Објављен »Летопис Српске православне парохије у Цељу« (1918.-1941.)

Летопис српске православне парохије у Цељу

Представљање Летописа у Народном дому у Цељу

 Згодовински архив Цеље и Архив Србије из Београда објавили су двојезично дело »Летопис Српске православне парохије у Цељу«/»Кроника Србске православне парохије в Цељу« које обухвата период од 1918. до 1941. године. Летопис је водио цељски парох Илија Ђ. Булован; 1937. године је направио реконструкцију за раздобље од 1918. године, а од 1937. до 1941. летопис је вођен редовно. После априлског рата 1941. и окупације Југославије, свештеник Булован је био присиљен да напусти Цеље, а црква Св. Саве у Цељу је (као и црква Св. Кирила и Методија у Марибору) била срушена по личном Хитлеровом наређењу. Рукопис »Летописа« данас се чува у Згодовинском архиву Цеље.


Летопис су за штампу приредили мр Бојан Цвелфар, директор Згодовинског архива Цеље са Јелицом Рељић и Татјаном Драгићевић из Архива Србије, а објављивање ове књиге омогућили су Министарство за културу Словеније као  и Министарство културе Србије и  Министарство вера Србије. Летопис је свечано представљен у Народном дому у Цељу 7. априла 2010. у присуству митрополита загребачко-љубљанског г. Јована, цељског градоначелника Бојана Шрота, амбасадора Србије у Словенији Предрага Филипова, директора Архива Србије Мирослава Перишића, пароха цељског о. Милана Дудуковића, приређивача Летописа и других личности из верског, политичког и друштвеног живота Цеља и Словеније.

Говорећи на представљању Летописа, митрополит г. Јован је нагласио да је летопис свештеника Илије Булована пример како треба пратити догађаје и као такав може да буде уџбеник младим свештеницима. Парох цељски о. Милан Дудуковић изразио је наду да ће иконе Уроша Предића, које су се до 1941. налазиле у цркви Св. Саве у Цељу коју су нацисти срушили, а сада се налазе у Покрајинском музеју у Цељу, наћи своје место у новом православном храму у Цељу где им је и место.

                       Митрополит г. Јован, г. Бојан Цвелфар и г. Бојан Шрот

После представљања у Цељу, промоција Летописа је обављена и у Београду 14. маја у свечаној сали Архива Србије. Том приликом о књизи су, осим г. Перишића, Цвелфара и пароха о. Дудуковића, говорили и проф. др Предраг Пузовић са Богословског факултета у Београду и проф. др Јоже Пирјевец са Факултета за хуманистичке науке Приморског универзитета у Копру.

Штампани Летопис цељске парохије представља драгоцен прилог за проучавање историје Цеља и историје православне цркве у Словенији између два светска рата, али и за друга истраживања друштвеног живота, па чак и политичких прилика у Словенији у том раздобљу и као такав биће незаобилазан. Осим уводних речи и предговора приређивача, у књизи су као увод у летопис објављени текстови проф. Предрага Пузовића »Српска православна црква између два светска рата« и др Бојана Химмелреицха, архивског саветника у Историјском архиву у Цељу, »Српска православна црквена општина у Цељу и православље у Словенији пред други светски рат«.

Цељска парохија је до ИИ светског рата обухватала територију срезова Цеље, Лашко, Кршко, Брежице, Шмарје при Јелшах, Словенске Коњице, Горњи Град, Словењ Градец, Марибор десни брег и Преваље; крајем 1936. црквена општина је бројала (без војника којих је те године било око 1000) 621 верника, а национални састав православних верника је био разнолик: 356 Срба, 208 Словенаца, 51 Рус, 3 Немца и 3 Бугарина. Та разнолика национална структура се одражавала и у структури црквено-општинског Савета као и других органа Црквене општине. Као пример наводимо изборе за црквену управу 1938. године: у црквено-општински Савет је изабрано 8 Срба, 6 Словенаца и 6 руских емиграната. По социјалној структури, у Савету налазимо врло широку палету чланова: од директора Цинкарне Тодора Лазаревића, сликара Мирослава Модица и судије Окружног суда Николаја Антипина до два ципелара (Константин Горењак и Никола Лончаревић). Избори за црквену управу вршени су у складу са Уставом СПЦ и у том погледу могу бити пример неким црквеним општинама у данашње време. Избори 1938. године одржани су 5. јуна у читаоници Народног дома у Цељу.

У цељску црквену општину спадале су и православне капеле у лечилишту Тополшица и у Рогашкој Слатини; из тог разлога у Летопису има података везаних и за ова два верска објекта.

