Давно је још речено да не постоји врлина за коју се може рећи да је неипсравна јер не припада времену. Разлог је једноставан и лежи у чињеници да врлина у себи не садржи релативност и променљивост већ напротив универзалност и постојаност. Стога није битно да ли се ради о 5. или 21. веку. Једном исказана врлина остаје да постоји као водиља будућим поколењима. У ово савремено време страдања када ношење врлине у себи све више представља терет за уклапање у савремене животне токове, који управо као такви подразумевају одрицање од системских вредности нашег народа, без којих се са друге стране не бисмо одржали као компактна државотворна целина на овим нашим балканским просторима, оваква једна мисао о постојаности врлине храбри сегменте нашег друштва који нису дозволили да им се наметну све лажне поделе, а истовремено да забораве ону једну једину поделу-на људе који воле своју отаџбину и оне друге који немају шта да воле.
Многи би рекли да одавно Србија није имала толико мало одговора на питања која се пред њу постављају. Ја бих рекао да Србија никада није ни живела овакав период у коме је забрањено чути поједине одговоре на та иста питања. Некада су се одговори чули па макар и из тамнице, а данас ни не знамо колико заиста има невиних у њима. Некада је истина била неопходност, а данас је нужност и о њој се говори само када то некима одговара, зато што боли, али не оне који су сиромашни и гладни него оне који те исте сиромашне и гладне не хране јер су им само као такви потребни. Ми смо држава у којој одговоре на питање о сиромаштву дају они који се баве политиком ради богаћења. На питања о војсци одговоре дају они који је нису ни служили. На питања о породици одговоре дају они којима је породица реч, а не циљ, односно средство за самопромоцију, а не смисао живљења. На питања о пољопривреди одговоре дају они који никада нису имали ниједан жуљ на руци, о правди говоре они који су побркали термин правде и „кривде“, док одговоре из области економије дају они за које је домаћинско пословање упадица у српском језику, инострана флоскула. Због чега је то тако? Једноставно, тако је лакше, једноставније и погодније. Да ли ико може да замисли како изгледа став ратног ветерана са Кошара по питању служења војног рока и да ли би данашњи Срби били у стању да тај исти војни рок служе? Не је позитиван одговор на оба питања, а у свему томе је лакше да се тај ратни ветеран ни не чује, а да о Косову причају „цивили“. Реч ратног ветерана је пут којим се ређе иде, а бити на том путу је дефиниција храбрости. Имати четворо деце уместо делити летке о породици, такође представља тај пут и бочни ударци који се тада примају долазе са обе стране, како од оних који имају отаџбину, а која се не зове Србија, тако и од они који Србију сматрају својом отаџбином али би је радо мењали за неком другом земљом.
Срећом па одавде произилази да Србија ипак има оне који ходање тим путем сведоче својим животом и примером, који су со у чорби српког друштва. И јасно је да у тој чорби не може свако да буде со, односно да мора постојати сој и „несој“, али је проблем када се „несој“ накупи. Још већи је проблем када „несој“ садржински себи припише одређену вредност, када самопрокламовано одређени појам са смислом прикачи за себе па тако себе назове елитом неког друштва, што се управо дешава у Србији. Да би неко био елита, он о томе мора да сведочи својим радом, делом и животом, а да би био национална елита он мора да своје дело, рад и живот подреди свом народу и отаџбини. Зато национална елита никако не може бити неко из Фонда за хуманитарно право или „новинарка под утиском“, као што то не може бити неко ко без осећаја припадности свом народу покушава да се уз помоћ тог истог народа избори за своје интересе. О подређености рада, дела и живота тих људи српском народу и држави сувише је и говорити. Зато они никада неће ни чинити националну елиту, а њихова (не)дела, (не)рад сведоче управо о горе наведеној потреби појединих људи да себе етикетирају појмом елита, а да јој суштински не припадају. Национална елита се бори за интересе народа, она је мотор друштва и не постоји „бојно поље“ на коме би тај исти народ напустила. Она није туђа у односу на тај исти народ који њој опет не служи само за понос него и за стид. Она га чини бољим, свестранијим, храбријим, моралнијим, одржава га у тешким временима и у тим тренуцима даје одговоре на суштинска питања. Једном речју држи кормило државе у својим рукама. А да ли ми данас имамо кормилара? Да ли се народ Србије осећа као неко ко је вођен од стране људи који знају пут којим треба ићи или напротив представља скупину појединаца који је вођен од стране људи који ни не спознају свој положај у тој истој скупини? Пре ће бити ово друго, стим да ако на челу народа имамо оне који сами по себи нису свесни свог положаја и улоге, немогуће је онда да и судбина тог истог народа буде срећнија од несретности судбине оних који га воде, а која се угледа управо у томе што ни сами понекад нису свесни неопходности да себе поставе на право место, зарад добробити других. Истовремено проблем је још већи и комплекснији када се зна да је алтернатива самопрокламованој елити управо самопрокламована национална елита која у постојање ових првих види шансу која се опет са друге стране не огледа у борби за отаџбину и народ већ у прокламовању те борбе зарад личних интереса. А њен највећи недостатак је управо то што борбу за Србију не схвата као шансу која јој се пружа, већ напротив као терет ако бисмо то посматрали кроз реално делање, односно као средство ако би се то ценило кроз широк избор онога што се може употребити у личне сврхе. Дакле несој и једни и други далеко од пута којим се ређе иде.
Након свега изнетог треба поставити кључно питање, а то је шта је алтернатива овима двема алтернативама који почетно, наизглед треба да представљају супростављена таборе, а практично потичу из исте кухиње? Неко би рекао да је нема, а ја бих рекао супротно. Можда је нема на телевизији. Њихови представници нам се не смеју са на билбордима, а град није облепљен њиховим плакатима. Али их има у школи, на стадионима, у судницама. Њени представници су обични људи који својим свакодневним животом сведоче о борби за боље сутра. Та борба почиње у кући, шири се на двориште и комшилук, прелази на локално место и на крају се прелива на државу. И тек на крају те борбе ствара се држава, јер ово што ми имамо не може се назвати ни њена лоша копија. Државу ствара државотворна национална елита, и то је оно што оне горе две поменуте алтернативе нису, а истовремено оно што представља њихову супротност и извор њиховог пораза. То је оно што Србији треба и оно што у Србији долази, путем којим се ређе иде. Нека тај пут буде сведочанство другима да знају ко се заиста бори за Србију, за отаџбину....
адвокат Владимир Штрбац
Нема коментара:
Постави коментар