МЕЂУНАРОДНА И УНУТАРПОЛИТИЧКА ПОЗАДИНА ПРЕВРАТА ОД 27. МАРТА 1941. И ЊЕНЕ РЕФЛЕКСИЈЕ У САВРЕМЕНОЈ СРБИЈИ ТРЕЋИ ДЕО

У медијима најзаступљенији критичари спољне политике Србије тј. Југославије у последњих 20 година, као један од главних аргумената за слом и сва понижења српске државе у истом периоду, наводе неспремност владајућих политичких елита да увиде велике геополитичке земљотресе који су крајем 80-их и почетком 90-их у потпуности променили однос снага у свету, што је непосредно имало утицај и на констелације снага у Европи и на Балкану.

малолетни краљ Петар II Карађорђевић

У овој оцени се слажу како они, који ту неспремност сматрају несрећном политичком инфантилношћу Слободана Милошевића и његовог окружења, који су несвесно свој народ и државу одвели на руб провалије, тако и други, који са нескривеним ликовањем и самозадовољством говоре о злим, геноцидним, изопаченим умовима који мрзе све око себе, а највише друге нације, опозицију, сав цивилизовани свет и демократију.

Ипак, оно што везује ове две групе људи, који се разликују у вредносним ставовима и политичким убеђењима јесте потпуно, или бар већинско, одсуство критике према данашњим носиоцима државне политике и њиховом виђењу европских и светских геополитичких процеса и њихових импликација на интересе српског народа и државе Србије. То довољно говори о много пута потврђеној склоности српске интелигенције да зарад идеолошких, емотивних и других сличних разлога занемари реално, постојеће стање ствари у региону и шире, и исто, веома фанатично укалупи својој већ изграђеној перцепцији политике, економије и дипломатије. Данас су сви јединствени у оцени да је пад берлинског зида умногоме определио судбину Срба у последњој деценији 20-ог и првој деценији 21-ог века, и критикују учаурену политику бившег државног врха, али исти ти на другој страни, не критикују фаталистичку мантру о европском рају на земљи и безалтернативном путу ка Европској Унији, која се у никада горој економској и политичкој ситуацији од свог оснивања до сада није налазила.

То би се можда могло и разумети, имајући у виду одређене политичке бенефити, које бескомпромисне присталице евро (углавном и атлантских) интеграција имају у овом пропагандном замешатељству, али се не може разумети њихова слепа и апсурдна подршка самоубилачког чина од 27. марта 1941. године.

У моменту извршења пуча и обарања Владе Цветковић - Мачек Силе Осовине и њихови сателити и савезници су под ефективном контролом држале скоро целу копнену територију Европе. Пољска, Француска, Белгија, Холандија, Луксембург, Данска, Чехословачка су биле окупиране од стране Немачке, Албанија од стране Италије, Мађарска, Румунија и Бугарска су прикључене Тројном пакту, Шпанија, Португалија су биле формално неутралне, са фашистичким режимима на власти, САД су биле ван сукоба, а Британија је била у веома тешкој позицији, у потпуности изолована од остатка Европе. Шведска, Швајцарска, Ирска су биле неутралне, а Совјетски Савез је споразумом о ненападању Рибентроп-Молотов био званично у савезу са Хитлеровом Немачком. Да ли је у том и таквом моменту улажење у сукоб са Немачком рационалан, одговоран и можемо рећи, разуман чин?!!! Веома занимљиво би било када бисмо одговор на ово питање чули од оних који супротстављање данашњим НАТО интересима цепања српске државе отимањем Косова и Метохије сматрају неразумним чином који угрожава нашу егзистенцију и оставља нас без будућности. А каква будућност је следила српском народу након 27. марта?

Драгиша Цветковић, у Документима о Југославији, који су од 1951. године излазили у Паризу о пучистима каже:

генерали Душан Симовић и Боривоје Мирковић

“Боље рат, него пакт, боље гроб него роб, била је парола свих оних који су и од рата и од гроба бежали у паници ка мору, да би се дочепали најближег аеродрома или евентуалног брода, који би их одвео у какав сигурнији крај, далеко од бојишта и рата, остављајући народу Југославије да буде и гроб и роб. Тим истим путем спасавања по сваку цену ишла је и цела влада од 27. марта, а са њоме и Радоје Кнежевић, пошто су предходно потписали капитулацију трупа, послали војску у заробљеничке логоре, оставили народ под немачком, италијанском, мађарском, бугарском и албанском окупацијом, под масакром усташким и грађанским ратом из кога је произашла данашња комунистичка окупација Југославије“ [1]

Да је тзв. војна и политичка елита заиста није желела да поднесе терет и одговорност свог дела од 27. марта, али није имала ни моралног капацитета да самостално доноси битне одлуке о свом народу и држави говоре и судбине највећих актерa и организатора драме од 27. марта:

Непосредно после напада Немачке на Југославију генерал Душан Симовић подноси оставку на место генералштаба, а са својом женом и братом бежи из земље 15. априла, да би се у иностранству по смени са места председника Владе, определио за НОП, вратио у Београд 1945. и учествовао као сведок на суђењу Дражи Михаиловићу 1946. године.[2]
Толико о љубави према Отаџбини.

