ПОЗИТИВНИ ПРАВНИ ПОРЕДАК И ЛОКАЛНИ ИЗБОРИ НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ

Неки га носе ,,под мишком", уместо да га читају

Још од успостављања међународне администрације на територији Косова и Метохије 1999. године привремени органи власти настојали су да добију што шири легитимитет као и легалитет. До данас прошло је неколико фаза успостављања органа власти који су временом покривали како све вертикалне тако и све хоризонталне нивое власти. Преломни тренутак сасвим сигурно била је 2008. година када је једнострано проглашена независност тзв. Републике Косово. Од тог тренутка у унутрашњем смислу, а и у односу према оним међународним субјектима који ту самопрокламовану независност признају, долази до устројавања државних органа власти, тачније органа власти у виртуелном непризнатом систему законодавне, извршне и судске власти лажне државе Косово. Пошто је од узурпације власти 1999. године и упркос изричитим нормама резолуције УН 1244, циљ тамошњих сецесиониста било издвајање јужне покрајине из потпуне јурисдикције централне власти СРЈ, односно Србије успотављање и постојање паралелног уставно-правног система тзв. државе Косово неминовно је морао доћи у сукоб са јединим легалним, легитимним и међунраодно признатим уставно-правним поретком унутар кога је предвиђена правна егзистенција ове покрајине која је под привременом управом УН. Овакво несагласје међународног права, уставног права и политичких интереса косовских сецесиониста фактички је и то по етничком кључу поделило целу територију покрајине. Тамо где су већина преостали и непротерани Срби, власт се врши у сагласју са важећим уставним поретком Србије, док у оним деловима покрајине где већину чине Шиптари, власт се врши у уставно-правним оквирима правно непостојеће тзв. Републике Косово. 

Иако је ово један правни парадокс, очувани уставно-правни поредак Србије у појединим општинама јужне покрајине брана је и гарант опстанка преосталих Срба на Косову и Метохији. Редовно одржавање избора, избор народних представника и спровођење одлука извршне и судске власти Србије у мери у којој је то фактички и правно могуће најбоље је сведочанство да легитимни и легални уставно-правни поредак државе Србије егзистира на Косову и Метохију упркос супротним жељама и тежњама шиптарских сецесиониста и оних спољних фактора који их у тим настојањима подржавају. 

Формат у коме су постигнути ,,споразуми“ између ,,две стране“ након преговора у Бриселу између представника српских власти и привремених иниституција на територији јужне покрајине по први пут након 1999. године ишао је у правцу негирања уставно-правног поретка државе Србије и резолуције 1244 УН која штити и потврђује суверенитет и територијални интегритет државе Србије на територији јужне покрајине. Изричито непризнавање од стране Србије тзв. косвоске независности замењено је фактичким признавањем атрибута државности кроз форму политичког дијалога надзираног од стране ЕУ која је већински на страни шиптарских сецесиониста. Крајњи печат негирању уставно-правног поретка Србије на територији јужне покрајине ударен је расписивањем локалних избора на територији јужне покрајине и то од стране органа власти привремених иниституција тј. непостојећих органа непостојеће државе Косово. 

Ћораве кутије ,,статусно неутрланих избора"

Истискивање српског правног поретка са Косова и Метохије уоквириће и даће додатну тежину сецесионистима у погледу међународноправног признавања косовске псеудо-државности, а Србији потрети право на успостављање пуног суверенитета и територијалног интегритета у својој покрајини. Иако се све време инисистира на ,,статусно неутралним изборима“ јасно је да локални избори заказани за 3. новембар 2013. године, заправо нису ништа друго него статусно дефинисан изборни процес тзв. Републике Косова и то изборни процес током кога ће се бирати представници локалне самоуправе. Већ самим тим што ти избори нису расписани од стране неког непристрасног органа, организације која попут администрације УН има овлашћења сходно резолуцији 1244 да управља покрајином, а која је формално део уставно-правног поретка државе Србије, не може бити речи и „статусно неутралним изборима“. У правној теорији оваква конструкција или сличан правни институт не постоји. Овде је реч о једној политичкој кованици која треба да оправда и прикрије стврану природу ових избора. Избори, било о коме нивоу власти да је реч, имају за циљ да један уже или шире одређен круг бирача изабере своје представнике у локалним заједницама, регионланим органима власти или органима територијалне децентрализације, односно централним органима власти. Такође да би ти избори били „статусно неутрални“ потребно је да правни оквир према коме ће бити спреведен целокупни изборни поступак буде заиста статусно неутралан, а не тзв. законодавство тзв. државе Косово! 

