 |
| Што мања Србија, то боља Југославија |
Кад год се у последњих десетак година у домаћим медијима и домаћој јавности уопште помињу ратне деведесете, имамо прилику да чујемо папагајско понављање приче о „погрешној политици” коју је у то време водила власт тадашње СРЈ и Србије. У томе се готово сви слажу, којој год политичкој опцији припадали. Ако не сви, онда убедљива већина. Толико пута понављана, прича о погрешној политици је постала згодна мантра за дневнополитичку употребу. Нажалост, још увек нисмо као држава и народ направили једну пажљиву и детаљну анализу онога што се заправо догађало и извукли неке закључке.
Једна ствар је неспорна-политика која не даје резултате јесте погрешна. Међутим, питање око кога се ломе копља је: Шта се све подводи под погрешну политику? Да ли ћемо се задржати на методама који су коришћени приликом покушаја остварења одређених политичких циљева, или ћемо једну страну прогласити кривцем и све што је долазило с њене стране подвести под „погрешну политику”? Ако усвојимо првопоменути приступ проблему, он ће нам омогућити да увидимо где су биле грешке наших политичких и војних руководилаца и шта је то што је тада наша елита погрешно радила и због чега смо данас као народ у ситуацији у којој јесмо. Такав приступ би несумњиво омогућио избегавање прављења сличних грешака у будућности. Ако се усвоји другопоменути приступ, добијамо једну идеолошко-политичку мантру која може згодно да послужи да дискредитујемо и жигошемо политичке противнике. У Србији се данас све ради у дневнополитичке сврхе, тако да је разумљиво што је овај други приступ доминантан. Нормално, против тог медијски наметнутог приступа се јавља крајња опозиција, они који сматрају да нам је за све неко други крив и да су нам руке биле везане, што је такође лоше, јер онемогућава да се ствари сагледају у правом светлу.
Рашчланимо мало проблем. Према најгласнијим представницима еврореформистичких, атлантистичких и неотитоистичких структура, сваки потез који су Срби на челу са својим руководством деведесетих година направили у време распада југословенске државе и сваки српски политички захтев је погрешан. Дивљачки национализам се буди доласком Милошевића, тада српски народ креће у освајачке походе, у агресивни рат против дојучерашњих братских народа, читав план укључује геноцид и уништење истих. Претходно је цео овај пројекат идејну потпору добио у Меморандуму САНУ из 1986. Велике силе интервенишу, сукобљавамо се и с њима, због чега нас сустиже праведна казна у виду бомбардовања 1999. Ово би, у кратким цртама, била обележја дискурса који данас покушавају да наметну поменуте структуре. Циљ је да се Срби, заједно са својим руководствима-руководства Србије, Црне Горе (у то време), Републике Српске и Републике Српске Крајине-поистовете са нацистичким агресором из Другог светског рата. Треба нам наметнути колективну кривицу, како бисмо се добровољно одрекли неких легитимних политичких циљева у будућности. Главне тезе мантре о погрешној политици су следеће: неупитна теза о (велико)српској агресији, идеја о остварењу права на самоопредељење Срба из БиХ и Хрватске је злочиначка и за ове потребе се назива великосрпска идеја, рат је започет српском иницијативом и због набујалог српског национализма, јер су се остали уплашили истог, па су њихови национализми само реакција на српски. Уопште, све што има префикс српско, а тиче се периода 1987-2000, треба да буде синоним за зло или злочиначко.
Да ли је све баш тако? Да ли су искључиво Срби криви за распад СФРЈ? Да ли је борба између Срба и осталих борба између зла и добра и да ли се један грађански рат уопште може тако представити?
Хајде да покушамо да дамо одговоре и да срушимо ову мантру. Нека прво питање буде: Да ли је пробуђени српски национализам узрок или последица? Комунистичка формула за Југославију гласила је: слаба Србија-јака Југославија. Српски народ у Југославији једини је живео подељен, под влашћу више покрајина и република. Права новостворених нација после Другог светског рата остварена су на уштрб српског народа. Ниједна верска заједница није прогањана као Српска Православна Црква. Зарад мира у југословенској кући, покушало се са релативизацијом злочина Павелићевих усташа кроз изједначавање њих и ЈВуО, као српског и хрватског пола истог зла.
Чак се може повући и својеврсна паралела између тадашњег и садашњег стања кроз следећи пример. Тада је, зарад изградње братства и јединства, српском народу такође наметана колективна кривица, кроз причу о Краљевини СХС/Југославији као „тамници народа”, а Краљевина СХС/Југославија је представљана као резултат хегемонистичких циљева српске елите. Данас су заговорници наметања мантре о „погрешној политици”(са почетка текста) углавном редом сви евроунијатског и евроатлантског опредељења. Они такође истичу да зарад уласка у породицу европских народа српски народ мора да доживи катарзу кроз прихватање тезе да је агресор, самим тим и тезе о колективној кривици.
