 |
| тајкун широке руке |
У прошлој недељи могле су се приметити две интересантне и повезане вести које су многи медији објавили. Једна је везана за јавни спектар, док је друга више приватног карактера! Прво, реч је о намери државе и то искључиво због евроунијатских амбиција (уместо да то самостално спроведе према својим грађанима) да се коначно позабави реституцијом и денационализацијом имовине одузете после Другог светског рата [1.], друго, реч је о „великодушном и хуманом” гесту Миодрага Костића, власника и газде српских „неолатифундија”[2.], једном студенту са једног приватног српског факултета, како би (студент) могао да прошири свој посао гајења лубеница.[3.] Да је реч само о великодушном и хуманом гесту овог транзицијског тајкуна то би могао да буде пример свима онима који се налазе у сличној позицији да потпомогну развој пољопривреде или привреде земље уопште, но овде је реч о „великодушном и хуманом” гесту онога који уступа национализовано пољопровредно земљиште или земљиште обухваћено комунистичком аграрном реформом почев од 1945.,1953. године, као и 1968. године па све до краја осамдесетих година прошлог века, [4.], [5.] и то онда представља као вискоморалан чин, као да му је очевина!
Питање реституције и денационализације је један изузетно велики проблем у мору проблема који наша држава није решила, а ни у скорије време се не назиру изгледи да ће овај проблем бити решен.
 |
| Тито - туђе воће је најслађе |
Када су комунисти приграбили власт, као и сваки среброљупци одмах су похитали да отму имовину у виду приватног власништва над земљом, фабрикама, кућама, становима, покретној имовини, црквеним поседима итд... Није требало много времена па да се од 20.10.1944. г. почну доносити одлуке којима је ова намера отпочела да се спроводи. Наводно, изговор је био да је потребно обновити ратом разорену привреду земље (што и данас представници појединих политичких странака у Србији користе као аргумент да не дође до реституције) [5.], али и реализовање програмског дела класне борбе – имовински уништити „класног непријатеља”! По угледу на своје идоле из Совјетије пљачка над имовином је била брутална и са далекосежним последицама које и данас осећамо.
Ове последице видљиве су и данас у виду нерешеног статуса национализоване имовине. Иначе Србија носи неславну титулу транзицијске земље која једина у Европи (не ЕУ, него у целој Европи) ово питање није законски регулисала.
Такво стање створило је, за ових 20 година од када је једнопартијски и самоуправљачки систем срушен, огроман простор за махинације свих власти од тада па до данас. Махинације се огледају у томе да се свесним одуговлачењем решавања питања национализоване имовине допустило од стране државе да разни тајкуни и појединци власници капитала сумњивог порекла дођу у посед отете имовине, било да је реч о кућама, становима, хотелима, задужбинама, кафанама, фабрикама, приватном земљишту, црквеној имовини итд...
 |
| у сред мрака сија звезда петокрака |
Иако евроунијатска власт која је потекла од „најбољих синова” црвене револуције и комунистичких узурпатора власти од 1944. године, за чланство у ЕУ има као један од услова и решавање овог питања, о томе се у наступу евроунијатске хистерије мало говори. Готово тек понека реч. Свака власт почев од деведесетих, па до данас је покушавала да почне са решавањем овог питања али се увек остајало на почетним позицијама у виду предложених решења и модификација кроз које ће се ово питање решити.
 |
| премијер г. Цветковић објашњава: од реституције нема ништа |
Када се отпочело са свеопштом пљачкашком приватизацијом у време владе Ђинђић др Зорана, мало ко је марио за то да се међу оном имовином која се приватизује налазе и национализовани објекти као и то да су њихови власници и њихови наследници живи. Највећи корак по том питању учињен је у време министровања г. Париводића[6.] али не даље од прикупљања оквирног броја оних који захтевају да им имовина буде повраћена. Најозбиљнији предлог закона о денационализацији управо је у то време и израђен. Влада Мирка Цветковића ово питање није дотакла до пре неки дан када је било речи о могућности да Србија постане кандидат за чланство у ЕУ до краја 2011. године.[7.]
 |
| деконтаминирана имовине од права старих власника - ЦЗКД |
Најпарадоксалније од свега јесте што НВО у Србији, којима су уста пуна људских права о питању денационализације и реституције ћуте, јер су им много важнији задаци које добијају од својих финансијера у циљу борбе против своје државе и свог народа. Познaт је пример једне београдске НВО која је спремна на свеопшту детоксификацију српског друштва, али не и на одрицање од коришћења национализованих просторија у којима јој се налази седиште![8.]