Пошто ова два кључна елемента не испуњавају услов тзв. ,,статусне неутралности“ - услов непристрасности код расписивања избора и услов непристрасног изборног законодавства - не може бити никако речи о ,,статусно неутралним изборима“. Они се тако могу називати политичким речником оних политичких снага које такве изборе и изборни поступак заговарају и оправдавају, али то и даље неће значити са правног аспекта да се ради о „статусно неутралним изборима“. Оно што је још горе изборни поступак биће спроведен у складу са уставом и законима тзв. Републике Косово. Дакле упркос постојању обавезујућег, важећег и међународно призантог правног поретка државе Србије локални избори за део њене територије, тачније јужне покрајине, биће спроведени према законодавству непостојеће државе која противправно спроводи свој псеудо-правни поредак кршећи већ постојећи правни поредак државе Србије. Управо у томе огледа се правно насиље које на овакав начин покушава - корак по корак - да легализује и легитимише псеудо-правни поредак лажне и непостојеће државе Косово. Узимајући у обзир да у целом том споља наметнутом и диригованом поступку улогу саучесника у непоштовању сопственог важећег правног поретка има влада Србије, може се говорити о врсти државног удара, тешкој повреди устава, а самим тим и о тешким кривичним делима против уставног уређења и безбедности државе и то учињених од стране највиших државних представника власти. 

Уређени и савремени правни системи имају правне механизме да овакво еклатантно кршење

Уставни суд Србије кукавичје гнездо антиуставности

устава и закона сузбију и врате га на терен права са терена неправа. Поред већ поменутих кривичних истражних органа, као и највишег законодавног органа власти – Народне скупштине, наш правни поредак познаје и Уставни суд који је чувар уставности и законитости (или бар то треба да буде). Сви они још много раније имали су обавезу да заштите устав и законе државе Србије као и њене интересе на територији јужне покрајине која је под привременом међународном управом, а где су, парадоксално, власт узурпирали шиптарски сецесионисти. Са обзиром на отворено саучесништво владе, највиших државних представника власти као и представника сецесионистичких нелегалних и нелегитимних власти на простору јужне покрајине Косова и Метохије, велика је обавеза и одговорност надлежних да спрече правно насиље и безакоње које потпомаже сецесионистичке напоре и тежње тзв. Републике Косово. 

Како нема никаквих изгледа, разуме се из строго политичких побуда, да ће се о овоме надлежни органи огласити и сходно уставу и законима поступити, једини истински браниоци уставног поретка и међународног права на територији јужне покрајине и територији целокупне државе Србије биће управо они лојални бирачи који ће се оглушити, игнорисати и који неће признати локалне изборе као изборе за локалну власт који су расписани од стране органа власти непостојеће тзв. Републике Косово. Тиме би се најотвореније исказала чврста приврженост лојалног становништва држави у којој желе да наставе да живе и онемогућило тихо гашење последњих трагова и присуства државе Србије на Косову и Метохији. Управо тим тихим гашењем и повлачењем државне власти, па макар и на нивоу локалне власти, отворен би био пут за интегрисање и преосталог становништва у један псеудо-правни поредак и дистанцирање од остатка Србије, а свака даља правна борба за очување интегритета и суверенитата била би осуђена на све извеснији неуспех и коначно прећутно одрицање од не само територијално значајног дела државе. 

Стефан Д. Стојков