Даном женске радничке Интернационале“, и клицала: „Слава жени! Слава Интернационали!“ (Велики дан.// Правда, 7. март 1917. год.) и зато у земљама у којима је револуционарни талас с почетка XX века спласнуо, празновање Револуционарке није почело да живи.
Јасна је потреба револуционарног покрета да има своје празнике уместо традиционално – народних, црквених и државних. Јасна је жеља да се сопствени другови и саборци ободре и почаствују, и да се нађе повод за то. Веома је умна и ефикасна била идеја да у револуционарну борбу треба увући не само мушкарце – раднике, него и жене, дајући им њихов покрет, њихове пароле и њихов празник.
Али зашто је дан, када су револуционарке морале да излазе на улицу и декларишу се о угрожености својих права, као и својој неуништивој уверености о будућој еманципацији, морао да буде баш 8. март? Кога су отпустили са посла тог дана? Кога су стрпали у затвор? Ко се од вођа демократског покрета родио тог дана? Одговора нема.
Значи, мотиви за такву одлуку нису били социјални, историјско-јавни. Творци тог празника су са њим у вези асоцирали нешто лично, али – шта? Зашто је тај дан био драг вођама европског револуционарног покрета на размеђи столећа?
Ако су мотиви били лични, треба погледати личности. А тај низ портрета нам је познат од младости. Тек недавно смо себи дозволили да приметимо да ове корифеје и хероје није зближавала само припадност партији револуције и преданост идејама Интернационале. Они су били и етнички сродни. Испоставило се да је Интернационала била невероватно једнонационална. Шта је – ту је, сада је то чињеница без које је немогућ озбиљан разговор о историји револуционарног покрета у Европи краја XIX и почетка XX века. Управо су припадници јеврејског народа подигли свет у борбу против „света насиља“ и позвали га на рушење истог до темеља.
Сетивши се ове околности, покушајмо да се уживимо у свет тих људи. Замислите себе на месту, рецимо, Кларе Цеткин. Пала вам је на памет сјајна идеја да створите женски револуционарни обред, користећи женску енергију за борбу са „експлоататорима“. И ради консолидације и пропаганде неопходан вам је символички дан, који би био дан Жене – Револуционарке. Каквом дану дати то значење?
 |
| Клара Цеткин |
Немац, Француз, Енглез би се, при тако постављеном питању, одмах сетили Јованке Орлеанке. Али Клара Цеткин је – Јеврејка. И за њу је сасвим природно да асоцира нешто из историје свог народа. И у тој историји је била таква фигура – Јестира.
Пре много стољећа она је свој народ спасила од тиранина. Сећање на тај догађај чувало се вековима. И не само на страницама Библије. Јестири је посвећен свакогодишњи и највеселији празник јеврејског народа – Пурим. Он се и празнује управо у доба преласка зиме у пролеће (код Јевреја је сачуван месечев календар, па зато се време празника Пурим помера у односу на наш сунчани календар скоро исто тако како се у односу на сунчев календар помера време рачунања православне Пасхе.) Можда је те године када је усвојено да се слави 8. март као „Међународни дан жена“ празник Пурим пао 8. марта.
Мењати сваке године датум празновања Жене – Револуционарке било би незгодно, и превише отворено; превише би се уочавало да се ту слави само Пурим. И зато је одлучено да се празновање Жене – рушитељке одвоји од празника Пурима, да се фиксира на 8. март сваке године, без обзира на лунарни циклус, и да се тада сви народи света позову да прославе Жену – Борца. Да прославе Јестиру. То јест – да честитају Пурим (без обзира на то јесу ли свесни овога.)
Та замисао би била само оштроумна кад би празник Пурим био само обичан празник типа Дана Жетве или Нове Године. Али Пурим је превише уникалан. Ниједан савремени народ нема празник посвећен сличном догађају.
То није религиозни празник. Тако о њему говори „Јеврејска енциклопедија“, подвлачећи да овај празник „није повезан ни са храмом, ни са било каквим религиозним догађајем“ (Јеврејска енциклопедија. Зборник знања о јеврејству и његовој култури у прошлости и садашњости, т. 13, Москва, Тера, 1991., одељак 123).
Завршило се вавилонско ропство Јевреја. Они који су желели могли су да се врате у Јерусалим. Истина, показало се да је оних који желе да се врате много мање него што се могло замислити по кукњави и захтевима који су претходили ослобођењу (из проклињане „тамнице народа“ – Русије – чим су отворене њене границе отишло је такође много мање Јевреја него што би хтели лидери ционистичког покрета). Код многих у престоници светске империје (што је онда био Вавилон) ствари су пошле прилично добро, и повелики број Јевреја није желео да напушта своје домове, на које су у току једног века навикли, да прекидају устаљене везе, трговачке контакте, да губе устаљену клијентелу. На хиљаде јеврејских породица остало је да живи у градовима Персијске империје, и то уопште не у ропском положају.
