Када је негде почетком прошлог века, у предворју великог сукоба који ће задесити Европу, група еминентних глумаца тога доба у Србији затражила пријем код тадашњег председника владе Краљевине Србије Николе Пашића, како би од њега издејствовала одређену суму новца у циљу афирмације позоришта и културе, прошла је онако како би њихове данашње колеге прошле да Срби имају своју државу. Баја им је објаснио да ће пре купити један добар митраљез који је у том периоду био неопходан српској војсци, него дати толике паре глумцима и напомену да чак и да он пристане на то, Лаза Пачу би у сваком случају на такву једну помисао добио фрас. Суноврат, пад са литице, локомотива без машиновође или брод без кормилара. Речи које дефинишу српску државу данас. У преводу, породица без главе породице, село без ратара, привреда без домаћина, војска без генерала, жандари са пендреком, глумци без улога у својим животима, а све то без националне одговорности. „Ријалити Србија“. Готово је немогуће дати потврдан одговор на питање да ли је то исти онај народ чијој војсци је Никола Пашић куповао митраљез, а ако већ дамо одричан одговор, како одговорити на питање шта се десило са тим народом? Са друге стране ако поверујемо у сан да је то исти народ који је царевине сламао, отвара се пандорина кутија питања, која сва могу да се сведу на једно једино које гласи, како је „Ријалити Србија“ успела да порази Србију? Поразила, јер да није не би данас српски математички геније морао да напусти ову земљу како би наставио своје школовање, а истовремено мушкарац преобучен у жену или жена преобучена у мушкарца ( веома је тешко тачно заправо утврдити ко се у кога ту преобукао) тежине око 150 килограма има своју „шоу“ на телевизији националне фреквенције. Неизмерна дубина тог пораза огледа се и у томе што су особе који воде јавна предузећа у „Ријалити Србији“ дозволиле себи тај луксуз да прете ускраћивањем спонзорства Партизану и Звезди, јер тобоже њихови навијачи величају ратне злочинце. Само им нико није рекао да су јавна предузећа власништво свих грађана Србије, да их народ Србије финансира и да они баш и нису у позицији да о томе одлучују. Да не говоримо да Партизан и Звезда нису баш толико мизерне институције да би им претио неки државни чиновничић и да су постојале много пре него што су они испред своје странке дошли на то место, у име те исте странке. Са друге стране појам претпоставке невиности би могли да разумеју евентуално после неког скраћеног курса на Правном факултету у Београду. Тада би знали да не постоји величање ратних злочинаца, нити та лица могу тако да се називају ако им пре тога кривица није утврђена правоснажном судском одлуком. Што је најбитније треба напоменути судском одлуком, а не одлуком Међународног трибунала за гоњење лица одговорних за озбиљне повреде међународног хуманитарног права извршене на територији бивше Југославије, од милошти прозван Хашки трибунал, која је справом оквалификована као политичка институција од стране Мичела Шарфа, творца њеног статута. Чак се може поставити питање да ли постоји ишта институционално у целој тој творевини. С тим да би било добро да им тај скраћени курс не држе представници појединих државних институција. Поред толиког незнања није им потребно још и то да науче да је могуће забранити нешто што није регистровано, дакле што не постоји. Покренуо човек поступак пред уставним судом Србије за забрану „навијачких група“. „Криминогена структура, приватне армије које служе за убиства, стицање добити кривичним делима, спречавање приватизације клубова, деловање које је усмерено на насилно рушење уставног поретка, кршење зајемчених људских и мањинских права, изазивање расне, националне и верске мржње“, само су неки од помпезних правних појмова који су коришћени том приликом. Једино је погрешио надлежност суда, па уместо да поднесе кривичне пријаве ако већ има доказа за горе изнете тврдње, он у вршењу своје функције покрене забрану нечег што не постоји. Можда вршиоци функција не морају да читају Кривични закон. Још једна нереална ствар у „Ријалити Србији“. Иво Андрић је једном рекао да дођу тако понекад времена, када памет заћути, будала проговори, а фукара се обогати. Ако бисмо пажљивије читали речи нобеловца, прво што би требало да закључимо јесте да таква времена кад тад прођу. Дакле има наде. Тако ће и ова времена „Ријалити Србије“ проћи, само је питање како их проживети. Памет у Србији дефинитивно још није заћутала, јер да јесте ни би ономад било преко 20 000 људи на „Породичној шетњи“. Истовремено је потребно да се међу овим будалама које су ових дана проговориле и са поносом на својим грудима истакле лик ратног злочинца нађе и који паметан човек, који ће опет рећи нешто паметно, јер паметног човека у овој нашој Србији увек има ко да послуша. Исто тако, требамо се понадати да се у времену које су за нама нису обогатиле само фукаре, већ и они који би пре дали новац избеглим породицама са Косова и Метохије него дебитантским режисерима, који у жалости пате због одсутности битних гостију са премијере њиховог филма, а након тога опет у жалости лижу оно што су пљунули. Само тако ћемо дочекати време када ће Председник владе Србије уместо глумцима са споредним глумачким улогама али без икаквим животних улога, давати новац српској војсци за митраљез. Митраљез је почетком 20. века био најава великих победа српске државе. Српски народ чега да се такве победе поново најаве... Владимир Штрбац
Нема коментара:
Постави коментар