 |
| СПЦ |
И тако, док се овај проблем врти у зачараном кругу између власти која мора, а неће да донесе потребне законе о реституцији и великодушним располагањем туђом имовином, Србија стоји, а оштећени могу само да се надају да ће добити макар нешто од онога што са пуним правом потражују. Аргументација оних који се противе како отворено, тако и прећутно денационализацији углавном се своди на то да држава не може економски то оптерећење да издржи!?! Није него, могла је да отима, али сада не може да враћа. Суштина проблема је непостојање политичке воље да се овај проблем реши, затим постојање моралне неодоговорности оних који управљају државом, као и бојазан оних који уживају у туђој имовина да ће тих благодети морати можда да се одрекну. Да не говоримо о томе колико су СПЦ и друге верске заједнице у Србији биле оштећене комунистичком отимачином имовине као и српска краљевска породица Карађорђевић (којој се поред имовине дугује и исправљање велике историјске неправде коју јој је нанео антисрпски режим у другој половини 20. века). Чак ни све то није коначност овог проблема, овај проблем је још компликованији чињеницом да српска држава не врши фактичку контролу своје јужне покрајина Косова и Метохије, а самим тим тамо се не могу спроводити ни српски закони, те чак када би закон о реституцији био и донет његово спровођење од стране окупационих шиптарских власти би на самом почетку било осуђено на неуспех![9.]
 |
| двор на Дедињу - власништво државе, а држава не би да плаћа одржавање |
Када се отпочело макар и делимично са реституцијом црквене имовине, одмах се поставило питање, као један од начина да се укочи овај процес, и уставност враћања имовине само црквама и верским заједницама које су беспоштедно биле обухваћене комунистичком отимачином имовине.[10.] Такође, један од најчешћих приговора без основа јесте и манипулација истином о имовини српске краљевске династије Карађорђевић! Тачније, увек се провлачи неоснована теза о превеликом издвајању средстава државе за дворски комплекс на Дедињу у Београду, а олако превиђа чињеница да Карађорђевићима имовина није враћена, већ им је дато само право уживања над дворским комплексом. Те је сасвим логично да држава издваја материјална средства за нешто што је у њеном власништву уз чињеницу да се ради и о културним добрима заштићеним законом. Уколико су ти издаци заиста неподношљиви за буџет (у коме поред свега има средстава за пројекте промотера идеологије хомосексуализма) онда држава треба одмах национализовану имовину династији да врати, а следећи такав псотупак и свима онима чија јој имовина представља издатак!
 |
| г. Париводић - много хтео, много започео |
Осим ове аргументације, као и да је реституција немогућа у натури[11.] не постоји ниједан озбиљан аргумент којим узурпатори и противници реституције могу своје тезе да одрже. Штавише, тамо где је натурална реституција могућа то би држави и потпомогло у виду додатних прихода од имовине коју би стари власници поново стекли, у виду пореза на имовину, пореза на пренос апсолутних права и разних такси, поред тога што би историјска неправда бар донекле била исправљена.
У сваком случају, ово питање по свему судећи још дуго неће бити решено, а поготово не на најправичнији начин. Докле год земљом буду управљали они који су баштиници антисрпског и комунистичког система вредности, као и они који су се у мутним временима по државу и народ обогатили преко ноћи, још ће много воде Дунавом и Савом протећи, а имовина која би могла бити враћена својим власницима одлазиће све даље у неповрат.[12.] Поражавајућа чињеница је и то да се ниједна од постојећих опција које су антирежимски оријентисане није отворено и суштински (у виду нацрта неког законског решења), а не само декалративно или уопште, изјаснила о спремности да на себе преузме ово тешко бреме учињене неправде и исправи је!
15./28.2.2011. л.Г. Стефан Стојков
[1.] http://www.b92.rs/biz/vesti/srbija.php?yyyy=2011&mm=02&dd=25&nav_id=495280
[2.] У време старог Рима, латифундије су биле велики земљишни поседи на којима су се узгајале разне агрокултуре, постају доминантне у доба царства.
[3.] http://www.blic.rs/Vesti/Ekonomija/237855/Miodrag-Kostic-ustupio-studentu-dva-hektara-umesto-saveta
[4.]http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%90%D0%B3%D1%80%D0%B0%D1%80%D0%BD%D0%B0_%D1%80%D0%B5%D1%84%D0%BE%D1%80%D0%BC%D0%B0_%D1%83_%D0%A1%D1%80%D0%B1%D0%B8%D1%98%D0%B8
[5.] http://www.vesti-online.com/Vesti/Srbija/92415/Restitucija-ogroman-problem-za-Srbiju
[6.] http://www.gradjevinar.info/urbanizam/news/restitucija-vraca-imovinu-ili-je-trajno-oduzima-50529017
[7.] http://www.b92.rs/biz/vesti/srbija.php?yyyy=2011&mm=02&dd=25&nav_id=495280
[8.] http://zakonik.blogspot.com/2011/02/blog-post_9712.html
[9.] http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/t294.lt.html
[10.] http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/aktuelno.69.html:319859-Crkve-zabrinute-zbog-restitucije
[11.] http://www.vesti-online.com/Vesti/Srbija/92415/Restitucija-ogroman-problem-za-Srbiju
[12.] http://www.b92.net/biz/vesti/srbija.php?yyyy=2011&mm=01&dd=22&nav_id=487553
Нема коментара:
Постави коментар