Црквена општина Цеље је у врло кратком року саградила велелепну цркву Св. Саве. Камен темељац је положен у септембру 1929. године, изградња је почела 1930. године, а освећење је обављено 19. јуна 1932. У описима првог периода по настанку Црквене општине Цеље је у Летопису приметно задовољство и напредак у животу парохије. За разлику од тога, тонови у другој половини 30-их година изражавају тешкоће, а у задњем периоду пред ИИ светски рат су сасвим суморни. Тако летописац наводи да је 1937. године хор спао на само 8 чланова, а »Многи страхују да певају у хору јер се боје репресалија од нетрпељивих клерикалних кругова…«. Под насловом »Тешка времена« свештеник Булован је за годину 1937. записао: »Доживели смо тако страшна времена каква нису била ни под туђинском влашћу, да се и код нас у Цељу на службама Божјим готово редовно појављује детектив – а тако је по целој земљи – да надзире рад српског свештенства и да од српске цркве брани државу коју је та црква и створила«.

Један од најрадоснијих догађаја те године била је посета 160 православних Чеха и Чехиња у месецу августу, са којима је дошао и епископ чешки и моравско-шлески Горазд (та епархија је канонски спадала у Српску православну цркву).

Новембра 1937. године налазимо податак да је Краљевска Банска Управа у Љубљани разрешила свештеника Булована дужности хонорарног наставника веронауке у гимназији због »немогућности да се хонорише рад за тако мали број ученика«; управа парохије је на ту одлуку упутила жалбу Министарству просвете.

Од народних и политичких организација, летописац најпозитивније пише о Соколу: »Соколство у Словенији веома је раширено и напредно« (1938. године). О Минхенском споразуму 1938. и комадању Чехословачке остао је коментар и далековидо предвиђање шта долази »Тако је настрадала братска Чехо-Словачка република и силно оштећена… Рат је моментално избегнут, али како ствари стоје, не изгледа да ће мир дуго потрајати…«. За политичке прилике у Словенији те године записано је да се »…ништа не може одредити док то не одобри министар унутр[ашњих] дела Антон Корошец и Крек«, уз спомињање прогона православних верника и сокола.

После стварања Бановине Хрватске, августа 1938. Илија Булован је записао једно предвиђање (које се нажалост обистинило) и сурову стварност тих дана у Хрватској: »Можда је то највећи ударац народном и државном јединству. Време ће нам показати, а дао Бог да се преваримо у том…Мало после тога већ раније образована хрватска сељачка и грађанска »заштита« ступају у дејство и нападају безобзирно све што није за хрватску сељачку странку – Мачекову (ХСС) – вршећи највећи терор и газећи све законе«.

Из Летописа сазнајемо да је јануара 1940. године управни одбор црквене општине одлучио да се уобичајена Светосавска беседа не одржи »због мутних времена које проживљујемо«. 10. априла исте године депутација црквених општина Љубљана, Цеље и Марибор саставила је у Београду за Патријарха (и 12. априла му уручила) Меморандум за заштиту угледа и интереса Српске Правосл[авне] Цркве и њених чланова у Словенији. У депутацији су били свештеник Булован, љубљански протојереј Богдан Матковић и председник љубљанске црквене општине Милан Корун (политичар, рођен у Брасловчама 1886. године, умро у Љубљани 1962.) .

Јануара 1941. године као разлог за отказивање Светосавске беседе наведено је додатно и то да »…су многи позвани на војну вежбу, а код куће многи гладују и живе у великој беди«.

Летопис се завршава са констатацијом да је свештеник протојереј Илија Булован 1. априла 1941. »…отишао на своју нову војну дужност у Нови Сад у 19.42 часа. Парохија је поново остала без свог свештеника«. Летописац очито није имао илузија да ће се вратити на парохију . Дописао је још »Слава Богу на свему!« и на крају ставио датум и свој потпис. Тако је савесно и уредно, као што га је и водио, завршио писање Летописа, заклопио књигу и у време мобилизације отишао на дужност војног свештеника у Нови Сад.