Чак се може повући и својеврсна паралела између тадашњег и садашњег стања кроз следећи пример. Тада је, зарад изградње братства и јединства, српском народу такође наметана колективна кривица, кроз причу о Краљевини СХС/Југославији као „тамници народа”, а Краљевина СХС/Југославија је представљана као резултат хегемонистичких циљева српске елите. Данас су заговорници наметања мантре о „погрешној политици”(са почетка текста) углавном редом сви евроунијатског и евроатлантског опредељења. Они такође истичу да зарад уласка у породицу европских народа српски народ мора да доживи катарзу кроз прихватање тезе да је агресор, самим тим и тезе о колективној кривици.
Кренимо негде од почетка. Притиснуто партикуларистичким тенденцијама републичких руководстава, а и хрватским национализмом исказаним кроз МАСПОК почетком седамдесетих(иза кога је иначе стало хрватско републичко руководство), југословенско руководство 1971. усваја уставне амандмане на Устав 1963., а касније и нови устав 1974., који је отворио пут распаду СФРЈ. Они који су се томе супротставили и критиковали таква уставна решења, уклоњени су са својих позиција у класичној комунистичкој чистки. Поменимо узгред да су то били професори Београдског универзитета[1]. Србија је коначно разбуцана и сведена на преткумановске границе. У предвечерје распада комунистичке Југославије, у дому „Ватрослав Лисински” на скупу ХДЗ-а 1989. године, Фрањо Туђман говори како је Независна држава Хрватска била „израз повјесне тежње хрватског народа за самосталном државом”. После прославе Видовдана на далматинском Косову пољу у близини Книна, неколико Срба је ухапшено (међу њима и један православни свештеник), а раније је претучен српски песник Здравко Крстановић из Сплита. Због овог догађаја, као и због медијске хајке на академика Јована Рашковића, код хрватских републичких власти протестовала су српска културна удружења[2].
Албански национализам избија одмах након Брозове смрти захтевом за „Републиком Косово”. На Косову и Метохији су учестали напади на српски живаљ од стране шиптарских екстремиста. Један од свакако најбруталнијих је био онај средином осамдесетих, када су Србину Ђорђу Мартиновићу шиптарски насилници набили стаклену флашу у утробу кроз анални отвор. Ђорђе Мартиновић је имао више операција и једва је преживео. Цео случај је под утицајем Станета Доланца, тадашњег савезног секретара унутрашњих послова СФРЈ и шефа КОС-а, заташкан и још је покушано да се представи да је овај несрећник то сам себи урадио при некаквом егзибиционистичком хомосексуалном чину![3]
Алија Изетбеговић обајвљује 1969-70 „Исламску декларацију”. Овај документ представља један револуционарни проглас упућен свим муслиманима са идејама како да исламски народи дођу до препорода и напретка. На почетку да се каже да су већина идеја изнетих у тексту легитимне, по уверењу аутора ових редова. Осим неколико редова, где се се говори о супериорности ислама над хришћанством. На пример:„Када ислам на релацији човјек-свијет не би полазио од човјека, он не би био религија, када би остао на томе, он би био само религија и представљао би једноставно понављање Исусовог учења о иеалу и вјечном дјелу човјековог бића”. Босна и Херцеговина се у овој декларацији не помиње. Међутим, идеје изнете у тексту јасно упућују муслимане да се окрену искључиво себи. На конкретном плану, у тадашњој Југославији, то значи да се на један увијен начин форсира један партикуларизам побуђивањем муслиманске самосвести. У тексту се на више места спомиње да муслимани не могу да живе ни у једном друштву које није уређено према начелима ислама. Чак се на једном месту дословце каже:„Нема мира ни коегзистенције између исламске вјере и неисламских друштвених и политичких институција”. Изетбеговић је од стране комунистичког режима осуђен 1983. због „напада на социјализам и жеље да се гради исламска држава у Босни”[4].
Крајем осамдесетих, у словеначким листовима „Павлиха” и „Младина” појављују се шовинистички написи и текстови о Србима. На насловној страни „Павлихе” излази наслов:„Срби, добродошли на врби”, а у „Младини” читав текст који говори о томе како је тобоже у Србији обичај да се женској деци обрезују полни органи. Такође, словеначко руководство подржава лажни штрајк шиптарских рудара са Косова и Метохије, а претходно хапси православне свештенике и забрањује скупове Срба са Косова и Метохије[5].
