Сви су изгледи да „српски народни брод” тоне! Тоне већ дуго, комора по комора пуне се водом и полако, али сигурно брод „Србија” одлази на дно, дубоко и мрачно... Док је брод још пловио и док је њима кормиларила рука, мало искусна, мало неискусна, путања којом се наш народни брод кретао изгледала је као путања какве уплашене дивље зверке затворене у неприродне услове. Час тамо, час овамо. Мало на сeвер, мало на југ, мало на исток, мало на запад, а никад у нашу народну луку! Макар, колико да се узме потребан товар и нешто неопходних потрепштин,а да се може до следећег одредишта стићи преко далеког и, увек пуног изненађењима - великог светског мора.
Овако би изгледала слика и прилика наше државе, наше Србије коју неки зли, и у зло огрезли људи узурпираше. Већ дуго њом располажу као несавесни држаоци. Знају то, али се и даље тако понашају. Знају ти пирати да овај леп и богат, и добро опремљен брод, што некад беше, могу добро да искористе и опљачкају. Али ни сами нису били свесни, колико је тога вредног на њему било, и колико још тога има. Већ их нека нервоза поче обузимати, јер се крај богатству не назираше, а њихова похлепа и бахатост не заустављаше. Хоће још, и још... хоће све. Хоће и нас све да поседују, да са нама слобдно располажу, не мора то да буде физички, биће задовољни ако им пође за руком да то учине и са нашим душама. Купиће их. Наше душе, купиће богатством које су харали и отимали и које харају и отимају, знају има га много и још му се крај не назире, тако да су спремни на све. Само да они, узурпатори, белосветске сецикесе кормиларе нашим бродом – српским народним бродом. Да њиме секу таласе, да њиме посећују луке света и да у име оних које заробише и чији брод отеше лажно представљају и код других изазивају дивљење. И код оних који су легитимни представници других култура, народа и земаља, као и код оних који су њихвог кова – белосветски криминалци и сецикесе.
Они који аминују и виде само оно што они хоће да виде, који радо купују органе српских страдалника, они који не зазиру да купе и оно најосновније што је од Бога дато свима, они који златом и ђинђувама купују људске животе, баш као и „наши” пљачкаши и отимачи „српског брода”, они који се Бога не плаше и који га не виде, ките се адмиралским перјем, уверени у своју индивидуалистичку тренутну земаљску надмоћ, превиде и исту такву гордост, а самим тим и чињење страшног греха.
Они који верују у новац и материјалну трулеж лажног и празног материјализма, та багра, тај олош, успева да се одржи на лажима, на преварама, на манипулацијама... Чак и међу онима, које су отели и чији брод су узурпирали налазе своје сараднике и доушнике који се продају за по коју кришку сува хлеба и нешто мало свеже воде...Добију и по још неку привилегију у мрачном, загушљивом и неудобном потпалубљу. За тако мало дали су тако пуно!
Окупио се тај накот пре неки дан на једној мањој палуби нашег брода и почео да већа, да преговара. Видели, нестаје онога због чега је брод првобитно био отет и опљачкан, иде олуја, копно се не назире, а систем за навигацију дотрајао. Веле ,,Шта нам је чинити, требало би сви да разговарамо ипак смо ми „браћа”, то нам налаже и наша црква (Која?) и наша вера (Која?).” Дошао и један старац, тешко оронуо и физички, али више психички. Никад није ни био читав психички, то и сам потврђује. Каже ,,Ја сам давно побио неке официре нашег, тј. њиховог брода и знам како се то ради, а да ти рука не задрхти. Служио сам великом Капетану, али овај Мали од палубе ме, што воли црвену боју и што се истински обрачунава (или би тако желео) са штеточинама које овај брод саградише и опремише, у старе дане одушевљава, у њему видим суштину свог постојања. Ја бих их побио и олакшао нам пут, смањио бих терет, а за нешто мало онога што је њима некада припадало прећутао бих, јер сам тако навикао цео живот. Цео живот од туђег живим, било да је материјално богатство, било да је одузет туђи живот, а не мислим да сам неморалан. Не верујем у Бога, цркву бих затро, али ја и даље мислим да сам моралан, ионако је то само мантра којом нас плаше не би ли нас спречили да нам припадне оно што сматрамо да нам као физички јачима припада. Тако нас је индивидуализам научиo.” Иако су и отимачи сами били запрепашћени, како један сасушени старац има толико снаге да мрзи и прети у својој десетој деценији, није много времена прошло од тог запрепашћења отимача до наставка прављења планова шта и како даље... Стари је само тиме дао додатни ветар у леђа узурпаторима и на тај начин им се овај стари морски вук умилио, не би ли постигао у духу свог болесног индивидуалистичког себичлука неку корист. Те вечери спавао је на бољем и јео је боље.
У скупини се могло назрети разног света. Сви дошли. Уплашили се вести да је брод у безизлазној ситуацији, па ко вели, пацови први са брода беже... Пре неки дан један велики пацов, који се најео, напио и задовољио досадашњим пленом, тајно и нечујно спустио је један чамац и побегао ка пучини. Прочуло се да се он старао о здрављу на броду. Ником није било јасно како то одједном, али нешто је већ ту почело да смрди... Трулеж и неморал.