Ситуација која се развила временом је почела да чуди и саме Персијанце. Гледајући око себе, они су размишљали: ко је кога покорио? Јесу ли Персијанци освојили Јерусалим или су Јевреји освојили Вавилон? Као и обично, у сличним ситуацијама, последња установа власти која појми претњу националним интересима и покуша да их одбрани јесу такозвани „органи силе и принуде“. И, гле, слично Крјучкову, који је Горбачову подносио извештаје о „агентима и њиховом утицају“, персијски министар одбране, генерал Аман, одлази персијском цару Ксерксу (догађаји су из 480. год. пре Христовог рођења) и прича му о својим жалосним открићима.
Као што већ рекосмо, времена су још била далеко од еванђелских, па према томе ни обичаји нису били – хришћански. Реакција Ксеркса била је одлучно-паганска: истребити све Јевреје. Ксерксову замисао дознала је његова жена, царица Јестира. Цар не зна које је она националности. И у тренуцима заноса и обећања, Јестира од цара извлачи следећа признања и обећања: „Ти ме волиш? Значи, волиш и оне које ја волим? Значи ти волиш мој народ? Значи, ти мрзиш оне који мене мрзе? Значи ти мрзиш оне који мрзе моје пријатеље и родбину? Значи, ти мрзиш мрзитеље мог народа? Онда пусти на вољу својој мржњи! Уништи моје непријатеље које сматраш и својим непријатељима!“ И Ксеркс, који је без нарочитог размишљања рекао „да“ на сва ова питања, са запрепашћењем је открио да се сложио да уништи све непријатеље њему мрских Јевреја...
Резултат: на дан 13. адара (тај месец јеврејског календара поклапа се с крајем фебруара и почетком марта) у све градове империје стиже царско наређење у вези са погромима. Сви су се припремали за убијање Јевреја. Али су гласници донели сасвим другачији указ. Показало се да је цар дозволио Јестири и њеном сроднику и васпитачу Мардохеју да саставе указ о предстојећим погромима: „Напишите и ви о Јудејима шта желите, у име царево, и запечатите царским прстеном... И беху позвани царски писци и би све тако написано како је заповедио Мардохеј управитељима 127 области у име царево – о томе да цар дозвољава Јудејима који се налазе у сваком граду да се сакупе и да бране живот свој, да истребе, убију, погубе све силне у народу и у области, који су у непријатељству са њима, децу и жене њихове, и имања да им разграбе“ (Јестира 8, 8-11).
И у току два дана „сви кнежеви у областима, и сатрапи, и извршиоци царских послова подржаваху Јудеје. И убијаху Јудеји све непријатеље своје, и истребљиваху их, и поступаху са непријатељима по својој вољи“ (Јестира 9, 3-5). Аман је, са десетином своје деце, био обешен. ((У талмудским књигама се налази такав детаљ: Господ је питао дрвеће – које од њих жели да се удостоји части да на њему буде обешен непријатељ Јевреја. Боље од свих је одговорио трновити жбун: „Ја сам најнезгодније дрво, јер причињавам бол онима који ме додирују. Тај човек је људима такође нанео много бола; зато сам ја погоднији од свију осталих за њега.“ (Јеврејска енциклопедија, том 6, стубац 124.) Када би та повест настала у временима пре Христа, она би била само љупка бајка. Али после Еванђеља било какво помињање трња у религиозном контексту више није могло, а да се не асоцира са трновим венцем Спаситеља. Та повест је очито усмерена на изазивање асоцијацијативног низа: обешен Аман – обешени Назарећанин; трње, које је кажњавало Амана је – трње, које је мучило Назарећанина. Прво се десило по вољи Бога, који кажњава грешника, - значи, и други догађај треба исто тако појмити...)) У погрому који су спровели Јевреји било је уништено 75 000 Персијанаца. Елита земље. Сви, који су могли да буду конкуренти. Судбина Персијског царства већ је била предодређена.
Ја сада не пишем богословско истраживање, не бавим се тумачењем и апологијом Старог Завета. Нећу рећи ни реч осуде на рачун ликова Свештене Историје. Само ћу приметити да се у јеврејском тексту „Књиге о Јестири“ ниједном не помиње реч „Бог“. То је историјска повест, а не откривење Божје.
Моја недоумица је повезана са нечим другим: како се може, после више од два миленијума, празновати догађај тог дана? Постоји ли други народ на земљи који са весељем празнује дан очито некажњених масовних убистава? Ја схватам празник у част војне победе. То је био отворен, ризичан сукоб, и дан победе – мушки је и частан празник. Али како празновати дан погрома? Како празновати дан убиства на хиљаде деце? И како се може писати о „ВЕСЕЛОМ празнику Пурим“?
