Увод
Поново је у нашој јавности било актуелно питање „параде поноса“ и реактивиран проблем „сексуалних мањина“. Насупрот прошлогодишњој паради, овогодишња није одржана из безбедоносних разлога[1]. О правој природи те параде, као и суштини њеног проблема је већ писао госп. Ђорђе Вукадиновић.[2] Његов текст је, са друге стране наишао на одређене критике.[3] Те критике су ме, на известан начин, упутиле ка суштини проблема, који сплетом околности измиче. Наиме, већина разматрања су се тицала односа геј активизма и околности у којима се налази Србија и наше друштво. У том расправама су коришћени разни аргументи и контрааргументи.
Проблем геј активиста је што ова прва изједначавају са овим другим, и претварају домен приватног у домен јавног, истовремено не дозвољавајући било какву јавну критику тог јавног деловања, проглашавајући га нападом на приватно опредељење (хомофобија, напад на сексуалне слободе, напад на љубав). Слобода избора партнера и права на љубав спадају у домен приватности и личних слобода. Претварањем своје сексуалности и љубавних склоности у друштвено-политички покрет, то престаје да буде приватна и лична ствар и постаје јавна ствар.
Петар Анђелковић
Поново је у нашој јавности било актуелно питање „параде поноса“ и реактивиран проблем „сексуалних мањина“. Насупрот прошлогодишњој паради, овогодишња није одржана из безбедоносних разлога[1]. О правој природи те параде, као и суштини њеног проблема је већ писао госп. Ђорђе Вукадиновић.[2] Његов текст је, са друге стране наишао на одређене критике.[3] Те критике су ме, на известан начин, упутиле ка суштини проблема, који сплетом околности измиче. Наиме, већина разматрања су се тицала односа геј активизма и околности у којима се налази Србија и наше друштво. У том расправама су коришћени разни аргументи и контрааргументи.Извесни аргументи које је госп. Дикић користио у одговору госп. Вукадиновићу ће бити споменути у овом тексту, али не у облику одговора на његове приговоре тексту госп. Вукадиновића (у ту расправу не желим да се мешам), већ у оквиру теме која произлази из онога што се спомиње у обе расправе. Овде се пре свега ради о суштини самог геј (ЛГБТ) активизма и аргументима које он наводи себи у прилог. Главни проблем је, што геј активизам ситематски брка појмове и противречи самом себи, у својој борби за „еманципацију“. Геј активисти и њихови симпатизери показују непознавање саме суштине друштва, људских права, бркају разлике између приватног и јавног и својим активизмом подривају саму демократију, као и права на које се позивају. Такође, он служи као параван за ствари које излазе из оквира сексуалних слобода. Сам текст се неће бавити расправама о унутрашњој природи саме хомосексуалности, јер за то нема потребе. Он ће покушати да укаже на логичке противречности и последице геј активизма. О чему је овде реч?
Јавно и приватно
Једна од битних и суштинских особина савременог друштва, као и либералног поретка, на који се и сами геј активисти позивају, је лична слобода и немешање државе у приватни живот појединца. Исто тако, важи и немешање приватног живота појединца у функционисање државе. Такође, постоје разлике у доменима. Тако постоји домен приватног живота, као што постоји домен јавног живота. Приватни живот се тиче појединца, јавни функционисања целе заједнице. Исто тако постоји домен личних слобода и права, као и друштвених слобода и права. У ова прва би могли да наведемо права на љубав, слободу избора сексуалних партнера и сл. У ова друга спадају право на рад, социјалну заштиту, право гласа и сл.
,,Једна од битних и суштинских особина савременог друштва, као и либералног поретка, на који се и сами геј активисти позивају, је лична слобода и немешање државе у приватни живот појединца.“
Проблем геј активиста је што ова прва изједначавају са овим другим, и претварају домен приватног у домен јавног, истовремено не дозвољавајући било какву јавну критику тог јавног деловања, проглашавајући га нападом на приватно опредељење (хомофобија, напад на сексуалне слободе, напад на љубав). Слобода избора партнера и права на љубав спадају у домен приватности и личних слобода. Претварањем своје сексуалности и љубавних склоности у друштвено-политички покрет, то престаје да буде приватна и лична ствар и постаје јавна ствар.
Бити хомосексуалац је сексуална склоност. Сексуалне склоности су личне ствари појединца, а њихово практиковање спада у домен личних слобода. У те слободе и права, свакако спада и право на љубав. Приватни и љубавни живот човека је ствар, која не треба да се тиче јавности, нити сама јавност сме да оспорава то лично право појединцу. Све док појединац те ствари држи у домену приватности, јавност нема разлога да оцењује његове склоности, а свако кршење тог правила је кршење закона као и основне пристојности. У личне слободе спада практиковање личних склоности, које врло често могу бити противречне са стандардима пристојности и укуса друштвене већине.