Страх и неповерење влада. И узурпатори знају да би могло доћи до побуне, њима не тако давно толико незамисливе! Кажу једна група, како састављена од посаде тако и од оног морално најпосрнулијег дела пљачкашко-пиратске банде се нешто договара, кажу доушници да ће да направе и побуну која ће трајати све док њима не дају мало они да пљачкају и кормиларе. Смучили им се ови све поједоше и отеше, а до копна ко зна колико има још, и да ли ће до њега брод уопште допловити! Уплaшили се али знају да са опљачканим и отетим, поред тога што могу да купе душе, могу и ово побуњеничко крило састављено са конца и конопца лако да откупе и понуде му део, део отетог блага, део „српског народног брода”. Можда би онда неки корумпирани адмирали који су на сигурном и на копну и за чије паре и интерес ово раде, били задовољни када би имали два у једном, а суштински иста и не много различита. Сутра, када би ови први отимачи били некорисни или проглашени неспособним, могли би их лако заменити новим људским шљамом жељног власти, па макар то била власт и на окретању кормила. Мада са стране оних које отети брод превози то и није тако мало, јер ипак су њихови животи у рукама тих неморланих и немилсордних пљачкаша и отимача „српског народног брода”.
Занети и забринути, за себе и за своје отето богатство, ова скупина и једних и других не размишља да на броду има још једна и то бројчано највећа скупина. Скупина оних који су опљачкани, престрављени, затамничени, стављeни у окове и ланце. Принуђени да чак и једну руку исеку не би ли побегли из тог потпалубља и спасли свој – на овом отетом броду не много вредан – живот. Та маса није толико слаба колико на први изглед делује, ни духом, ни физички. Она је помало збуњена, али након мноштва непроспаваних и стресних ноћи, без непосредног контакта, она схвата да се само заједнички може одупрети узурпаторима, пљачкашима, морално посрнулима, и онима који се лажно представљају да заступају интересе свих чији и јесте „српски народни брод”. Знају да са том побуном, коју лажни представници спремају и којом отимачима прете, јесте само карта на коју хоће да заиграју, не би ли и они добили део од отетог, јер ипак кад се боље сагледа блага је много - велика и богата је „Србија”. Лакше је све то поделити, а опет да сви буду задовољни отетим и опљачканим, као и да се без трунке гриже савести и бриге за нешто што је некад било делом и оних, који сада већ увелико праве договор са отимачима.
Највећи број отетих све брже постаје свестан да се заједнички у духу хришћанског организма трпљењем свих страдања може учинити много. Може се и брод повратити онима којима га је Бог и подарио на управљање. Знају да буђење долази, да прави препород и брода и њих самих, што немо ћуташе и посматраше отимачину и неморални договор отимача и морално посрнулих, ускоро долази иако су угњетени, затамничени, везани и намучени. Знају да вера у Бога и снажно српско национално јединство јесте најјаче када мисле да је безизлаз највећи, када помисле да је брод скроз потонуо, а он још таман толико није у себе пустио воде, да до прве духовне луке може стићи спорим ходом и добрим ветром у своја поново развијена једра националног поноса, храбрости и пркоса. Није много прошло тако је и било, побунио се српски народ, потлачен и покорен од стране безбожних материјалиста, комунистичких крвника, западних и белосветских плаћеника и свих оних који у српском националном броду видеше само паре и бескрајну пљачку.
Развезаше се ланци националног понижења и страдања. Збунише се и пирати-отимачи брода и морално посрнули, не знају шта их је снашло, шта су заборавили, где су погрешили, падају као покошени. Ослобађа се једна по једна палуба, кабина по кабина, жестока беше борба... Борба плаћена много, али ниједна цена за Србију, за Мајку Србију није велика. То Србин зна, а поготово зна колико коштају сва понижења и срамота коју им и отимачи и део њихов, морално посрнули, приређиваше и док им њихов брод – српски брод – поганише. Знају да су са Христом све и да без бојазни од Бога и вере у њега никада луку спасења и благодети не би угледали, и да би у оковима у које их зло оковаше, иструнули.
Зато Србијо и Срби не падајмо у заблуде о сигурности нашег „српског народног брода” у рукама узурпатора и њихових помагача у виду лажних бунтовника, букаџија и предводника народног незадовољства већ само, у Христа и са Христом! Покажимо да наше буђење и наш национални устанак тек долази! Долази не ове или оне године, месеца или дана, него онда када одбацимо партијаштво, плутократију, лажне богове и идоле и послушничку нарав. Нама предстоји обнова нашег „српског народног брода”, промена свих делова, промена конструкције, материјала и навигационе опреме, као и усађивање Бога у наш „народни брод”, брод који неће да лута и олако пада у замке разних отимача и преваранта, већ брод разарач и ледоломац, понос сваког од нас који и себе у тај „народни брод” истински угради, а своје срце као чамац за брод, привеже за Христа. Тек тада, и само тада, овај освештани понос Србије биће достојни такмац онима који зарађују и напредују на нашој народној трагедији, трагедији пораза, трагедији пљачке, трагедији страдања, трагедији ћутања, трагедији причања, трагедији чињења, трагедији нечињења, трагедији трпљења. Свеопшта трагедија је потонуће нашег „српског народног брода”, на дно, на дно дубоког и бескрајног мора из којега ни прича ни сећање, ни рониоци неће извадити олупину „српског народног брода”. „Српски народни брод” није и неће бити олупина, он мора бити жива сила што пркоси и одолева, и на пучини и у луци, свагда и занавек!
Београд,
21.1./3.2.2011.л.Г. Стефан Д. Стојков
Нема коментара:
Постави коментар