А то је веома весео празник. То је једини дан у који трезвени и педантни Талмуд препоручује опијање: „После подне једе се са празничне трпезе и пију се алкохолна пића, док се не престане са разликовањем између речи: „Нека је проклет Аман!“ и „Нека је благословен Мардохеј!“ (Сидур. Врата молитве. За радне дане, Суботу и празнике, Превод, коментари и објашњења за поредак молитве под редактуром Пинхаса Полонског. Јерусалим – Москва, 1993. стр.664). Празнична трпеза у себе укључује пирошке са поетичним називом „Аманове уши“. („Јеврејска енциклопедија, том 13, стубац 126). Кажу – то су свима нама познате пирошке од лиснатог теста са месом унутра. Каква ганутљива породична слика: родитељ, који „под гасом“, више не разликује име Аман од имена Мардохеј, нуди синчића: „Мило моје, хоћеш ли да узмеш још мало меса нашег непријатеља?“
И тај празник се сматра највећим од свих. Међу талмудским мудрацима „чак постоји мишљење да, кад све књиге пророка и хагиографа буду заборављене, књига о Јестири се неће нипошто заборавити, а празник Пурим ће се и даље држати“. (тамо, стубац 124).
Према томе, није ли заснована претпоставка да се у свести јеврејских вођа Интернационале женски револуционарни покрет асоцирао са именом Јестире, а 8. март су одабрали по навици празновања породичног празника Пурим који пада управо тих дана?
Интернационала је и циљеве имала интернационалне, планетарне. Они су имали да нешто поруче свим народима. Пурим је – празник истребљења непријатеља. А ко су непријатељи Јудејима? Да ли само саплеменици несрећног Амана? У средњовековном „Разговору Нахманида“ Јудеји тумаче речи псалма „Рече Господ Господу моме: седи Мени са десне стране док не положим непријатеље Твоје за подножје ногама твојим“. Јудеји се слажу да је ту реч о Месији. И објашњавају: Бог ће и помагати и месији, док не положи све народе за подножје ногама његовим, јер су сви они непријатељи његови – они га поробљавају, они поричу његов долазак и његову власт, а неки од њих су себи створили другог месију“ („Расправа Нахманида“, Јерусалим – Москва, 1992.) Према томе, у историји јеврејске мисли постоји један ток који претпоставља да су сви народи – непријатељи Јевреја. Догађаји Пурима подсећају како треба поступати са непријатељима. У томе се и састоји чудовишност тог „веселог празника“: из поколења у поколење он обнавља модел поступања са оним кога Јевреји једном прогласе својим непријатељем. Нема историје, нема прогреса. Нема пораста духовне савести и моралности. Старозаветна крвожедност није преображена. Те норме су све досад живе. Архетип није укинут. Он се и даље сматра обрасцем достојним понављања, каткад обредносимволичког, каткад – реалног (не налази ли се у вези са традицијом Пурима та околност што нацистички ратни злочинци (заиста злочинци, и заиста више него заслужили казну) нису били стрељани, него управо обешени – као Аман и његови синови?)
Сад нам је остало само да се подсетима да је долазак Интернационале на власт у Русији био повезан са променом календара, и да се упитамо: а када се празновао дан који се сада назива „8. март“ у револуционарним круговима предреволуционарне Русије? Испоставља се да је 8. март по новом календару – 23. фебруар по старом. Ето одгонетке – зашто су „мушки“ и „женски“ дан тако близу један другом. Када су европска браћа по Интернационали празновала „8. март“, у Русији је тај дан назван „23. фебруар“. Зато су у предреволуционарне године партијци и њихови симпатизери навикли да празником сматрају 23. фебруар. Затим је календар промењен, али је остао рефлекс да се нешто револуционарно празнује 23. фебруара. Датум је био ту. У начелу (рачунајући на то да је Пурим покретан празник), тај датум није ни по чему ни бољи ни гори од 8. марта. Али је и тај датум требало маскирати. После неколико година створили су одговарајући мит: Тај датум ће бити „Дан црвене Армије“. Спомен на први бој и прву победу. (Слично је било и код нас – 22. децембар, Дан Југословенске народне армије, био је дан кад је формирана Прва пролетерска бригада – Стаљинов рођендан. Касније је Стаљин „заборављен“, а остао је 22. децембар. – нап. прев.)
 |
| феминистичка пропаганда |
Међутим, измислити маску за празновање 23. фебруара требало је још и због тога што је управо 23. фебруара почела тзв. „Фебруарска револуција“. Пошто Бољшевици у њој нису имали водећу улогу, али су је ипак примили, поздравили и унели у своје празнике, требало је дан „обарања царизма“ (сачувавши му празничност) преименовати. Он је постао „Дан Црвене Армије“.