Све описано дешава се хронолошки пре или у време покрета Срба са Косова и Метохије крајем осамдесетих, пре или у време фамозног Милошевићевог говора на Газиместану 1989, пре оружаних сукоба 1991-95, а углавном све независно од некакве српске акције. Стога не стоји да су остали били уплашени српским национализмом, јер поменути потези и поменуте активности не могу бити акти неког ко је уплашен на било који начин.
Чувени Меморандум Српске академије наука и уметности из 1986, иначе незавршени документ, само је указао на политичке, друштвене и економске проблеме у тадашњој СФРЈ и на подређен, а понекад и заиста тежак(на Косову и Метохији) положај СР Србије и српског народа у оквиру тадашње заједничке државе. То није никакав националистички манифест, јер је евидентним проблемима прилазио са доминантно југословенског становишта, са јасном намером да се учине неопходни кораци не би ли се сачувала Југославија. Истина је да се говори о поправљању српског положаја и по цену крупних политичких последица, али само ако не буде могуће другачије. То се наравно на идеолошкој равни није свидело тадашњем комунистичком руководству, па је документ анатемисан као анти-албански и анти-социјалистички. Касније је од заговорника мантре о погрешној политици проглашен за документ који је, прокламујући великосрпску идеју, пружио идејну основу српској агресији на околне народе. Пре ће бити да је овај документ једна избалансирана, али закаснела реакција на оно што се деценијама одигравало у социјалистичкој Југославији[6].
Као што се да видети из приложеног, пробуђени српски национализам је појава поникла пре свега из лошег положаја српског народа у Југославији, у смислу остварености, односно неосварености, политичких права српског народа као колективититета, (једино) његовог разбијања у више територијалних ентитета и константним ударима на српски национални идентитет. Бићемо поштени, па ћемо рећи да су у раду на сопствену штету предњачили српски комунисти. Такође, видимо да се српски национализам буди после хрватског и албанског национализма и после особеног муслиманског(бошњачког) на верској основи. Дакле, српски национализам не може никако да буде узрок зала на овим просторима крајем 20. века. Он, као и остали национализми, могу да буду једино продукти погрешне политике југословенске комунистичке елите. Такође, видимо да српски национализам и временски наступа након сличних појава међу неким другим народима, тако да никако не може да буде узрок истих, ако се погледа кроз призму правила елементарне логике.
У оквиру мантре о српској погрешној политици постоји још једна погрешна теза када је српски национализам у питању. Она гласи да појава Слободана Милошевића на политичкој сцени пали националистички пожар, што је нетачно. Једино што је тачно је да је Милошевић касније, вероватно када је спознао да га то може винути у неслућене политичке висине, узјахао на талас српског националног незадовољства и то искористио углавном у личне сврхе.
Оно што је кључно у мантри о погрешној политици је теза о великосрпској агресији на Словенију, Хрватску и Босну и Херцеговину. Прво и основно питање је: Како грађански рат може бити агресија? Кад је случај Словеније у питању, како може једностраним актима дотадашњег републичког руководства да се мења државна граница[7]?! Обавеза војске углавном по сваком уставу на свету гласи да је њена функција да заштити уставни поредак, што никако не искључује силу, будући да је војска као институција у ствари легализована сила.
Кад су у питању Хрватска и БиХ, ситуација је још комликованија. Ако причамо о српској агресији, испада да су Срби из РСК и РС извршили агресију сами на себе. Ту се оправдано могу поставити и друга питања. Како Хрвати и Бошњаци-муслимани имају право на самоопредељење, а Срби немају?! Ово због тога што по међународном праву право на самоопредељење имају народи, а не различите територијалне јединице. Због чега је и по ком основу Хрватска усвојила устав у коме је, супротно савезном уставу, Србима укинут статус конститутивног народа? Како се може говорити о агресији на суверене државе, када, у време интервенције ЈНА и стварања српских слободних територија са својим војскама, ни Хрватска ни БиХ по међународном праву не испуњавају услове да би се могле сматрати државама?! Појам државе, по међународном праву, чине становништво, територија и суверена власт[8]. Из овога се јасно види да у време проглашења независности Хрватска и БиХ својом сувереном влашћу не контролишу територију коју сматрају својом државном територијом, што посебно важи за БиХ.