Ако ишта можемо да замеримо објављеном Летопису, онда је то чињеница да нису објављени основни подаци о писцу тог значајног историјског документа, свештенику Илији Буловану, за којег се у тексту летописа наводи да је 1939. године произведен у чин протејереја и да је те године напунио 25 година свештеничке службе. Уз ту напомену, изражавамо захвалност приређивачима и издавачима и препоручујемо овај Летопис за читање као историјски извор вредан пажње и проучавања. По свему судећи, тај летопис неће бити једини, који је о. И. Булован водио а који ће бити предмет историјског проучавања. Своје искуство из Цеља овај марљиви свештеник је користио и у далекој Аустралији, куда је стигао 1949. г. Радећи као намештеник у болници у Сиднеју и истовремено полажући темеље црквеној организацији на том континенту, прота Булован је имао снаге да води летопис, који је данас драгоцен извор за проучавање историје СПЦ и народног живота српских имиграната на петом континенту после ИИ светског рата. Говорећи о томе у емисији СБС радија из Сиднеја (10.9. 2010.г.), свештеник Миодраг Перишић из Александрије код Сиднеја истакао је педантно вођење аустралијског летописа и оценио их као изузетно дело, најављујући припреме на објављивању тих записа Илије Булована; изводи из аустралијског летописа читани су 11.9. 2010. у оквиру „Недеље историје 2010.“ (Хисторy Wеек 2010) у црквено-школској општини Св. Цара Лазара у Александрији (извор: http://www.sbs.com.au/yourlanguage/serbian/highlights/page/id/110137/t/History-Week-2010/in/english).

Објављено у . „Беседа. Часопис за културу и друштвени живот“, бр. 15, Љубљана, 2010. г., стр. 38- 44 .

Додатак: Биографија о. Илије Булована

Станимир Спасовић, Србољуб Милетић: Протојереј-ставрофор ИЛИЈА БУЛОВАН

Из књиге „Историја Српске православне цркве у Аустралији, Новом Зеланду и Јужној Африци“ (Сиднеј, 2008. г.)

Рођен је 26. септембра 1891. године у Радучићу код Книна, Далмација. Основну школу, класичну гимназију и задарску богословију завршио је у Задру. Рукоположен је у чин ђакона 14. фебруара, а у чин презвитера 16. фебруара 1914. године. Као парохијски свештеник служио је у Броћанцу код Сплита, у Пађанима и у Сплиту. Затим је, у јулу 1922. године, постављен за војног свештеника. Служећи у разним гарнизонима, опслуживао је и више парохија: у Крагујевцу, Вараждину, Чаковцу, Мурској Соботи и Цељу, све до немачког напада 6. априла 1941. године. Ратне године је провео као дивизијски свештеник при Динарској четничкој дивизији.

У Аустралију је стигао са породицом 30. јула 1949. године. Настанио се у Сиднеју, где је преко шест година радио у Репартриатион Хоспитал Цонцорд. Поред тога, прота Булован је радио на организовању црквеног живота, не само у Сиднеју већ и у целој Аустралији. Као надлежни Архијереј за целу дијаспору, Епископ Дионисије, у свом акту о постављењу проте Булована за Архијерејског намесника, 8. децембра 1949. године, затражио је од српског православног народа у Аустралији да поштују проту Булована као најстаријег свештеника, који на себе преузима тешко бреме организације живота Српске цркве на овом континенту.

Прота Булован је најпре био парох у црквеној општини Св. Саве у Мона Вејлу, од 1953. до 1956. године, а потом на парохији Св. Кнеза Лазара у Александрији, од јула 1956. до 14. септембра 1969. године. Патријарх Герман га је 8. децембра 1958. године, поставио за свога Архијерејског заменика за Аустралију и Нови Зеланд. Обзиром на прилике, он је примио више специјалних овлашћења за вршење ове своје функције.

За време док је обављао дужност Архијерејског намесника на територији Аустралије основано је 16 парохија и црквено-школских општина, саграђено или купљено девет цркава и подигнута три црквена дома. Све ове парохије и црквене општине прота Булован је обилазио и бринуо се о њиховом напретку. Ради што бољег развитка црквеног живота у Аустралији и Новом Зеланду, образовао је и Савет при Архијерејском намесништву.

За заслуге у обављању свештенопастирске службе, протојереј Илија Булован је био награђиван од својих предпостављених. Орденом Св. Саве 5. реда одликован је 15. августа 1929. године, унапређен је у чин протојереја 12. окробра 1939. од стране Митрополита загребачког Доситеја (Васића). На предлог патријарха Германа, Свети архијерејски синод га је 5. децембра 1963. године, одликовао правом ношења напрсног крста и достојанством протојереја-ставрофора. Такође, одлуком патријарха Германа похваљен је за дугогодишњу службу у Српској православној цркви.

Због старости и губљења вида, године 1969. предао је парохијску дужност и друге функције које је обављао. Међутим, након установљења Епархије, 1973. године, надлежни епископ Николај (Мрђа) поново га је активирао и поставио за свога заменика.

Пуних 65 година своје свештеничке службе, протојереј-ставрофор Илија Булован је посветио Богу и верном српском народу.

Преселио се у Царство Небеско 22. октобра 1980. године и сахрањен је у Сиднеју.