Тако је традиција празновања Пурима довела до успостављања дана жена 8. марта. Уз женски револуционарни дан временски су наштеловане демонстрације тобож гладних становница Петрограда 1917. год. Пад Руске Царевине се подударао са уништењем Персијске царевине. Од Пурима 1917. замирисао је погром – погром руске културе... Совјетско честитање 8. марта (као и честитање 23. фебруара) – то је честитање „избављења од царизма“.
Да православни један другом честитају тај празник – то више није смирење, него мазохизам.
И још: једини војни догађај који се десио 23. фебруара 1918. – то је одлука Централног извршног комитете Совјета народних комесара о примању услова „Брест-Литовског мира“. То је – дан капитуалције Русије у Првом светском рату. Капитулације по вољи Интернационале која је „империјалистички рат (тачније – отаџбински) претворила у грађански рат“. Тешко је наћи срамнији дан у руској војној историји (између осталог, и у војној историји совјетске Русије). И то што сад тај дан називају „Даном бранитеља отаџбине“ – још је једна ругалица. Веома је занимљиво слушати алузије које „посвећеници“ у тајну Пурима изговарају у присуству људи које сматрају непосвећенима. Нпр. 1994. у Москви је отворена продавница кошерне хране (ритуално чисте, по јудејском обичају, нап. прев.). Главни московски „антифашиста“, делегат Московске градске думе Евгениј Прошечкин, говорећи приликом церемоније отварања продавничице, „дигао је здравицу за повећање улоге трговачких подухвата у развоју национално-политичких односа. Узгред, у своје време нарочиту и веома достојну улогу у тим односима одиграла су уља којима је трљано тело библијске хероине Јестире, жене персијског цара Артаксеркса“ (П. Ерлих, „Москва кошерна“//“Севодња“, 30.јун1994.) Какав суптилан хумор! Испада да је покољ 75 000 људи нешто што – има достојну улогу у „развоју међунационалних односа“! Подржавајући елегантну шалу делегата, новинар наставља: „Кажу да је цар нешто мало оставио за фирму „Осем“ и за вас и за мене“. Шта то значи – да газда и посетиоци продавнице кошерне хране намеравају да у Русији понове сиже књиге о Јестири? Узгред, по саопштењу тог истог новинара, у јеловнику презентације улазило је јело под називом „Аманове уши“...
Знам да је на горенаведена размишљања најлакше одмахнути руком, и ставити на њих етикету „антисемитизам“. Али то ће бити неистина. Ја нисам антисемита. И даље се не одричем свог чланка“Антисемитизам – то је грех“ („Јеврејске новине, број 1, 1992.). Грешна је било каква мржња, па и национална. Али ако Јеврејски национални конгрес и Независана тлевизија (чији је власник руски Јеврејих Гусински, нап. прев.) допуштају себи да недобронамерно посматрају наше Еванђеље (заиста – избави нас од „злих очију“), и ја сам сматрао да је допустиво да размотрим историју Пурима погледом који не умекшава опште црте. Тако да је овај мој чланак могуће сматрати одговором на „последње искушење “Независне телевизије (која је, упркос противљењу Руске Цркве, приказала богохулни филм Мартина Скорсезеа „Последње Христово искушење“., нап. прев.). То је просто опомена: не бацајт камење, живећи у кући од стакла. Али то је само ПОВОД.
А РАЗЛОГ моје нетрпељивости према 8. марту је много прозаичнији: просто од детињства не подносим 8. март. А кад сам постао православан човек – заволео сам православни „дан жена“ – „недељу жена – мироносица“, који се слави у трћу недељу по Васкрсу (Срби још имају и „материце“, другу недељу уочи Божића, нап. прев.). Према томе, нисам написао овај чланак да би се неко односио лоше према Клари Цеткин и њеном народу, него да би се обновило поштовање наших, православних тадиција. Због тога, да би у нашем, руском дому, био празник.
Пошто често морам да полемишем са окултистима, не могу а да се не користим случајем и да укажем на ону нит која спаја јудејски Пурим и окултне чекаоце „Доба Водолије“.
 |
| Христов монограм |
Према томе, не приличи хришћанима да обележавају празник Пурим, чак ни под именом 8. марта. Јер 8. март је празник за који бисмо желели да оде у прошлост.
Ђакон Андреј Курајев
Са руског: Владимир Димитријевић
Из књиге: Црква и време – Владимир Димитријевић
 |
| Богородица |
Нема коментара:
Постави коментар