 |
| криви за све и свја, одувек занавек |
Из ове кључне тезе, дакле тезе о великосрпској агресији, произлази најопаснија тврдња, рекло би се догма, онога о чему говори и наслов овог текста. Пошто су Срби били агресори, стигла их је заслужена казна у Хрватској кроз етничко чишћење. То што су били агресори им у потпуности одузима легитимитет да се и данас, петнаестак година после завршетка оружаних сукоба, изборе за своја политичка права. У Босни и Херцеговини су Срби успели да изборе своја права, стварајући Републику Српску. Пошто су Срби извршили агресију на БиХ (делом ваљда сами на себе, као аутохтон народ у БиХ?!) и приликом тога чинили злочине над Бошњацима-муслиманима, треба им, према гласноговорницима мантре о погрешној политици, одузети Републику Српску, као творевину која је настала на злочину. Када неко од преосталих српских интелектуалаца помене да је већина савремених држава настала на неком облику неправде и злочина(поменимо само бивше колонијалне силе које су вековима тлачиле неевропске народе), ћути се, јер се нема одговор. Када се помене пример Хрватске, ту је ствар јасна, за мантраше су „Бљесак” и „Олуја”, операције хрватских оружаних снага у којима је извршено етничко чишћење српског становништва, само логична последица погрешне политике.
Ова догма-Срби су агресори и злочинци и због тога им је и данас одузета могућност да се изборе за своја колективна права-је најопаснија, јер има далекосежну примену и преко ње се исказују пуни домети мантре о погрешној политици. Тада она са терена ближе историје-анализе грађанског рата у Југославији 1991-95. и агресије НАТО алијансе на СРЈ-прелази на терен политичких актуелности и добија на убојистости. Ову појаву најбоље видимо данас, на примеру српских права у Црној Гори. Наиме, чак и млитав и неуверљив покушај садашње српске власти да, макар и на симболичан начин, заштити права свог народа у Црној Гори наишао је одмах на салву осуда из кругова неотитоистичко-евроатлантске камариле као наставак великосрпске погрешне политике(11)[11]. У случају Косова и Метохије, ова догма такође налази сходну примену. Оно што се данас на Космету дешава српском живљу је само логична последица већ поменуте политике, а било какав, па и само декларативан покушај заштите српских државних и националних права на Космету-наравно-наставак те политике са чим треба хитно да се прекине[12].
Како рекосмо на почетку, погрешна политика је она која не даје резултате, која не води остварењу циљева. У том контексту говорећи, нека будућа српска политичка елита треба да анализира прво шта се све заиста издешавало бурних деведесетих година прошлог века и, још важније, да да одговор због чега. Који су потези тадашњег руководства и читаве елите утицали да српски народ нестане са претежног дела својих историјских територија?! Да ли су они који су нас водили били дозрели тадашњем политичком времену? Зашто нисмо успели да пронађемо неког озбиљног савезника на победничком западу(победа у Хладном рату и слом СССР-а), ако је евентуално било могуће? Зашто су пуштане разноразне разуларене хорде да у српско име чине злочине и пљачкају за себе? Због чега нисмо имали јасне политичке циљеве, попут наших суседа Хрвата? Зашто смо се ставили у дефанзивни положај и чекали да реагујемо на потезе других? Зашто је дозвољена трговина свим и свачим у рату у БиХ? Када се добије одговор на ова и многа друга питања, добићемо и целу слику о томе у чему се заиста састојала наша погрешна политика. Али то могу да ураде само људи који ће томе прићи са позиција заштите српских националних интереса, а то никад не могу да ураде неотитоисти и аутошовинисти, јер је за њих изгледа свака политика која покушава да заштити српски национални интерес наставак „злочиначке Милошевићеве политике”.
 |
| "Злочин" и казна, српски народ у 21. веку |
дипл. правник Никола Цветановић
[2] Радомир Смиљанић, Превод, полемички коментари и разматрања књиге „Mein Kampf“ Адолфа Хитлера, екопрес 2001, Зрењанин. Полемички коментари 45, 67, 90
[3] Случај Ђорђа Мартиновића: http://www.vesti-online.com/Vesti/Hronika/44157/Flasa-koja-je-zapocela-rat
[4] Алија Изетбеговић, „Исламска декларација“, 1969-1970., Сарајево
http://sahwa.info/downloads/knjige/bos.historija/Islamska%20deklaracija-Alija%20Izetbegovic/Islamska%20Deklaracija%20%28Alija%20Izetbegovic%29.pdf
[5] Радомир Смиљанић, Превод, полемички коментари и разматрања књиге „Mein Kampf“ Адолфа Хитлера, екопрес 2001, Зрењанин. Полемички коментари 38,60,90, 91
[8] Смиља Аврамов, Миленко Крећа, „Међународно јавно право“, Савремена администрација АД, 2001, страна 75
Нема коментара:
Постави коментар