Када је реч о адвокатури у нас неспорно је да она представља један од основних
стубова сваке цивилизоване државе, па и ове наше српске, а која почива на ромејској
државно-правној традицији. Ако се држава схвати као организам онда је више него јасно
да обољењем једног органа трпе и остали или постоји могућност да се то обољење
прошири и на остале органе и на тај начин угрози рад целога организма.
Протекле деценије показале су да је организам српске државе на умору. Обољење
је захватило сваки спектар државног и друштвеног живота и тиме озбиљно угрозило чак и
само постојање српске државе. Последњи у низу ових показатеља општег обољења, поред
поља политике, економије, привреде, образовања, здравства, културе, спорта итд., десио
се не тако давно када је паралисан и хронично оболели правосудни систем. У општем
безнађу и држави која је дозволила да неколико месеци правосуђе буде потпуно закочено
засијала је искра која нам свима даје наду, да чак и у овако тешком стању ,,болесник“ има
неку трунку могућности да преживи. Та искра била је ништа друго него конструктиван
отпор адвокатског сталежа који се у име своје професије испрсио и показао колико је
неопходан и значајан чинилац здравог функционисања државног организма.
Оздрављење државе није могуће ако се о томе само прича, потребно је на томе
темељно, дугорочно и озбиљно радити. Да би адвокатура постигла своју функцију коју је
вековима имала она свим својим капацитетима мора да се стави у функцију оживљавања
државе. Тај велики задатак који српска адвокатура има могуће је постићи тек ако она
оздрави и ојача саму себе. Без обзира на свој допринос одбрани права и правде током
вишемесечне обуставе рада и она као и остали органи[1.] у државном организму јасно је
изразила своје слабости и болести. Стога без посебног, темељног, дугорочног и озбиљног
лечења и српска адвокатура пашће у понор општег друштвеног и државног краха. Како
буде држави, тако ће бити и адвокатури, и vice versa.
Проблеми који су Декларацијом[2.] препознати заиста су проблеми и њихово
решавање представља крупан и горак залогај, али залогај који је неопходно прогутати и
тиме ојачати адвокатски сталеж, сталеж који једини још увек показује стварну и
организовану струковну снагу у оболелој и расточеној српској држави. Пут који је
Декларацијом утврђен неизвестан је и захтева опрез, јер како је писао Момир Николић[3.]
,,рђав поредак се може срушити и у име заблуде, али се добар ствара само на истини.“
Прокламована борба за бољу адвокатуру може се добити једино ако се одбаце доказано
пропале матрице тзв. „отвореног друштва“, друштва у коме нема места српској
светосавској правној традицији. Неће постојеће проблеме у адвокатури преобратити ни
више демократије ни више апстрактне слободе, преобратиће је само вера у правду, ону
небеску баш као и ону земаљску. Уосталом то и јесте суштина римске максиме iustitia
fundamentum regnorum.
Правац деловања у смислу остваривања зацртаних циљева не треба нужно да буде
дефинисан као квантитативни напредак оно што је напред, испред постојећег стања, већ га
треба дефинисати и као квалитативни напредак, дакле и оно што је било назад, иза
постојећег стања, а било је боље. Како Николић пише: ,,Није напредак оно што се налази
напред. Напредак је оно што је боље, без обзира да ли је то боље испред или иза нас.“[4.]
Све оно што је адвокатуру одликовало, а током низа деценија уназад је са намером
или без ње кварено, треба да буде оно чему ће у бољој адвокатури бити места, јер без
проверених вредности и доказаних традиција српске адвокатуре, она неће суштински бити
боља. Тек тада ако се то има у виду, и пре свега то, циљеви Декларације добиће своју
суштину. Зато је сада на почетку ове борбе, у тренутку када постоји, надајмо се, довољно
воље, важно одбацити старе заблуде и усвојити другачији приступ као начин којим ће се
оправдати и сам назив иницијативе за бољу адвокатуру.
Струка не сме да ћути, струка мора бити делатна и активни чинилац друштвених
токова. Имајући то у виду као и општи интерес српског народа и српске државе сада је
тренутак да струка баш као и пре неколико месеци буде иницијатор буђења, најпре
струковног, а онда и она снага која ће заискрити у надолазећем тлачитељском мраку.
Мраку недржаве, неправа, неправде и недостојности прадедовске!
адвокат Стефан Д. Стојков
_________________
[1] Појам органа се овде има разумети у функцији органског концепта државе.
[2] http://boljaadvokatura.com/deklaracija/
[3] Момир Николић (1892-1965) је био адвокат у Београду, Правни факултет завршио је у Паризу. Уређивао је
листове „Београд“ (1929), „Политички гласник“ које је излазио од 1925-1928 и др.
[4] http://nasledjeotaca.org/
Нема коментара:
Постави коментар