Тако неко може, нпр. да се шета го по свом стану, да хода четвороношке или да лаје, уколико му то чини задовољство и ћеф (што је његова лична слобода), али уколико то исто ради у јавном простору, не треба да се чуди ако то изазове реакције публике, чак и насилне. Својим изношењем из приватности облика понашања које јавност сматра за скарадно и бизарно, он је своју приватност учинио објектом јавне процене, критике па и поруге. Иако таквим понашањем, он директно не угрожава ниједног појединца у друштву, он директно напада појам јавне пристојности, радећи противно правилима друштвених конвенција и стандарда, које су неопходни ради функционисања самог друштва. Пошто је своје приватно понашање, које није у складу са друштвеним нормама и већинским укусом изнео у јавност, да ли онда он има право да се брани од реакција друштва, тиме што друштво оптужује да му ускрађује личне слободе? Наравно да не. Претварајући своје личне слободе у јавну ствар, он нема право да ускраћује право саме јавности да га осуђује, кријући се иза појма личних права, које је управо злоупотребио за јавну друштвену промоцију свог приватног понашања.
Потпуно исто важи и за геј покрет. Сваку критику јавности, према јавној промоцији свог сексуалног опредељења, они проглашавају за „напад на љубав“. Тако и у нашем случају, кад су организатори овогодишње отказане „параде поноса“, упркос полицијској забрани јавних окупљања, направили краткотрајни скуп у центру Београда и скандирали: „Љубав је људско право“.[4] Оно што су они скандирали нико не спори, а љубав заиста спада у лична права и слободе. Право на љубав је лично, а не друштвено право. Дакле, претварањем своје приватности у друштвено-политички покрет, немају права да се крију иза појма личних права, када тај активизам неко критикује или жели да га спречи. Због тога што личне слободе нису исто што и друштвене слободе, они изводе наопаки закључак да друштво стога дискриминише њихов слободан избор.
Понашање које противречи систему вредности једног друштва, ствара реакцију од самог друштва, које врло често зна да буде,нажалост, насилно.
Наиме, када неко од приватне ствари прави јавни покрет, јасно је да не жели само да се задржи на личним слободама (које већ има), већ да те личне слободе и избори добију јавно признање и подршку, без обзира на то колико су у противречности са системом вредности самог друштва. Такав активизам нема за циљ прилагођавање приватног избора јавном систему вредности, кроз разне степене дискреције, већ очекује прилагођавање јавног система вредности приватном избору тих активиста, кроз захтев за дискрецијом друштва према њима. На неки начин имамо потпуну иверзију система вредности и правила опхођења. Истовремено, такав покрет унапред не жели да трпи било какве критике јавности, покушавајући да изазове осећај кривице у јавности непрестаним позивањем на лична права (које нико не доводи у питање).
Оно што је овде суштинско је позивање на ствари које сви подржавају (као право на љубав, личне слободе), да би се кроз њих протуриле ствари које са овим немају везе и које подривају саме основе друштвеног поретка. На сваки отпор друштва настојањима за измену основа самог тог друштва, геј организације то друштво оптужују за подривање ствари са којима се оно слаже (лична права и слободе), али које немају везе са оним што геј организације заиста раде. Тиме се врши веома лукав спин. На основу тог спина, у коме геј-активистичка страна себе ставља на пиједестал вечите жртве и моралног савршенства, она може да поставља бесконачну листу захтева и ултиматума, при чему нико не сме да им се одупире или протествује, да им не би налепили етикету „хомофоба“, „фашисте“ или „противника људских права“.
Као што смо рекли, бити „ЛГБТ“ или хомосексуалац је сексуална склоност, која спада у домен личног живота и личног избора. Са друге стране, бити геј активиста, који има листу револуционарних захтева према држави, јесте ствар јавног и политичког живота. Било каква критика или чак напад (ма колико био за осуду) на њих, не спада у хомофобију, јер се ради о нападу на друштвено-политичке покрете, које имају јасну намеру превредновања система вредности; не на хомосексуалце као сексуалну склоност. Иако су им сва лична и друштвена права обезбеђена законом, геј активисти настављају са захтевима држави и друштву. Јавне манифестације личног опредељења се, јасно врше не ради пропагирања већ постојећих слобода, већ ради утицаја на само друштво. Пошто смо видели како геј активисти систематски бркају и злоупотребљавају домене јавног и приватног, можемо видети како бркају и злоупотребљавају друге појмове.
Наставиће се...
Наставиће се...
Петар Анђелковић
Упутнице:
_______________
[1] http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/Dacic-Odluka-o-zabrani-nije-poraz-i-slabost-drzave.sr.html
Нема коментара:
Постави коментар