Милош Црњански у Ембахадама каже: ,,Симовић је врло лукаво, забашурио своју катастрофу под кишобран монархије.(…)Он је носио краља Петра Другог испод руке, као лутку која преврће очима, и кмечи, кад треба, сентиментално.(…)Он је, бар за мене, био карикатура једног Де Гола.”[3] 

Михо Крек из Словенске људске странке пише у писму од 12. фебруара 1962. године историчару Анти Смит Павелићу:

„Имам импресију да ни Симовић, ни други његови нису имали концепцију за овај посао.(...) Колико је мало био спреман на немачки напад, доказ је, да је баш оне недеље када смо били нападнути, било венчање његове кћерке, а и нашао сам га, када сам дошао да му јавим за смрт Куловца – с оперисаним палцем, у папучама.”[4] 

Генерал Бора Мирковић, са Симовићем коорганизатор војног пуча од стране Михе Крека је окарактерисан као енглески плаћеник!

У писму од 23. фебруара 1962, године историчару Смит Павелићу Крек пише:

,,Мирковић је радио по налогу Енглеза. Он је темпераментан, колерик, сентименталан, настрљив, пргав. Мислим да он није толико мислио на Хрвате, ни на споразум, колико је слушао Енглезе и веровао да је с њима једини прави пут. И био је и плаћен од Енглеза.”[5]

Слободан Јовановић у својим Записима каже: ,,Мирковић је био у тесној вези са агентима британских тајних служби и од њих је подстицан и охрабриван. Та веза Мирковића и Енглеза била је многима непозната до Каирске афере.”[6] 

Милош Црњански

О Слободану Јовановићу, великом српском правнику и председнику Српске краљевске академије наука и уметности, који је као члан Српског културног клуба имао велику улогу у подршци пучу од 27. марта Милош Црњански пише да је знао да буде ,,савршени циник и сплеткарош”:

,,Јовановић је мрзео кнеза, онако, како уседелице мрзе. (...) Мени је нарочито била смешна теза Јовановићева да је кнез Павле хтео, да се домогне престола руског цара, помоћу Хитлера. Јовановић ми је одговорио да, изгледа, ја не знам кнежеву супругу, Олгу. Кнежевић, Нинчић, Трифуновић, свирали су, у том оркестру, против кнеза, као у фрулу, трумбету, кларинет и хармонику, али је тек Јовановић, све то оркестрирао и дириговао."[7]

Иначе, остали виђени чланови Српског културног клуба предвођени Васом Чубриловићем листом су били за одступање од тадашње српске политике интегралног југословенства и за раскид српско-хрватског споразума, и у обарaњу Владе Цветковић-Мачек видели су шансу успостављања нових односа унутар Краљевине. Ипак, идеолошка лутања, идејна конфузија, лични анимозитети и неслога између самих учесника пуча нису давали било какву шансу за иоле организован и смишљен рад на било ком питању, а камоли неком тако комплексном, као што је питање унутрашњих односа народа Југославије, што довољно говори о озбиљности наше елите тог времена, која је предузимала радње несвесна могућих последица, што се на крају обило о главу искључиво српском народу.

Оно што Србе треба да забрине јесте лакоћа у узимању здравог за готово било којег српског државног и народног успеха, до којег се дошло кроз море проливене крви и зноја, лакоћа са којом наши некадашњи, али и данашњи лидери предузимају потезе, без имало самокритике, рационалног погледа на наше окружење и интересе других држава и народа, који су врло често у суштој супротности са нашим интересима.

Неспорно је да се касније испоставило да је тадашња Немачка у неколико наврата касније прекршила међународне споразуме склопљење са својим тзв. савезницима, у виду имамо Румунију, те не би било сврсисходно тражити одговор на питање ,,шта би било кад би било”, али велики број историчара се слаже у оцени да реперкусије предузете против српског народа од стране окупатора ни у ком случају не би биле толико интензивне и стравичне, поготово у случају могућности формирања геноцидне НДХ и страдања српског народа на територији Босне и Херцеговине и делова Хрватске.

Да ли су непосредни учесници трагичног преврата с пролећа 1941. године остали са својим народом и поделили његову судбину?

Јесу ли на свом примеру прихватили крилатицу ,,Боље гроб него роб", која је грмела Београдом, тог, 27. марта 1941. године?

Јесу ли своју љубав према Отаџбини потврдили личним жртвовањем за њу, с обзиром да су тако ватрено позивали на жртву и историјски слободарски дух мученичког српског народа?

Јесу ли током рата поставили питање хрватске издаје и геноцида у НДХ у светлу будућности Југославије и српског народа у њој?

Знамо одговор.

Наслутио га је и Кнез Павле када је јутра тог злокобног 27. марта пре пребацивања у Бански Двор свом ордонансу рекао: Јадни Срби, шта ће бити са њима? [8] 

Крај.

                                                                                        Владан Т. Михаиловић

Упутнице:
 

[1] Документи о Југославији, Драгиша Цветковић

[2] http://sr.wikipedia.org/sr/Душан_Симовић

[3] Ембахаде, Милош Црњански, Службени Гласник, 2009.

[4] Kairska afera, Ante Smith Pavelić, Izdanje Savremenika, Paris 1961.

[5] Kairska afera, Ante Smith Pavelić, Izdanje Savremenika, Paris 1961.

[6] Записи о проблемима и људима 1941-1944, Слободан Јовановић, Службени лист СРЈ, 1993.

[7] Ембахаде, Милош Црњански, Службени Гласник, 2009

[8] Кнез Павле, Истина о 27. марту, Миодраг Јанковић, Вељко Лалић, UNA PRESS, Београд, 2007.